|
POSTANAK
ČAJLD HAROLDA
26. juna
1809. dva prijatelja ukrcaše se u malom
pristaništu Falmut na brod kapetana Kidsa
sa kojim ce ploviti do Lisabona. Smislivši
unapred da na putu vodi arheološke beleške,
Hobhauz je poneo sobom stotinu pera, dva
galona mastila i znatan broj svezaka cistog
papira. Bajron je i ovog puta postao magnetski
pol citave gomile slugu. "Svidelo se
providenju da se umeša u korist nesrecne
publike spremivši Hobhauzu uganuce ruke
te više ne može da piše i kiša mastila prestala
je da pljušti... A što se mene tice, - Englesku
sam napustio bez tuge - u nju cu se vratiti
bez zadovoljstva. Slican sam Adamu, prvom
osudeniku, ali ja nemam Evu i nikad nisam
pojeo jabuku koja nije bila kisela",
zabilježio je Bajron.
Proputovanje odvelo ih je od Lisabona do
Sevilje, preko Kadiksa do Gibraltara. Na
parobrodu od Gibraltara do Malte putnici
zavoleše Hobhauza, koji im je navece, posle
obeda, pricao anegdote. Bajron se manje
svidao, jer se držao na otstojanju. Ne jeduci
skoro ništa, dizao se od stola pre ostalih.
Držao se postrani, gledao u more i cinio
utisak kao da udiše sumornu poeziju stenja.
Shvatajuci njegovo osamljivanje kao prezir,
putnici su ga strogo sudili. Zabeležen je
njegov sveden pogled, bojažljiv i nepoverljiv.
Da su mogli prozreti nemir što se skrivao
iza takvog držanja, onu mucnu bojažljivost
hromog coveka, oni bi ga žalili. Bajron
se priklonio nemom društvu talasa i zvezda,
jer se plašio ljudi. Ali dešavalo se kad
zauzme jedan stav koji odgovara njegovoj
prirodi, da ga posle zadržava misleci da
je otmen. I posmatrajuci pramac kako se
lagano ljulja i raseca talase, osecao je
da ga svaki taj talasic udaljuje od njegovih
neprijatnosti. Razmišljao je o svom detinjstvu
ali s nekom smirenom blagošcu kao da je
ono pripadalo drugoj osobi. ZAŠTO NE BI
NAPISAO JEDNU POEMU O OVOM POKLONIŠTVU?
Još od detinjstva u njemu se gomilaju snažna
osecanja, uskiptela u toj vreloj duši, i
pretvaraju se u neku stvrdnutu lavu... Zamislio
je junaka koji bi imao staro porodicno ime,
Cajld Biren, a koji bi bio Bajron, taj ocajni,
razocarani Bajron, koga Hobhauz ne poznaje
a uostalom ne bi ga ni razumeo... Brod se
ljulja na mesecevoj svetlosti!
JEDNOG JUTRA
PROBUDIO SAM SE I VIDEO DA SAM SLAVAN
Posle štampanja
Cajld Harolda Bajronov život se naglo preobrazio.
Još uvece London bejaše za njega pustinja
naseljena sa tri ili cetiri prijatelja;
sutradan to je bio grad iz Hiljadu i jedne
noci, nacickan osvetljenim dvorcima koji
su se otvarali najslavnijem medu mladim
Englezima.
Veliko otmeno društvo (što znaci, kako je
govorio Bajron, cetiri hiljade osoba koje
su na nogama dok ostali svet spava) uvek
je spremno na izlive divljenja ili odvratnosti;
medu njima glas se širio brzinom munje.
Jer oni su osecali potrebu za divljenjem.
Francuska revojucija, zatim Bonaparta, razbudili
su silne nade kod hiljada mladih Evropljna
koje je razocarao Napoleon. U Engleskoj
je narocito bilo jako osecanje uzaludnosti
života u onim društvenim slojevima koji
su se se zgadili nad zadovoljstvima zbog
njihove lakoce, nad ratnickom slavom zbog
dužine ratova, nad politikom zbog neprekidnog
držanja vlasti od strane konzervativaca
koje je spoljna opasnost ucinila nepobedivim.
Pesnici, nemocni ili plašljivi, nisu bili
u stanju da izraze tu potajnu mucninu. Cajld
Harold je bio prvi odjek jedne obmanute
generacije. Najzad jedan mladi Englez naslikao
je Evropu iz 1812. onakvu kakvom su je cinili
revolucije i ratovi. Za narod, koji je vec
deset godina odvojen od kontinentalnog života,
prica o putovanju u Albaniju i boravak kod
Suliota, bila je zanimljivija od putovanja
u Indiju ili na Pacificka Ostrva. U Cajld
Haroldu bilo je politickih beležaka koje
su se mnogo svidale zbog svoje neuobicajne
smelosti. Bila je to pesma o moru i potomcima
Vikinga, koje je Blokada lišila Okeana,
i kroz nju su udisali vazduh ovlažen morskom
penom ciji su slan ukus vec pocinjali da
zaboravljaju. U istoriji jednog naroda uvek
nailaze takvi trenuci kad su nedela vladajuceg
poretka odvratna cak i onima koji uživaju
njegove prednosti. U jednom takvom trenutku
u životu Engleske pojavio se Cajld Harold.
I JA SAM
TE VOLEO OKEANU!
Kao Cajld
Harold i Bajron se "grozio vlastite
zemlje". "Kako sam bio lud da
se vratim", govorio je on. Secao se
mirisa majcine dušice i lavendla, jasnih
planinskih obrisa iznad plavog mora, zemalja
gde ni o kom nije brinuo niti ko o njemu.
U prolece 1917. lekari Bajronu preporucuju
promenu vazduha. Zdrava klima uticala bi
na snižavanje njegove groznice. Hobhauz
je bio vec peti mesec u Rimu i izucavao
arheologiju; pozvao je svog prijatelja u
posetu. Za Cajld Harolda Rim je bio najsavršenije
mesto za sanjarenje. U svetu nije postojala
lepša zaliha bajronovskih tema. Velicina
i opadanje, ruševine i lepota, na svakoj
okuci sretala su se mesta priznate lepote...
Razmišljanje nad grobnicom Cecilije Metele.
Kakva je ona bila, ta velika dama što spava
u tvrdavi? Je li bila cedna i lepa? Da li
je umrla mlada sa poslednjim rumenim zrakom
na detinjim obrazima, ili jako stara, sa
dugim svetlo - srebrnastim pletenicama?
Imao je toliko culnog osecanja da se raznežio
nad grobnicon te nepoznate...Sanjarenje
na Palatinu. Nocne ptice uvlacile su se
medu kamenje obavijeno bršljanom, kamenje
od koga je nekad bio sazidan dvorac Imperatora...
Vecni moral svake ljudske istorije. Sloboda
porada slavu, zatim Slava Bogatstvo, Tiranija
dovodi Varvare, i krug se ponavlja...
George Gordon Noel Byron ( 1788-1824 )
Šta ciniti usred te bede ljudskih stvari?
Strofa prometejska, prorocka i s pravom
ponosna, utapa odgovor u njedrima okeana... |
