Seminarski Maturski Diplomski Rad

Pretraga Zabava O nama Kontakt
 
Странке у порескоправном односу PDF Štampa

3. СТРАНКЕ У ПОРЕСКОПРАВНОМ ОДНОСУ
Странке у порескоправном односу су порески повјериоци и порески дужници.


3.1. Порески повјериоци
Порески повјериоци или активни порески субјекти су носиоци субјективног права, на основу којег од физичких и правних лица обезбеђују финансијска средства, без непосредне противуслуге ради покривања својих финансијских потреба. Полазећи од тога да се у самом уставу одређује субјективно право одређеног јавноправног  да уводи дажбине или се то право као сплет правних односа одређује фискалним споразумом, посматрано у Босни и Херцеговини, повјериоци су Босна и Херцеговина када су у питању индиректни пор ези, Република Српска, Федерација Босне и Херцеговине, кантони у Федерацији и Брчко Дистрикт када се ради о директним порезима и осталим дажбинама које се уводе законима, законима кантона и законима Дистрикта.
Међутим, полазећи од тога да се у финансијској теорији порески повјериоци називају активним пореским субјектима, намеће се питање да ли локалне зај еднице имају улогу повјериоца у псрескоправном односу, и каква је улога фондова као порескоправних институција у односу на доприносе који су јавни приходи дестинираног карактера. На примјер, финансирање јединица локалне самоуправе уређено је у Републици Српској Законом о локалној самоуправи, као што је то питање на сличан начин ријешено и у Федерацији Босне и Херцеговине. Одредбом члана 65 наведеног Закона прописано је да се властити извори прихода утврђују законом и да један дио финансијских средстава јединице локалне самоуправе остварују од локалних пореза и таксе чију стопу на основу законског овлаштења утврђују саме јединице локалне самоуправе. У смислу припадности јавних прихода, јединице локалне самоуправе имају статус пореског повјериоца када се ради о припадности јавних прихода од:

  • пореза на имовину,
  • пореза на пр ихо д од пољопр ивр еде и шу мар ства,
  • пореза на добит од игара на срећу.
Поред тога, јединице локалне самоуправе имају улогу пореског повјериоца у порескоправном односу када се ради о локалним таксама (административним и боравишним) и приходима од накнада за кориштење природних и других добара, те улогу пореског повјериоца, када се ради о накнадама за кориштење градског грађевинског земљишта што је и утврђено Законом о грађевинском земљишту Републике Српске. У Федерацији Босне и Херцеговине у односу на припадност јавних прихода од нпр. пореза на имовину и других пореза одређених кантоналним законима о порезима, јединице локалне самоуправе имају улогу пореског повјериоца, али и улогу активног субјекта у порескоправном односу када се ради о увођењу локалних такси (административне и боравишне) и одређених накнада.
У односу на начин финансирања јединица локалне самоуправе и припадност јавних прихода од одређених облика пореза, те законско овлаштење да уводе и одређују висину износа административне таксе и одређених накнада, недвосмислено је да улогу пореског повјериоца имају и локалне заједнице, али ограниченог карактера, у односу на фискални суверенитет Републике Српске и Федерације Босне и Херцеговине.
Улога Фонда здравства, или других фондова у Републици Српској и Федерацији Босне и Херцеговине, којима је повјерено самостално вршење дјелатности од јавног интереса, оправдава делегирање пореског захтјева и њихову улогу пореског повјериоца када се ради о прикупљању прихода од доприноса.

3.2. Порески дужници
Другу страну у порескоправном односу представљају физичка и правна лица која испуњавају законом прописане услове у погледу стицања прихода, посједовања имовине, обављања различитих трансакција и других манифестација економске снаге. Узимајући у обзир јавноправну природу овог односа, произилази да они имају правно слабију вољу, по самој природи пореске ствари.
Појам пореских дужника обухвата све субјекте који у процесу опорезивања обављају различите врсте радњи у циљу извршавања пореске обавезе (испуњења пореског дуга).


3.2.1. Порескоправна способност пореских дужника
Порескоправна способност коју физичка лица стичу рођењем, а правна лица уписом оснивачког акта у судски регистар, може се означити као примарна правна способност у материји опор езивања. Она јесте неопходан али не и довољан услов за стицање својства пореског дужника који је везан за испољавање економске снаге. Пореска обавеза је, по правилу, лична и не може се преносити на друге субјекте. Од овог правила у пореском праву постоје два изузетка. Могуће је, најприје, да држава пореским законом код неких пореских облика изричито пропише одговорност чланова уже породице за неизмирене пореске обавезе обвезника. У другом случају, смрт се јавља као догађај, односно правна чињеница, за коју пореско право везује настанак пореске обавезе насљедника.
Држављанство, пребивалиште и боравиште чине скуп околности у вези са пореским обвезником које могу да утичу на стицање, вршење и заштиту његових пореских права. Ове чињенице су истовремено значајне за одређивање обима распростирања пореске обавезе на различите субјекте у праву и као одлучујуће код сукоба пореских јурисдикција. Међутим, у већини савремених пореских система уведен је појам ''резидента'' чиме је створена могућност за напуштање класичног принципа у опорезивању и базирање опорезивања на фактичкој, реалној основи. То са аспекта пореске власти значи да су сва лица која живе и привређују на територији одређене државе, независно од држављанства, дужна да плаћају порез по прописима те државе. Фискално резиденство се стога појмовно шире одређује од пребивалишта. Статус фискалног резидента утврђује се на основу чињеничног стања (стицања доходака и других услова), независно од легалности боравка у одређеној држави, тако да фискално резиденство представља чињенични концепт а не правни појам.

С обзиром да је за својство пореског обвезника, битно стицање статуса резидента, различите државе на различите начине, у својим прописима или у судској пракси, одређују критеријуме приликом одређивања фискалног резиденства.44 Уколико неко лице има стално мјесто становања у двије државе, а није могуће одредити у којој држави има сједиште својих животних интереса или у случају када лице ни у једној држави нема стално мјесто становања, предност се даје оној држави у којој има тзв. уобичајено мјесто становања (зависи од учесталости боравка у односним државама).Треба напоменути да су ова питања, везана за су коб пореских јурисдикција, начелно регулисана моделима међународних конвенција о двоструком опорезивању а ближе уређивање пореских односа са страним елементом предмет је билатералних уговора између држава о избјегавању међународног двоструког опорезивања. У већини савремених пореских система, код одређивања распростирања пореске обавезе нерезидента, релевантним се јавља извор дохотка (територија) као одлучујућа чињеница сукоба пореских јурисдикција. Општеприхваћено правило у савременим пореским системима је да лица која су резиденти неке државе подлијежу неограниченој пореској обавези, односно својство пореског обвезника стичу по основу дохотка оствареног на територији те државе и у иностр анству.


3.2.2. Врсте пореских дужника
Нека физичка и правна лица представљају странку пореског имовинског односа, а истовремено могу (али и не морају) бити и станка пореског управног односа (порески обвезник, порески платац, порески дестинатар, порески јемац). С друге стране, порески посредник или нека лица могу бити странка само пореског управног односа (нпр. власник просторија чији се претрес врши у поступку пореске контроле, а није порески обвезник). Имајући у виду различиту улогу лица која се појављују као порески дужник, односно лица које ће бити позвано да измири пореску обавезу. У порескоправном односу, разликујемо следеће категорије:

(1) Порески обвезник представља оно физичко или правно лице које је дужно да плати порез. Порески обвезник је истовремено и порески дужник, али порески дужник (будући да представља ширу категорију) не мора бити порески обвезник. Потребно је имати у виду да се у пореским законима и у литератури изр ази порески обвезник и порески дужник често употребљавају као синоними. Порески обвезник може у порескоправном односу да учествује преко свог пуномоћника или законског заступника.
(2) Порески платац је оно физичко или правно лице које закон обавезује да обрачуна и уплати дуговани порез. То може бити сам порески обвезник, али и неко друго лице. Такво друго лице је, најчешће, исплатилац одређеног прихода који се опорезује (послодавац који исплаћује зараду, односно плату, банка која исплаћује камату, корпорација која исплаћује дивиденду итд.). Порески платац није порески обвезник, јер поступа за рачун обвезника, али га закон обавезује као пореског дужника, предвиђајући да јемчи за наплату свих оних пореза код којих је предвиђена наплата по одбитку.
(3) Порески дестинатор је оно лице које је по интенцији законодавца позвано да сноси порески терет, тј. чију би економску снагу (исказану кроз доходак или имовину) порез требало да умањи. Порески дестинатар може бити порески обвезник, али је могуће, а у пракси се то не ријетко дешава, да то буде сасвим друго лице. Овакво раздвајање пореског обвезника и пореског дестинатара постоји код индиректних пореза (нпр. порез на промет). Намјера је законодаваца код ове врсте пореза да порески терет сноси крајњи потрошач (купац), а не продавац, који је одређен за пореског обвезника. Лице које је порез Ље јас1о погодио, било да је то порески обвезник, порески дестинатар или неко треће лице, у финансијској литератури се назива носиоцем пореског терета или коначним плацем пореза. Носилац пореског терета (коначни платац пореза) не представља законску категорију, у питању је лице које је економски (фактички) погођено порезом и он, као такав, није учесник порескоправног односа.
(4) Порески јемац је оно лице које на основу закона или на факултативној основи одговара за пореску обавезу другог лица, пореског обвезника.

Komentari (0)Add Comment

Napišite komentar

busy