Seminarski Maturski Diplomski Rad

1. Предмет и метод Грађанског права

Једна од дефиниција Грађанског права – скуп норми које регулишу робноновчане односе и у динамици и у статици. Динамика – промет; статика – присвајање имовине, воља.

1. Предмет грађанског права

Предметом грађанског права назива се материја коју оно регулише. Грађанско право је научна дисциплина која се бави проучавањем друштвених односа – грађанско правних и приватноправних. Грађанско право обухвата – стварно право, наследно право, облигационо право, породично право, лична права, статусна права итд.

1. Метод грађанског права

Метод грађанског права представља начин на који су регулисани друштвени односи.

Начела регулисања – начини којима се служи већина норми грађанског права. Али постоје и одступања од сваког начела регулисања. Метод регулисања, тј. начела регулисања и одступања од начела, испољавају се тиме како су уређени:

1. настанак правног односа, садржина односа, промена и престанак;
2. међусобни положај странака у односу;
3. могућност промене странака и иступање из односа;
4. санкције због повреде права;
5. остваривање повређеног и спорног права.

Грађанскоправни метод регулисања заснива се на начелима аутономске воље, правне једнакости, преносивости права и обавеза, имовинске санкције и заштите на приватни захтев.

• Начело аутономије воље (слободне иницијативе, диспозиције) – Грађанско право у већини случајева препушта субјекту на вољу да ли ће ступити у грађанскоправни однос, стећи право или обавезу, какве ће садржине бити права и обавезе, да ли ће се изменити касније, хоће ли их вршити, како ће престати. Однос је у целости препуштен вољи субјеката. Грађанскоправна норма која га уређује примениће се само ако то субјект хоће или ако нешто сам није уредио, или ако о нечему настане спор. Норме су такве да њихова примена зависи од воље адресата – диспозитивне (нпр. субјект је слободан да закључи или не закључи уговор).

Постоје бројне когентне норме грађанског права – њихова примена не зависи од воље адресата, он примену не може исључити. Тада се однос заснива без обзира на вољу. Права, обавезе и њихову садржину одредила је већ сама норма, измена није допуштена, вршење права је обавезно, начин вршења је правом ограничен, а однос може престати само на начин који норма предвиди (нпр. стицање и губитак пословне и деликтне способности, наслеђивање, настанак обавезе и права на накнаду штете, диктирани уговори и уговори по приступу, забрана злоупотребе субјективног права, обавеза вршења права својине на пољопривредном земљишту, престанак права на издржавање, застарелост и преклузија).

• Начело правне једнакости (равноправности, координације) – Грађанскоправне норме, доводе странке у правном однсоу у правно једнаке положаје. Међу странкама не постоји субординација (подређивање), ни субјекција (потчињавање).

Има изузетака од овог начела – има грађанскоправних односа у којима постоји субординација и субјекција. Једна страна у односу надмоћна је, добија власт над другом норма је овлашћује на наређује другој (нпр. послодавац упосленику, опозивач поклона поклонопримцу, тужилац поништења другом уговорнику).

• Начело преносивости права и обавеза (прометљивости, отуђености и могућности одрицања) – Норме грађаског права, у већини случајева, допуштају титулару да неком другом пренесе своје субјективно право или своју обавезу (ако је поверилац сагласан с тим), да на основу права које има установи другоме неко ново право, као и да се одрекне свог права. Грађанско право допушта титулару и да своје право ограничи делимичним преносом: да титулар, задржавајући и даље своје право, на основу њега установи другоме неко ново право, различито од његовог (нпр. овлашћен је да другоме да совоју ствар на послугу, у залогу, на плодоуживање, или да другоме установи право прелаза преко његовог земљишта, да постави инсталације у њему). Као што сме отуђити или ограничити право, титулару је допуштено и да се одрекне права тако да оно сасвим престане (нпр. одрицање од права својине, од права на накнаду штете итд), или тако да га не може вршити одређено време (нпр. привремено од права на деобу).

Од начела преносивости постоје одступања. Норме грађанског права везују нека права и обавезе за титуларе, па их ови не могу пренети, или их се не могу одрећи. То су лична права и обавезе. Непреносива права су нпр. право на издржавање, наследно право, лична права на част, углед, име. Непреносиве обавезе су нпр. оне из уговора из породичних односа. Не може се одрећи нпр. права на издржавање, на живот, име, брачних и породичних права. Бројне норме грађаског права предвиђају прелазак или ограничавање права по сили закона, без обзира на титулареву вољу (нпр. кад неко испуни туђу обавезу, на њега по самом закону у часу испуњења прелазе сва повериочева права).

• Начело имовинске санкције – Санкције које предвиђају норме грађанског права у највећем броју случајева нису усмерене на само лице, већ на његову имовине (на она права која су одвојива од титулара и имају новчану вредност). Грађанскоправна санкција извршава се не на личности титулара обавезе, већ на правима која му припадају и састоји се у умањењу тих права (заплени и отуђењеу средстава, губитку права), или изостанку очекиваног увећања права (нпр. онај ко недопуштеном радњом другоме проузрокује штету биће дужан да је надокнади из своје имовине, ако то не учини ни добровољно ни по судској пресуди, следи принудно извршење санкције – заплена његових новчаних и других средстава ради намирења). Циљ сансције у грађанском праву је да успостави угрожено, нарушено или повређено право титулара.

Грађанско правао познаје и санкције које погађају личност субјекта, које се врши на њему самом, а не на имовини која му припада (нпр. ако субјект повреди туђу част, углед и сл., обавезан је да пружи затражено извињење, масовни медиј дужан је да објави исправку неистините информације).

• Начело заштите на приватни захтев – Норме грађанског права одређују да се о субјективном грађанском праву, обавези или статусу, расправља у судском или другом поступку само ако такав поступак покрене лице о чијем је праву, обавези или статусу реч. Ималац права у начелу је слободан да одлучи хоће ли тражити заштиту свога права кад је оно повређено или угрожено. Од имаоца права зависи да ли ће његово угрожено или повређено право бити заштићено. Заштита се остварује по приватној иницијативи, на захтев (ex privato), а не по службеној дужности неког државног органа (ex officio).

У мањем броју случајева надлежни орган расправљаће о неком грађанском праву, обавези или статусу и по иницијативи неког ко сам не учествује у грађанскоправном односу. У грађаснкоправној ствари могу по службеној дужности покренути поступак нпр.: јавни тужилац (нпр. за поништење брака због одређеног разлога), орган старатељства (нпр. за утврђивање очинства) , или сам суд (нпр. оставински поступак кад је оставилац имао непокретност).

1. 2. Школа глосатора и школа постглосатора

1. Школа глосатора

Након уминућа римске јуриспруденције глосатори су обновили правну науку („ренесанса правне науке“ у 12. веку). Писали су глосе-сажета објашњења појединих речи, израза или делова текста Corpus iuris-а. Настојали су да разумеју и утврде шта он садржи а пре свега Пандекта. Глосатори су сколастичари, за њих је Corpus iuris ауторитативан текст као што је Библија била у црквеној сколастици. Не прилазе му критички и не процењују га правно-политички. Тежећи да разумеју његову садржину служе се језичким и граматичким тумачењем, али и логичким. Логичким средствима уклањају противречности између појединих места. Повезујући разна места успостављају и поједина општија правила. Реконструисањем Corpus iuris-а – откључали су ризницу правничког знања каква су богаством норми била нарочита Пандекта. Њихово доба траје од 11. до 13. века.

1. Школа постглосатора – средина 13. до 16. века

Постглосатори полазе од правног проблема, а користе за његово решавање. Corpus iuris се у њихово доба афирмише као (супсидијаран) извор права. Баве се практичним правним проблемима (дају правне савете и пишу коментаре), критичкији су према Corpus iuris-у. При опредељивању за неко решење уводе нове технике: позивање на ауторитете, на владајуће мишљење стручњака, аналогију, указивање на циљ који се жели постићи нормом. Њиховом заслугом афирмисала се делатност правника као решавање спорова на рационалан начин. Оставили су у правно наслеђе низ појмова (нпр. својина, степени кривице, подељена својина), а уопштавањем решења појединачних случајева из Corpus iuris-а стварају низ правила опште природе. Баве се и новим правним материјама – правима хартија од вредности, трговинским правом, просторним сукобом закона.

Док су глосатори били италијанска појава, постглосатори су били европска.

1. 3. Фанцуски грађански законик – Code civil 1804. – Napoleon Code

Пре доношења Законика француска је била правно расцепкана, на неким подручјима се примењивало писано римско право, а неким обичаји. Наполеон је, поставши први конзул (13. августа 1800. године) именовао четверочлану комисију која је имала задатак да сачини пројекат грађанског законика. Пројекат Француског грађанског законика је подељен на тридесет шест делова. После претресања усвојено је свих тридесет шест предложених закона, који су посебним законом од 21. марта 1804. године обједињени у грађански законик под насловом Code civil des Franscais (Грађански законик Француза). Три године касније (1807) био је промењен у Code Napoleon (Наполеонов законик), што је и данашњи званични назив законика. Из политичких разлога, почев од 1870. године уобичајен је назив Code civil francais, који је и данас у употреби. Грађанским закоником од 1804. унификовано је приватно право у Француској, па је тако важио на свим територијама које су у том тренутку биле у саставу француске државе или су у њен састав ушле каснијим освајањима, али по пропасти Царства његова важност није аутоматски престајала у свим земљама. Од свих грађанских законика који су данас у примени у свету, овај француски је најстарији. Овај законик је је извршио огроман утицај на законодавство у више десетине земаља. Међутим, за разлику од онога што се уобичајено мисли, Француски грађански законик својим највећим делом није оргинална творевина, већ је сачињен од већ постојећих материјала: француског обичајног права, реципираног римског права које је важило на тлу Француске, краљевских ордонанси, канонског права, судске праксе виших судова (парламента), теоријских радова, законодавства прелазног периода.

Редактори су ишли за тим да створе практично дело приступачно што ширем кругу корисника. Језик законика је једноставан, непосредан, јасан, без украса али и без сувопарности, елегантан.

Утицај Наполеона на садржину Законика је незнатан, али његова улога у читавом подухвату је одлучујућа. По општој процени Француска свој законик дугује његовој вољи, ауторитету и енергији.

1. 4. Аустријски грађански законик – 1811

Кодификација грађанског права у Аустрији започето је у време владавине Марије Терезије, а настављено је за време Јосифа Другог. Законик је усвојен 1811. године, а ступио је на снагу у свим деловима аустрије, не и Угарске, 1. јануара 1812 године. Радови на кодификацији трајали су шест деценија. У овом законику остварен је известан број нових решења, али и он је, као и француски, проистекао из већ постојећих материјала: римског права, школе природног права, у мањој мери Француског грађанског законика, канонског права, општег немачког права... Утицај природног права је велик и огледа се кроз велики број правила и принципа. Аустријски судови су дали велики допринос развоју грађанског права у Аустрији.

Аустријски законик је писан лако разумљивим језиком, прегледан је и јасан и није улазио у појединости већ се определио за општија правила, препуштајући појединости суду. О том законодавчевом поверењу у суд говори сажетост законика који има само 1502 параграфа. Ово се показало недовољно па се 1904. године приступило ревизији законика. Ове измене и допуне (новеле) рађене су под утицајем Немачког грађанског законика и швајцарског права (у мањој мери), и ступиле су на снагу 1914, 1915. и 1916. године. Новелирани текст је важио и у Словенији и Далмацији (које су биле аустријске покрајине), неновелирани у Хрватској и Славонији, а по његовом узору сачињен је Србијански грађански законик од 1844. године.

1. 5. Општи имовински законик за Црну Гору - 1888

Радови на кодификацији грађанског права у ЦГ поверени су Валтазару Богишићу. Општи имовински законик за ЦГ донет је 1888. године. Овај законик није рађен према неконм одређеном страном узору, већ према конкретним потребама ЦГ. Богишић је сачинио законик који представља кодификацију домаћег обичајног права, као и великих правних тековина модерних народа. Законик се назива општим зато што се односи на све имовинске односе који због својих особености нису изузети и уређени посебним прописима, а имовинским зато што њиме није обухваћена материја породичног и наследног права.

Општи имовински законик писан је језиком који је прост и народан, али је у извесној употреби била неизбежна и употреба стручних назива.

Богишићев законик је рађен према друштвеним и културним приликама земље којој је намењен, његова решења су промишљена, казивање мудро, језик прелеп, и по свим овим одликама он је не само наш најбољи законик, већ и једна од најзанимљивијих и најбољеих творевина ове врсте у европској правној цивилизацији ХIХ века.

1. 6. Србијански грађански законик - 1844

Радови на кодификацији грађанског права у Србији започети су за време прве владавине кнеза Милоша, двадесетих година прошлог века. За главног носиоца посла одређен је Георгије Захаријадес (учитељ кнежевића Милана). За основу српске кодификације узео је Француски грађански законик. Он је био само незнатно измењени превод француског грађанског законика и, под политичким утицајем Аустрије, није прихваћен. Један мањи број његових параграфа преузет је и унет у други пројект, који је по узору на Аустријски грађански законик сачинио Јован Хаџић. Овај пројекат је озакоњен 1844. године као Грађански законик за Кнежевину Србију. Законик је прилично оргиналан у области породичног и наследног права (где је преузео извесне установе из обичајног права), али у целини посматрано он је заправо скраћена верзија Аустријског законика – има 950 параграфа, уместо 1502. Читав тај посао је изведен лоше јер су приликом скраћивања (превода) изостављене важне ствари, језик законика је извештачен. Ипак Законик је за Србију представљао значајан корак напред, са становишта права и укупног друштвеног сређивања и развоја.

1. Појам и врсте извора права

Извори грађанског права су опште норме које уређују грађанскоравне односе. Општа норма се одликује тиме што се односи на све случајеве исте врсте, док се појединачна норма односи на тачно одређен случај. Општа норма се примењује неограничен, и опште норме се називају изворима права. Скуп општих грађанскоправних норми назива се грађанским правом у објективном смислу, а права која применом опште норме настају за субјекте правних односа се називају субјективним грађанским правима. Објективно грађанско право (опште норме) може бити: неписано (обичајно) или писано. Обичајно право данас је владајуће у англосаксонском свету. У соталим земљама оно је потиснуто писаним правом, пре свега у облику закона и подзаконских општих аката (уредбе, наредбе итд.).

Извори права су у ствари норме садржане у закону.

Извори права: закон, судска пракса, обичај, узансе, правна наука (доктрина).

1. 8. Временско, просторно и персонално важење грађанскоправних норми

Правна норма или правило је најмањи део права који упућује на одређено понашање које је прописала држава, а уједно прописује и санкције за непоштовање захтева државе. Односи се на све субјекте у друштву без обзира на познавање права. Делови правне норме су: хипотеза(уводни део) – упућује на чињенице које у стварности морају постојати да би се норма уопште могла применити; диспозиција (главни део) – одређује правила понашања; санкција – правне последице према ономе ко је повредио диспозицију правне норме. Временско важење правних норми огледа се у четири облика:

1. застарелост – је престанак права да се захтева принудно извршење обавезе по протеку законом одређеног времена, у коме поверилац није вршио своје право а био је у обавези да га врши;
2. преклузија – исто значи губитак одређеног права по истеку законом одређеног рока у коме није вршено, али на истек преклузивног рока суд пази по службеној дужности;
3. права ограниченог трајања – један број субјективних грађанских права одликује се тиме што је законом унапред ограничено време њиховог прајања, нпр. ауторска права;
4. одржај – једно лице које није ималац права а понаша се као да јесте, по протеку одређеног времена стиче то право.

Примена на одређеној територији – ступање на снагу закона одређено је у делу прелазних и завршних одредби и закона у коме предвиђа када ће закон ступити на снагу. Период од усвајања закона до његовог ступања на снагу назива се vakasio legis и обично траје 8 дана.

Стечена права (AGZ, Code civil) – од 14 века до краја 19 века наводило се и у зконодавству и у науци да новодонета норма не може да утиче на већ стечена права. Три су основна схватања:

1. стечено право је само оно које титулар прибави својом вољом;
2. стечено право постоји само кад је правна ситуација окончана – кад су све чињенице већ настале;
3. комбинација права два – та права су она која се стичу рецимо рођењем (држављанство и сл.) или ступањем у неки правни однос (брак).

1. Обичаји и узансе као извор права

1. Неписано и писано право

Обичај је неписано опште правило, настало дуготрајним упражњавањем истог начина понашања и прихваћено од стране припадника одређене друштвене групе. Неписано право је настало спонатано, кроз понашање самих заинтересованих, и боље је прилагођено стварности. Може важити на целој територији једне државе и за све субјекте (општи –генерални– обичаји), само у одређеном крају (регионални обичаји), само у одређеном месту (месни обичаји), за поједине уже друштвене групе (специјални –посебни– обичаји).

Обичај има тежњу да остане онакав какав је једном створен, па он може да постане кочница друштвеног напретка. Тако да је закон, као облик стварања права, боље прилагођен новим потребама.

1. Правни обичаји (обичајно право)

Правни обичај је неписано правило понашања праћено свешћу о правној обавезности. Постоје два обележја правног обичаја:

1) објективно обележје – правног обичаја је у томе што је он устаљено правило по којем се људи понашају увек кад ступају у однос на који се оно примењује; у случају спора, да ли је овај захтев задовољен, процењује га суд; за формирање оваквог правила потребан је одређен период времена;

2) субјективно обележје – се односи на свест о правној обавезности таквог правила понашања, уверење да му држава има пружити заштиту као и писаној државној норми.

Када су задовољена ова два захтева обичај постаје правно обавезан и заузима своје место у хијерархији правних извора, после закона.

1. Фактички (обичан) обичај

Од правног обичаја треба разликовати обичан, фактички, прост обичај, који је, такође, правило понашања настало спонтаним прихватањем од стране самих заинтересованих, али га не одликује свест о правној обавезности, а санкција му није државна већ друштвена и може бити различита (подсмех, презир, бојкот итд.). Фактички обичај постаје правно обавезан онда када закон упути на њега.

1. Узансе

Узансе су трговачки обичаји систематизовани и објављени у облику зборника које по правилу састављају професионалне организације трговаца, односно привредника, у циљу лакшег доказивања за случај спора и лакшег упознавања заинтересованих са њиховом садржином. Уношењем у зборник, обични обичаји се не претварају у правне, они се примењују ако су се странке позвале на њих, а и њихова улога остаје непромењена при процењивању да ли се субјект понашао по стандарду на који закон упућује. Могу бити посебне (специјалне) – које важе за одређену врсту робе или привредну грану, и опште – које важе за све привредне субјекте.

1. 10. Примена и тумачење правних норми

Кад је текст закона или појединачне норме неразумљева потребно је утврдити тачан садржај правне норме – то се зове тумачење или интерпретација. Изворно или аутентично тумачење представља тумачење тела које је донело норму и обавезно за све.

Друга средства тумачења се употребљава када нема изворног тумачења. Та средства су: граматичко (језично), правила логике и утврђивање околности које су довеле до стварања правне норме. Таква тумачења нису обавезна, корисна само у конкретном случају.

Подвођење одређених чињеница под правну норму. Утврђивање чињеничног стања и проналажење правне норме. Две теорије: субјективна – пронаћи праву вољу законодавца и објективна – придати норми оно значење које је одредио аутор норме.

Тумачење од стране судије – кад нас два правца: Нинко Перић – намера законодавца и Лазар Марковић – објективно тумачење.

Врсте тумачења правних норми (лица која тумаче правну норму):

1. законско тумачење;
2. судско тумачење;
3. доктринарно тумачење.

Законско тумачење – облик закона – општа обавезна снага.

Судско тумачење – конкретни случајеви.

Правна наука – доктринарно тумачење – није обавезујуће.

Методе тумачења, представља начин или технику на који се могу тумаччити у овом случају правне норме:

1. граматичко – значење речи или реченице;
2. логичко – закони људског мишљења;
3. систематско – одређивање места норме у систему права;
4. историјско – услови доношења норме;
5. циљно (телеолошко) – које циљеве је хтео да оствари законодавац.

1. 11. Аналогија

1. 12. Правна и пословна способност физичких лица

1. Правна способност

Физичко лице (човек) као правни субјект је ималац правне способности. У савременим законодавствима сва људска бића су правни субјекти и сва имају исти обим и квалитет правне способности, без обзира на пол, узраст, душевно стање, телесно здравље, националну, расну или верску припадност. У савременим правима правна способност грађана је општа (имају је сви од рођења до смрти).

У извесној мери и под одређеним условима правну способност има људски зачетак – зачето дете се сматра рођеним ако је то у његовом интересу и под условом да се живо роди.

Потпуна правна способност, на основу које су појединцу доступна (под прописаним условима) сва права која правни поредак познаје, стиче се рођењем, под условом да је дете рођено живо. Правна способност физичког лица се гаси његовом смрћу.

У старијим правима постојала је и цивилна (грађанска) смрт, под чиме се подразумева губитак правне способности за живота (пре фактичке смрти), у случају изрицања најтежих кривичних санкција.

1. Пословна способност

Пословна способност се може дефинисати као способност закључивања правних послова, а под овим се подразумевају изјаве воље које производе грађанскоправна дејства, тј. настанак, пренос, промену или престанак субјективних грађанских права (способност сачинити тестамент, закључити купопродајни уговор, поклон, закуп, одрећи се неког права итд.). Пословна способност нужно претпоставља правну, јер да би својим изјавама воље могло стварати права и обавезе, потребно је имати способност бити субјект права и обавеза. Обрнуто, права способност не претпоставља нужно и пословну, субјект права може али не мора имати пословну способност.

Физичка лица могу бити: 1) потпуно неспособна; 2) ограничено (делимично) способна; 3) потпуно способна.

По нашем праву, лица која нису навршила 14 година живота (млађи малолетници) потпуно су пословно неспособна. Њихови правни послови апсолутно су ништави и не производе никакво правно дејство. У име млађих малолетника правне послове закључују њихови законски заступници, родитељи или стараоци.

Старији малолетници, лица са навршених 14 година живота, имају ограничену пословну способност, они могу потпуно самостално закључити послове „мањег значаја“, а остале правне послове (већег значаја) могу закључити уз сагласност свог законског заступника.

Са 15 година у нашем праву се стиче тзв. радна способност која се састоји у томе што малолетник може самостално (без сагласности законског заступника одн. органа старатељства) ступити у радни однос и располагати зарадом.

Пре навршене 15-е године живота малолетник не може располагати за случај смрти својом имовином (без обзира по ком основу је стечена), ни сам ни преко законског заступника, а са навршеном 16-ом годином, под условима да је способан за расуђивање, стиче активну тестаменталну способност, с тим што тестамент може сачинити само лично а не и преко заступника.

Са навршених 18 година живота у нашем праву дете се правно осамостаљује, стиче неограничену (пуну) пословну способност (може закључивати све правне послове и може их закључивати самостално, без сагласности законског заступника).

Неограничена (пуна) пословна способност може се изузетно стећи и пре пунолетства, ступањем у брак на основу судске дозволе. Законодавац је овако поступио да би се отклонила могућност да се родитељи , вршећи правне послове у име малолетника, посредно мешају у њихове брачне односе. Овако стечену пословну способност малолетник задржава и ако брак престане пре наступања пунолетства.

Стање пословне неспособности се може продужити и после навршене осамнаесте године живота. Ако услед душевне болести, заосталог душевног развоја, телесних мана или из других разлога, дете није у стању да се само стара о својој личности, правима и интересима, родитељско право (старање) може се продужити и после пунолетства (на предлог родитеља или органа старатељства) одлуком суда, који одређује да ли се овакво лице изједначава са млађим или старијим малолетником. Кад касније престану разлози због којих је продужено родитељско право, суд (на предлог тог лица, родитеља или органа старатељства) доноси одлуку о престанку родитељског права, и стиче се неограничена пословна способност, а тиме престаје и законско заступање оваквих лица од стране њихових родитеља.

1. 13. Проглашење несталог лица за умрло

Исто дејство као фактичка смрт производи и судско проглашење несталог лица за умрло. Несталим се сматрају лица о чијем животу односно смрти постоји неизвесност, и по томе се разликују од одсутних лица, чије пребивалиште (боравиште) није познато, али за која се претпоставља да су у животу. Лице које се ради остваривања својих права (наследник) позива на нечију смрт, мора покренути судски поступак и исходити решење којим се нестало лице проглашава за умрло. За умрло се може прогласити лице:

1. о чијем животу за последњих 5 година није било никаквих вести, а од чијег је рођења протекло 70 година;
2. о чијем животу за последњих 5 година није било никаквих вести, а околности под којима је нестало чине вероватним да више није у животу;
3. које је нестало у току рата у вези са ратним догађајима, а о чијем животу није било никаквих вести за годину дана од престанка непријатељства;
4. које је нестало у бродолому, саобраћајној несрећи, пожару, поплави, земљотресу или каквој другој непосредној смртној опасности, а о чијем животу није било никаквих вести за 6 месеци од дана престанка опасности. У решењу којим се, после спроведеног поступка, нестало лице проглашава за умрло означиће се дан, а по могућности и час, који се сматра као време смрти несталог, а ако се тај дан не може утврдити, сматра се да је смрт наступила првог дана по протеку рокова после којих се може покренути поступак проглашења за умрло.

Решење о проглашењу несталог лица за умрло садржи обориву претпоставку о смрти, тако да уколико се докаже да је лице које је проглашено за умрло и даље у животу, суд ће раније донето решење укинути.

Када се укине решење о проглашењу лица за умрло то нема утицаја на престанак брака, он је коначан, без обзира да ли је „преживели“ брачни друг у међувремену ступио у нови брак или није. Ранији брак се не успоставља аутоматски, али бивши супружници по општим правилима могу закључити нови брак.

У случају наследника од њихове савесности зависи како се са њима поступа. Савесни наследник враћа оно што се код њега затекло и у стању у којем се налази, он не дугује накнаду за смањену вредност ствари услед употребе, ни накнаду за отуђене и потрошене ствари и плодове. Несавесни наследник, који је знао или морао знати да је лице проглашено за умрло у животу, дугује не само оно што се затекло код њега, већ и накнаду за смањење вредности ствари услед њихове употребе, као и накнаду за све отуђене и потрошене ствари, као и накнаду за пропуштене плодове.

Чињеница смрти уписује се у матичне књиге, после чега извод из њих служи као доказ да то лице није у животу.

1. 14. Коморијенти

Коморијенти су лица настрадала у истој животној опасности (земљотресу, бродолому). Ако се стварни редослед смрти не може утврдити, узима се да је смрт наступила истовремено. Тачно време наступања смрти битно је за наслеђивање, с обзиром да се као наследник може појавити само лице које је надживело оставиоца (декујуса).

1. 15. Лишавање пословне способност

Пунолетно лице које је са 18 година стекло пословну способност, може касније бити лишено пословне способности ако постане неспособно за расуђивање или својим поступцима угрожава своја права и интересе, или права и интересе других лица (услед душевне болести, душевне заосталости, злоупотребе алкохола или опојних средстава, старачке изнемоглости или других разлога).

Степен лишења пословне способности (потпуно или делимично) зависи од тога у којој мери је испољена неспособност за расуђивање а не од разлога из којег је до ње дошло. Оваква лица стављају се под старатељство, при чему старалац лица које је потпуно лишено пословне способности има дужности и права стараоца малолетног лица које није навршило 14 година, а старалац лица које је делимично лишено пословне способности има дужности и права стараоца малолетног лица које је навршило 14 година.

Уговори и други послови лица лишеног пословне способности неважећи су, исто правило важи и за послове који су закључени пошто су престали разлози за лишење пословне способности или у току тзв. „светлих периода“, тј. стања у којима је овакво лице свесно својих поступака. Из разлога правне сигурности не може се доказивати његова способност за расуђивање и тако исходити ваљаност закљученог правног посла, све док му судском одлуком не буде враћена пословна способност.

Може се доказивати да једно лице које није лишено пословне способности било неспособно за расуђивање у време закључивања правног посла, и из тог разлога исходити поништење посла.

1. 16. Парнична способност = пословна способност

1. 17. Деликтна способност

Деликтна способност у грађанском праву представља могућност да се лично одговара за проузроковану штету, независно од тога да ли истовремено постоји и кривична одговорност. У нашем праву она се стиче са навршених 14 година, али се при томе прави разлика: малолетници до навршене седме године су апсолутно деликтно неспособни, а за штету коју проузрокују одговарају њихови родитељи, док малолетници између седме и четрнаесте године одговарају овојом имовином ако се докаже да су у време проузроковања штете били свесни својих поступака. Деликтна способност представља правну изложеност санкцији, која је по својој природи имовинска и састоји се у обавези накнаде штете.

1. Држављанство, пребивалиште и боравиште

1. Држављанство

Држављанство је припадност појединца, домаћег држављанина, одређеном државноправном поретку. Са једне стране огледа се у обавезама које има према њој, а са друге стране што су му доступна сва права која тај правни поредак познаје, при чему се нека стичу аутоматски (рођењем или достизањем одређеног узраста) а друга под општим условима једнаким за све. Лица која немају статус домаћих држављана, било да су страни држављани или апартиди (лица без држављанства) називају се странцима.

Доступност странцима права се деле у три групе:

1. општа - права која су подједнако доступна домаћим држављанима и странцима на домаћој територији (нпр. право својине на покретностима);
2. права релативно резервисана за домаће држављане, која странци могу стицати под одређеним условима (нпр. да су стално настањени на домаћој територији);
3. права која су искључиво везана за домаће држављане и која странци никако не могу стицати (нпр. активно бирачко право).
   1. Пребивалиште

Пребивалиште је законско седиште физичког лица, место у којем је оно у очима закона стално присутно, без обзира да ли тренутно (повремено) фактички борави негде другде. Путем пребивалишта појединац се правно везује за одређено место.

Према законској дефиницији, пребивалиште је место у коме се грађанин настанио са намером да у њему стално живи. Настањење у одређеном месту само по себи није довољно, већ је потребна и намера да се у њему стално живи, а она се испољава не само формално (кроз пријаву надлежним властима) већ и посредно, кроз заснивање разноврсних животних односа (породичних, друштвених, професионалних, економских).

У нашем праву грађанин може имати само једно пребивалиште. Деца добијају и следе пребивалиште својих родитеља, све до пунолества, после чега се примењују општа правила. То произилази из чињенице да су деца тамо где и родитељи, као и из прописа који предвиђају обавезу грађана да пријаве не само сопствено већ и пребивалиште своје малолетне деце.

1. Боравиште

Боравиште је место у коме грађанин привремено борави ван свог пребивалишта.

1. Лично име

Лично име је сталан назив појединца (физичког лица), који служи његовом разликовању од других појединаца.

У нашем праву лично име се састоји од: 1) презимена (породичног имена), којим се изражава припадност одређеној породичној заједници; 2) имена (име у ужем смислу), којим се појединац индивидуализује унутар породичне заједнице.

Лично име детета одређују родитељи споразумно, само је њихова слобода ограничена прописом према којем „ дете добија презиме према презимену једног или оба родитеља“. У избору имена (у ужем смислу) родитељи су начелно слободни, с тим што закон забрањује одређивање погрдних имена, имена којим се вређа морал или су у супротности са обичајима и схватањима средине.

Ступање у брак може али не мора имати за последицу промену презимена, што зависи од споразума супружника, који у том погледу могу да изаберу једну од више могућности: 1) да свако задржи своје раније презиме;

2) да за заједничко узму презиме једног или другог од њих;

3) да свако свом презимену дода презиме оног другог;

4) да свако узме презиме оног другог и дода своје. По престанку брака супружник може задржати презиме које је носио у браку или узети оно које је имао пре ступања у брак.

Грађанин има право да промени лично име, у целости или само име или само презиме. Промена личног имена неће се одобрити:

1) лицу против кога се води кривични поступак ради избегавања законом утврђених обавеза;

2) промена у погрдно име или презиме, у име или презиме којим се вређа морал или које је у супротности са обичајима и схватањима средине;

3) промена презимена малолетног лица ако би се ново презиме разликовало од презимена његових родитеља или усвојиоца.

Право на име је личне природе (неимовинско је и непреносиво); стиче се уписом у матичне књиге; незастариво је; делује према свим трећим лицима; свако је дужан да се служи својим личним именом.

Матичне књиге су јавне књиге које садрже податке од значаја за правни положај физичких лица, или јавне књиге о личним стањима грађана. Организоване су по ужим подручјима (матичним подручјима) које одређује скупштина општине за свако насељено место засебно, а води их овлашћени радник (матичар). Он је дужан да упис изврши без одлагања, да извршени упис прочита лицу које пријављује чињеницу, односно сведоцима, и да то потврди у књизи. Упис потписује лице које је пријавило чињенице, сведоци и матичар.

Оне имају снагу јавних исправа и право увида у њих имају сва правно заинтересована лица, а сваком заинтересованом лицу мора се на његов захтев издати извод, одн. уверење о подацима које садрже.

Према врсти чињеница односно података који се у њих уписују, постоје:

1)матична књига рођених;

2) матична књига венчаних;

3) матична књига умрлих.

1. 19. Правна лица

Организација која је носилац права и обавеза у грађанскоправним односима назива се правно лице. Да би организација била правно лице неопходно је да је:

1) правно уредива;

2) правно допустива;

3) да може стицати права и обавезе.

Кад се испуне сва три услова настаје правно лице.

Правна лица могу постати само организације које јесу или би могле и требало би да буду правно уређене. Ако нису такве не добијају статус правног лица (нпр. кафанско друштво, излетничка дружина, група пензионера која се састаје у парку...). Али ни све правноуредиве организације нису правна лица, нпр.: ортаклук, породична задруга, сувласништво, група за вежбе...

Правна лица могу постати само правноуредиве организације које су уређене на позитиван начин: правно допуштене. Ако су правом забрањене, не добијају статус правног лица (нпр. злочиначко удружење, политичка странка која се финансира из иностранства...). Али ни све правнодопуштене организације нису правна лица, нпр.: брачна заједница, породично домаћинство, породична стамбена зграда...

Од правноуредивих и правнодопуштених организација само оне постају правна лица, којима правни поредак призна могућност да стичу права и обавезе. Правни поредак одређује врсте организација које могу бити правна лица: предузећа, задужбине, фондови, факултети, задруге, општине, радње, удружења грађана, сстамбене зграде у друштвенпј свпјини и др.

Организација је правно лице ако је правно способна односно правно лице је организација која је прано способна. Правна способност организације представља способност организације да има своја права и обавезе.

Ако је организација правно лице, сама организација је ималац права и обавеза, а нису то њени оснивачи и учесници. Њој, а не њима, припадају права и обавезе. Правно лице настаје, постоји, функционише и престаје независно од својих оснивача и учесника. Организација води одвојен, самосталан правни живот.

Правна раздвојеност и самосталност испољава се у следећем:

1) имовинска и неимовинска права и обавезе, која правни поредак признаје организацији, припадају њој самој и само њој, а нису уједно права и обавезе њених оснивача и учесника (нпр. зграда предузећа није директорова...);

2) када организација тужи или је тужена, странка у поступку нису њени оснивачи и учесници;

3) организација одговара само за своје обавезе, само својим повериоцима и само својом имовином, а тако исто и њени оснивачи и учесници;

4) правне радње које учесници организације предузму као делови организације, рачунају се само њој, а за њих не производе правна дејства (нпр. ако лекар нестручно лечи пацијента, болница му дугује накнаду штете...);

5) име, седиште и држављанство организације не одређује се по оснивачима и учесницима;

6) у јавним регистрима воде се права и обавезе на име организације, а не њених чланова и учесника;

7) организација не престаје нити се мења услед смрти, измене, искључења и сл. оснивача и учесника. Престаје и мења се из разлога који се тичу ње саме (због забране рада, неуспешног пословања, остварења циља и др.).

Правна осамостаљеност организације у односу на осниваче и учеснике испољава се како у спољном односу – са трећима, тако и у унутрашњем – са учесницима. У односу са трећима само је организација правни субјект. Учесник се јавља тек као део организације. Организација је правни субјект и у односу са учесницима. Учесници су у правном односу са њом, а не и међусобно.

Одступања

У неким случајевима и организацијама које су правна лица недостаје у спољном односу, унутрашњем или у оба, неки од елемената правне раздвојености организације од оснивача и учесника. Пошто су код организација која су правна лица правна самосталност начело, одступања морају бити посебно предвиђена да би важила. Нарочито су значајна одступања од искључиве одговорности правног лица својом имовином за своје обавезе. За обавезе неких врста правних лица, не одговара само организација својом имовином, него и поједини или сви учесници својом имовином (задруга, командинтно друштво...).

Код сваке врсте правног лица могућ је тзв. продор кроз правно лице до учесника. Пробијање правне личности је ситуација када суд не узима да су правне сфере организације и учесника раздвојене, и узима са су учесник и организација једно, како би и учесника обавезао да својом имовином одговара повериоцима за обавезе организације. То је посебно изражено у ситуацијама када чланови организације покушавају да приграбе одређену корист радом организације.

Функције правног лица:

1) остваривање трајнијих надиндивидуалних циљева – човек може путем организације да оствари оне циљеве за чије постизање сам не би имао могућности; правно лице је подесније од других правних облика јер је имуно на пролазност оснивача и учесника и на промене у свом саставу и јер је непосредније и јаче везано за циљ, веза имовине и циља мање подложна утицају оснивача и учесника;

2) лакше одвијање правног промета – јер је ималац права и обавеза само један једини субјект – организација, уместо да мора да их буде онолико колико је оснивача и учесника организације;

3) обезбеђење намирења поверилаца (гарантна функција) – правно лице за своје обавезе одговара целокупном својом имовином; некада и учесници својом имовином одговарају за обавезе правног лица; из имовине правног лица намирују се само повериоци организације, а не и повериоци оснивача и учесника; организације не може без имовине постати правно лице, односно без изгледа да имовину одржи и обнавља; презадуженом правном лицу забрањено је да предузима нове правне послове; презадужено, платежно неспособно и правно лице које послује с губитком обавезни су да иницирају поступак за санирање или за стечај; обавеза правног лица да накнади штету не може се снизити због његовог имовнинског стања; гарантна функција постоји у интересу поверилаца организације;

4) ограничење одговорности (лимитна функција) – оснивачи и учесници не одговарају својом имовином за обавезе организације, већ само до средстава која су унели у имовину организације, а организације је одговорна својом имовином за обавезе.

1. Елементи правног лица;

Свим организацијама са статусом правног лица заједнички су следећи елементи:

• елементи организационог јединства: правилима уређена организација, органи, допуштени циљ и имовина;
• елементи идентитета: име, седиште и држављанство;
• елементи признатог правног субјективитета: правна, пословна и деликтна способност.

ð Организационо јединство

Организационо јединство значи да су на основу правила успостављени односи између људи, делатности остваривања циља и средстава и имовине потребинх за то.

ª Правилима уређена организација

Организација представља уређену целину, јединство елемената, а организациона правила су норме којима се целина уређује, јединство успоставља. Законодавац поставља само општа организациона правила, општи оквир организације (нпр. законом о предузећима, законом о задругама итд.), а оснивачи и учесници организације онда испуњавају тај оквир својим правилима (нпр. актом о оснивању, статутом итд.). Свако правно лице мора имати акт о оснивању, а статут морају имати само оне врсте правних лица за које се то пропише. Унутрашња организациона правила су главна правила живота организације, јер регулишу све оно што је битно за њено уређење и функционисање.

ª Органи

Организација путем органа ступа у правне односе, стиче, преноси, мења и гаси права и обавезе. Органи су она физичка лица која су овлашћена да изјављују вољу правног лица (њихове изјаве воље рачунају се правном лицу као његове). Услов да би се радња рачунала правном лицу јесте да је физичко лице доиста овлашћено да је предузме и да је предузело у вези са делатношћу организације, а не у приватном својству.

Правно лице без органа није могуће. Оно не може постојати а да у свом саставу нема бар једно физичко лице, и то у својству органа, пошто правно лице не може дугачије да изјави вољу него преко физичког лица.

Унутрашњи органи су овлашћени да својим радњама изазивају правне последице само унутар организације – према учесницима, а спољни – према трећима. Орган је инокосан кад је само једно физичко лице овлашћено да изјављује вољу, а ако их је више, колегијалан је.

ª Циљ

Свака организација настаје и постоји ради остваривања неког циља. Циљ је елемент саме организације. Осамостаљен је у односу на учеснике организације. Једном одређен циљ може се изменити само по одређеној процедури и условима.

Да би организација могла постати правно лице, циљ мора бити допуштен и одређен. Не сме бити противан праву и моралу. Одређује се оснивачким актом, а мора се навести и у статуту и јавном регистру. Органи су обавезни да се руководе циљем, а због одступања могу одговарати правном лицу. Правно лице сме стећи само она права и обавезе и пресузети само оне правне послове који су му потребни ради остваривања циља. Правно лице одговара оштећеном само ако је његов орган или други учесник штету проузроковао у вези са циљем. Остварен циљ и немогућност оствареа разлог су престанка правног лица.

ª Средства и имовина

Организација може постати правно лице само ако су припремљена одговарајућа средства и намењена јој одређена права. У природи ствари је да средства и имовина буду пропорционални циљу организације, да би се он могао остваривати. Имовином се одговара за обавезе, из ње се намирују повериоци, код неких правних лица прописана је минимална вредност оснивачких средстава као гарантни фонд за извршење обавеза. Необнављање и губитак средстава и имовине разлог су за престанак правног лица и за друге мере (санација, стечај, ликвидација).

ð Правни субјективитет

Правна, пословна и деликтна способност правног лица су елементи његовог правног субјективитета, који се стиче признавањем од стране правног поретка.

Правно лице је само она организација којој правни поредак призна такав статус.

Организација која спада у врсту подесну да буде правно лице, стећи ће статус правног лица ако испуни услове предвиђене за њену врсту и ако признање правног субјективитета уследи на начин предвиђен за њену врсту. Начини (системи) признавања разликују се по улози државе у поступку признавања и по основу настанка правног лица.

Систем аутопризнања (иманентног признања) – једино држава стиче правни субјективитет самим организовањем, без ичијег признања. За остале организације држава мора да им призна правни субјективитет.

Систем прописа (настанак на основу оснивачког акта) – овај начин има две варијанте: а) посебном (специјалном) правном нормом закона или подзаконског акта одреди се да поименце наведена организација има статус правног лица; б) општом (генералном) нормом закона или подзаконског акта одреди се за све организације неке врсте или за све организације које испуне неке услове, да имају статус правног лица. Кад се образује именована организација односно организација из именоване врсте или са траженим условима, она по сили закона постаје правно лице, на основу оснивачког акта.

Систем одобрења, концесије (настанка на основу дискреционе одлуке) – државни орган (управни или судски) даје одобрење за настанак организације (за стицање правног субјективитета), ако нађе да је то целисходно. Надлежни орган нема обавезу да одобрење да чим утврди да су испуњени општи услови, поред тога он мора да просуди да ли је целисходно (сврсисходно) да организација настане. Пошто давање одобрења зависи од дискреционе оцене, не постоји право (захтев) на признавање правног субјективитета организацији, нити правни пут (поступак) да се оно оствари.

Систем утврђивања, декларације (настанак на основу везане одлуке) – општом нормом закона или подзаконског акта одреде се услови за све организације неке врсте, а чим државни орган установи да су у датом случају испуњени услови, обавезан је да о томе донесе акт на основу којег организација постаје правно лице (нпр. за предузећа, радње). Надлежни орган једино испитује да ли су испуњени они услови које норма тражи, а не и да дискреционо суди о целисходности да организација настане. Према томе, постоји право (захтев) на признавање правног субјективитета организацији, и предвиђен је правни пут (поступак) да се оно оствари.

Допунски (помоћни) и комбиновани системи; основ и начин стицања правног субјективитета - за настанак правног лица није некада довољан оснивачки акт, концесија односно декларацијао испуњености услова. Потребан је и још неки појединални правни акт државног органа или нешто друго. Нпр.: акт регистровања (упис у јавни регистар), акт публиковања (објавити у службеном листу статут, одлуку о испуњености услова и сл.), или пријава оснивања држави, предаја статута органу и сл. Тек када се оствари и та тражена додатна чињеница правно лице настаје. Оснивачки акт, концесија односно декларација о испуњености услова престављају тада правни основ стицања правног субјективитета, а регистрација, публикација, пријављивање и др. – начин стицања. А потребно је обоје (кумулативно).

û Правна способност

Способност правног лица да буде ималац субјективних права и обавеза назива се правна способност. Неимовинска правна способност правног лица је ужа од такве способности физичког лица. Правно лице не може имати она неимовинска права чија су објекти везани једино за људске јединке: породична права, брачна, права из односа родитеља и деце и сл., нека лична права (нпр. право на физички интегиртет, здравље, лик, психички интегритет и сл.). Способно је да има право на име, часр и углед, тајну сферу, идентитет, личне податке. Правно лице не може имати она имовинска и неимовинска прав, чија функција је везана само за човека (право на издржавање, право становања, станарско право, право наслеђивања по основу сродства и др.).

û Пословна способност

Спсосбност правног лица са својим изјавама воље (правним пословима) стиче, мења и гаси права и обавезе, назива се пословна способност. Изјава воље органа рачунају се правном лицу. Пословну способност организација не може стећи пре него што се образују органи, пошто путем органа предузима правне послове. Обим посоловне способности правног лица одређен је обимом његове правне способности.

1. 20. Удружења и установе

Врсте правних лица:

1) по структури: удружења и установе;

2) по циљу и врсти: комерцијална и некомерцијална;

3) по типу својине: једносвојинска и мешовита.

1. Удружења

Удружење је скуп лица (чланова) удружених ради остваривања заједничког циља (политичка странка, верска заједница, задруга...). Удружење делује у интересу чланова. Удружење је организација чији циљ, постојање, уређење и функционисање опредељују сами чланови.

• Једночлана и вишечлана удружења

По броју чланова удружења су једночлана (инокосна, униперсонална) или вишечлана (колегијална, мултиперсонална). Не одлучује се по броју учесника, него по броју чланова. Учесник је свако ко је у саставу организације (орган, запослени, члан), а члан је само онај учесник који има одговарајући (члански) статус, ко у односу са организацијом има права и обавезе одређене врсте (право на удео у добити, на учешће у управљању, у вођењу послова, обавезу сношења губитка, одговорност, обавезу улога и др.).

Удружење је вишечлано ако више учесника има статус члана. Довољно је да удружење има бар два члана, осим ако његова природа или пропис захтевају већи број (нпр. за задругу три, за политичку странку сто). Максималан број прописује се само изузетно, непосредно (нпр. доо може имати највише тридесет члонова) или посредно (нпр. ограниченим бројем деоница).

Једночлано удружење има само једног члана, само једном учеснику припадају сва чланска права и обавезе.

Док све врсте удружења могу бити вишечлана, једночлана могу бити само она којима то допушта њихова природа и пропис (нпр. задруга и командитно друштво морају бити вишечлана, деоничко друштво и доо могу бити и једночлана).

Само је одређеним врстама вишечланих удружења допуштено да прерасту у једночлана, а да се тиме не угасе, свако једночлано увек може постати вишечлано.

• Лична и корпоративна удружења

По интезитету личне везе између чланова и удружења и између чланова међусобно, удружења су лична (персонална) или корпоративна (корпорације, нелична).

Лично удружење карактерише јака лична веза између члана и удружења и између чланова међусобно. Члан удружења постаје се својом вољом. Чланови сагласним изјавама воље уређују и мењају организацију и међусобне односе. Чланови су незаменљиви, чланство непреносиво и ненаследиво. Измена члана изискује сагласност свих. Личне околности (смрт члана, иступање, искључење, лишење пословне способности и сл.) могу бити разлог престанка удружења. Сваки члан учествује у одлучивању, управљању и вођењу послова. За одлуку је потребна једногласност. Само члан може бити овлашћен да предузима правне послове удружења. Чланови одговарају својом имовином за обавезе удружења. Име члана садржи се у имену удружења. Лична удружења су нпр.: друштво са неограниченом солидарном одговорношћу чланова, командитно друштво.

Корпоративно удружење одликује слаба лична веза удружења и члана и чланова међусобно. Чланом удружења некад сепостаје и без обзира на вољу. Организација и међусобни односи чланова уређују се и мењају актом који не подразумева сагласност свих (статутом). Чланови су измењиви, а чланство преносиво и наследиво. Не тражи се пристанак свих за промену члана. Личне околноси не узрокују престанак удружења. Управљати и водити послове удружења могу и лица која нису чланови. Одлучује се већином гласова. Улога органа није резервисана само за чланове. За обавезе удружења искључиво оно одговара својом имовином. Име удружења не мора да садржи име члана. Корпорације су нпр.: деоночко друштво, командитно друштво на деонице, доо, задруга, удружење грађана, политичка странка, синдикат, верска заједница, општина.

1. Установе

Установа је организација чији циљ, уређење и начин функционисања одређује оснивач, а у живот спроводе учесници (органи, запослени). Установа је скуп добара намењених остваривању неког циља на корист других – дестинатера (задужбина, градски музеј, национална библиотека, државна болница, фонд за запошљавање...). Установа нема чланаве у свом саставу. Учесници установе остварују циљ који је одредио неко други – оснивач. Установа делује у интересу корисника. Ни оснивач ни учесници не могу својом вољом организацији променити циљ, делатност и уређење, нити је укинути, тако да не одговарају својом имовином за обавезе установе. Утицај оснивача на циљ, уређење и функционисање исцрпљује се актом о оснивању, а потом он само надзире како учесници остварују циљ установе. Правна раздвојеност установе од оснивача и учесника је изразитија, тј. лична веза слаба или је ни нема.

• Задужбине

Задужбина је организација чију је имовину оснивач неповратно наменио да својим приходима доброчино остварује неки друштвенокористан циљ. Циљеви су или меценатски: помагање и унапређивање образовања, културног, уметничког, научног стваралаштва и сл., или хуманитарни: заштита сиромашних, старих, болесних, деце, социјално угрожених и сл. Задужбина је увек добротворна установа (чинидбе врши корисницима доброчино, без накнаде).

Корисници су лица која уживају чинидбе задужбине. По кругу корисника, задужбине су приватне или јавне.

Приватне задужбине делују у корист затвореног круга лица, која припадају некој институцији (породици, предузећу, факултету).

Код јавних задужбина круг корисника је отворен. Није допуштено да се задужбина оснује у корист унапред индивидуално одређеног или одређених лица. Ни код приватних задужбина лица нису унапред индивидуализована.

Промена циља задужбине, употреба имовине за други циљ, као и промена начина остваривања циља, допуштени су једино ако је остварење изворно задатог циља или постало немогуће или бесмислено.

Остваривању циља задужбине служи поред оснивачке имовине и приходи од имовине задужбине (камате, дивиденде, ауторски хонорари, добијене закупнине), приходи стећени по другом основу (поклонима, легатима, накнадом штете, добротворном акцијом) и приходи остварени обављањем привредне делатности.

У начем праву задужбина се јавља у три вида:

1) као задужбина у ужем смислу;

2)фондација;

3) фонд.

Разликују се по оснивачу, оснивачком акту, оснивачким средствима и управљачу.

Задужбину у ужем смислу оснивају само физичка лица (једно или више) тестаментом, једностраним правним послом, уговором или заједничким актом о оснивању, од средстава у приватној својини, а њоме управља оснивач или физичко лице коме он то повери.

Фондацију оснивају само правна лица (једно или више), својим општим актом, од средстава у друштвеној својини, док физичка лица могу само накнадно да приступе већ основаној фондацији као суоснивачи, а њоме управља њен колегијални орган.

Фонд оснивају или само физичка или само правна лица, или физичка и правна лица зједно, а њиме управља или оснивач или колегијални орган организације којој оснивач повери фонд на управљање.

Остале установе су нпр.: народна банка, фондови за запошљавање, становање, социјалну заштиту, болнице, библиотеке, музеји и др. Од задужбина се разликују у томе: док се задужбине оснивају да би својим чинидбама ненаплатно погодовале корисницима, ове установе се формирају од наплате одређених услуга од својих корисника (улазнице, претплате). Корисник ових установа може бити свако ко изјави вољу. Учесници су путем представника укључени у органе управљања многих установа, а не и задужбина. Утицај оснивача на промену уређења, функционисање и укидање осталих установа већи је него код задужбина

ð Комерцијална и некомерцијална правна лица

Комерцијална (предузетничка, профитна) организација оснива се првенствено да би остварила добит, а некомерцијална нема такав циљ. Добит је првенствени циљ ако организација своју делатност врши:

1) уз накнаду коју остварује, предузимајући теретне правне послове;

2) на тржишту;

3) систематски;

4) као своју основну делатност.

Кад недостаје неки од ових елемената, организација је некомерцијална.

И привредна делатност (производња робе, трговина, промет, робе, капитала, пружање услуга, осигурање) и непривредна делатност (образовање, наука, култура, здравство, социјална заштита) могу се вршити како ради добити – комерцијално, тако и без тежње добити – некомерцијално. У области привреде, некомерцијалне организације су нпр.: производна задруга, стамбена задруга, издавач верске литературе за потребе чланова неког реда, а комерцијалне, нпр.: задружно производно предузеће, издавачко предузеће, задружно стамбено предузеће. У ванпривредној обалсти делују ради добити, комерцијалне су нпр.: приватне болнице,музичке, спортске и друге школе, радиодифузне установе, а некомерцијалне нпр.: јавне (државне, градске) болнице, радиодифузне установе, школе.

За комерцијалне организације предвиђени су другачији статусни облици него за некомерцијалне, и то као обавезни. Оснвовни статусниоблик правног лица за комерцијалну организацију је предузеће, а и обавезан је, као што је за некомерцијалну то установа.

ð Једносвојинска и мешовита правна лица

Средства правног лица могу бити у правном режиму друштвене, државне, задружне и приватне својине. Ако су сва средства правног лица подвргнута само једном од тих режима, правно лице је једносвојинско. Када за средства важе бар два режима, правно лице је мешовито.

1. 21. Деликтна способност правних лица

Способност правног лица да одговара за штете назива се деликтна способност. Она значи да се деликтне (скривљене) радње учесника правног лица (органа, чланова, запослених) рачунају правном лицу (као његови деликти). Правно лице одговара на основу кривице његових учесника. Правно лице је деликтно способно и одговорно само ако је његов учесник при вршењу штетне радње био способан за расуђивање и крив. У противном је правно лице деликтно неспособно и неодговорно. Важи претпоставка да је учесник правног лица способан за расуђивање и крив за штету (пресумирана кривица). Правно лице неће одговарати ако обори ту претпоставку, ако докаже да је његов учесник у датој прилици поступао онако како је требало (ескулпација). Правно лице одговара само ако његов учесник штетну радњу изврши као учесник правног лица, у вези са делатношћу правног лица. Ако је не изврши у том својству, већ независно од делатности правног лица (приватно), одговараће он сам.

1. Индивидуализација правних лица

Име, седиште и држављанство правног лица су основни елементи који одређују идентитет правног лица.

1. Име

Име комерцијалног правног лица (предузећа) зове се фирма, а некомерцијалног (установе) – назив. Име правног лица служи идентификовању правног лица. Правно лице се означава (номинује), разврстава (класификује) и разликује од других (дистингвира) помоћу имена.

Путем имена други означавају организацију, а и она означава себе као и своје еманације. Име стоји за субјекта (уместо њега). Име садржи податак о врсти правног субјекта (да је правно лице, а не физичко лице, врсту правног лица и делатности, врсту одговорности којој подлеже и др.). Путем имена разликује се дотично правно лице од других правних лица исте врсте.

Ради потребе да идентификовање правног лица као странке у грађанскоправним односима буде поуздано, обавеза је сваког правног лица да има име и да се постојано служи њиме. Име се одређује оснивачким актом, а мора се навести и у статуту и јавном регистру. При избору и промени имена важе за правна лица већа ограничења него за физичка, а нарочито ради заштите других субјеката од опасносати замене. Име се штити.

1. Седиште

Седиште је оно место где се налази средиште делатности и управљања организације, а у случају сумње, место где се налази руководство организације. Оно се не може одредити произвољно.

Да би седиште било извесно, прописано је да се наводи у оснивачком акту односно у статуту и уписује у регистар. Седиште се узима за место где је правно лице дужно да изврши обавезу. По седишту се одређује који је суд месно надлежан да расправи спор, да води поступак стечаја и ликвидације, да изврши регистрацију и др. На основу седишта опредељује се државна припадност правног лица.

1. Држављанство

На основу седишта правног лица се одређује да ли је оно домаће или страно.

Страна правна лица не могу имати она права која су резервисана за домаћа (ограничена правна способност страних правних лица). Услови за стицање и оних права и обавеза, која могу имати као и домаћа правна лица, некада су другачији (нпр. постоји својински максимум, отежано стицање непокретности и др.). Различито држављанство странака изазива сукоб закона у простору.

1. 23. Појам грађанскоправног односа

1. 24. Појам и садржина субјективног права

Субјективна грађанска права су овлашћења, правне власти признати објективним правним субјектима (физичким и правним лицима) у циљу задовољења њихових интереса.

¨ Објективно право – прописи, правила

¨ Субјективно право - овлашћење

¨ Субјективно право има основ у објективном праву

¨ Субјективно право мора имати носиоца

¨ Једна странка има овлашћење, друга има обавезу

¨ Моментом повреде права настаје право на захтев

¨ Захтев је могућност да се субјективно право оствари принудним путем

¨ Лица се не могу одрећи неких субјективних права, нпр. код заштите личности

¨ Нека субјективна права постоје и без захтева (кад истекне рок застарелости)

¨ Обавеза – чињење и пропуштање

¨ Обавезе произилазе из субјективних права

¨ Поред главне обавезе постоје и споредне обавезе, које могу настати и пре и после закључивања правног посла

¨ Обавезе мањег интезитета – нема принуде за испуњење, њихово неиспуњење је везано за губитак повољног статуса у правном послу

1. 25. Апсолутна и релативна права

• Апсолутна права се дефинишу као права која делују према свим трећим лицима, која нису појединачно одређена, при чему је њихова обавеза увек негативна. Њихова суштина је у томе што имају објект у једном специфичном смислу, подразумевајући под тим правоно добро које се на основу права непосредно ужива, а трећима се намеће одређено понашање у циљу омогућавања те непосредне власти. Зато се оно састоји у пасивност, у односу на ону власт коју на том добру има титулар права (не смеју га онемогућавати ни ометати у уживању датог правног добра), и у односу на само добро (не смеју га уживати).

Правна власт која чини садржину апсолутног права, њен квалитет и обим, зависи од врсте добра на које се односи, другим речима од природе објекта. Постоје 4 врсте ових правних добара, па по томе и 4 врсте апсолутних права:

1. 1) стварна права – која за свој објект имају телесне ствари (покретне и непокретне);
2. интелектуална права или права ауторства (умна и индустријска својина) – која за објекте имају интелектуална добра, односно производе људског духа;
3. права личност – која за објекте имају лична добра (телесни интегритет, част, слобода);
4. један ограничен број породичних права – која за свој објект имају саму човекову личност (нпр. право на васпитање детета и примену васпитних мера према њему).

• Релативна (облигациона) права, која се још зову потраживања, одликују се тиме што делују према тачно одређеном лицу односно страни, а то значи да је конкретно одређен не само њихов активни субјект, ималац права (поверилац), већ и обавезно лице, пасивни субјект (дужник).

Облигационо право (потраживање) и обавеза која му одговара чине облигациони однос, који се још зове и дуговински однос.

Између релативних права и обавеза које им одговарају постоји однос корелације: титулар (ималац) облигационог права може захтевати од дужника одређено понашање и суштина права је баш у том понашању, а извршење обавезе исто је што и вршење (остваривање) права. Извршењем обавезе право престаје.

Понашање на које је дужник обавезан може по својој садржини бити различито и гласити:

• на неко давање, тј. на предају неке ствари;
• на исплату суме новца;
• на чињење;
• на нечињење, уздржавање од нечега што би иначе смео чинити.

Према распорду права и обавеза облигациони односи се деле на:

1. једностране – једнострано обавезне;
2. двостране – двострано обавезне.

У првом случају једно лице (страна) појављује се само у функцији повериоца а друга само у функцији дужника.

У другом случају, свака страна се појављује и у функцији повериоца и у функцији дужника.

Најчешће се како у улози повериоца тако и у улози дужника налази по једно лице па се због тога облигациони однос обично и дефинише као однос између два лица, али конкретније је дефинисати га као однос између две стране, поверилачке и дужничке, пошто се како на активној тако и на пасивној страни може наћи и по више лица. Изузетно, то може бити и однос између више страна.

Облигациони односи у којима има више поверилаца или више дужника могу бити организовани као:

1. заједничке (подељене) облигације;
2. солидарне облигације.

¨ У првом случају, постоји више облигационих односа проистеклих из истог чињеничног стања, али међусобно у ствари независних (подељени дуговински односи). Ако постоји више поверилаца наспрам једног дужника (активно подељено односно заједничке облигације), сваки поверилац може од дужника захтевати само свој део и сноси ризик његове инсолвентности (за оно што дужник не плати не могу се гонити саповериоци који су наплатили). Ако постоји више дужника наспрам једног повериоца (пасивне подељене односно заједничке облигације), поверилац од појединог дужника може захтевати само део који отпада на њега и сноси ризик његове инсолвентности (за оно што један не може да плати не могу се гонити садужници, већ последице дефинитивно сноси поверилац).

¨ Општа карактеристика солидарних облигација је много чвршћа веза између више садужника, односно саповерилаца, а могу се појавити као пасивне и као активне солидарне облигације. Ако наспрам једног дужника има више поверилаца (активне солидарне облигације), сваки од њих има право захтевати испуњење целе обавезе и намирењем према њему обавеза престаје и према осталим повериоцима (дужник се ослобађа у потпуности), а после тога се они међусобно обрачунавају у складу са односима који постоје између њих. Поверилац који је наплатио цело потраживање задржава само део који му припада а остало је дужан предати осталим повериоцима, с тим што ризик његове инсолвентности сносе саповериоци. Ако наспрам једног повериоца стоји више дужника (пасивне солидарне облигације), поверилац може захтевати испуњење целе обавезе од једног и то било ког дужника, а ако тај не може да плати, исплату може захтевати од неког другог, по свом избору, и тако редом све до потпуног намирења, а дужник који је обавезу измирио ослобађа све дужнике према повериоцу, али не сноси исплату и у целини: он наиме има право захтевати од сваког садужника да му накнади део који отпада на њега (а ако овај то није у стању, његов део се сразмерно распоређује на остале садужнике).

Пасивна солидарност је од велика користи за повериоца , па се зато установљава када се овоме хоће дати више сигурности за наплату.

1. 26. Лична права

1. Појам и назив

Лична права су субјективна права на личним добрима: право на живот, физички интегритет, здравље, психички интегритет, достојанство, част, углед, приватни живот, лик, глас, тајну сферу, идентитет, име, личне податке и др. Омогућују имаоцу да своје лично добро оствари, уживјући га и располажући њиме.

Објективно лично право чини укупност норми које односе поводом личних добара уређују тако што имаоцима личних добара признају субјективна права на њима, а свим осталим лицима намећу обавезу да та добра не повређују, и за случај повреде имаоцу признају захтеве према повредиоцу.

1. Објекти личних права
2. Лична добра – Лична су она добра која су најнепосредније и нераскидиво повезана са лицем – са човеком или организацијом. Објекти личних права су две врсте личних добара:

• добра која су елементи, саставни делови лица (његов живот, тело, осећања, приватни живот, глас, достојанство, част и сл.);
• добра која су еманације, опредмећени изрази лица (фотографије на којима је оно приказано, тонски снимак његових речи, подаци о њему,његови лични записи – дневници, писма; и др.).

1. Лична добра, умна (нематеријална) добра и ствари – Нематеријална (умна) добра исто су опредмећени изрази лица, али само они који су резултат стваралачког ума – опредмећене стваралачке идеје. Писма приватне садржине, лични дневници, фотографије које показују лице идт., представљају не само лична добра, него и ствари. Али, ствари су само они опредмећени изрази лица који су материјалне природе, на којима је могућа човекова власт и на која се могу стећи стварна права.
2. Отворени број личних права – закон набраја на којим творевинама ума једино постоје интелектуална права.
3. Врсте личних права

- Опште лично право и посебна лична права -

Посебним личним правима називају се она субјективна права на личним добрима чија је садржина уређена нормама. Имаоца (физичко или правно лице) штити у укупности његових личних добара: генералном клаузулом јамчи неповредивост личности (свеукупности личних добара, интегритета личности), јанчи неповредивост личних права уопште, ненаводећи никакве изузетке. Та генерална гарантија неповредивости личних добара уопште, назива се опште лично право. Из њега се изводи заштита за свако лично добро, којем је потребно. Функција општег личног права је да допуни заштиту коју пружају посебна лична права. На основу њега:

• признаје се лично право и на оном добру на којем није већ неком нормом посебно предвиђено, а
• већ предвиђена лична права употпуњују се заштитом и од оних врста повреде које нису нормом наведене, као и од оних, до тада непознатих врста повреда.

Опште лично право не значи да на сваком личном добру постоји лично право, нити да је свака повреда неког личног добра повреда личног права. Многа лична добра и многе повреде личних добара спадају у тзв. правнослободан простор, на њима или не могу или не треба имаоцу да буду призната лична права.

1. Садржина личних права
2. I. Личноправна овлашћења

Основна овлашћења су:

1. да ималац ужива своје лично добро (овлашћење уживања) – овлашћење уживања врши се самим постојањем добра и његовим опстанком;
2. да располаже добром (овлашћење располагања) – ималац личног добра овлашћен је да њиме располаже фактички и правно. Фактичко располагање је задирање у само добро (нпр. откривање страница своје интиме, објављивање писма, уништавање филма, нарушавање здравља итд.). Правно располагање врши се пристанком, одрицањем од права и преношењем права. Пристанак се даје да други предузме радњу уживања или фактичког располагања. Тиме ималац не преноси своје право на лице коме даје пристанак, само ствара услов да радња која уследи не буде недопуштена.пристанак значи одрицање унапред од тражења заштите због повреде личног добра, али не и у делу у којем би дошло до прекорачења границе датог пристанка. Одрицањем ималац изјављује вољу да престане његово право на личном добру. Ималац се не може одрећи личног права у целости. Може се одрећи једино вршења појединог овлашћења. У делу у којем се ималац одрекао права, оно престаје а не прелази на другога. Преносом право прелази с имаоца на другога. Нека лична добра, поготово саставни делови лица, по својој природи су непреносиви. Није могућ пренос целог личног права, тако да имаоцу личног добра не остану никаква овлашћења на личном добру. Могућ је пренос само дела права. Други стиче право на туђем личном добру (да га ужива или располаже њиме), а право имаоца личног добра не престаје, него се само ограничава. Допуштеност пристанка, одрицања и преноса начелно зависи од тога да ли је слобода располагања (аутономија воље) већа вредност од личног добра којим се располаже, не сужава ли се претерано слобода лица и не коси ли се са моралом. Лична права осим неимовинских овлашћења садрже и имовинска, овлашћење комерцијалног искоришћавања својег личног добра. Комерцијално располагање подлеже бројним ограничењима правом и моралом.
3. II. Обавезе трећих

Да би ималац могао реализовати своје лично добро правни поредак обавезује сва остала лица да се уздрже од сваке радње подесне да осујети или омете титулара у уживању добра или фактичком располагању, а када имаоцу допушта правно располагање личним добром обавезује сва остала лица да од имаоца затраже сагласност за предузимање радње.

III. Лична права као права власти

По начину како титулар субјективног права остварује заштићени интерес, грађанска субјективна права могу се разврстати на:

¨ права власти (господарење) – која овлашћују свога титулара да спроводи своју вољу непосредно на објекту права;

¨ права тражења (захтевања) – чији титулар може од другога да захтева одређено понашање;

¨ преображајна права (правне моћи) – што овлашћује титулара да изјавом воље промени правну ситуацију;

¨ права учешћа (суделовања) – која омогућавају титулару учествовање у поступку одлучивања.

IV. Личноправни захтев

Лично правни захтеви у ужем смислу последица су већ самог угрожавања или саме повреде личног права, и непосредно служе заштити личног права. Такви су захтеви (тужбе):

1. за пропуштање – увек је превентиван, јер му је сврха да спречи повреду личног добра;
2. за уклањање – увек је реактиван (поствентиван), јер му је услов да је повреда већ наступила.
3. Лична права физичких лица и правних лица – стицање и губитак личних права

Лично право стиче се часом настанка личног добра које му је објекат, а губи се престанком личног добра.

Нема сваки човек исталична права. Круг личних права мења се током живота. Зачет а још нерођен човек има већ лична права. Лична права нерођеног човека (насцитурус) разликују се од истих права већ рођеног човека само по обиму овлашћења и по врсти и степену ограничења.

Правна лица не могу имати она лична права која по својој природи подразумевају човека као титулара. Лична права правних лица нису ограничена делатношћу правног лица.

1. 27. Права ауторства

Заједничка особина што делују према свима, што за свој објект имају неку интелектуалну творевину, а садржина им је одређена природом правног добра на које се односе.

1. Ауторско право

Ауторско право је апсолутно право које за свој објект има ауторско дело, а таквим се сматра нова интелектуална творевина у области књижевности, уметности, науке и других области стваралаштва, изражена на било који начин. Ауторско дело је интелектуална творевина коју треба разликовати од њеног материјалног руха (добра), преко којег је саопштено спољном свету и учињено доступно другима. На тим добрима постоје одвојена права, која могу припадати истом лицу али и имати различите титуларе. Ауторско дело је само она интелектуална творевина која је саопштена спољном свету, која је на неки начин изражена. Закон не тражи неки тачно одређен начин изражавања, довољан је свки који је уопште подобан да изрази оно што се хтело и да творевину учини доступну спољном свету. То ће једино бити од значаја у случају спора, јер ће у случају спора своје ауторство лакше доказати онај чије је казивање на неки начин материјално фиксирано.

Ауторско право се састоји из две различите компоненте:

1. имовинскоправне и
2. моралноправне.

Имовинскоправна компонента ауторског права састоји се из овлашћења искоришћавања дела које се врши објављивањем, умножавањем, приказивањем, извођењем итд. Право на искоришћавање може се, са накнадом или бестеретно, пренети на другога ауторским уговором. Без дозволе аутора (ауторизације) друга лица могу искоришћавати дело само у законом одређеним случајевима, уз поштовање ауторских моралних права и по правилу уз накнаду. Ауторска имовинска права трају за живота аутора и 50 година по његовој смрти, за које време су и наследива, после чега дело постаје слободно, тако да га уз поштовање ауторски моралних права може свако искоришћавати, без ауторизације и без плаћања накнаде. Постаје опште добро. По другом систему, по истеку законом одређених заштитних рокова ауторска имовинска права прелазе на државу, која сада има овлашћења да за искоришћавање дела наплаћује накнаду, а од овако створених прихода формирају се фондови који се користе наменски. Моралноправну компоненту ауторског права сачињавају:

¨ право на објављивање дела – састоји се у томе што је за живота аутор једини позван да одлучи да ли ће дело бити објављено;

¨ право на признање ауторства – је право аутора да буде признат и означен као творац дела, и да се успротиви сваком својатању дела од стране других лица;

¨ право на неповредивост дела – састоји се у томе што се аутор може успротивити сваком деформисању, сакаћењу или другом мењању дела;

¨ право на неповредивост аутора – право да се успротиви употреби дела која би вређала његову част и углед аутор има према свакоме па и према ономе на кога је пренео својину на оргиналу;

¨ право покајања – на основу права покајања аутор може да повуче из промета примерке свог дела, и да у њему врши измене и допуне које би га учиниле достојим његовог угледа и имена.

Ауторска морална права такође прелазе на наследнике, припадају наследницима за време од 50 година после ауторове смрти, а по протеку овога времена о њиховој заштити старају се организације аутора и академије наука и уметности. У случају повреде ауторских права суд може досудити накнаду претрпљене штете и наредити да се униште (или преиначе) предмети на којима је нанесена повреда, као и објављивање пресуде на трошак туженог.

1. Проналазачко право (право на патент)

Проналазачко право, као апсолутно право, за свој објект има патент, а патент је правно заштићени проналазак, који представља ново техничко решење одређеног проблема. Проналазачко право не настаје аутоматски са остварењем проналаска већ признавањем у нарочитом поступку који се води пред Савезним заводом за интелектуалну својину и окончава уписом признатог права у регистар патента. Проналазач има право да буде назначен као стваралац у пријави и свим исправама које се односе на патент (проналазачева морална права), као и да патент привредно искоришћава (проналазачева имовинска права), а то значи да према патенту производи предмете и ставља их у промет. Он може уговором о лиценци пренети на другога овлашћење искоришћавања (са или без накнаде), а према општим правилима, лиценца може бити неискључива и искључива. У првом случају, давалац лиценце може и сам искоришћавати предмет лиценце и давати нове лиценце другим лицима, а у другом случају, давалац лиценце не може ни у ком виду искоришћавати предмет лиценце, а стицалац може овлашћење искоришћавања уступити другоме уговором о подлиценци.

Проналазачко право траје 20година (рачунајући од дана подношења пријаве патента), и док овај рок тече оно је наследиво по општим правилима законског и тестаменталног наслеђивања.

1. Право на узорак и на модел

Модел је правно заштићени нови облик неког предмета који се може применити у индустријској или занатској производњи, а узорак је правно заштићена нова слика или цртеж, који се може пренети на површину неког предмета односно производа. Од модела (узорака) као естетских творевина треба разликовати њихове материјалне презентације. Законом се штите тродимензионалне и дводимензионалне естетске творевине примењене у производњи а не и њихове материјалне презентације у облику тела или слика (цртежа). Право на модел (узорак) стиче се, после спроведеног поступка пред Савезним заводом за интелектуалну својину, признањем модела (узорка) и уписом признатог права у одговарајући регистар, а важи од дана подношења уредне пријаве за признање тог права. По својој садржини оно је мешовито: морално право аутора је да његово име буде наведено у пријави, списима и исправама који се односе на модел (узорак), а имовинско чини овлашћење искључивог привредног искоришћавања, тј. производња предмета према узорку (моделу) и њихово стављање у промет. Право на модел (узорак) је временски ограничено и траје 15 година рачунајући од дана подношења пријаве.

1. Право на жиг (заштитни знак, марку)

Жиг је знак заштићен (регистрован) на начин предвиђен позитивним прописима, који служи да се у привредном промету разликује роба једног произвођача од робе исте или сличне врсте другог произвођача (робни жиг), или услужна делатност једног давоца услуга од услужне делатности исте или сличне врсте другог даваоца услуга (услужни жиг). Начелно, као жиг се може заштити сваки знак који је довољно дистинктиван, а то значи подобан за разликовање у привредном промету робе исте врсте а разних произвођача; као што су слике вињете, шифре, натписи, речи, изрази, скраћенице, слогани, комбинације ових знакова и комбинације боја, тродимензионални облици. Право на жиг стиче се признавањем жига и уписом признатог права у одговарајући регистар и траје 10 година, рачунајући од дана подношења пријаве, с тим што се његово трајање (важење) може продужавати неограничен број пута. Она се састоји из овлашћења титуларада заштићени знак употребљава у привредном промету, тј. да њиме обележава своје производе односно услуге, и да га ставља на средства за паковање, каталоге, проспекте, упуства, оглсе, фактуре и кореспонденцију. Он не може забранити другом лицу да исти или сличан знак користи за обележавање робе односно услуга друге врсте, осим ако је у питању чувени жиг.

1. Право на географску ознаку порекла производа

Ознака порекла производа је географски назив намењен обележавању производа чија су посебна својства претежно условљена местом (подручјем) на којем је произведен, било под утицајем поднебља или тла, било да су дугована знању и искуству људи, било да су последица удруженог утицаја оба чиниоца, природног и људског. Може служити за обележавање природних, пољопривредних, индустријских, занатских или производа домаће радиности.

1. Право на знак квалитета

Знак квалитета је у прописаном поступку установљен знак који привредна организација ставља на свој производ, ради означавања да има одређене особине. Знак квалитета за одређену врсту производа исти је за све произвођаче тог производа, чије су неке особине истоветне, а неке друге различите.

1. 28. Преклузивни рокови

Преклузија – значи губитак права (правног прерогатива) по протеку законом одређеног рока у коме право није вршено. На истек преклузивног рока суд пази по службеној дужности. Преклузивни рок тече непрекидно (нема ни прекида ни застоја), после његовог истека правни прерогатив губи се у потпуности и по правилу дефинитивно. Преклузија се односи на правне моћи, односно преображајна права (нпр. права да се захтева поништење рушљивог правног посла, идр.), а установљена је да би се, у интересу правне извесности, овлашћени субјект изјаснио да ли ће се својим прерогативом користити или неће. Преклузивни рокови могу бити:

1. субјективни – који теку од сазнања за неку чињеницу;
2. објективни – који теку од неког правно релевантног догађаја (дан закључења уговора, идр.) без обзира на сазнање заинтересованог субјекта за тај догађај.

Може бити предвиђен само објективни, или само субјективни рок, а најчешће су предвиђена оба, у том случају субјективни рок је краћи и истиче најкасније са објективним роком.

Преклузивни рок – строги рок. После истека рока права се гасе. Рачунају се и недеље и празници. Преклузивни рок се најчешће примењује код дуготрајних правних односа.

1. 29. Застарелост (уопште)

Застарелост је престанак права да се захтева принудно извршење обавезе по протеку законом одређеног времена, у коме поверилац није вршио своје право а био је у могућности да га врши. Дејство застарелости је у томе што се једна правна обавеза претвара у природну облигацију: дужник овакве обавезе не може бити судским путем натеран да је изврши, али ако је ипак изврши, нема право захтевати да му се врати оно што је дао, чак и ако није знао да је обавеза застарела.

Застаревају релативна – облигациона права. Не застаревају апсолутна права, као и поједина облигациона: алиментација, остали облици издржавања.

Обезбеђење правне сигурности, заштита дужника од доказивања, врши се притисак на странке да врше своја права, јавни интерес.

Застарелост почиње тећи првог дана после дана када је поверилац имао право да захтева испуњење обавезе (први дан после доспелости потраживања), ако законом за поједине случајеве није другачије прописано. У време застарелости рачуна се и време које је протекло у корист дужниковог претходника (акцесија, прирачунавање времена застарелости). Застарелост наступа кад истекне последњи дан законом одређеног рока за извршење обавезе.

Рокови су утврђени императивним, а не диспозитивним нормама – не може се одредити дуже или краће време застарелодти од онога које је одређено законом, нити се може вољом заинтересованих одредити да застарелост неће тећи за неко време.

Дужник се може одрећи застарелости, али тек пошто је она наступила.

На приговор застарелости позива се дужник кад поверилац захтева намирење потраживања.

Јемац се може позвати на застарелост само према главном дужнику.

Споредна потраживања застаревају најкасније са главним потраживањем.

1. 30. Временски рок за наступање застарелости

Временски рок за наступање застарелости: општи и ванредни рокови. Општи 10 година (примењује се увек кад за неко потраживње није одређен посебан – краћи, рок, који може износити 5 година, 3 године, годину дана).

Повремена потраживања – 3 године од доспелости сваког давања.

1. 31. Застарелост самог права

Застарелост самог права – 5 година по Закону о облигационим односима

Застаревање потраживања из уговора о промету роба, услуга и закупнина – 3 године. Не тражи се да су уговори били закључени у оквиру делатности правних лица. Застаревање одвојено тече за сваку испоруку , услугу, рад.

Потраживања накнаде штете – 3 године – субјективни рок. Објективни рок – 5 година. Дужи рокови код кривичних дела.

Потраживања утврђена пред судом – 10 година за правоснажне пресуде. Новација тражбине. Неће се примењивати код повремених потраживања ако проистичу из правоснажне пресуде – 3 године.

Застарелост код уговора о осигурању – потраживања осигураника према осигуравајућем друштву. Разлика између животних и осталих осигурања: 5 година за уговоре о осигурању живота, 3 године за остале. Објективни рок – 10 година за животна, 5 година за остала осигурања.

Застарелост код уговора о осигурању – потраживања осигуравача из уговора о осигурању застаревају за 3 године. Код осигурања од одговорности – директна тужба и осигуравач и осигураник – одговорно лице. Застарелост осигуравача према одговорном лицу почиње да тече кад и застарелост потраживања осигураника према том лицу. Регрес. Посебна правила код пловидбених осигурања. Рок у одређеним случајевима код уговора о осигурању почиње да тече првог дана након истека календарске године у којој се догодио штетни догађај (осигурани случај).

1. 32. Једногодишњи рок застарелости

Једногодишњи рок застарелости – за тачно утврђена потраживања. Комуналне услуге. Доспевају у месечним и другим роковима. ПТТ услуге, ТВ претплата, претплата на публикације. За правна лица – рок 3 године.

1. 33. Застој застаревања

Застој (обустава, суспензија) застарелости састоји се у томе што услед неког узрока рок престаје да тече, али кад те околности престану течење рока се наставља а време које је истекло пре застоја урачунава се.

Према Закону о облигационим односима застаревање не тече:

1. између супружника;
2. између родитеља и деце док траје родитељско право;
3. између штићеника и стараоца за време трајања старатељства;
4. између два лица у ванбрачној заједници, док та заједница постоји.
5. рад у туђем домаћинству.

Објективне околност које доводе до застоја: мораторијум, мобилизација, ратна опасност, немогућност рада суда.

Посебна правила:

1. за малолетна и неспособна лица – рок истиче након 2 године од дана кад су постала потпуно пословно способна или кад је добио заступника;
2. лица у војсци (одслужење војног рока, вежба) рок истиче 3 месеца од ослужења рока или престанка војне вежбе.

Признањем дуга дужник изазива прекид застарелости, после којег почиње тећи нов рок. Ако буде тужен, он се не мора позивати на застарелост, што ће имати за последицу осуду на принудно извршење, будући да на застарелост суд не пази по службеној дужности.

1. 34. Прекид застаревања

Прекид застарелости, који може изазвати како дужник тако и поверилац, има то дејство да застаревање почиње тећи изнова, а време које је протекло пре прекида не рачуна се у законом одређени рок за застарелост. Застаревање се прекида:

1. када дужник призна дуг – усмено или писмено признање дуга, на посредан начин – давање отплате, плаћање камате ;

¨ прихватање од повериоца није потребно, дужник мора да учини нешто позитивно. Могућ делимичан прекид код делимичног признања дуга. Могуће је да се застарелост не прекида ако дужник није признао плаћање камата. Тренутни прекид застаревања. Нови рок почиње да тече одмах.

1. подизањем тужбе – и свака друга радња повериоца преузета против дужника пред надлежним органом, у циљу утврђивања, обезбеђења или остварења потраживања,

¨ успешна тжба – да није подносилац одустао или да није одбачена. Чак и кад је поднесена ненадлежном суду, као и пред арбитражама. Да дође до усвјања тужбеног захтева. a.

Писмена или усмена опомена повериоца дужнику не доводи до прекида. Прекид настаје најчешће радњама повериоца.

Код признања дуга – нови рок почиње да тече од момента признања. Код тужбе – нови рок почиње да тече од правоснажног решења о покретању парничног поступка.

1. 35. Заштита права

1. Судска

Правозаштитни захтев (радња) може се остварити уз помоћ државе – судом, редован начин – обавезан је кад год је благовремено могућ и ефикасан.

Титулар чије је право повређено, свој правозаштитни захтев или радњу може остварити посредством суда (јавна заштита, јавна правда). Заштита од суда тражи се путем тужбе. Тужба је писмено које садржи тврдњу титулара да му је право повређено и да му следује заштита у односу на туженог. Њен кључни део је тужбени захтев – он представљаоно шта тужилац тражи од суда у односу на туженог. У односу на врсту заштите која се тужбом тражи, тужбе су троврсне:

1. кондемнаторним тужбама – тражи се да суд наложи туженом одређено понашање;
2. конститутивним тужбама – се тражи промена правне ситуације;
3. декларативним тужбама – захтева се да суд утврди постојање или непостојање права или обавеза.

¨ Трострука заштита: 1) спор – парнични поступак, утврђивање чињеница; 2) ванпарнични поступак – нема парнице, али суд утврђује оно што је важно за одређено правно стање; 3) извршни поступак – принудно.

¨ Приговор – право туженог да спречи спровођење права од стране тужиоца.

¨ Несамостални и самостални приговори. Привремени (перемпторни) и трајни (дилаторни) приговори. Лични приговори – против одређеног лица. стварни – против сваког лица.

¨ Приговор се истиче у спору.

¨ Противзахтев туженог – против тужиоца поводом истих чињеница или у вези са истим чињеницама.

¨ Тужбе: 1) извршне; 2) установљавајуће – позитивне и негативне; 3) конститутивне.

¨ Доказивање – странке. Разлози на којима се заснива неко право, активна и пасивна легитимација, доспелост захтева и испуњење.

¨ Пресуда – (мериторна одлука) одлука о спору, или потврђује тужбени захтев или га одбија, односно постоје и мешовите пресуде. Позитивне пресуде: кондемнаторне (извршне), установљавајуће и конститутивне. Негаторне, одбијајуће су увек установљавајуће.

¨ Пресуда – правоснажност.

¨ Формална правоснажност – пресуда се не може више нападати редовним правним лековима.

¨ Материјална правоснажност – пресуда је коначно решила споран правни однос.

¨ Извршна пресуда – која се принудно извршава.

¨ Правоснажност доводи до извршности, али не увек. Некад извршност пре настанка правноснажности.

Све што странка треба да докаже како би успела у спору представља њен терет доказа. Грађанско право одређује и шта мора суд да утврди по службеној дужности.

1. Вансудска заштита (самозаштита)

Самопомоћ – самовласно остваривање права, кад се помоћ од државе не може благовремено дoбити.

Самостално се не може остварити свака врста заштите. Сопственом силом може се изнудити нечија радња (активна – чињење, или пасивна – нечињење), а не може промена правне ситуације нити утврђење постојања или непостојања права или обавезе. Самостални титулар може спровести како превентивни правозаштитни захтев или радњу, тако и реактивне. Титулар своје право може штитити било тако да сам предузме одређену радњу, било тако да принуди другога на активну радњу или пасивну. Сваким обликом самозаштите штити се субјективно право тако што се повређује туђе. Пошто је забрањено повређивати туђа права, самозаштита је изузетак који може бити допуштен само под одређеним претпоставкама.

1. општи услови допуштености самозаштите –

• ликвидно право - сам сме да се штити онај титулар кога би и суд заштитио;
  • недостижна судска заштита (неблаговремена или неделотворна) - неблаговременост – значи да самозаштита не трпи одлагање;
  • потребан и примерен начин - радња титулара мора бити потрбна за остваривање заштите а уз то и примерена; ако се сврха заштите може постићи на више начина, мора се изабрати онај који не шкоди другоме, или му најмање шкоди;
  • одсуство очигледне несразмере – права се штите без обзира на своју вредност, али не по сваку цену; да би самозаштита била допуштена, интерес лица којем се шкоди радњом заштите не сме бити несразмерно вреднији од штићеног титуларевог интереса;
  • природна воља – за самозаштиту није потребна пословна способност, довољна је фактичка способност имати вољу да се штити своје право; радња у циљу заштите права није лична и незаменљив, за помоћнике у заштити не траже се услови потребни да би неко био пуномоћник.

1. посебни услови за поједине видове самозаштите

Основни облици допуштене самозаштите су:

• самопомоћ – представља хитно потребну радњу повређивања туђег правног добра да би се обезбедило или остварило своје или туђе право тражења или избегле неизбежне знатне тешкоће његовог доцнијег остваривања. Самопомоћ је допуштена ако су испуњени посебни услови и општи: да се предузима ради ликвидног права, кад државна заштита није достижна, радњом која је потребна и привремена, а не повређујући несразмерно вредније добро;
• нужна одбрана – преставља хитно потребну радњу повређивања нападачевог правног добра да би се одбио актуелни противправни напад на своје или туђе право власти. Да би нужна одбрана била допуштена, потребни су осим посебних услова и општи: да је напад усмерен на егзистентно ликвидно право, а судска заштита није актуелно достижна, да је одбрана потребна и примерена, а да повређено добро није несразмерно вредније од штићеног.
• крајња нужда – представља хитно потребну радњу повређивања туђег правног добра да би се отклонила актуелна опасност повреде својег или туђег права власти. Допуштеност крајње нужде захтева и опште услове: да се штити стварно постојеће ликвидно право, без могућности благовремене судске заштите, помоћу потребне и привремене радње, да вредност штићеног добра није битно мања од вредности повређеног добра.

Код сваког облика самозаштите може доћи до прекорачења самозаштите – употребе непотребне и непримерене силе, као и до путативне самозаштите (када лице погрешно држи да је право повређено, угрожено, да постоји напад односно опасност). Ако је дошло до прекорачења одговара се за проузроковану штету.

1. 36. Правни промет и врсте правног промета

Преношење права и обавеза (целих или само дела) са једног лица на друго, ситуација кад су права и обавезе у покрету, назива се правни промет.

Преносива су имовинска права, у великој већини и независно од тога да ли су апсолутна или облигациона; док је непреносив један мањи број имовинских права (нпр. право на издржавање, личне службености), апсолутних и релативних, као и сва права која су по својој природи неимовинска (нпр. права личности). У једном броју случајева прелаз права и обавеза од претходника на следбеника н езависи од воље претходника, како је то код законског наслеђивања или на основу акта јавне власти, али чешће се то догађа на основу уговора између претходника и следбеника (продаја, поклон). Средства правног промета су облигациони уговори.

Сингуларна сукцесија – кад се преноси једно или више одређених субјективних права.

Универзална сукцесија – када се преноси имовина као целина на једно или два лица. Прелазе сва права. Сингуларна сукцесија је правило, а универзална изузетак.

Врсте правног промета:

1) транслативни – кад се једно право у пуном обиму преноси на нов субјект, а досадашње је потпуно изгубио право; транслативан пренос постоји у случају преноса права својине или у случају преноса неког потраживања (цесије). Код услова, чека се његово остваривање;

2) конститутивни – не преноси се цело право, већ власник конституише (установи) на свом праву својине неко уже право у корист одређеног лица, преноси се на нов субјект (плодоуживање, заложно право, проналазачко право); случајеви конститутивног преноса су привремени и њиховим престанком право претходника се успоставља у ранијем (пуном) обиму; конститутивна правна овлашћења су узета из матичног права. Исто својство као и матично право. Врши се у истој форми као и транслативни правни промет. Конститутивно право не може припадати субјекту матичног права, већ само трећем лицу. Гасе се смрћу овлашћеног лица, истеком времена, конфузијом, напуштањем.

3) реститутивни – ако лице које је конститутивним преносом стекло право, то исто право пренесе поново на субјект матичног права.

1. 37. Престанак и промена права

• Правна норма – заповест усмерена на одређено понашање. Диспозиција и санкција.
• Правне чињенице се подводе под правну норму.
• Правно релевантна и правно ирелевантне чињенице.
• Подела правних чињеница (тројна подела): 1)природни догађаји (смрт, рођење); 2) суверена воља (укидање својине); 3) људске радње ( најчешће ).
• Подела правних чињеница (двојна подела): 1) догађаји и 2) људске радње (дозвољене и недозвољене).
• Правне чињенице, стицање и престанак права.
• Недозвољене радње – деликти.
• Дозвољене радње – радње сагласне правну и вољне радње.
• Радње сагласне праву – нису забрањене, али нису предузете у намери да се створи, акине или измени неко субјективно право (налажење ствари, прерада ствари). Нема намере.
• Вољне радње – циљ, правни ефекат, правни посао.
• Правне чињенице, стицање и престанак права
• Четворна подела: природни догађаји (гашење својине), људске радње (контролисано понашање, активна и пасивна понашања, допуштене и недопуштене радње), особине лица и ствари (пол, узраст, покварена ствар) и правни односи (издржавање). Ова подела има поредност.
• Чињеницни скуп – све чињенице које треба да се стекну да би настао, престао или се променио неки грађанскоправни однос (или субјективноправо). Код наслеђивања.
• Ако се промене битне карактеристике права, које се тичу његовог индентитета, онда се не ради о промени већ о престанку права.
• Клаузула rebus sic stantibus.
• Место испуњења уговора – промена места у уговору се може извршити и једнострананим правним послом или по сили закона.
• Различити разлози
• Неке правне чињенице се гасе саме по себи, а некад без воље овлашћеног лица, као и вољом лица.
• Правне чињенице на основу којих настаје једно право не морају бити исте као и за његов настанак. Не мора ни иста форма правног посла. Нпр. Формални уговори се могу укинути неформалним правним послом.
• Право може да се промени, а да не изгуби свој идентитет. Може да дође и до слабљења права, када је дужник у доцњи са исплатом.

1. 38. Појам и елементи правног посла

Правни посао се може дефинисати као изјава воље која производи правно дејство. Оваква изјава треба да потиче од лица које има потребну пословну способност, да је озбиљна, слободна, у потребној форми ако то закон захтева, и да су жељена правна дејства у складу са уставним начелима, инмперативним нормама и друштвеним моралом. Воља се може изјавити на разне начине: речима (усмено или писмено), уобичајним знацима или другим понашањем из кога се са сигурношћу може закључити о њеном постојању.

1. Аутономија воље – индивидуални принцип, начело савесности и поштења – корекција.
2. Предуговорна обавеза обавештавања, верност уговору, еквиваленција престација, правичност, добри обичаји, правна сигурност.
3. Правни посао – изјава једне или више воља, којима правни поредак признаје правно дејство, који се састоји у промени субјективног закона, настанак, измена, пренос, престанак субјективних грађанских права.
4. Намера (animus) за заснивање правног посла.. Animus contrahendi – намера за закључивање уговора.
5. Пуноважност правног посла је некад условљина околностима, које нису елементи правног посла (давање дозвола, одобрења). Ако је странка несавесна (знала је или је морала знати да надлежни орган неће дати дозволу), тада је посао ништав, а несавесна странка дуговаће накнаду штете.

1. 39. Правне радње

1. Изазива правне последице.
2. Није битна намера да се произведе последица.
3. Правни поредак утврђује последицу без обзира на намеру.
4. Стање свести субјекта није одлучујуће.
5. Недозвољене радње – деликти, заснивање пребивалишта, пословодство без налога, државина, прерада ствари.

1. 40. Изјава воље

Воља се може изјавити на разне начине: речима (усмено или писмено), уобичајним знацима или другим понашањем из кога се са сигурношћу може закључити о њеном постојању.

С обзиром на начин изражавања, све изјаве се могу поделити на:

1. изричите (непосредне) – изричита изјава је она која је учињена поступцима чија је непосредна сврха да трећима покажу одређену вољ, најчешће то се чини речима, али и уобичајним занцима;
2. прећутне (посредне) – прећутна изјава је она која је учињена тзв. конкулдентним радњама (понашањима), а то су поступци чија непосредна сврха није у томе да покажу одређену вољу већ нешто друго, али из којих се са извесношћу може закључити да лице њима изражава одређену вољу.

Унутрашња воља је релевантна, само ако је у неслагању са изјављеном. Мане воље. Ћутање не значи прихватање, осим ако је у сталној пословној вези. Средство за остварење аутономије воље – активно понашање. Изјава воље се мора схватити објективно у складу са начелом савесности и поштења.

1. 41. Тумачење изјаве воље

• Просто тумачење – текст изјаве.
• Права намера.
• Заједничка намера уговарача.
• Доброчини правни послови се тумаче у смислу који је мање тежак за дужника.
• Специјална правила тумачења – формурални уговори.
• Ако се употребом свих правила тумачења ипак не може доћи до смисла изјаве воље, прави посао је ништав, због неодређености.

1. 42. Предмет правног посла

Предмет правног посла је оно шта се посао односи. Давање, чињење, нечињење, уздржавање. Предмет мора бити могућ, допуштен и одређен. Предмет није допуштен, ако је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима.

1. 43. Кауза правног посла

Кауза је основ правног посла и даје одговор на питање зашто се једно лице обавезује тим послом. Кауза је мотив. Обавезивање обе стране. Доброчини послови – обавезивање једне стране. Кауза је економски еквивалент. Доброчини – негативни економски ефекат. Свака уговорна обавеза мора имати свој допуштен основ – Закон о облигационим односима. Апстрактни правни посао – невидљива кауза.

1. 44. Једнострани, двострани и вишестрани правни послови

Ова подела извршена је с обзиром на то из колико се воља састоји правни посао, колико страна односно лица изјављује вољу која чини правни посао.

Једнострани правни послови су они који се састоје из изјаве воље једног лица (једне стране), нпр.: тестамент, изјава којом се даје отказ или се раскида уговор због неизвршења, дереликција (одрицање власника од права својине), окупација (заснивање својине на ничијој ствари њеним заузимањем), јавно обећање награде и др. Једностраним правним пословима се могу стварати обавезе за себе, располагати својим правима, стварати права за трећа лица, али се трећима не могу наметати обавезе.

Двострани правни послови или уговори су сагласне изјаве воља двеју страна, које производе неко правно дејство, нпр.: уговор о купопродаји, о трампи (размени), о поклону, о закупу, о зајму и др. Уговор настаје када се странке договоре о његовим битним састојцима. Понуда је предлог за закључење уговора учињен одређеном лицу, који садржи све битне састојке уговора, тако да његовим прихватањем уговор бива закључен. Понуда учињена присутном лицу треба да буде прихваћена без одлагања (иначе се гаси), изузев ако из околоности произилази да понуђеном припада известан рок за размишљање, а понуда учињена одсутном лицу, у којој није одређен рок за прихватање, везује понудиоца за време које је редовно потребно да стигне понуђеном, да је овај размотри, о њој одлучи и да одговор о прихватању стигне понудиоцу. Прихватањем понуде уговор бива закључен, уколико се изјава о прихватању садржински поклапа са понудом, у противном сматра се да је одбијена и да је понуђени са своје стране учинио другу понуду своме ранијем понудиоцу.

Вишестрани правни послови су удржавање правних субјеката. Одлуке трговачких друштава.

1. 45. Теретни и доброчини правни послови

Теретни правни послови су они код којих се даје нека накнада за оно што се добија (купопродаја, трампа, закуп, зајам са каматом), а доброчини (бесплатни) они код којих се не даје накнада за оно што се добија (тестамент, поклон, послуга, зајам без камате).

1. 46. Каузални и апстрактни правни послови

Каузални су они правни послови из којих се види да ли се обавезује само једна странка (нпр. поклон) или се обавезује и друга страна и у чему се састоји њена обавеза, као што је то код купопродаје, трампе, закупа, зајма, оставе.

Апстрактни правни послови су формални једнострано обавезни послови из којих се не види да ли се обавезује и друга страна и у чему се састоји њена обавеза.

Код каузалних видљив основ, сврха. Код апстрактних кауза је невидљива (меница). Апстрактни послова убрзавају промет. Положај повериоца је бољи, јер у спору не мора доказивати основ. iustus titulus i modus acquirendi.

1. 47. Формални и неформални правни послови

Неформални (консенсуални) правни послови су они код којих воља може бити изјављена на било који начин, дакле изричито, прећутно, усмено, писмено, пред сведоцима или без њиховог присуства, уз учешће државних органа или без њега.

Формални су они за које закон захтева да изјава буде дата у тачно одређеној форми (писмено, пред одређеним државним органом, пред сведоцима), јер у противном наступају одређене правне последице. Примери формалних послова у нашем праву: тестамент, уговор о промету непокретности, уговор о доживотном издржавању, уговор о лиценци, ауторски уговори, закључивање брака.

С обзиром на последице које настају за случај непоштовања, постоје две врсте форме:

1) форма ad solemnitatem – битна форма; битан услов за пуноважност правног посла; непоштовање ове форме има за последицу ништавост посла (не производи правно дејство).

2) форма ad probationem – доказна форма; није битна за пуноважност; посао настаје и производи правна дејства и кад није испоштована форма; ако дође до спора о постојању и садржини посла, не могу се користити друга доказна средства, правни посао се може доказивати само преко форме; арбитражни споразум.

Форма обезбеђује већу прецизност, одређеност. Умањује се могућност настанка спорова. Боља контрола и евиденција. Уреднија наплата фискалних обавеза. Доказна функција. Ипак форма тражи и трошење времена.

Неформални послови убрзавају промет, али тешко се доказује садржина, права намера странака, а некад и сама чињеница постојања правног посла.

1. 48. Правни послови међу живима и за случај смрти

Правни послови међу живима (inter vivos)одликује се тиме што производи правна дејства за живота твораца права (купопродаја, трампа, зајам, закуп) а за случај смрти (mortis causa) тиме што своја правна дејства производе тек у случају смрти творца правног посла (тестамена, уговор о наслеђивању).

Inter vivos – правни учинци настају за живота. Чак и они чија дејства почињу након смрти једне стране, уговор о доживотном издржавању.

Mortis causa – сва дејства наступају након смрти странке (тестамент, поклон за случај смрти, легат).

Код inter vivos послова важи начело формализма, док код mortis causa консенсуализма.

Уговори са трајним престацијама – обавеза се извршава у дужем или краћем период низом поступака у одређеним временским размацима (нпр. плаћање закупнине у месечним износима, плаћање купопродајне цене у ратама).

Индивидуални уговори – су они које закључују поједини субјетки (правна или физичка лица) међу собом, производе правна дејства на стране уговорнице.

Колективни уговори – закључују се између организације послодаваца и организације радника, уређује поједина питања из радног односа (радно време, годишњи одмори, плате), обавезан је за све раднике.

Уговори intuitu personae (лични) – закључују се с обзиром на личне квалитете уговорних страна, права и обавезе су непреносива су и гасе се смрћу (нпр. уговор о поклону)

Нелични уговори – по правилу уговори су нелични, закључују се независно од личних квалитета уговорних страна, права и обавезе из њих су преносива и међу живима и за случај смрти.

1. 49. Непостојећи правни послови

Непостојећи правни послови су правни послови којима недостаје неки битан саставни део (елемент без кога је посао незамислив): сама воља (сагласност), предмет, форма ad solemnitatem, (нпр. ако се неком предаје ствар на чување а овај мисли да је добија на поклон, правни посао је непостојећи). Као такав не производи никакво правно дејство, нити може бити конвалидиран (оснажен), ни протеком времена, ни вољом странака, ни извршавањем.

Нема основних услова за настанак, привид настанка. То су:

1) фиктивни правни послови – нису настали, већ је код трећег лица створена лажна представа да су настали;

2) симуловани правни послови – прикрива се неки други правни посао, правни посао који се крије зове се дисимуловани посао;

3) заблуде о природи, предмету и каузи уговора.

1. 50. Ништави правни послови и последице

Ништавим правним пословима вређају се општи интереси, услед чега их прате врло енергичне санкције, које се огледају пре свега у томе што овакви послови не производе никакво правно дејство. Из њих не настају субјективна права и обавезе чије би се извршење могло судски захтевати и то стање је дефинитивно.

Ништави послови протеком времена не могу бити оснажени, нема конвалидације. Посао остаје ништав и ако би узрок ништавости накнадно отпао. На ништавост се може позивати свако правно заинтересовано лице (подношењем тужбе за поништење), а суд са своје стране ништавост узима у обзир по службеној дужности (и пази на њу) и када се учесници посла на то не обазиру, па чак и ако се одричу права која за њих настају из стања ништавости.

Протеком времена ништав посао се не може оснажити, али је могућа конверзија. То значи претварање ништавог посла у други, који је пуноважан и производи правна дејства (ништав посао остаје такав и намеравана дејства коначно изостају, али изјављена воља испуњава услове за постојање и пуноважност другог посла, који производи дејства у складу са намером странака).

У два случаја извршење ништаве обавезе има за полседицу оснажење (конвалидацију) правног посла:

1) ако је забрана или узрок ништавости био мањег значаја, што се у пракси тешко среће, јер посао лине ништавим крупни недостаци;

2) кад је извршен, у целини или у претежном делу, уговор који је ништав због недостатка форме.

Ван ова два изузетка важи правило да уговор остаје ништав иако је извршен, а последица тога је да се врати оно што је примљено, пошто не постоји правни основ да се задржи, а ако то није могуће даје се одговарајућа накнада у новцу.

У најтежим случајевима ништавости, суду поред изрицања обавезе враћања стоје на располагању две могућности:

1) да ускрати право на повраћај датог, с тим да странке задрже оно што су на име извршења посла примиле;

2) да се оно што је на име извршења посла примљено одузме у корист државе (општине).

Ништави правни послови су противни принудним прописима, јавном поретку и добрим обичајима, то су:

а) зеленашки правни послови – користе се тешке околности друге уговорне стране да се уговори за себе или неког трећег несразмерна корист;

б) правни послови (уговори) са немогућим обавезама – обавезивање на чинидбу коју је немогуће испунити;

в) правни послови потпуно неспособног лица (млађи малолетници – до 14 година) – не може бити отклоњена ни сагласношћу законског заступника;

г) правни послови (уговори) које предузме правно лице ван оквира своје правне способности – уговор закључен ван правне способности нема правно дејство.

1. 51. Рушљиви правни послови и последице

Рушљивим правним пословима вређају се приватни интереси, услед чега их прате мање строге санкције. Оне се огледају пре свега у томе што ови послови постоје и производе своје дејства, само је њихова судбина неизвесна и има се решити у законом одређеном року, њиховим поништењем или оснажењем ( конвалидацијом).

Један могући исход је њихово поништење (у законском року), које има повратно дејство, тако да се посао сматра неважећим од самог почетка (као да је ништав). Поверилац не може исходити принудно извршење обавезе (дужник није обавезан извршити обавезу), а ако је обавеза већ извршена, тужбом се може захтевати повраћај датог (повраћај у пређашње стање).

Уколико у законском року не буде нападнут, рушљив посао се правно оснажнује, наступа конвалидација (самим протеком законског рока), и узима се да је био пуноважан од самог почетка. Дужник мора извршити своју обавезу, поверилац може по потреби захтевати и принудно извршење, а ако је обавеза извршена, не може се захтевати повраћај у пређашње стање.

Код рушљивих послова судска одлука има конститутивно дејство, а код ништавих декларативно. Различити разлози рушљивости се означавају заједничким називом манљивост воље, пошто се састоје у неком недостатку (мани) воље односно њеној изјави.

То су:

1) правни послови закључени у заблуди – заблуда је крива представа о стварности (крива представа о некој правно релевантној чињеници у вези са правним послом); само битна заблуда о битним својствима предмета је разлог за рушљивост посла; о личности – уговорној страни;

2)правни послови закључени у превари – свесно изазивање заблуде или одржавање у заблуди; преварена страна има право да тражи поништај и кад није у питању битна заблуда;

3) правни послови закључени под претњом – стављање у изглед неког зла на штету учесника у правном промету; разлог за рушљивост је оpravdan strah; претња мора бити озбиљна, неотклоњива и противправна;

4) правни послови ограничено способних правних лица – ако то лице (малолетник са навршених 14 година) закључи послове већег значаја без дозволе законског заступника; ако не постоји сагласност законског заступника пре закључења посла, правни посао који је предузео малолетник је рушљив и његова судбина зависи од малолетниковог законског заступника и малолетниковог сауговорника; законски заступник може се накнадно сагласити са предузетим послом и та његова изјава има ретроактивно дејство (посао је пуноважан од почетка), или може одлучити да неда одобрење, онда се сматра да посао није ни закључен; малолетников сауговорник може позвати малолетниковог законског заступника да се изјасни, уколико се се изјасни у року од 30 дана, сматра се да је одбио да да одобрење; ако малолетник стекне пуну пословну способност пре него што се сауговорник и законски заступник договоре, онда он одлучује о послу, он може у року од 3 месеца од стицања пословне способности да покрене поступак поништења, а ако не предузме ништа, правни посао се оснажује;

5) лезионарни уговори – су они обавезни уговори у којима је нарушена еквивалентност узајамних давања (лезија – оштећење); рок за поништај – 1 година.

Суд не узима рушљивост у обзир по службеној дужности већ само на захтев овлашћеног субјекта, а поништење може захтевати само лице у чијем је интересу рушљивост установљена.

1. 52. Конвалидација и конверзија

Конвалидација је накнадно оснажење правног посла, кад властодавац прихвати посао пуномоћника који је прекорачио овлашћења. Ако је забрана мањег значаја, а правни посао је у већем дечу извршен.

Конверзија је претварање непуноважног посла у пуноважни. Тражи се испуњење услова за други посао, затим конверзија мора бити у сагласности са циљем који субјект има приликом закључења посла и ако се из околности може закључити да би био предузет пуноважан посао, да је субјект знао за непуноважност.

1. 53. Побијање правних послова

Побијање дужникових радњи, како би поверилац наплатио своје потраживање. Паулијанска тужба – подноси се против лица у чију је корист предузета радња, која се побија.

Услови:

1) инсолвентност дужника – пасива већа од активе;

2) несавесност дужника – знао или морао знати за потраживање и инсолвентност;

3) несавесност трећег лица – овај услов се не тражи код поклона и сродника.

Рок – 1 година за теретне послове, а 3 године за доброчине. Рачуна се од дана кад је посао предузет, односно од дана када га је требало предузети (пропуштени правни посао).

1. 54. Услов

Услов је будући неизвестан догађај од чијег наступања или ненаступања зависи почетак или престанак дејства једног правног посла (нпр. поклањам рођаку стан уколико се ожени).

Према начину на који се остварују, услови се деле на: 1) позитивне и 2) негативне.

Позитивни су они који се остварују наступањем околности (догађаја): нпр. ступање у брак.

Негативни су они који се остварују ненаступањем (изостанком) будуће и неизвесне околности: нпр. неступање у брак.

По једном другом критеријуму услови се деле на:

1)потестативне (зависи од воље),

2) каузалне (зависи од случаја) и

3) мешовите.

Каузалан је онај услов који не зависи од воље ни једне ни друге стране већ од случаја или зависи искључиво од воље неког трећег који није учесник правног посла (нпр. купујем под условом да добијем кредит).

Потестативни су они који зависе од (воље) једног или другог учесника правног посла.

Обичан потестативан услов се састоји у некој радњи или уздржавању учесника правног посла па утолико зависи и од његове воље (нпр. продајем уколико се песелим у друго место).

Чист (прави) потестативни услов зависи од нахођења учесника правног посла, од његове арбитрерне, дискреционе воље (нпр. издајем вам кућу у закуп, с тим да је по истеку закупа можете по тој и тој цени купити ако будете хтели).

Мешовит услов истовремено зависи од воље учесника правног посла односно наследника или легатара и воље неког трећег или објективних околности (нпр. поклањам кућу том и том лицу под условом да се ожени том и том особом).

Постоји подела на: 1) одложне и 2) раскидне.

Одложан (суспензиван) је онај који дејства правног посла одлаже и њихово наступање чини неизвесним (нпр. продајем хармонику уколико добијем стипендију за усавршавање у иностранству). Одложни услов – стиче својство наследника ако се услов испуни.

Ако је услов раскидан (резолутиван), правни посао производи дејства на која је управљен и у том погледу нема неизвесности, али је низвесно да ли су та дејства дефинитивна, да ли ће опстати (нпр. продајем аутомобил и преносим својину на купца, због одласка у иностранство, а тим да овај пренос пада и својина на аутомобилу ми се враћа ако не добијем радну дозволу у одређеној страној држави). Раскидни услов – наследник до испуњења услова.

Услов се испунио ако се оствари једна чињеница, до тада је услов у „лебдећем стању“ (condicio pendent). Ако је сигурно да неће наступити, онда је услов отпао.

Дејства пуноважног одложног услова – право које је предмет уговора и даље припада преносиоцу, он је власник, поверилац. У својству власника, продавац има право да ствар и даље употребљава, да прибира плодове, да подиже својинске и државинске тужбе (и против купца), да прекине рок одржаја, да предузима акте управљања. Он не сме учинити ништа што би угрозило права стицаоца за случај да се услов оствари, иначе дугује накнаду штете.

Дејства пуноважног раскидног услова – проиузводи дејства до остварења услова, право по општим правилима прелази на прибавиоца (купца), који је овлашћен да га врши као и сваки титулар и да га судским путем штити. Неизвесност постоји и састоји се у томе да ли ће произведена правна дејства опстати.

Дејства оствареног услова – правни посао производи дејства.

Дејства неоствареног услова – правни посао није закључењн.

Неважећима сматрају се услови који су недозвољени (тј. противни како изричитим законским наређењима тако и општим правним принципима и начелима уставног поретка), неморални (противни моралним схватањима друштва), немогући, неразумљиви или противречни. Суд решава у сваком конкретном случају.

Фикција испуњења и неиспуњења услова – сматра се да је услов остварен ако његово остварење, противно начелу савесности и поштења, спречи страна на чији терет је одређен, а сматра се да није остварен ако његово остваривање, противно начелу савесности и поштења, проузрокује страна на чију је корист одређен.

Услов и будуће потраживање може бити обезбеђено залогом.

Допуштеност услова – не могу се сви правни послови условљавати. Разлози моралне природе.

Постављање налседника под условом – тестаментална наредба последње је воље којом неко лице чини распоред своје имовине за случај смрти.

Неправи услови (не производе последице као прави). То су:

1) услови који су се десили у прошлости и сада се дешавају;

2) нужни услов;

3) обичан услов – садржина правног посла;

4) правни услов – законски услов;

5) неразумљиви услов;

6) недопуштен услов;

7) немогући услов – од почетка јасно да се услов не може остварити.

1. 55. Налог и рок

1. Налог

Налог је обавеза или терета само код доброчиних правних послова (тестамент, поклон). Примљене користи се губе ако се обавеза не изврши. Сама обавеза мора бити одређена, могућа и допуштена. Налог обавезује, али не одлаже дејство.

Поклон са налогом – налог може бити установљен у корист неког трећег (нпр. да поклонопримац издржава неког док се овај налази на редовном школовању...), може бити установљен у корист самог поклонодавца (нпр. да га поклонопримац обилази у болести...), може бити и установљен у корист самог поклонопримца (нпр. да поклоњену ствар употреби на одређени начин).

Поклон са налогом – смањење имовине поклона, низвршење налога доводи до губитка поклона, али тек на основу судске одлуке.

Тестамнет са налогом – малог може бити установљен у корист неког трећег, у корист наследника односно легатара (корисника доборчиног располагања), као и у корист самог завештаоца (нпр. да се наследник стара о одржавању оставиочевог гроба).

Тестамент са налогом – један или више корисника налога; терети једног, више или све наследнике; налог долази после оставиочевих поверилаца и нужних наследника; сматра се да је нужни део без налога.

Разликовање налога од сличних установа:

1) уговор о налогу;

2) легат;

3) одложни услов – налог настаје истовремено са стицањем права, а одложни услов одлаже дејство;

4) задужбина – правно лице.

1. Рок

Рок је протек времена или одређени тренутак у времену од чијег наступања или ненаступања зависи настанак или престанак правног посла. Рок је известан, а услов није.

Испуњење обавезе пре рока – кад је рок уговорен искључиво у интересу дужника; поверилац може да одбије испуњење само ако је у невреме; он не може захтевати превремено испуњење; ако је рок уговорен и у интересу дужника и у интересу повериоца (поверилац има право избора).

Рок уговорен у интересу повериоца – може да тражи испуњење рока, али мора да обавести дужника и да не буде невреме.

Врсте рокова:

1) одложни и раскидни;

2) материјалноправни и процесноправни;

3) парициони – судска пресуда;

4) субјективни и објективни;

5) преклузивни рокови и застарелост.

Постављање наследника под условом – привремени наследници до наступања одложног рока. Код раскидног – кад истекне рок престаје бити наследник.

Рачунање рокова (компутација) – природно – где се рок рачуна од оног часа у којем је наступила извесна чињеница и завршава се одређеним даном и то у оном часу од којег је рок почео да тече.

Рок може бити одређен календарски – цивилно (у данима, недељама, месецима, годинама), или фиксирањем одређеног датума, или везивањем за догађај чији се датум унапред може израчунати, а исто тако везивањем за догађај чије је наступање извесно али је неизвесно време његовог наступања.

Рок одређен у недељама, месецима или годинама завршава се оног дана који се по имену и броју поклапа са даном настанка догађаја од кога рок почиње да тече, а ако таквог дана нема у последњем месецу, крај рока пада на последњи дан тог месеца.

Ако последњи дан рока пада у нерадни дан, као последњи дан рока рачуна се следећи радни дан.

Рок одређен у данима почиње тећи првог дана после догађаја од кога се рачуна, а завршава се истеком последњег дана рока.

Рок одређен у недељама завршава се истеком оног дана последње недеље који носи исти назив као дан у који се десио догађај од кога је рок почео тећи.

Почетак месеца – први дан у месецу, средина 15., крај – последњи дан у месецу.

Трговинско право – права половина месеца 1-15, средина 11-20, друга половина 16-до краја, крај месеца 21-до краја.

1. 56. Појам заступништва

Заступништво је вршење правних послова у туђе име и за туђ рачун, на основу овлашћења за заступање, са тим дејством да права и обавезе из предузетог посла настају непосредно за заступанога. Постоје три лица: 1)заступани (онај у чије име се посао закључује); 2) заступник (који посао закључује са трећим) и 3) треће лице (са којим заступник посао предузима).

Правни однос из закљученог уговора настаје између заступаног и трећег. Заступник, који је закључио уговор (или предузео други правни посао), није субјект права и обавеза које из њега настају, нити одговара за извршење обавеза заступаног према трећем и трећег према заступаноме.

Заступник мора да има овлашћење за заступање и мора да се креће у његовим границама.

Заступништво је могуће код свих правних послова. Само изузетно, кад су у питању правни послови чији је лични карактер нарочито наглашен, закон захтева да посао буде лично предузет (нпр. као што су тестамент, брак).

Заступништво треба разликовати од посредништва и комисиона.

Уговором о посредовању једно лице, посредник (мешетар) обавезује се да настоји наћи и довести у везу са налогодавцем лице које би с њим преговарало о закључењу одређеног уговра, а налогодавац се обавезује да му исплати одређену накнаду, ако тај уговор буде закључен.

Код комисионог посла (комисиона) једно лице ( комисионар) закључује правни посао у своје има али за туђ рачун. И овде учествују три лица:

1) комитент (лице за чији рачун је посао закључен са трећим);

2) комисионар (лице које у своје име а за рачун комитента предузима правни посао);

3) треће лице (комисионарев сауговорник).

Посредник предузима фактичке радње, а комисионар предузима правне радње (послове), али при томе ради у своје име.

У зависоности од тога у ком правном акту је садржано овлашћење за заступање, разликују се:

1) уговорно,

2) законско,

3) судско и

4) статутарно заступништво.

1. 57. Уговорно, законско и судско заступништво

1. Уговорно заступништво

Уговорно заступништво је оно које се заснива на уговору између заступаног (властодавац) и заступника (пуномоћник), док се овлашћење за заступање зове пуномоћје, без обзира да ли је дато усмено или писмено.

Форма прописана законом за неки уговор или неки други правни посао важи и за пуномоћје за закључење тог уговора.

Код уговорног заступништва треба разликовати два односа: један је однос између властодавца и пуномоћника, други између властодавца и трећег лица с којим пуномоћник закључује уговор.

За однос између властодавца и пуномоћника меродаван је уговор који уређује њихова међусобна права и обавезе.

За однос између властодавца и трећег меродавно је пуномоћје (овлашћење за заступање).

Према обиму овлашћења и кругу послова на које гласи, пуномоћје може бити:

1) опште и 2) посебно.

Опште (генерално) пуномоћје је оно које гласи на предузимање свих правних послова који спадају у редовно пословање властодавца.

Посебно (специјално) пуномоћје је оно које гласи на предузимање послова који прелазе оквире редовног пословања, које може бити двојако:

1) посебно овлашћење за одређену врсту послова и 2) посебно овлашћење за сваки поједини случај.

На основу посебног пуномоћја за одређену врсту послова пуномоћник може предузети један или више правних послова, који морају бити истоврсни (нпр. продаја властодавчевих неп окретности).

За неке послове то није дозвољено већ се тражи посебно пуномоћје за сваки поједини случај (нпр. за преузимање меничне обавезе), мора гласити на један конкретно одређен случај.

Властодавац мора бити способан да сам предузима правне послове, за које даје овлашћење за заступање.

Пуномоћник мора бити потпуно пословно способно лице. Ако је пуномоћник ограничено пословно способан, онда је за њега потребна сагласност законског заступника.

Уколико пуномоћник прекорачи границе овлашћења, властодавац је у обавези само ако одобри прекорачење. Одобрење (ратификација) се даје у року, ако не онда се сматра да је одбијено. Ако властодавац да одобрење, оно има повратно (ретртоактивно) дејство. Ако одбије, властодавац и пуномоћник солидарно одговарају трећем за претрпљену штету, под условом да је он био савестан (да није знао нити је морао знати за прекорачење овлашћења).

1. Законско заступништво

Законско заступништво је одређено законом, као и овлашћења.

Заступање пословно неспособних лица (деце) од стране његових родитеља – управљање имовином само ако је потребно за издржавање, васпитање и образовање малолетника. Законски заступници су оба родитеља, родитељско право врше оба родитеља. Родитељи без одобрења органа старатељства не могу отуђити или оптеретити имовину свог детета, а орган старатељства може дати ово одобрење само ако то захтева неки интерес детета ( ако је потребно ради његовог издржавања, васпитања и образовања).

1. Судско заступништво

Судско заступништво одређује суд. Зове се и ad hoc заступништво.

Колизиони старалац – то је старалац који се поставља у случајевима када треба да се води спор илизакључи правни посао између малолетника и његовог законског заступника.

Старалац одсутном лицу – када је то потребно ради заштите права и интереса појединих лица, чије пребивалиште одн. боравиште није познато а који нема заступника.

Старалац умрлог лица – кад је умрло лице остало без наследника и када су овлашћена лица поднела захтев за утврђивање очинства после смрти детета.

1. Статутарно заступништво (заступање правних лица)

Статутарно заступништво је заступање правног лица од надлежног органа тог лица, они су овлашћени да у име правног лица предузимају све правне послове везане за предмет делатности правног лица.

Пуномоћници по запослењу – радници који раде на пословима чије је обављање везано за закључење и испуњење одређених уговора овлашћени су на закључење и испуњење тих уговора.

1. 58. Грађанскоправни деликти

Грађанско правни деликт је понашање (чињење или пропуштање) којим се другоме проузрокује штета и које проузроковача обавезује на накнаду штете.

Помашање које представља деликт најчешће се састоји у некој активности , али се може састојати и у пропуштању нечег што је требало учинити.

Проузроковач штете назива се штетником и он је дужник накнаде, а оштећено лице је оштећени и он је поверилац накнаде, а одговорност за овако проузоковану штету назива се грађанска одговорност.

Не треба мешати са кривичном одговорношћу. Понашање штетника је противправно.

Штета може бити:

1) имовинска (материјална) и

2) неимовинска (нематеријална, морална).

Имовинска штета може се имовински (новчано) изразити и појављује се у облику стварне штете и изгубљене добити.

Стварна штета (обична) је умањење постојеће имовине, губитак постојеће имовинске вредности. Она се најчешће састоји у уништењу или оштећењу ствари или губитака неког имовинског права, ту спадају и трошкови на које је оштећеник био присиљен (нпр. трошкови лечења).

Изгубљена добит (измакла корист) је неостварена имовинска вредност, имовинска вредност која би према редовном току ствари или околности конкретног случаја била остварена да није било штетниковог поступка (нпр. неостварена зарада услед привремене или трајне неспособности за рад проузроковане телесном повредом).

Неимовинска штета је субјективне природе и састоји се у физичком болу (у случају телесне повреде), или у неком душевном болу (душевној патњи), трпљење и физичког и душевног бола, душевне патње у случају повреде части и угледа.

Радњом штетника може се проузроковати или само имовинска или само неимовинска, или једна и друга штета.

1. 59. Објективна одговорност и одговорност за опасне ствари и делатности

Основ одговорности – субјективна одговорност, по основу кривице. Кривица претпоставља спсосбност за расуђивање.

Два основна облика кривице: 1) умишљај (намеру) и 2) нехат (непажња).

Намера има два степена: директни умишљај (штетник свестан последица својих поступака и предузима из управо са циљем да штета наступи) и евентуални умишљај (штетник свестан својих поступака и пушта да штета наступи, иако његова воља није управљена на тај резултат). Код намере постоји свест.

Непажња има два степена: груба непажња (крајња нужда) – која се састоји у томе што се штетник није понашао онако како се понаша иоле пажљив човек, обична непажња (лака непажња) – која се састоји у томе што штетник није показао ни просечну пажњу. Код непажње нема свести.

Објективна одговорност увек мора бити одређена законом.

Објективна одговорност – одговара се без обзира што не остоји кривица штетника (већ само узрочна веза између његовог поступка и штете). Одговорност без кривице: 1)одговорност за опасне ствари;

2)одговорност за другога;

3) одговорност за посебне случајеве.

Главни такав случај јесте одговорност за опасне ствари, а то су покретне и непокретне ствари које су по својим својствима такве да могу проузроковати штету чак и кад се њихов ималац понашао са максималном пажњом, која искључује сваку кривицу. За штету која потиче од опасне ствари одговара њен ималац. Ослобођење од одговорносит – ако је ствар одузета, а власник је предузео све мере; скривена својства ствари; виша сила; одговорност произвођача за производе.

Други случај објективне одговорности односи се на лица несособна з арасуђивање и назива се одговорношћу по основу правичности. Умноболна или слабоумна лица, као и малолетници до навршених седам година живота не могу бити криви, па и не одговарају за штете коју проузрокују. Уместо њих одговара онај ко је по прописима дужан да води надзор над њима. Ако штету начини лице које је неспособно за расуђивање, а накнада се не може добити ни од њега ни од лица које врши надзор, онда суд може осудити штетника, имајући у вису и стање штетника и оштећеног.

Одговорност за другог – правно лице неће одговарати, ако докаже да је запослени правилно поступио; ако је намерно, онда се накнада може захтевати и од правног лица и од запосленог; право регреса.

Посебни случајеви – терористички акти, јавне манифестације, приредбе; код тероризма накнаду врши држава; код приредби организатор.

Законско ослобођење од одговорнсти: нужна одбрана и крајња нужде. Нужна помоћ – од другог.

Нужна одбрана – неопходно је да учинилац од себе одбије истовремени противправни напад

Крајња нужда – када учинилац од себе или другог отклања истовремену нескривљену опасност, која се на други начин није могла отклонити, али учињена штета није већа од штете која је претила. Дозвољена самопомоћ – заштита државине.

1. 60. Накнада штете (материјална и нематеријална)

Накнада штете може бити: наканда имовинске штете и накнада неимовинске штете.

Наканда имовинске штете може бити :

1) у натури (натурална реституција) – када уместо уништене ствари на име накнаде даје друга ствар истих особина и вредности (или се оштећена ствар поправља и враћа у првобитно стање);

2) новчана одштета – када се оштећенику на име накнаде штете (стварне штете и изгубљене добити) досуђује одређени новчани износ. Износ накнаде се равна према величини штете. Постоји могућност да се накнада досуди у мањем износу од штете, како би се избегло економско руинирање одговорног лица, када оно заслужује такав избор.

Накнада неимовинске штете може бити:

1) неновчано и

2) новчано.

Неновчани облици накнаде се састоје у опозиву увреде, јавном извињењу, објављивању исправке, објављивању пресуде.

Новчана накнада неимовинске штете састоји се у досуђивању оштећеном лицу извесне новчане суме за претрпљене физичке и душевне болове.

Komentari (0)

RSS link na komentare

Ime

Email

Komentar

smanji | povećaj

Dodaj komentar