Seminarski Maturski Diplomski Rad

Стварно право у објективном смислу – скуп норми које регулишу субјективна стварна права.

Стварно право у субјективонм смислу – делује према свима, erga omnes и за свој непосредни објект има ствар, апсолутно право.

Суштина субјективног стварног права је у непосредној правној власти на ствари и намеће свим трећим лицима одређено понашање (нечињење).

Стварна права су апсолутна права.

Последица апсолутног дејства стварних права је посотјање права следовања

Стварно право је регулисано Законом о својинско-правним односима.

Стварна права су: право својине, службености, ручна залога, право грађења, станарско право, закуп, хипотека, послуга, законскоправо прече куповине.

Односи који се састоје од скупа овлашћења и обавеза на страни различитих субјеката су стварноправни осноси.

1. Појам ствари

Ствар је у грађанскоправном смислу део материјалне пророде који се налази у људској власти и на којем постоји право својине или неко друго стварно право. Тај део материјалне природе мора да је фактички или виртуелно у људској власти. Ствари су и природне снаге, односно енергије у облику електрицитета, топлоте, гаса, уколико су потчињене човековој власти и стављене у његову службу. Да постоји право својине или неко друго стварно право на делу материјалне природе који је у људској власти. Да није искључен из промета, да се налази у грађанскоправном промету. Али има ствари у грађанскоправном смислу које нису у промету, само је право својине које на њима постоји непреносиво (тзв. добра мртве руке). Када за неку ствар кажемо да је у промету, то у ствари значи да је у промету право својине на тој ствари. Ствари ван промета су ствари на којима постоји непреносиво право својине као што су на пример јавна добра (ствари у које није уложен никакав рад, и то су добра која се налазе под јавноправним режимом и на која појединци немају грађанска имовинска права).

1. Проста и сложена ствар, припадак

Свака се ствар састоји од делова, који су такви да се или не могу распознати и онда је то проста ствар, или се могу распознати и онда је то сложена ствар.

Сви делови сложене ствари налазе се у међусобној функционалној вези и чине правну целину, а према физичкој вези која постоји између њих и која је релевантна и са гледишта права могу бити:

1) спојени саставни делови, који су у материјалној вези (физички спојени) и

2) одвојени саставни делови, који су физички самостални.

Спојени саставни делови могу бити:

1) неодвојиви и

2) одвојиви .

Неодвојиви (потпуно инкорпорисани) део је онај који се не може одвојити без уништења, одн. оштећења ствари или другог дела или њега самог (нпр. грађевински материјал од којег је направљена кућа, конац којим је сашивено одело). Потпуно инкорпорисани део не може бити предмет посебног права својине и осталих стварних права. Право својине на једној ствари нужно се простире на све њене потпуно инкорпорисане саставне делове, одн. сви потпуно инкорпорисани делови сачињавају јединствен објект на којем постоји једно право својине.

Одвојиви (непотпуно инкорпорисани) део је онај који се може одвојити без уништења, одн. оштећења (нпр. точак аутомобила, прозорско крило на згради).

Одвојени (физички самосталан) део је увек покретна ствар, а сложена ствар којој припада припада може бити и покретна и непокретна (нпр. алат за аутомобил). Овакав део само повремено долази у физичку везу са ствари, када јој служи (функционална веза, одн. намена је трајна), док је одвојиви (непотпуно инкорпорисани) део у сталној физичкој вези.

За означавање покретне ствари, која је физички самостална али функционално и правно трајно повезана са другом ствари, често је у употреби израз споредна ствар. Има таквих сложених покретних ствари чији су сви саставни делови одвојени, а функције су им равноправне (нпр. гарнитура шаха, пар ципела).

Припадак је непотпуно инкорпорисани део који се може одвојити без оштећења (нпр. прозорско крило на згради, врата, точак на аутомобилу), као и оно што је физички самостално али функционално повезано са главном ствари (нпр. резервни точак за аутомобил, кључ од аутомобила или зграде). И један и други део могу бити такви да је употреба ствари без њих немогућа, или да је битно отежана, или да само олакшавају употребу ствари. Припадак ствари у правним односима дели судбину главне ствари (тако је код купопродаје, поклона, трампе). Једна покретна ствар може постати припадак друге (покретне или непокретне) само ако припада истом власнику и само онда важи правило да дели правну судбину главне ствари.

1. Плодови и производи ствари

1. Плодови

Плодови у натуралном облику су производи које нека ствар даје периодично без исцрпљивања своје супстанце, а намењени су за одвајање. Плодови су, нпр.: воће, младунци животиња, вуна и млеко које дају овце, пчелињи мед. До одвајања плод је саставни део ствари, на којој постоји једно право својине. Одвајањем постаје самостална ствар, на којој постоји посебно право својине. Плодови се деле на:

1) неодвојене (необране, висеће) и

2) одвојене (обране).

Одвојени плодови деле се на:

1) сабране и

2) несабране.

Плодови у натуралном облику се још деле на:

1) природне, када их ствар даје сама од себе, без улагања људског рода (нпр. дивље јагоде и купине) и 2) вештачке, за чије је настанак потребно улагање људског рода (нпр. жетва са обрађене парцеле).

Постоје и цивилни плодови, који се најчешће појављују у новчаном облику, а ређе у облику других ствари одређених по роду (нпр. камата, кирија, закупнина), то су периодични приходи које ствар даје на основу правног односа власника ствари са другим лицима.

1. Производи

Производ у техничком смислу (продукт, принос – како се још зове) је оно што ствар да, али без периодичности и што је део њене супстанције (нпр. материјал од срушене зграде, камен или песак извађен из њиве, посечена воћка у воћњаку).

Власнику ствари припадају како плодови, тако и производи ствари. Закупац, плодоуживалац имају право на плодове, али не и на производе, јер супстанција остаје власнику (нпр. када се ојагњи овца, јагње припада власнику овце, а не закупцу имања).

1. Збирна ствар

Збирна ствар се може састојати из истоврсних ствари, нпр. стадо оваца, збирка марака, библиотека. Код збирне ствари се једним називом означава целина која се састоји из појединих самосталних ствари које су физички одвојене, од којих свака има самосталну уоптребну вредност и представља објекат посебног права својине.

Од збирне ствари треба разликовати комплементарну ствар, код које су поједини делови одвојени, гизички одвојени, али немају никакву самосталну употребну вредност, већ само као целина (нпр. пар рукавица, пар чарапа, шаховска фигура).

1. Бестелесне ствари

Под бестелесним правима подразумевају се сва имовинска права осим права својине. Ту спадају:

1) стварна права на туђој имовини (службеност и залога),

2) интелектуална права (умна и индустријска својина),

3) потраживања (било да гласе на предају ствари, суму новца, чињење или нечињење).

1. Индивидуално одређене ствари и ствари одређене по роду

Индивидуално (појединачно) одређена ствар је она која је одређена конкретно и коју су баш странке имале у виду, па било да има неко обележје својствено само њој (нпр. тачно одређена слика на одређеној изложби), било да још има ствари са истоврсним особинама.

Ствари одређене по роду могу се индивидуализовати, тако што извесна количина буде издвојена из рода и обележена (нпр. џак брашна одвојен у страну и маркиран, новац у запечаћеном омоту). Индивидуализоване ствари понашају се у правном животу као индивидуално одређене.

И ствари одређене по роду и индивидуално одређене могу бити како потрошне, тако и непотрошне.

Предмет права својине и других стварних права, као и послуге, најма и оставе, могу бити само индивидуално одређене ствари, док се потраживање може односити и на ствари одређене по роду. Кад су предмет обавезе ствари одређене по роду, обавеза не престаје чак ни онда кад све што дужник има од таквих ствари пропадне услед догађаја за који он не одговара. Али када обавеза иам за предмет ствари одређене по роду које се имају узети из одређене масе тих ствари, онда обавеза престаје када пропадне цела та маса.

1. Покретне и непокретне ствари

Покретне ствари су оне које се могу премештати с једног места на друго без оштећења њихове суштине. Ствари које су по својим физичким особинама покретне постају, под одређеним условима, припадак непокретности и као такве деле њену правну судбину.

Непокретне ствари су он које се не могу премештати са једног места на друго без оштећења њихове суштине. То су: зграде, станови као посебни делови зграде, пословне просторије као посебни делови зграде и земљишта (грађевинска, пољопривредна и шумска - шуме). Право познаје и непокретностпо намени. Непокретност по намени су покретне ствари у функцији припатка непокретности (нпр. алат функционисање котларнице у некој згради). Продаја непокретности укључује и припатке.

Правни значај поделе ствари на покретне и непокретне:

1) оставински поступак увек код непокретности, а код пкретних када странке поднесу захтев;

2) дерелинквирана (напуштена) непокретност прелази у државну својину, а дерелинквирана покретна ствар постаје ничиа и на њој се може стећи својина заузимањем (окупацијом);

3) различита су правила о извршењу принудном продајом непокретности од оних којима је регулисана принудна продаја покретности;

4) различита су правила за ручну залогу од правила за хипотеку;

5) за стицање права својине одржајем потребни су дужи рокови код непокретности – 20 година;

6) стицање својине од невласника само код непокретних ствари;

7) уговор о продаји непокретности мора бити формалан - у писменом облику, потписи уговарача оверени код суда, иначе не производи правно дејство;

8) пренос својине код покретности потребна је предаја ствари, а код непокретности потребан је упис у земљишне књиге;

9) предмет уговора о остави може бити само покретна ствар.

Разлике између покретних и непокретних ствари:

1) природне, физичке разлике – број непокретних ствари је ограничен и налази се увек на истом месту и немогуће је помешати их, па је могућа контрола над њима, а покретности има много, неограничено се могу умножавати, могу се премештати, скривати, помешати са другим стварима, уништити;

2) економске разлике – многе покретне ствари су мале вредности, интезивнија и масовнија циркулација покретности;

3) психолошке разлике – и због природе употребне вредности непокретности и због њиховог века трајања, човек се више везује за непокретности.

Правило superficies solo cedit – све што је у чврстој физичкој вези са земљом припада власнику земљишта (како зграде тако и растиње).

1. Хартије од вредности

Хартије од вредности су писмене исправе чији законити ималац може остварити неко субјективно грађанско право означено на хартији. Законити ималац хартије је лице које је као ималац права означено на самој хартији, односно на које је хартија уредно пренета, док је обавезно лице издавалац хартије.

Код хартије од вредности постоје два права:

1) право на хартији и

2) право из хартије.

Право на хартији је:

1) право својине или

2) право залоге које за свој објект има хартију као телесну покретну ствар.

Право из хартије је, по својој правној природи или:

1) стварно право (нпр. право својине на роби предатој бродару на превоз и описаној у коносману) или

2) неко облигационо право (нпр. најчешће право на исплату суме новца) или

3) неко чланско право (нпр. право учешћа).

Право на хартији је инкорпорисано (утеловњено) у самој хартији и не може се остварити без ње.

Према природи права које садрже, хартије од вредности могу бити:

1) стварноправне,

2) облигационоправне и

3) хартије с правом учешћа.

Стварноправне хартије од вредности садрже неко стварно право на покретним или непокретним стварима (право својине или заложно право, такав је на пример, коносман, који се издаје код поморског превоза робе; преносом коносмана преноси се и право својине на роби која је у њему описана и која се налази на броду, без потребе да се изврши и предаја саме робе).

Облигационоправне хартије садрже у себи неко облигационо право, које по правилу гласи на суму новца (нпр. обвезнице народних зајмова, меница, чек, кредитно писмо).

Хартије с правом учешћа (нпр. акције које издају акционарска друштва) садрже одређена чланска права имаоца (да учествују у раду органа друштва), која су по свом карактеру лична и права учешћа у добити друштва (право на дивиденду), које је имовинске природе

Према својој вези са основним послом поводом којег су издате, хартије од вредности се деле на:

1) каузалне и

2) апстрактне.

Каузалне хартије су оне из којих се види веза са основним послом, види се поводом којег посла су издате (нпр. коносман, штедна књижица, обвезнице народних зајмова),

Апстрактне хартије су хратије из којих се не види поводом којег посла су издате (нпр. меница).

Према томе како се ималац хартије од вредности легитимише при остварењу права из хартије и како се преносе, хартије од вредности могу бити:

1) хартије на доносиоца,

2) хартије на име и

3) хартије по наредби.

Хартије на доносиоца (нпр. лутријски лозови) преносе се, као и друге покретне ствари, предајом, без посебног обележавања на хартији. Према обавезном лицу ималац права из хартије легитимише се као овлашћено лице самим држањем, односно поседовањем хартије (формална легитимација), а обавезно лице лице није дужно да испитује и његову материјалну легиимацију, тј. да ли је држалац до хартије дошао савесно. Могуће су злоупотребе.

Хартије на име (нпр. обвезница нашег првог народног зајма) су хартије чији је ималац означен на самој хартији, издавалац приликом извршења обавезе само треба да утврди идентитет доносиоца и провери да ли је то исто лице са оним означеним на хартији као ималац. Ове хартије преносе се цесијом и то се означава на самој хартији уношењем имена новог имаоца хартије (цесионара) и преносиоца (цедента).

Хартије по наредби су хартије чији је први ималац означен са самој хартији, а преносе се индосаментом, једном писменом клаузулом која се ставља на полеђину хартије, тако да се формална легитимација за остваривање права види из података које садржи сама хартија. Преносилац хартије је индосант, а онај на којег је хартија пренета (индосирана) је индосатар. Индосамент може бити:

1) пуни, 2) бланко и 3) на доносиоца.

Пуни индосамент садржи изјаву о преносу, име, одн. назив онога на кога се хартија преноси и потпис преносиоца, може да сафржи и друге податке (место, датум). Бланко индосамент садржи само потпис индосанта, док се у случају преноса на доносиоца уместо имена индосатара ставља реч „доносиоцу“.

Од хартија од вредности треба разликовати легитимационе знаке. Легитимациони знаци су гардеробни или слични знаци који се састоје од комада хартије, метала или другог материјала, на којима је утиснут неки број или наведен број предатих предмета. Они служе да покажу ко је поверилац у облигационом односу приликом чијег настанка су издати. У случају губитка легитимационог знака потраживање не пропада, већ се може доказивати другим доказним средствима.

1. Појам и врсте државине

Државина је фактичка власт на ствари, независно од тога да ли се врши на основу субјективног права или без правног основа и независно од тога да ли држалац верује да је овлашћен да врши ту фактичку власт. Фактичка власт на ствари не подразумева стални контакт са ствари, већ просторни однос према њој и она се остварује кроз његово искоришћавање. Значајна је јер њени одређени облици могу довести до својине уз испуњење неких услова предвиђених законом.

Државина се дели на:

1) непосредну и

2) посредну.

Непосредна државина има онај ко непосредно (лично или преко свог детентора) врши фактичку власт на ствари (нпр. лопов који држи и употребљава украдену ствар, власник који се служи својом ствари, ималац или узурпатор службености који прелази преко туђег земљишта).

Посредну државину има лице које фактичку власт на ствари врши преко другого лица, којем је по основу плодоуживања, уговора о коришћењу стана, закупа, чувања, послуге или другог правног посла, дало ствар у непосредну државину. Посредна државина увек претпоставља нечију непосредну државину.

Од државине треба разликовати детенцију. Детенцију (притежање, придржништво) има лице које по основу радног или сличног односа или у домаћинству врши фактичку власт на ствари за друго лице и дужно је да поступа по његовим упуствима (нпр. кућна помоћница, келнер у туђој угоститељској радњи). Државину има лице по чијим је упутствима детентор дужан да поступа.

Према обиму, одн. чирини фактичке власти државина се дели на:

1) државину ствари и

2) државину права.

Државина ствари (својинска државина) је најшира фактичка власт на ствари, која по обиму одговара садржини права својине. Држалац ствари (својински држалац) се понаша као власник, без обзира на то да ли има право својине или не (нпр. својински држалац је и лопов и налазач који је утајио нађену ствар и онај ко је купио од лопова, а није постао влсник).

Државина права је ужа, делимична фактичка власт на ствари, која по обиму одговара неком другом праву чија је садржина у непосредној власти на ствари (плодоуживању, стварној службености, закупу, послузи).

Објект државине је свака ствар грађанскоправном смислу, било да је у промету (нпр. топлотна и електрична енергија, гас) било ван њега (тзв. добра мртве руке). Државина на једној ствари нужно се простире на све њене саставне делове, како потпуно инкорпорисане, тако и непотпуно инкорпорисане.

Субјект државине, тј. држалац може бити свако правно и физичко лице. Правни субјект може бити субјект државине на оној врсти ствари на којој може имати право својине или неко друго стварно или облигационо право које га овлашћује на сржање, одн. употребу ствари.

Држалац може бити и пословно неспособно лице, али преко свог законског заступника који фактички фактичку власт врши у име пословно неспособног лица.

Искључива државина постоји кад један субјект врши сву фактичку власт на ствари или на њеном реалном делу који преставља самосталан државински објект (нпр. део парцеле, стан у вишестамбеној згради, гардероба лица).

Судржавина постоји кад више лица врши фактичку власт на целој ствари, одн. на делу ствари који је самосталан државниски објект (нпр. стану, соби, заједнички делови зграде).

10. Стицање, пренос и губитак државине

1. Стицање државине

Државина се стиче успостављањем те фактичке власти на ствари. То може бити:

1) непосредно или

2) посредно.

Непосредно (изворно) стицање је успостављање фактичке влсти на ствари која се уопште не налази у нечијој државини (нпр. заузимање напуштених покретних ствари, уловљена дивљач, ухваћена риба).

Посредно стицање државине је заснивање фактичке власти на ствари која се већ налази у нечијој државини.

1. Пренос државине

Пренос државине врши се предајом ствари (традицијом) - покретне ствари, предајом исправа (које омогућавају располагање са ствари – нпр. предаја коносмана), предаја средстава (која омогућавају фактичку власт на ствари – нпр. предаја кључева аутомобила), издвајањем и обележавањем ствари.

Према правилу, у случају сукоба између савесног имаоца исправе који нема фактичку власт на ствари и савесног имаоца фактичке власти на ствари, у преднсоти је савесни ималац фактичке власти на ствари.

1. Губитак државине

Дршавина се губи престанком фактичке власти. Престанак може бити:

1) апсолутан – престала је свака државина на тој ствари (због пропасти ствари);

2) релативан – престала је само за досадашњег држаоца (разни случајеви преноса државине).

11. Законита и незаконита, савесна и несавесна и права и манљива државина

1. Законита и незаконита државина

Државина је законита ако се заснива на пуноважном правном основу, тј. на правном послу који је по објктивном праву подобан за стицање оне врсте права чију садржину држалац врши. Закониту својинску државину има онај ко је до државине дошао неким послом подобним за пренос својине: купопродајом, поклоном, трампом, без обзира да ли је претходник имао закониту државину или не (купац увек је законити држалац и кад купује од лопова, без обзира на то да ли је знао и према приликама могао знати да његов претходник нема закониту државину).

Незаконита је она државина која се не заснива на пуноважном правном основу (нпр. узурпатор, лопов и утајивач су незаконити држаоци, коа и онај ко је до ствари дошао на основу неважећег купопродајног уговора).

Државина може бити законита а несавесна (купац зна или према приликама мора знати да је продавац лопов). Државина може бити савесна а незаконита (уговор о куповини је закључен са власником ствари али је ништав, а купац није знао нити могао знати).

1. Савесна и несавесна државина

Државина је савесна ако држалац не зна или не може знати да ствар коју држи није његова. Претпоставља се да је државина савесна док се не докаже супротно.

Несавесна државина постоји кад држалац ствари зна или је могао знати да ствар коју држи није његова.

1. Права и манљива државина

Права – стечена по закону.

Манљива је државина стечена силом, преваром или злоупотребом.

Државина може бити законита, а манљива (да је силом стечена).

12. Државинске тужбе и спорови

1. Заштита државине

Самозаштита (самопомоћ) је право држаоца да сам, применом извесне силе, одбије сметње своје државине, одн. врати државину која му је одузета. Она је допуштена под одређеним условима:

1) да је сметња, одн. одузимање државине, неовлашћено;

2) не сме се вршити наношењем телесне повреде;

3) држалац је дужан да се уздржава од поступака који према околностима нису оправдани; код самопомоћи сила се одбија сразмерном силом и да држалац одговара за штету проузроковану прекорачењем граница дозвољене самопомоћи.

Ако је ствар одузета може је повратити у року у којем се може подићи државинска тужба, тј. у року од 30 дана од дана сазнања за одузимање и учиниоца, а најкасније у року од годину дана од дана одузимања.

1. Државинске тужбе и државински (посесорни) спорови

Повреда државине може бити извршена на два начина:

1) одузимањем ствари, одн. државине и

2) сметањем државине.

Одузимовање ствари (депоседовање - које је чешће код покретних ствари, али је могуће и код непокретности) значи потпуно искључење држаоца из фактичке власти и заснивање фактичке власти новог држаоца (нпр. крађа, усељење у туђи стан док је власник одн. држалац одсутан).

Сметање државине (по правилу непокретних али то могу бити и покретне ствари) такође може значити потпуно онемогућавање држаоца у вршењу фактичке власти, али без заснивања фактичке власти новог држаоца (нпр. некоме буде онемогућен пролаз и приступ до непокретности која је у његовој државини). Сметање се чешће састоји у сужавању и отежавању фактичке власти. Она може имати облик делимичног депоседовања (нпр. неко истовари песак у свом дворишту и при томе заузме део суседног дворишта). Довољно је и само психолошко узнемиравање. Сметање се може састојати у предузимању повремених радњи (нпр. прелазу преко туђе парцеле) или у једном поступку којим се заснива трајно стање повреде туђе државине (нпр. истовари се угаљ у суседном дворишту и ту остави).

Тужба за заштиту државине (за повраћај ствари или због сметања) мора се поднети у року од 30 дана од дана кад је тужилац сазнао за одузимање, одн. сметање државине и за лице које је то учинило, а најкасније у року од годину дана од дана сметања, одн. одузимања. Суд на оба рока пази по службеној дужности (преклузивни рокови).

Ако се сметање састоји у заснивању трајног стања (нпр. сустанар промени браву од заједничког купатила и трајно онемогући сустанару употребу купатила) – рок тече од почетка заснивања оваквог стања, одн. од предузимања радње којом је засновано овакво стање (продужено сметање). Ако се сметање врши повременим радњама (као код пролажења) – рок тече од дана кад је постало јасно да ће се сметање наставити.

У државинским споровима се расправљају само фактичка питања. Расправљање о државинској тужби ограничава се само на претресање и доказивање чињенице последњег стања државине и насталог сметања, одн. одузимања, а искључено је расправљање о праву на дружавину, о правном основу, савесности или несавесности државине или о захтеву на накнаду штете (ако је подигнута тужба за повраћај одузете ствари, суд ће се ограничити на испитивање да ли је тужени заиста одузео ствар тужиоцу и да ли је пре тога тужилац имао мирну државину, а неће се улазити у то како је тужилац дошао до ствари, ни да ли је тужени власник ствари или се; код тужбе због сметања, суд ће се ограничити на испитивање да ли постоји сметање од стране туженог и да ли је том сметању претходила мирна државина тужиоца, а у расправљање осталих питања неће улазити).

Непосредни држалац ужива заштиту у односу на трећа лица и у односу на посредног држаоца (нпр. плодоуживалац може државинском тужбом тужити власника који му је одузео ствар или га омета у употреби ствари, одн. прибирању плодова). Судржалац ужива заштиту у односу на трећа лица, у случају одузимања и у случају сметања сржавине.

Државински спорови се одликују сумарношћу, они су кратки и брзи. Судска одлука којом се решава државински спор доноси се у облику решења. По окончању државинског спора странке могу водити петиторни спор, у којем ће се расправљати и правна питања и победник у петиторном спору може бити и онај ко је изгубио државински спор (нпр. лице А – власник, који је препознао своју изгубљену ствар код лица Б и силом му је одузео, подлећи ће у државинском спору, мораће да врати ствар лицу Б, који ју је набавио од лица В; у петиторном спору између истих лица, лице А ће победити ако докаже да је ствар изгубио, а да тужени, лице Б, није постао власник одржајем или по правилу о стицању својине од невласника).

Решењем којим се усваја тужбени захтев у државинском спору наређује се успостављање пређашњег стања, одн. обустава сметања и изриче забрана даљег сметања под претњом новчане казне. То се остварује предајом одузете ствари тужиоцу, одн. предузимањем радњи којима се отклања материјално стање којима је вршено сметање државине. Ако ове радње тужени не изврши сам у року који му је остављен за добровољно извршење (парициони рок), приступиће се принудном одузимању ствари и њеној предаји тужиоцу, одн. радња којом се отклања сметање извршиће се преко трећег лица на терет туженика. Када је у питању радња коју тужени мора да изврши лично, а он то не учини, онда се наплаћује новчана казна која му је запрећена у решењу. Ако тужени прекрши забрану поновног сметања, наплаћује се новчана казна која му је запрећена и запретиће му се новом казном за случај да се сметање понови. Тако да у случају поновног сметања државине, не подиже се нова тужба, него се захтева извршење раније донето решења, колико год пута се сметање поновило.

13. Појам права својине

Право својине је најшире, у границама закона, право држања, коришћења и располагања једном ствари, које се може истицати према свим трећим лицима.

Право својине је сложено право, које сачињавају три компоненте:

1) овлашћење држања – претпоставка коришћења ствари (састоји се у правној могућности да се има фактичка власт на ствари – да се ствар има у државини);

2) овлашћење коришћења – састоји се у правној могућности предузимања материјалних аката према ствари ради извлачења користи из ње, има два облика: употреба ствари и прибирање плодова и других прихода;

3) овлашћење располагања – има две компоненте: фактичко располагање (се састоји у предузимању материјалних аката којима се утиче на супстанцију ствари – оправка, преправка, промене којима се мења намена ствари) и правно располагање (се састоји у предузимању правних аката, којима се право својине у целини или делимично преноси на друге субјекте, па може да буде потпуно и делимично; потпуно располагање се састоји у преносу права својине на другога – продаја, поклон, трампа, или у одрицању од права својине; делимично располагање се састоји у предузимању правних аката којима власник на свом праву својине установљава права у корист других субјеката, којима се право својине у већој или мањој мери сужава, одн. ограничава – послуга, закуп, плодоуживање, стварна службеност).

Право својине је апсолутно право. Оно делује према свима. У њему је концентрисана сва правна власт која се може имати на једној ствари. Право својине је трајно и у временском смислу неограничено прво. Оно постоји све док постоји ствар на коју се односи. Не може се изгубити застарелошћу.

Огрсничења права својине:

1) општи друштвени интерес – ова ограничења су прописана за право својине на стварима које имају нарочити значај за друштво, економски, културни или неки други значај, добра од општег интереса се морају користити под условима и на начин одређе законом, мора се одржавати или располагати у интересу друштва;

2) законске службености у општем интересу – јавни саобраћај и телекомуникације;

3) ограничења у корист суседне непокретности (суседска права) – власник једне непокретности може да се користи суседном непокретношћу.

Ограничења за страна физичка и правна лица – не прави се разлика између странаца и домаћих држављана у погледу стицања права својине на покретним стварима, а код непокретности се прави разлика с обзиром на основ стицања: непокретности (могу стицати по основу наслеђивања под условима реципроцитета), правним послом међу живима (купопродаја, размена, поклон), могу стицати право својине на непокретностима уколико на нашој територији обављају неку делатност и под условима реципроцитета.

14. Стицање права својине на основу уговора са претходним власником

• Стицање права својине

Начини стицања права својине су правне чињенице на основу којих се стиче право својине. Начини стицања могу бити:

1) апсолутно стицање и

2) релативно стицање.

Апсолутно стицање својине је заснивање права својине на стварима које нису објект права својине, али то иначе могу бити.

Релативно стицање својине је заснивање права својине на ствари која има власника, која је већ објект нечијег права својине. У некима од тих случајева право својине се стиче независно од воље претходног власника (претходни власник губи право својине без своје воље), а у другим случајевима право својине се стиче на основу воље претходника. Стицање на основу воље претходног власника је стицање на основу правног посла, то је стицање на основу једностраних правних послова (тестамент, јавно обећање награде) или стицање на основу уговора (уговора о поклону, о трампи, уговора о купопродаји).

1. Стицање права својине на основу уговора са претходним власником

Код овог стицања постоје два лица: претходни власник (претходник, преносилац, траденс) и нови власник (следбеник, стицалац, акципијенс), који између себе закључују уговор управљен на пренос права својине. Да би дошло до преноса својине потребна су три момента:

1) да је преносилац (траденс) био заиста власник ствари;

2) да постоји пуноважан уговор управљен на пренос својине (купопродаја, размена, поклон);

3) да је извршена предаја ствари, ако су у питању покретности, а упис у земљишне књиге, одн. пренос тапије, ако су у питању непокретности.

Уговор је само правни основ (iustus titulus), а за прелаз права својине на прибавиоца потребан је још један моменат, начин стицања (modus acquirendi).

Продавац остаје власник ствари све до њене предаје купцу (одн. до уписа у земљишне књиге или преноса тапије за непокретности), из тога произилази:

1) ризик случајне пропасти индивидуално одређене ствари до њене предаје купцу ( до уписа у земљишне књиге или преноса тапије за непокретности) сноси продавац; ако ствар пропадне без продавчеве кривице пре предаје купцу, продавац нема право на наплату куповне цене, а ако му је цена била плаћена дужан је да је врати;

2) плодови које ствар да до предаје припадају продавцу (нпр. крава се отели);

3) продавчеви повериоци могу продату а непредату ствар запленити и принудно продати ради намирења свог потраживања према њему;

4) ако продавац исту ствар прода и преда другоме, власник ће постати тај други купац, а први купац може само захтевати повраћај цене ако ју је исплатио, као и накнаду штете због неизвршења уговора; други купац постаје власник ствари под условом да је савестан, а први купац мора да обара ту законску претпоставку пошто се савесност другог купца претпоставља.

Предаја је (ако су у питању непокретности) неопходна да би дошло до преноса својине, али да би произвела то правно дејство мора да буде задовољено неколико услова:

1) предаја треба да је последица пуноважног уговора управљеног на пренос својине;

2) предаја мора бити дело продавца, акт његове воље;

3) сама предаја треба да је управљена на пренос својине, на извршење уговорне обавезе да се ствар преда.

15. Врсте предаје ствари

1. Физичка предаја

Физичка одн. телесна предаја може се извршити на различите начине: кад су у питању мање ствари предаја се врши из руке у руку, предаја се може извршити и остављањем ствари на место које је означио прибавилац (када су у питању веће и кабастије ствари код којих је предаја у буквалном смислу немогућа, она се увек врши остављањем ствари на место које је прибавилац означио). Није битно узимање ствари у руке, битно је довођење купца у могућност да врши фактичку власт на ствари.

1. Симболична предаја

Симболична предаја је предаја знацима и постоји у неколико случајева:

1) пренос, одн. предаја исправа на основу којих стицалац може росполагати са ствари (нпр. пренос коносмана, товарног листа, заложнице);

2) уручење неког дела ствари или справе којом се пријемник ставља у могућност да смо он дође до државине ствари (нпр. предаја кључева од просторије у којој се налази продата ствар);

3) издвајање ствари или друго означавање које значи предају.

1. Фиктивна предаја

Фиктивна предаја је у ствари пренос права својине на основу самог уговора, при чему се узима (фингира) да је извршена физичка предаја. Постоје три случаја:

1) constitutum possessorium – када власник (који је истовремено и непосредни држалац ствари) пренесе на прибавиоца својину самим уговором, а ствар и даље задржи код себе као ималац неког права ужег од права својине, нпр. као послугопримац, чувар, смисао овог случаја фиктивне предаје је да се избегне двострука предаја (да продавац преда ствар купцу и тако пренесе на њега својину па да је купац истог момента врати бившем власнику и преда му је на послугу или чување);

2) traditio brevi manu (предаја кратком руком, кратким путем) – постоји када неко већ држи ствар по неком основу (нпр. као чувар) или без икаквог основа, па купи ствар и стекне својину моментом закључења уговора, исто би без смисла било да држалац прво врати ствар власнику (продавцу) да би му овај предао касније и тако пренео својину;

3) cessio vindicationis – овде постоје три лица: власник ствари (који нема непосредну већ само посредну државину), прибавилац ствари (који у време закључења уговора нема ни посредну ни непосредну државину) и треће лице, код којег се ствар налази (но је послугопримац, плодоуживалац), право својине прелази на купца самим закључењем уговора, так да ће трећи касније бити дужан да ствар коју држи преда купцу, новом власнику.

1. Задржавање права својине и поред предаје ствари

Ово је модалитет уговора о купопродји и састоји се у томе што продавац предаје ствар купцу али и даље задржава право својине, све док купац у потпуности не измири куповну цену.

По својој правној природи продаја са задржавањем права својине је сложен правни однос у којем постоје два уговора: купопродаја, која је под одложним потестативним условом (купац постаје власник уколико цену исплати у потпуности) и најам, који је модификован раскидним потестативним условом, тако да коначном исплатом купопродајне цене престаје. Исплатом цене у потпуности остварује се одложни услов којим је модификована купопродаја и право својине прелази на купца аутоматски, без потребе предузимања посебног акта.

За употребу ствари се не плаћа посебна накнада, али се о томе води рачуна приликом одређивања купопродајне цене.

16. Уговорно стицање права својине на непокретностима

За стицање права својине на непокретностима на основу уговора са претходним власником није довољан само уговор. Уговор (који мора бити закључен у писменој форми) је само правни основ, а за пренос имовине потребан је и модус, који се састоји у упису у земљишне књиге, ако их има, а тамо где важи тапијски систем, у преносу тапије на новог власника. Код непокретности постоје три момента: угвор (titulus), модус (упис у земљишне књиге или пренос тапије) и предаја ствари, одн. увођење купца у посед. Пошто се својина не преноси предајом, могуће су три хипотезе:

1) постоји пуноважан уговор а није извршен упис у земљишне књиге нити је непокретност предата купцу – до земљишно-књижног преноса власник је и даље продавац (он сноси ризик случајне пропасти ствари; у случају пропасти без његове кривице, мора вратити цену ако му је плаћена, а ако му није плаћена нема право да захтева наплату; њему припадају плодови; може водити петиторне и посесорне спорове; његови повериоци могу се наплатити из продате непокретности; он може продату непокретност хипотековати; продавац може да закључи нови уговор о продаји са другим купцем и пренети својину на њега тиме што ће га укњижити, при чему први купац само има право да тражи раскид уговора и накнаду штете због неизвршења);

2) постоји пуноважан уговор (titulus), извршен је земљишно-књижни пренос на купца (modus), али је продавац још у поседу продате непокретности (нпр. још станује у продатом стану) – власник је купац;

3) постоји пуноважан уговор (titulus), непокретност је предата (нпр. купац се уселио у купљени стан), али још није извршен земљишно-књижни пренос (не постоји modus) – власник је и даље продавац, а купац је само држалац.

17. Стицање од невласника

Код оваквог стицања појављују се три лица:

1) власник ствари – који није страна уговорница у уговору о отуђењу;

2) преносилац (tradens) – који је власник;

3) прибавилац (akcipijens) – који је поред траденса друга уговорна страна.

У нашем данашњем праву стицање својине од невласника регулисано је Законом о основним својинско-правним односима, по којем савесно лице стиче право својине на покретну ствар коју је прибавило уз накнаду од невласника који у оквиру своје делатнсоти ставља у промет такве ствари, од невласника коме је власник предао ствар у државину на основу правног посла који није основ прибављања права својине, као и на јавној продаји. За стицање својине од невласника потребни су следећи општи услови:

1) да је стицалац савестан – савестан је кад је оправдано веровао да је друга уговорна страна власник, одн. да је овлашћена на закључење уговора у име власника;

2) да је у питању покретна ствар;

3) да постоји пуноважан теретан уговор управљен на пренос својине (купопродаја, трампа);

4) да је ствар предата стицаоцу.

За стицање од невласника потребно је и да је ствар набављена:

1) од невласника који у оквиру своје делатности ставља у промет такве ствари – не зависи од тога да ли је неко власнику ствар украо, или ју је изгубио, или ју је некоме поверио;

2) од невласника коме је власник предао ствар у државину на основу правног посла који није основ за прибављање права својине (нпр. од плодоуживаоца, послугопримца, чувара, залогопримца) – битно је то да је ствар из власникових у туђе руке доспела вољом власника;

3) на јавној продаји – тј. продаји која се врши надметањем купаца у присуству надлежног органа и равноправним учешћем свих заинтересованих лица; због процедуре која претходи јавној продаји и учешће државне власти постоји висок степен гарантија да је власник ствари заиста лице које је као такво означено у поступку продаје; не захтева се савесност стицаоца; не зависи од тога да ли је неко власнику ствар украо, или ју је изгубио, или ју је некоме поверио.

Ранији власник може од савесног стицаоца захтевати да му ствар врати уз накнаду по прометној цени.

18. Одржај

1. Појам

Одржај (usucapio) је стицање права својине на основу државине која има одређене квалитете к која је трајала законом одређено време.

Невласник који се неко време понашао као власник постаје власник, а власник који није вршио справо својине престаје бити власник.

С обзиром на квалификованост државине која се тражи, постоје две врсте одржаја:

1) редован и

2) ванредан.

1)Редован одржај

За стицање својине редовним одржајем потребна је квалификована државина (државина која је истовремено – законита, својинска, савесна и права) и протек времена.

û Законита својинска државина

Државина је законита ако се заснива на пуноважном правном основу који је потребан за стицање права својине. У нашем праву до стицања права својине одржајем не може довести: противправна државина (државина лопова, државина налазача који је утајио нађену ствар), државина која се заснива на правном основу за стицање уотребне одн. изведене државине: уговору о чувању, о плодоуживању, закупу.

û Савесна државина

Савесна државина постоји када држалац оправдано верује да је ствар набавио од власника. Савесност државине се претпоставља.

û Права државина (која није манљива)

Државина не сме бити прибављена силом, преваром или злоупотребом поверења.

û Време потребно за одржај

За покретне ствари рок износи 3 године, а за непокретне 10 година, осим ако је у питању земљишно-књижни одржај.

Земљишно-књижни одржај постоји онда када је неко уписан у земљишне књиге као власник, али његов земљишно-књижни претходник није био власник (нпр. приликом оснивања земљишних књига власник је погрешно означен, или се неко укњижио на основу фалсификованих исправа). Рок износи три године.

2)Ванредни одржај

Ванредни одржај се одликује мањом квалификованошћу државине и дужим роковима. Савесни држалац покретне ствари, на коју има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком 10 година, а савесни држалац непокретне стври ствари, на коју други има право својине, стиче право својине на ту ствар одржајем протеком 20 година.

Мања квалификованост државине састоји се у томе што се не тражи законитост државине, довољно је да је државина савесна. Савестан је онај држалац који оправдано верује да је власник.

û Рачунање времена

Време потребно за одржај почиње тећи оног дана када је држалац ступио у државину ствари, а завршава се истеком последњег дана времена потребног за одржај. Законски рокови за одржај су одређени у годинама ж, месецима и данима.

Рок одређен у данима почиње тећи првог дана после догађаја од кога се рачуна, а завршава се истеком последњег дана рока. Време тече непрекидно (недеље и празници се не одузимају), али ако последњи дан рока пада у дан када је законом одређено да се не ради, као последњи дан рока рачуна се следећи радни дан.

û Прирачунавање (акцесија) времена одржаја

У време потребно за одржај урачунава се и време за које су претходници садашњег држаоца држали ствар. Ако је претходник имао државину подобну за редовни одржај (савесну и закониту) држао је покретну ствар две године, следбеник који такође има савесну и закониту државину постаће власник по протеку једне године. Ако је претходник имао државину подобну за ванредни одржај (само савесну) и држао је покретну ствар пет година, следбеник који такође има државину подобну за ванредни одржај постаће власник по протеку пет година; ако је претходник држао девет година постаће власник по протеку године дана.

û Прекид времена одржаја

Прекид времена одржаја наступа у следећим случајевима:

1. када држалац призна да није власник;
2. када држалац сазна да није власник, постао је несавестан држалац;
3. када треће лице постане власник (нпр. по правилима о стицању својине од невласника);
4. када држалац изгуби државину;
5. када се пропише да ствар не може бити више предмет права својине;
6. подизањем тужбе против држаоца за повраћај ствари од стране трећег лица.

Дејство прекида је у томе што се протекло време губи, па ако исто лице поново успостави државину на истој ствари, почиње тећи нов рок за одржај.

û Застој (обустава, суспензија) времена одржаја

Време потребно за одржај не тече:

1. између брачних другова;
2. између родитеља и деце док траје родитељско право;
3. између штићеника и органа старатељства , за време трајања старатељства и док не буду положени рачуни;
4. између два лица која живе у ванбрачној заједници, док та заједница постоји;
5. против власника који се налази на војној дужности за време мобилизације, у случају непосредне ратне опасности или рата;
6. против лица запослених у туђем домаћинству, док тај радни однос траје.

Утицај узрока застоја може бити двојако:

4 ако се узрок појавио пре него што је рок уопште почео тећи, одгађа се почетак рока, који почиње тећи када тај узрок нестане (нпр. ако је узукапиона државина настала док се власник налазио на војној дужности, рок ће почети да тече тек када власнику престане војна дужност);

4 ако се узрок застоја појавио пошто је рок за одржај почео тећи, његов ток се зауставља и време не тече све док узрок застоја постоји, а кад тај узрок нестане, рок наставља да тече и раније протекло време се рачуна (нпр. ако су истекле две године узукапионе државине пре одласка власника на војну дужност (за време рата), рок неће тећи за све време док се он налазио на војној дужности, а по престанку те дужности биће потребна још година дана да узукапијент постане власник (покретне ствари) на основу редовног одржаја).

3)Дејство одржаја

Дејство одржаја је у томе што невласник који ствар држи постаје власник, а дотадашњи власник губи право својине. Одржај има ретроактивно дејство, истеком законског рока узукапијент постаје власник а његово право својине постоји почев од момента стицање државине. Својина се стиче ванкњижно, а упис у земљишне књиге има декларативно дејство.

Суд се на одржај не обазире по службеној дужности већ по приговору или захтеву узукапијента (новог власника).

19. Прираштај

Лице које од свог материјала својим радом изради нову ствар стиче право својине на ту ствар. Овај начин стицања својине се назива акумулација, а он постоји и у случају када је власник материјала на основу уговора и уз награду ангажовао другог да изради нову ствар.

Прирашатај је настанак нове ствари од делова, одн. вредности (материјал и рад) који припадају разним лицима, између којих не постоји уговорни однос. Када повраћај у пређашње стање није могућ мора се решити питање својине на новој ствари. До прираштаја може доћи спонтано или услед човекове активности, у зависности од тога прираштај може бити природни и вештачки, а у зависности од тога да ли је новонастала ствар покретна или непокретна, постоји прираштај покретних и прираштај непокретних ствари.

Прираштај покретних ствари може бити: сједињење (спајање и смеша) и прерада.

Сједињење постоји када се покретне ствари разних власника који се не налазе у уговорном односу тако споје или помешају да од њих настане нова ствар а може имати облик спајања или смеше.

Спајање је онај случај у којем елементи из којих је настала нова ствар нису изгубили своју индивидуалност тако да се могу распознати.

Смеша постоји када сједињењи делови губе индивидуалност тако да се не могу распознати у оквиру целине, било да су ти сједињени делови течне односно растопљиве ствари, било зрнасте ствари. Код смеше састојци се не могу одвојити (нпр. конац је ушивен у одело).

Прерада (спецификација) постоји кад неко од туђег материјала направи нову ствар а између прерађивача (творца нове ствари) и власника материјала не постоји уговор (нпр. неко сашије себи одело од туђег штофа).

20. Грађење на туђем земљишту

Грађење на туђем земљишту је облик прираштаја (вештачки прираштај). Када неко својим материјалом и радом подигне зграду или други грађевински објект на туђем земљишту, а при том не постоји између њега и власника земљишта уговорни однос, коме ће припасти зграда и земљиште на којем је подигнута може се решити на више начина.

Да се зграда и земљиште схвате као посебни објекти права и да зграда припадне градиоцу у својину, а земљиште и деље остане у својини дотадашњег власника, али би он имао право на накнаду за коришћење земљишта док зграда постоји.

Да се физичка целина зграде и земљишта прогласи за јединствен објект права (јединствену ствар) на којем градилац и власник земљишта имју сусвојину. У овом случају су могући спорови.

Да се зграда и земљиште схвате као јединствен објект права, као једна ствар, која ће припасти у искључиву својину или власнику земљишта или градиоцу, водећи рачуна о разним околностима које се оцене као релевантне (нпр. вредност земљишта и зграде, савесност, одн. несавесност градиоца и власника земљишта, оправдане потребе једног или другог). Онај коме земљиште и зграда припадну у искључиву својину дугује другој страни накнаду за земљиште одн. зграду.

У нашем законодавству се разликују три ситуације:

1. када је градилац савестан а власник земљишта несавестан (градилац није знао нити је могао знати да зида на туђем земљишту, а власник земљишта је знао за градњу али се није одмах успротивио – није градиоца опоменуо) – земљиште заједно са зградом припада градиоцу, дужан је да за земљиште плати накнаду у висини његове цене у време доношења судске одлуке;
2. када је градилац несавестан а власник земљишта савестан (градилац је знао, одн. морао знати да зида на туђем земљишту, или га је власник опоменуо, а власник земљишта није уопште знао за градњу, или је дознао па се одмах успротивио) – власник земљишта има право избора једне од три могућности:

û да му припадне право својине на згради, али да накнади вредност зграде у висини просечне грађевинске цене у месту у којем се налази а према приликама у време доношења судске одлуке;

û да и зграда и земљиште припадну у својину градиоцу, али да му овај накнади штету и исплати вредност земљишта;

û да градилац поруши зграду и доведе земљиште у првобитно стање, и да му накнади причињену штету.

1. када су обе стране савесне (градилац није знао нити је могао знати да зида на туђем земљишту, одн. да нема право да зида, а власник земљишта за градњу није знао, па према томе није био у прилици да јој се успротиви) - раније је фаворизован власник земљишта (зграда постаје саставни део земљишта и припада влснику земљишта, који за њу дугује накнаду), није се водило рачуна о вредности зграде. Према Закону о основним својинско-правним односима, ако су савесне обе стране, води се пре свега рачуна о вредности зграде и земљишта:

• ако зграда (грађевински објект) вреди знатно више од земљишта, зграда заједно са земљиштем припада градиоцу, који за земљиште дугује његовом власнику накнаду по прометној цени земљишта;
• ако је вредност земљишта знатно већа, цео објекат се додељује власнику земљишта који је у обавези да накнади цену градње власнику зграде

1. ако су несавесне обе стране – постоји празнина у нашем законодавству; у овом случају власнику земљишта ипак треба признати право избора: да зграду задржи и градиоцу накнади њену грађевиснку вредност, или да и зграду и земљиште препусти градиоцу, који му у том случају дугује накнаду за земљишту и накнаду причињене штете, власник земљишта не би имао право да захтева уклањање зграде.

Ако је власник материјала употребљеног за изградњу неко треће лице, он има право на накнаду штете. Ако градиоц употреби туђи материјал за изградњу зграде на туђем земљишту, накнаду вредности материјала и накнаду штете му дугује градиоц, не власник земљишта. Ако власник земљишта подигне зграду на свом земљишту а употреби туђи материјал без сагласности његовог власника, зграда припада власнику земљишта, власник материјала има право на накнаду вредности материјала и право на накнаду штете.

21. Деривативно и оригинарно стицање својине

Дериватно стицање је пренос права својине са једног на другог титулара и важеће је уколико посотји правни основ и начин стицања. Као правни основ јављају се једнострани и двострани послови (нпр. тестамент, уговори о продаји). Начин стицања је код покретних ствари предаја, а код непокретности упис у земљишне књиге, одн. пренос тапије.

Оригинарно стицање је стицање права својине код кога постоје правне чињенице чије постојање доводи до успостављања овог права у корист новог власника када пре тога право приватне својине није постојало. Овај начин стицања својине применљив је на све облике својине.

22. Престанак права својине

У зависности од тога да ли право својине престаје само за дотадашњег власника или се гаси и нестаје из правног живота, сви начини престанка права својине деле се на:

1. релативне и
2. апсолутне.

Релативни начини престанка су они код којих долази до смене власника, тако да право престаје само за дотадашњег имаоца, што може бити у складу са његовом вољом (нпр. продаја, поклон, трампа) или независно од његове воље (одржај, стицање од невласника).

Апсолутни престанак права својине постоји кад се право својине угаси и нестане из правног живота (нпр. пропаст ствари, ако ствар пшостане ничија - res nullius, губитак индивидуалности – нпр. покретна ствар постане потпуно инкорпорисани саставни део непокретности).

Право својине може престати одрицањем власника од права својине и таква изјава се зове дереликција (ствар на којој овако престаје право својине зове се дерелинквирана ствар). Дерелинквирана непокретност прелази у друштвену својину, а дерелинквирана покретна ствар постаје ничија ствар (res nullius) и на њој свако може заснивати право својине окупацијом.

Право својине се не може изгубити застарелошћу.

23. Actio rei vindicatio (реивиндикациона тужба)

1. Заштита својине (својинске тужбе)

Ревиндикациона тужба је тужба власника за повраћај ствари против држаоца код којег се ствар налази. Да би успео са својим тужбеним захтевом тужилац мора доказати да је власник, одн. мора доказати чињенице на основу којих је стекао право својине.

Власник који се позива на редован одржај мора доказати да је кроз законом одређено време имао закониту државину, док савесност не мора доказиват јер се претпоставља (ако се позива на ванредан одржај, мора доказаивати да је у законском року имао мирну државину а не мора доказивати ни законитост ни савесност, пошто се законитост не тражи а савесност се претпоставља). Онај ко се позива на деривативно стицање, одн. на стицање од власника, мора доказати постојање пуноважног основа и начина стицања, као и то да је претходник имао право својине, а ако је и претходник стекао од власника, мора доказати да је и претходников претходник би власник, све до онога ко је стекао одржајем или неким другим оригинарним путем. Тужилац који је доказао своје право својине не мора доказивати да је имао државину.

Овом тужбом се обухватају само индивидуално одређене ствари.

Пасивно легитимисани (тужени) у спору је држалац ствари и то садашњи држалац. Против реивиндикационе тужбе тужени може истицати приговоре, који по својој природи могу бити:

4 перемпторни (њима се захтев потпуно и трајно одбацује) - трајни;

4 дилаторни (када се само одлаже дејство захтева) - привремени.

Тужени који је изгубио спор дужан је да преда ствар тужиоцу, и то у оном месту где се ствар налази, власник је дужан да по своју ствар дође и однесе је. Према Закону о основним својинско-правним односима држалац који је изгубио спор нема право да од тужиоца (власника) коме ствар враћа захтева накнаду онога што је за њу платио, већ се за наплату тога мора обратити трећем коме је за ствар платио.

Савестан држалац није дужан да плати накнаду за коришћење ствари, нити одговара за погоршање и пропаст ствари који су настали за време његовог савесног држања. Он задржава одвојене а још непотрошене плодове и не дугује накнаду за потрошене, пропуштене ни отуђене плодове, његова обавеза је у томе да преда ствар власнику са плодовима који нису убрани у тренутку достављања тужбе, пошто почев од тога тренутка има положај несавесног држаоца.

Несавестан држалац дужан је да преда власнику ствари све плодове који су се код њега затекли и да накнади вредност убраних плодова које је потрошио, отуђио или уништио, као и вредност плодова које је пропустио да убере. Он је дужан да надокнади штету насталу погоршањем или пропашћу ствари, осим ако би та штета настала и када би се ствар налазила код власника.

24. Actio publiciana (публицијанска тужба)

Публицијанска тужба је тужба за повраћај ствари, који подиже бивши држалац против садашњег држаоца. У спору који се покреће публицијанском тужбом, тужилац се позива на своју државину подобну за редовни одржај, при чему мора доказати да му је државина законита док се савесност претпоставља те је не мора доказивати (тужени ту законску претпоставку може обарати). Савесност треба да постоји за све време док је тужилац имао државину. Тужилац не доказује да је претходник (онај од кога је до ствари дошао) био власник. Лакша тужба од actio rei vindicatio. Тужба је неефикасна и тужилац не може издејствовати повраћај ствари ако је тужени власник ни ако има државину која је по квалификованости и квалитету боља од тужиочеве или барем једнака са њом. Ако је од две државине једна подобна за редован одржај (савесна и незаконита), а друга није, спор добија она страна (тужилац или тужени) чија је државина подобна за редован одржај.

Ако су обе подобне за редован одржај – води се рачуна о томе да ли се државина заснива на теретном или доброчином послу, и јача је она која је прибављена теретним послом.

Ако су обе државине подобне за редован одржај и обе се заснивају на теретном послу или се обе заснивају на доброчином послу – спор добија тужени, пошто се ствар налази код њега.

Ако је једна државина подобна за ванредни одржај, а друга није (ни за редовни ни за ванредни) – победиће страна чија је државина подобна за ванредни одржај.

Ако су и једна и друга подобне за ванредни одржај – победиће она која се заснива на теретном послу, а ако се обе заснивају на теретном послу или обе на доброчином послу, ствар ће се досудити туженом, пошто се ствар налази код њега.

Ако су и тужиочева и туженикова државина несавесне (неподобне ни за ванредни одржај) – победиће онај чија се државина заснива на теретносм послу (ако се она друга заснива на доброчином), а ако се обе заснивају на теретном или на доброчином послу, ствар ће се досудити туженом, јер се код њега налази ствар.

25. Actio negatoria (тужба због сметања односно узнемиравања)

Овом тужбом власник (држалац) тражи заштиту против узнемиравања (сметања) које се не састоји у одузимању ствари. Ову тужбу може поднети само власник ствари.

Actio negatoria - тужба због сметања употребе ствари (нпр. неко пролази кроз суседово двориште док власник спава или док је одсутан) и због онемогућавања власника да ствар упоребљава (нпр. у туђем неограђеном дворишту се паркира камион услед чега власник дворишта не може да паркира свој аутомобил).

Узнемиравање може бити: фактичко (без истицања права на предузимање поступка које тужилац квалификује као недозвољено узнемиравање), а може се вршити на основу неке туженикове правне претензије (туженик тврди да има неко право, нпр. може тврдити да има службеност пролаза те да тужилац нетачно квлификује његово понашање као недозвољено сметање). Узнемиравање треба да има трајан катактер, а то значи:

1. да је тужениковим поступком засновано трајно стање;
2. да се поступак који значи узнемиравање понавља;
3. да се према приликама основано може очекивати да ће се узнемиравање поновити.

У спору који се покреће негаторном тужбом ствар се налази код тужиоца. Активно легитимисан је држалац ствари. Пасивно легитимисан је онај ко врши узнемиравање.

Тужбом се захтева повраћај у пређашње стање, обустава понашања којим се врши узнемиравање и забрана даљег узнемиравања.

Да би успео са својим тужбеним захтевом тужилац мора доказати да је држалац и да постоји узнемиравање, не мора доказивати своје право својине, јер постоји законска претпоставка.

26. Појам сусвојине

Сусвојина постоји кад два или више лица имају право својине на истој ствари, сваки према свом уделу. Посматрано споља, постоји само једно право својине. Сви сувласници заједно имају, у односу на трећа лица, онолико права колико би имао један искључиви сопственик на тој ствари. Право сваког појединог сувласника је мање од права сопственика јер је ограничено правима која имаји остали сувласници. Сувласник има право на удео у целини коју представља право својине. Удео није материјални део ствари, јер се право сувласника односи на целу ствар. Сувласнички део означава аликвотни део целине, а ноже бити изражен у разломку (1/4), процентуално (35%) или у децималима (0,25).

27. Правни положај сувласника

Правни положај сувласника је такав да сваки сувласник има одређени део право својине на целој ствари. Право својине подељено је према обиму, а не по појединим овлашћењима (нпр. један сувласник не може имати овлашћење да ствар употребљава, а други овлашћење да њоме располаже), што значи да сваки сувласник има одређени део права својине на читавој ствари. Код сусвојине се може разликовати:

1. право сувласника на удео;
2. права сувласника на самој ствари.
   1. Право сувласника на удео

Сувласник је сопственик удела. Ако другачије није одређено претпоставља се да су сувласнички удели једнаки. Сувласник може располагати својим уделом без сагласности осталих сувласника. Располагање обухвата могућност отуђења и оптерећења удела. Он такође може конституисати на свом уделу сва стварна права која не дирају у ствар, већ су уперена на вредност или на плодове које ствар даје (може оптеретити ствар хипотеком, може конституисати право плодоуживања или употребе, али не може конституисати стварне службености, нити право становања).

1. Правни положај сувласника у односу на целу ствар

Сувласник има право да самостално располаже својим уделом. Ако сувласник прода свој део, купац ће ступити на место сувласника. Он стиче аликвотни део. Сувласник не може отуђити реални део ствари нити може самостално предузимати материјалне акте у односу на ствар без сагласности осталих сувласника. Када је реч о предузимању послова који се односе на целу ствар, онда сви сувласници чине заједницу. Зависно од важности посла који се предузима, некад се тражи сагласност свих сувласника, а некад је довољна сагласност већине.

û Државина ствари

Сувласници имају право на државину ствари. Ниједан од њих не може имати искључиву државину ствари, него сви сувласници заједно имају судржавину на ствари. Битно је да он има могућности да обавља фактичку власт на ствари, макар то било и посредним путем. Ако га у томе ометају било трећа лица или остали сувласници, сувласник има право на државинску (посесорну) заштиту. Он има право да поднесе државинску тужбу за повраћај државине без обзира на то да ли му је треће лице одузело државину или су га сувласници искључили из могућности да држи ствар.

û Употреба ствари

Сваки сувласник има право на употребу ствари, али но је дужан да поштује исто такво право осталих сувласника. Сувласник има право да употребљава ствар сразмерно уделу који има на ствари. Плодови и остали приходи од ствари припадају сувласницима сразмерно величини њихових удела.

Сувласник је дужан да учествује у сношењу трошкова употребе, управљања, одржавања и очувања ствари сразмерно величини свог удела. Сувласник је дужан, сразмерно величини свог удела, да сноси терете који се односе на целу ствар.

û Управљање стварју

Сувласник, заједно са осталим сувласницима, има право да управља стварју. Управљање сувласничком стварју означава доношење одлука о начину употребе ствари, о одржавању и очувању, унапређењу и побољшању итд. Није неопходно да сувласник непосредно учествује у предузимању сваког појединачног акта управљања, нити је за сваки акт управљања неопходно да постоји сагласност свих сувласника. Све акте управљања можемо поделити на:

1. послове редовног управљања и
2. послове који прелазе оквире редовног управљања.

û Редовно управљање

За предузимање послова редовног управљања стварју потребна је сагласност сувласника чији удели чине више од половине вредности ствари. Значи да би се могао предузети неки посао у оквирима редовног управљања потребна је одлука већине. Ако већине нема, посао се не може предузети, сувласник може захтевати да суд одлучи о предузимању посла.

Редовно управљање обухвата послови који су потребни за одржавање и очување ствари.

û Послови који прелазе оквире редовног управљања

За предузимање послова који прелазе оквир редовног управљања (отуђивање целе ствари, промена намене ствари, издавање целе ствари у закуп, заснивање хипотеке на целој ствари, заснивање стварних службености, веће поправке и сл.) потребна је сагласност свих сувласника. Ако се један сувласник противи извршењу посла, одлука се не може донети и овакав посао се не може предузети.

Сагласност свих сувласника потребан је за предузимање послова фактичког и правног располагања целом стварју. Потребна је једногласност за одлуку о промени намене ствари, за отуђење целе ствари или за конституисање стварних службености, плодоуживања и осталих личних службености, заложног права и реалних терета на целој ставри.

û Поверавање послова управнику

Сувласници могу поверити послове управљања једном лицу као управнику. За управника може бити изабрано треће лице или један од сувласника. Одлука о томе се доноси већином гласова. Одлука већине потребна је и за опозивање управника.

28. Стицање сусвојине

Стицање сусвојине:

1) на основу уговора;

2) уговор о ортаклуку;

3) уговор о деоби зајеничке имовине;

4) на основу одржаја;

5) настанак сусвојине без воље сувласника

1. Стицање на основу уговора

Сусвојина може настати на основу уговора о куповини и продаји, размени, поклону итд. Два или више лица могу да купе ствар заједно тако што ће свако уложити део укупне суме новца и на основу тога стећи удео у праву својине на ствари. Сувласник се може постати и на основу куповине сувласничког удела (сусвојина у том случају не настаје, него се наставља до тада постојећи сувласнички однос, а само се мења личност сувласника). За све случајеве за прибављање сусвојине није довољан уговор, потребан је и начин стицања (за покретне ствари – стицање државина, за непокретне ствари – упис у земљишне књиге).

1. Уговор о ортаклуку

Сусвојина може настати и на основу уговора о ортаклуку када, нпр. два или више лица улажући средтва и рад заједнички подижу зграду, тако да сваки од њих стиче право на удео на целој згради.

За пуноважност уговора о ортаклуку, потребна је писмена форма.

1. Уговор о деоби заједничке имовине

Сусвојина може настати деобом заједничке имовине наследника или брачних другова.

1. Стицање на основу одржаја

Својство сувласника може се стећи и одржајем. То ће се десити ако једно лице купи сувласнички удео (или на други начин стекне закониту државине), а приликом куповине није знало нити је могло знати да лице од кога купује удео није сувласник и ако уз то протекне рок који је потребан за одржај такве ствари.

1. Настанак сусвојине без воље сувласника

Сусвојина може астати у појединим случајевима прираштаја покретних ствари. Ако дође до смеше или спајања покретних ствари, које су до тада припадале разним сопственицима, искључиво право својине тих лица на састојцима престаје и свако од њих стиче сусвојину на ствари која је настала смешом или спајањем. Величина сувласничких удела одређује се сразмерно вредности састојака у односу на вредност читаве ствари. Ако је сопственик једног састојка био несавестан, онда други сопственик, који је био савестан, има право да, у року од године дана изабере једну од могућности:

1) он може читаву ствар задржати за себе, исплаћујући вредност састојака несавесној страни, или

2) препустити ствар сопственику који је био несавестан, захтевајући за себе накнаду за вредност свога састојка.

Ако су обојица били или савесни или несавесни, они стичу сусвојину на смешаној или спојеној ствари и тај режим сусвојине је коначан.

Прерада ствари може исто довести до сусвојине. Ако је неко од туђег материјала својим радом израдио нову ствар, она припада њему ако је савестан и ако је вредност рада већа од вредности материјала, а ако су вредности рада и вредности материјала једнаке настаје сусвојина.

29. Раскидање сувласничке заједнице

Ако се имовински интереси не могу ускладити, не постоји ниједан други разлог због кога би сувласничка заједница требало да и даље посоји, сувласници могу тражити да се изврши деоба и тако престаје сусвојина.

1. Деоба

Сваки сувласник има право да захтева деобу. То право настаје у тренутку стицања сувласничког својства и траје за све време сусвојине. Сувласник има право да захтева деобу у свако доба, осим у невреме (то значи да сувласник не може тражити деобу у тренутку кад би то, због одређених околности у којима се сувласници налазе, могло проузроковати штету другим сувласницима), и то његово право не може застарети. Споразум сувласника на основу којег се сувласник заувек одриче права да захтева деобу не производи правна дејства. Такав споразум производи правна дејства ако је закључен на одређени рок, после чега сувласници могу поново тражити деобу. Овај споразум производи правна дејства и према појединачном правном следбенику (нпр. купцу сувласничког дела) ако је овај знао или ако је на основу околности могао сазнати да је право да се захтева деоба искључено на одређено време. Исто тако ово ограничење везује и наследнике, тако да ни они не могу тражити деобу сувласничке заједнице пре истека уговорног рока.

1. Начин деобе

• Споразум сувласника

Сваки поједини сувласник може захтевати да се деоба изврши, али за доношење одлуке о начину на који ће се извршити деоба потребна је једногласност, сагласност свих сувласника. Подела се мора извршити тако да сваки сувласник и сви заједно буду задовољни.

Сувласници могу ствар физички поделити (физичка или натурална деоба) или одлучити да се ствар прода (цивилна деоба, деоба по вредности) а добијена вредност подели сразмерно величини удела. Могуће је да ствар припадне једном сувласнику, а да он исплати остале (деоба исплатом удела).

Ако приликом физичке деобе, део ствари који треба да припадне једном сувласнику не одговара вредности његовог удела (нпр. земљиште које добије један сувласник исто је по површини али је лошијег квалитета од земљишта које добија други сувласник) може му се дати разлика у новцу (деоба уз доплату). Један сувласник може да учини поклон другоме сувласнику за онолико колико је разлика.

• Судска деоба

Ако се сувласници не могу споразумети о начину деобе, одлуку ће донети суд. Суд ће одлучитида се ствар физички подели кад год је то могуће а то значи кад год је ствар физички дељива.

Ако физичка деоба није могућа уопште или је, могућа, али би знатно умањила вредност ствари, онда, према правилу предвиђеном у Закону о основним својинско-правним односима, суд може једино одлучити да се деоба изврши продајом ствари (цивилна деоба).

Судска деоба се спроводи према правилима о ванпарничном поступку. Али само ако међу сувласницима нема спора о дотадашњим сувласничким односима, и ако су сувласници затражили судску деобу стога што не могу да се сагласе о начину деобе. Ако међу сувласницима постоји спор о предмету деобе, о праву сусвојине или о томе колики су сувласнички удели, о деоби ће се одлучивати у парничном поступку. Уколико је ванпарнични суд одлучивоа о деоби, а међу сувласницима су ова питања била спорна, одлука ванпарничног суда у том делу не може постати правоснажна.

• Судска јавна продаја

Судска јавна продаја може бити:

1) добровољна;

2) извршна.

Ако су сувласници сагласни да се извши цивилна деоба, ствар се продаје на добровољној судској јавној продаји према правилима ванпарничног поступка.

Ако сувласници нису постигли споразум, а суд одлучи да се изврши цивилна деоба ствар се продаје на извршној судској јавној продаји према правилима Закона о извршном поступку.

На јавној продаји (и на добровољној и на извршној) могу да учествују и сувласници.

На судској јавној продаји ствар се продаје најбољем понудиоцу (с тим што се код доборвољне судске јавне продаје не може продати испод процењене вредности).

Према одредбама Закона о извршном поступку, лице које има законско право прече куповине непокретности ужива првенство пред најбољим понудиоцем ако одмах, по закључењу надметања, изјави да купује под истим условима.

• Настанак и престанак стварних службености

У одлуци о деоби земљишта или зграде, суд може установити стварне службености на појединим деловима непокретности. Суд ће то учинити ако оцени да је установљење службености неопходно ради коришћења делова који су припали једном или неколицини сувласника.

Ако дође до физичке деобе непокретности која представља повласно добро, стварне службености и даље постоје и то у корист свих делова. Може се догодити да после извршене деобе службености користи не свим него само појединим деловима. У том случају сопственик послужног добра може захтевати да службеност престане.

Ако дође до физичке деобе непокретности која представља послужно добро, стварна службеност и даље оптерећује све делове непокретности. Ако после деобе сопственик повласног добра врши службеност само на одређеним деловима послужног добра, сопственици осталих делова могу тражити да службеност престане у погледу њихових делова.

• Одговорност за правне и материјалне недостатке

Кад у деоби једном од сувласника припадне физички део ствари (или цела ствар), сви остали сувласници одговарају за правне и материјалне недостатке. Та одговорност је узајамна, тако да сви сувласници одоговарају своком поједином сувласнику и сваки поједини сувласник свима. Одговорност сваког појединог сувласника протеже се само до висине његовог удела.

30. Заједничка својина

Заједничка својина је право својине које имају два или више лица на истој ствари, али тако да љихови удели нису одређени, па се њима не може располагати док траје режим заједничке својине.

Облици заједничке својине су:

1) заједничка својина брачних другова;

2) заједничка својина чланова породичне заједнице – имовина стечена радом у току трајања породичне заједнице је заједничка имовина свих чланова породичне заједнице који су учествовали у њеном стицању, а под породицном Закон о браку и породичним односима подразумева: брачне, одн. ванбрачне другове, њихову децу и друге сроднике, који живе заједно и заједнички привређују; заједничком имовином чланови управљају и располажу заједнички и споразумно; њихова права на непкретностима које су њихова заједничка својина уписују се у земљишне и друге књиге на има свих чланова који су радом учествовали у стицању, као њихова заједничка својина на неопредељеним деловима; ако је као власник уписан само један члан породичне заједнице, сматра се да је то лице власник све док се не упише забележба о праву заједничке својине;

3) заједничка својина санаследника на стварима у заоставштини – постоји од тренутка смрти оставиоца до доношења решења о наслеђивању, тј. до деобе заоставштине; до деобе наследници управљају и располажу наследством заједнички и споразумно; сваки наследник може пре деобе пренети свој наследни део, потпуно или делимично, само на санаследника (уговор о преносу наследног дела мора бити судски оверен); уговор наследника са лицем које није наследник о уступању наследног дела пуноважан је, али на основу њега трећи не ступа на место наследника, он обавезује наследника да по извршеној деоби преда свој део сауговорнику; деобу наследства може захтевати сваки наследник, у свако доба само не у невреме;

4) случајеви заједничке својине као акцесорног права – у извесним случајевима заједничка својина на неопредељеним деловима појављује се као акцесорно право, којим се може располагати, али само истовремено са правом својине уз које иде; у овим случајевима заједничка својина је неподељена и недељива (постоји све док постоји објект на који се односи).

31. Заједничка својина брачних другова

Заједничка својина брачних другова може бити: одвојена и заједничка имовина.

1. Одвојена имовина брачних другова

Одвојена својина брачног друга је право својине на покретним и непокретним стварима из његове одвојене имовине, а заједничка својина брачних другова је право својине на покретним и непокретним стварима из њихове заједничке имовине.

Одвојену имовину брачног друга сачињавају:

1) имовина коју је брачни друг имао у часу закључења брака, без обзира по ком дозвољеном основу је стечена (нпр. радом, наслеђем, поклоном, на лутрији);

2) имовина коју је брачни друг стекао у току брака али не радом већ наслеђем, поклоном или другим облицима бестеретног стицања;

3) имовина која припада брачном другу на основу деобе заједничке имовине извршене у току трајања брачне заједнице ;

4) имовина стечена радом у току брака али пошто је наступио трајан фактички прекид брачне заједнице;

5) имовина коју је жена унела у брак као мираз;

6) плодови са ствари на којима брачни друг има посебну својину, уколико нису остварени радом брачних другова.

Својом одвојеном имовином брачни друг располаже и управља самостално.

1. Заједничка имовина брачних другова

Према законској дефиницији, заједничка имовина је она „коју су супрузи стекли радом у току брачне заједнице“.

 Заједничка имовина потиче од рада, одвојеног или заједничког, брачних другова. Веза између рада и заједничке имовине може бити непосредна (кад је у питању рад који доноси зараду) или посредна, кад је у питању рад којим се другом брачном другу омогућује или олакшава стицање зараде, или му се омогућава стицање веће зараде (нпр. један брачни друг ради у домаћинству). У заједничку имовину улази и оно што је стечено игром на срећу, осим ако је један брачни друг улагао у ову игру посебну имовину. У заједничку имовину улазе и:

ð приходи од заједничке имовине, како они који су резултат рада, тако и они које имовина даје без рада (нпр. закупнина, кирија, камата);

ð приходи од посебне имовине који су остварени радом брачних другова;

ð ствари набављене из заједничке имовине (нпр. накнада штете, сума осигурања за оштећену или уништену ствар која је била осигурана).

‚ Субјекти заједничке својине (заједничари) су брачни другови и то како брачни другови из пуноважног брака, тако и брачни другови из неважећег брака.

ƒ У заједничку имовину улазе само оне имовинске вредности које су стечене док је постојала брачна заједница. На стварима поклоњеним на име оба брачна друга заснива се сусвојина. Непокретности које припадају брачним друговима као заједничарима, уписују се у земљишне књиге или друге јавне књиге, на име оба брачна друга, као њихова заједничка имовина на неопредељеним деловима. Ако је као власник уписан само један брачни друг, сматраће се као да је упис извршен на име оба брачна друга, осим ако је до уписа дошло на основу писменог уговора закљученог између брачних другова. А ако су брачни другови уписани као сувласници на опредељеним деловима, сматраће се да су на овај начин извршили деобу заједничке имовине.

1. Располагање заједничком имовином

Заједничком имовином, као целином, брачни другови управљају и располажу заједнички и споразумно док својим неопредељеним уделом у заједничкој имовини брачни друг не може располагати нити га може оптеретити правним послом међу живима (могао би својим неопредељеним уделом располагати само путем тестамента). Не може се располагати без сагласности другог брачног друга.

1. Деоба

Деоба заједничке имовине брачних другова може се тражити за време брака и после његовог престанка а право да траже деобу имају: брачни другови, наследници умрлог брачног друга, као и поверилац једног брачног друга уколико своје потраживање не може да оствари из посебне имовине тог брачног друга.

Деоба заједничке имовине може да се изврши споразумно. Приликом споразумне деобе дозвољени су сви модалитети које право познаје:

• претварање режима заједничке имовине (својине) у режим сусвојине, са опредељеним идеалним сувласничким уделом, којима се може располагати;
• реална деоба, тако што ће неке ствари припасти у искључиву својину једног брачног друга, а друге у искључиву својину другом брачном другу;
• или тако што ће све ствари припасти једном брачном другу у искључиву својину, а други за свој део бити исплаћен у новцу.

Ако до споразума не дође, деобу спроводи суд, а колики је удео сваког брачног друга у заједничкој имовини се одређује према његовом доприносу, процењујући све околности. Водиће се рачуна о личном дохотку и другим приходима сваког брачног друга, али и о помоћи једног брачног друга другоме, старању о деци, о њиховом вођењу домаћих послова, старању и одржавању имовине и о другим облицима рада и сарадње у управљању, одржавању и повећању заједничке имовине.

Утврђивањем удела сваког брачног друга у заједничкој имовини режим заједничко сусвојине претвара се у режим сусвојине. Сувласнички удео једног брачног друга се утврђује у истој сразмери (јединствено) за све ствари. Већи сувласнички удео брачног друга у појединој ствари може се одредити ако је та ствар економски самостална у односу на остале ствари у заједничкој имовини и под условом да је брачни друг у стицању те ствари у знатнијем обиму учествовао приходима од своје посебне имовине.

У случају када је удео једног брачног друга у заједничкој имовини несразмерно мања од удела другог брачног друга, суд може на захтев једног или другог брачног друга, узимајући у обзир све околности, том брачном другу досудити накнаду у новцу према вредности његовог дела.

Вредност појединих ствари утврђује се према ценама у време доношења судске одлуке а према стању ствари у моменту престанка брачне заједнице.

При деоби заједничке имовин сваком брачном другу урачунава се у део оно што дугује заједничкој имовини, а извесне ствари му се (на његов захтев) досуђују у искључиву својину. Више од удела у заједничкој својини (без урачунавања у његов део) досуђују се брачном другу у искључиву својину:

• ствари које служе искључиво за његову личну употребу;
• ствари које служе само детету или су намењене његовој непосредној употреби, ако је дете поверено том брачном другу.

1. Стицање у ванбрачној заједници

Имовина стечена у ванбрачној заједници је заједничка имовина.

У случају деобе имовине у ванбрачној заједници примењују се правила као за деобу заједничке имовине брачних другова.

32. Етажна својина

1. Појам, предмет и начин стицања етажне својине

Етажна својина је право својине на стан, пословној просторији, или гаражи као псебним (физичким) деловима зграде, с којим су нераскидиво повезана одређена права на заједничким деловима зграде и на земљишту на коме је зграда подигнута. Посебан део зграде, који је предмет етажне својине, може се налазити на породичној стамбеној згради, тј. згради која се састоји из највише два већа или три мања стана, или у вишестамбеној згради. Вишестамбена зграда као целина и заједнички делови те зграде увек је у друштвеној целини, чак и кад су сви њени посебни делови (станови, пословне просторије, гараже) у својини грађана, одн. грађанских правних лица.

Стан и пословне просторије, као посебни делови зграде, су у промету, али не и њихови поједини делови.

Посебан део зграде може бити у искључивој својини једног субјекта, физичког или правног, али на њему може постојати и сусвојина, или заједничка својина брачних другова.

Етажна својина стиче се по општим правилима која важе за стицање права својине: изградњом стана, куповином, заменом, поклоном, наследђивањем (законским или тестаменталним). Може такође настати претварањем заједничке својине или сусвојине у етажну својину. У случају непокретности, уговор о отуђењу (продаји, трампи, поклону) посебног дела зграде мора бити закључен у писменој форми, а потписи уговорача оверени код суда.

Предмет етажне својине не могу бити заједнички делови зграде, већ они делови зграде који потпадају под етажну својину (поједини станови, псоловне просторије).

1. Садржина права својине на посебном делу зграде

Ималац посебног дела овлашћен је да располаже тим делом као његов потпуни и искључиви власник. Он га може пренети на друштвено правно лице или на грађанина, одн. грађанско правно лице, у ком случају стицалац постаје нови етажни власник. Располагање се може вршити: правним послом међу живима (поклон, трампа) и тестаментом, теретно или доброчино (ако је власник умро без тестамента, примењују се општа правила о законском наслеђивању).

Власник може вршити преправке свог посебног дела зграде, ако се тиме не дира у посебан део другог власника или делове који служе згради као целини или посебном делу другог власника. Он не може на свом делу вршити преправке које би могле нарушити архитектонски изглед зграде или умањити сигурност и стабилност зграде или заједничког или посебмог дела другог власника, или овим деловима иначе нанети штету.

1. Права етажних власника на заједничким деловима зграде

Заједнички делови зграде су они који служе згради као целини, свим етажним власницима (темељи, главни зидови, таван, фасада, степенице, ходници, стан намењен за настојника зграде,кров, подрум, димњаци и сл.). Заједнички делови зграде су и они делови који служе само неким, а не свим посебним деловима зграде.

На заједничким деловима вишестамбене зграде који служе згради као целини, сви власници посебних делова имају трајно право коришћења, а на заједничким деловима вишестамбене зграде, који служи само неким посебним деловима, трајно коришћење имају власници тих посебних делова. На заједничким деловима породичне стамбене зграде који служе згради коа целини, сви власници посебних делова имају заједничку недељиву својину, а на деловима породичне стамбене зграде, који служе само неким посебним деловима, заједничку недељиву својину имају власници тих посебних делова.

Влсници посебних делова и у вишестамбеној и у породичној стамбеној згради, дужни су да учествују у трошковима одржавање заједничких делова зграде и то сразмерно вредности посебних делова према укупној вредности целе зграде.

Делови заједничара (етажних власника) нису одређени. Етажни власници употребљавају заједничке делове зграде према својим потребама и у оној мери која је потребна ради коришћења стана, а не сразмерно величини стана ни његовој вредности.

1. Права етажних власника на земљишту на коме је зграда подигнута

На земљишту на коме је зграда подигнута етажни власници имају одређена права, чија је правна природа различита у зависности од тога да ли је земљиште у друштвеној или грађанској односно приватној својини.

Ако је зград подигнута на грађевинској парцели у друштвеној својини, власници посебних делова зграде (било да ради о вишестамбеној било породичној стамбеној згради) имају трајно право коришћења.

Ако је зграда у етажној својини подигнута на парцели у приватној својини, сваки власник посебног дела зграде има својину на идеалном делу грађевинске парцеле сразмерно вредности свог посебног дела према укупној вредности целе зграде. Етажни власници имају сусвојину на земљишту.

1. Узајамни односи власника посебних делова зграде

Узајамни односи власника посебних делова зграде одређују се општим условима или у облику уговора.

Опште услове утврђује власник зграде или инвеститор.

33. Стварне службености (појам и карактеристике)

Службености су стварна права чији је титулар овлашћен да у извесној мери искоришћава (употребљава, прибира плодове) туђу ствар или да захтева од њеог свакодобног власника да је на неки начин не употребљава. Службености могу бити:

• стварне, које су установљене у корист власника једне непокретности;
• личне, које су установљене у корист одређеног лица.

Стварна службеност је право власника једне непокретности (повласно добро) да на одређен начин и у одређеној мери користи туђу непокретност (послужно добро) без обзира ко је њен власник, или да власнику послужног добра забрани да се њиме у одређеном правцу користи (нпр. право прелаза преко туђег земљишта).

Свака стварна службеност претпоставља два добра:

• послужно добро – служеће (оптерећено добро);
• повласно добро – госопдареће (у чију корист је установљена службеност).

У тој функцији могу се појавити само земљишта и зграде (станови), а искључени су: покретне ствари, непокретности по намени, бродови и ваздухоплови, а и дрвеће. Службеност се не може установити на другој службености.

Послужно добро треба да омогући, олакша и повећа употребу повласног добра (или бар једног одређеног начина његовог уживања), али уз што мање жртвовања својине на послужном добру.

Стварна службеност се може установити и за одређене потребе и на одређено време.

Промена власника, било повласног било послужног, не доводи до гашења службености, већ до њеног преноса на новог власника. Она је сама по себи непреносива.

На истом послужном добру може постојати више службености, било различитих врста било исте врсте. Ако услед промењених прилика наступи немогућност да се све службености врше у пуном обиму, преча је она службеност која је раније стечена.

Стварна службеност може постојати само у корист односно на терет целе непокретности а никако само једног њено дела (недељивост стварних службености). Ако дође до деобе повласног добра, службеност постоји у корист свих новоформираних непокретности, али власник послужног добра може захтевати брисање у односу на оне којима службеност фактички више не користи.

Ако дође до деобе послужног добра, службеност ће теретити све новоформиране непокретности, али ако се њено вршење фактички простире само на неке, власници осталих могу захтевати брисање службености са својих парцела.

Од власника послужног добра се може захтевати неко трпљење или уздржавање али никако неко чињење.

Службеност се мора вршити тако да се што мање отежава коришћење послужног добра (начело поштеде послужног добра). Стварна службеност се врши на начин којим се најмање оптерећује послужно добро.

Кад постоји сумња о обиму стварне службености, узеће се оно што је лакше за послужно добро. Нове потребе повласног добра немају за последицу проширење службености. Кад се службеност врши на једном делу послужног добра, власник који има интереса може, уз накнаду трошкова који се тиме проузрокују, и против воље титулара службености, захтевати премештање службености (места њеног вршења) на друго место истог добра, где њено вршење неће бити отежано.

Неправе стварне службености – када се службеност конституише у корист одређеног лица. Или са правом власника послужног добра да опозове службеност.

34. Врсте стварни службености

Стварне службености се деле на:

1) позитивне и негативне;

2) пољске и кућне;

3) трајне и повремене;

4) видљиве и невидљиве.

1. Позитивне и негативне

Позитивне су оне службености на основу којих власник повласног добра може на неки начин да употребљава послужно добро, да се њиме служи (право пролаза, право прогона стоке, право наслонити терет свог здања на туђе, прозор на туђем зиду отворити, дим корз суседов димњак пропуштати, течности на суседово земљиште сипати итд.). Позитивне службености дају титулару право на употребу послужног добра (право на чињење), а обавезују власника послужног добра на трпљење.

Негативне су оне чији титулар може захтевати од власника послужног добра да се овај уздржи од неке употребе своје непокретности, коју би употребу у идсуству службености иначе смео чинити (право захтевати да сусед своју зграду не чини вишом, да своју зграду не чини нижом, да не сеје високу културу која би повласном добру одузимала видик, право захтевати од власника послужног добра да кишницу са своје стрехе не одводи од суседовог земљишта, коме би служила за наводњавање или ради нечега другог, право захтевати да власник послужне зграде не отвара прозор на страни окренутој повласном добру итд.). Негативне службености овлашћују титулара на забрану, а обавезују власника послужног добра на нечињење (уздржавање).

1. Повремене и трајне

Повремене су оне чије се вршење састоји у одређеним поступцима титуларевим, независно од тога да ли су за вршење службености постребни стални уређаји, одн. направе или не (службеност пролаза, прогона стоке, узимања воде).

Трајне (сталне, континуиране) су оне чије се вршење не састоји у предузимању радњи од стране титулара. Ту долазе све негативне службености, али и неке позитивне (службеност водовода, службеност наслањања зграде на туђу зграду, службеност држања антене на суседовој згради). Трајне службености претпостављају одређено материјално стање, природно или вештачко, и кад је оно једном успостављено, службеност се врши сама од себе, без предузимања радњи од стране титулара.

Ова подела је значајна код стицања службености одржајем и губљења невршењем.

1. Видљиве и невидљиве

Видљиве (јавне, апаратне) су оне које су праћене неком спољном видљивом направом, одн. знаком (балкон, врата, водоводне, одн. канализационе цеви, пумпа за воду). Направа се може налазити било на послужном било на повласном добру, али је неопходно да буде видљива за власника послужног добра.

Невидљиве (скривене, неапаратне) су оне које нису праћене спољном направом одн. знаком (нпр. службеност довођења воде, биће невидљива ако се налазе цеви у земљи).

35. Стицање и престанак стварних службености

Стицање стварних службености може бити:

1) законске стварне службености – постоје непосредно на основу закона, па за њихов настанак није потребна судска пресуда; не уписују се у земљишне књиге; нпр. право власника непокретности да пређе на суседно земљиште ради хватања одбегле животиње, право власника непокретности захтевати од суседа да овај на свом земљишту не предузима радове који угрожавају стабилност његовог земљишта или зграде;

2) стицање на основу правног посла – може бити уговор између власника повласног и послужног добра или тестамент власника послужног добра; уговор мора бити писмен (основ - titulus) и за настанак службености потребан је упис у земљишне књиге (начин стицања – modus acquirendi); за упис у земљишне књиге потребан је пристанак власника послужног добра; ако не да пристанак, власник повласног добра може одобрење за упис издејствовати судским путем; уговор за стицање службености може бити теретни или доброчини; уколико је послужно добро у сусвојини, за пуноважност уговора потребна је сагласност свих сувласника; код тестамента – легат (власник добра може наредбом последње воље оставити службеност у корист неког добра, чији се власник сада појављује као легатар, при чему послужно добро може бити предмет било законског било тестаменталног наслеђивања); тестатор мора да буде искључиви власник послужног добра; тестаментална одредба је само правни основ, а за настанак службености потребан упис у земљишне књиге;

3) одржај – стварна счужбеност се стиче одржајем када је власник повласног добра 20 година користио (фактички остваривао службеност) послужно добро, а власник послужног добра се није противио; не може се стећи ако је вршена злоупотребом, силом, преваром, ни ако је власник дозволио употребу непокретности из пријатељских побуда;

4) стицање на основу судске одлуке или одлуке другог државног органа – за службености које се установљавају судском одлуком важи numerus clausus (набројано), суд не може установљавати службености ван оних случајева које је закон предвидео; пресуда којом се установљава службеност има конститутивни карактер; на захтев власника послужног добра суд утврђује и одговарајућу накнаду коју је власник повласног добра дужан да плати; службеност која се установљава судском пресудом стиче се даном правоснажности пресуде (упис у земљишне књиге није потребан); службеност се установљава и одлуком надлежног управног (извршног) органа; ова одлука има конститутивни карактер, а службеност настаје даном правоснажности.

Начини престанка стварних службености:

1) на основу правног посла – могу престати на основу уговора, који мора бити у писменој форми и потребан је испис из земљишних књига; може престати и одрицањем на основу једностране изјаве воље титулара службености, за чије дејство није потребан пристанак власника послужног добра;

2) престанак услед невршења службености (застарелост и либераторна узукапија) – застарелост: престанак услед обичног невршења, које није квалификовано противљењем од стране власника послужног добра; Закон предвиђа за застарелост рок од 20 година; либераторна узукапија: престанак услед невршења које је праћено противљењем од стране власника послужног добра, Закон предвиђа за либераторну узукапију рок од 3 године;

3) укидање на захтев власника послужног добра због промењених околности – ако је службеност изгубила сваку корисност за повласно добро;

4) сједињење (консолидација) – престаје ако исто лице постане власник повласног и послужног добра;

5) стварна службеност може престати и пропашћу ствари.

36. Заштита стварних службености

Ималац стварне службености је држалац права, па се он може служити државинским (посесорним) тужбама.

Конфесорна тужба (actio confessoria) је петиторна тужба за заштиту права својине. Циљ тужбе је осуда туженика да допусти вршење права службености у пуном обиму и забрана даљег сметања, одн. онемогућавања.

Тужени може бити како власник послужног добра, тако и треће лице које спречава, одн. омета вршење службености.

Тужилац је титулар службености, власник или сувласник повласног добра, као и држалац који има право да се користи службеношћу (нпр. плодоуживалац повласног добра).

Основ тужбе је само право службености, тј. да би успео у спору тужилац мора доказати постојање права стварне службености.

37. Плодоуживање

Личне службености постоје у корист једног одређеног лица. Овде постоји само послужно добро. Право једног лица да користи или употребљава ствар другог лица. Садржина службености се увек састоји у искоришћавању туђе ствари. Три су класичне и праве личне службености:

• плодоуживање (ususfructus);
• право употребе (usus) – је лична службеност чији је ималац овлашћен да туђу ствар употребљава и прибира плодове са ње, у границама својих личних потреба и потреба чланова своје породице, без нарушавања суштине саме ствари;
• право становања (habitatio) – се састоји у овлашћењу да се у сврху становања користи туђа стамбена зграда или стан коа посебни део зграде.

Плодоуживање је лична службеност која се састоји из овлашћења употребе и прибирања плодова са туђе ствари, без повреде њене суштине.

Титулар права зове се плодоуживалац, а власник ствари на којој постоји плодоуживање се зове господар ствари.

Предмет плодоуживања могу бити: ствари, права и имовина. Плодоуживање на ствари може се односити и на идеални сувласнички део.

Предмет плодоуживања на стварима могу бити: покретне и непокретне ствари, али то увек морају бити непотрошне ствари, јер се употребом не мења њихова суштина.

Ако су предмет плодоуживања потрошне ствари, онда је то неправо плодоуживање. Тада потрошне ствари прелазе у својину неправог плодоуживаоца, а он је дужан да по престанку плодоуживања бившем власнику врати ствари исте врсте и у истој количини, или да накнади њихову вредност.

Док плодоуживање траје власник има на ствари голу својину, коју може даље преносити, али то нема утицаја на права плодоуживаоца. Власник може и да хипотекује непкретност, али нове службености могу бити вршене тек по престанку плодоуживања.

Уколико постоји опасност да му неће бити враћена ствар како треба по престанку плодоуживања, власник може захтевати обезбеђење.

У случају повреде права плодоуживања плодоуживалац може употребити петиторне тужбе за повраћај и престанак сметања, али и посесорно тужбе, пошто је држалац права. Тужени у овом спору може бити: треће лице или власник ствари.

Плодоуживање може настати на основу уговора, тестамента и одржајем. За настанак на основу уговора потребан је упис у земљишне књиге и писмена форма уговора ако се односи на непокретности, а предаја ствари ако се односи на покретности.

Плодоуживање престаје:

ª протеком времена ако је било установљено на одређено време а то време истекне пре смрти плодоужиоваца;

ª смрћу плодоуживаоца и успоставља се пуна својина власника ствари;

ª може престати на основу уговора између власника ствари и плодоуживаоца;

ª одрицањем од стране плодоуживаоца;

ª ако се власник послужног добра противи вршењу плодоуживања а плодоуживалац своје право не врши 3 узастопне године – либерална узукапија;

ª услед застарелости – невршење које није праћено пуном фактичком влашћу од стране власника (застарелост претпоставља потпуно одсуство уживања ствари од стране самог плодоуживаоца и од стране лица на које су пренете користи одн. вршење плодоуживања - закупац);

ª пропаст послужне ствари – престаје услед више силе (делимична пропаст полсужне ствари – плодоуживање се продужава на преосталом делу).

38. Права и обавезе плодоуживаоца

Права плодоуживаоца:

í плодоуживалац има право да послужну ствар држи, употребљава и прибира плодове са ње;

í плодоуживалац нема право на одвојене делове супстанције (нпр. дрво у воћњаку које је оборио гром);

í цивилне плодове плодоуживалац стиче сразмерно временском трајању плодоуживања;

í плодоуживање као право је непреносиво, али се може пренети његово вршење;

í плодоуживалац има право да се користи стварним службеностима које постоје у корист непокретности на коју се односи плодоуживање било да су у питању службености установљене пре конституисања плодоуживања било у току његовог трајања, он штавише има обавезу да се служи стварним службеностима, како би спречио њихово гашење услед застарелости одн. либераторне узукапије.

Обавеже плодоуживаоца:

í он је дужан да очува суштину ствари, али не одговара за смањење вредности које је последица редовне наменске употребе, има обавезу да не мења намену ствари;

í плодоуживалац сноси трошкове редовног одржавања, а власник трошкове који су изазвани старошћу здања или вишом силом;

í плодоуживалац је обавезан да без одлагања обавести власника ствари о оштећењима ствари и о неопходности ванредних поправки или превентивних мера изазваних опасношћу која се није могла предвидети;

í такође је у обавези да га обавести ако неко трећи узурпира неко право на ствари;

í по престанку плодоуживања плодоуживалац је дужан да послужну ствар врати власнику, чак и ако је услед похабаности изгубила сваку употребну вредност;

í плодоуживалац одговара за скривљено оштећење одн. уништење ствари, као и њено отуђење.

39. Појам заложног права

Заложно право је стварно право на туђој ствари на основу кога поверилац може наплатити своје потраживање из вредности заложене ствари (ако дужник не испуни обавезу) пре осталих поверилаца.

Вредност заложног права је у томе што обезбеђује заложном повериоцу могућност намирења и онда када се остали, обични повериоци не могу наплатити у целини или се не могу уопште наплатити, јер дужник нема довољно средстава да испуни све обавезе.

Лица у заложном праву су:

• залогодавац – дужник;
• залогопримац – поверилац.

40. Врсте заложног права

Заложно право се дели на заложно право на:

• покретним стварима – ручна залога;
• непокретним стварима – хипотека.

Залагање покретне ствари постиже се предајом заложене ствари повериоцу у државину. Непокретне ствари се залажу тако што се заложно право уписује у земљишне или друге јавне књиге, а ствар остаје и даље у државини дужника.

Друга подела заложног права извршена је према начину на који настаје заложно право. Према овој подели заложно право може бити:

• уговорно заложно право;
• судско заложно право;
• законско заложно право.

Уговорно заложно право на покретним стварима се најчешће оснива уговором. Уговором о залози обавезује се дужник или треће лице (залогодавац) да преда неку покретну ствар заложном повериоцу како би се овај могао наплатити из њене вредности пре осталих поверилаца ако му потраживање не буде плаћено о доспелости, а заложни поверилац се обавезује да примљену ствар чува и по намирењу свог потраживања врати неоштећену залогодавцу. Осим уговора потребна је и предаја ствари.

Поверилац стиче заложно право на покретној ствари у тренутку када му дужник преда ствар.

Уговорно заложно право на непокретним стварима (уговорна хипотека) стиче се уписом у земљишне књиге на основу уговора.

Судско заложно право на покретним стварима стиче се пописом ствари у извршном поступку. Судска залога настаје у поступку извршења против дужника који није испунио своје обавезе о доспелости, па је поверилац на основу правоснажне судске одлуке предложио принудно извршење. Ред првенства међу међу заложним правима одређује се према дану када је попис извршен. Суд може одредити на предлог повериоца да се пописане ствари предају на чување самом повериоцу или трећем лицу. Ако је реч о чувању готовог новца, хартија од вредности или драгоцености, ствари се стављају у судски депозит.

Судско заложно право на непокретним стварима стиче се уписом у земљишне књиге или друге јавне књиге. У извршном поступку приликом укњижења судског заложног права у земљишној књизи се (у теретни лист) изречно означава да је потраживање извршиво. На основу тога поверилац може захтевати принудно извршење ради намирења свог потраживања против сваког трећег лица које стекне право својине на непокретности без подизања хипотекарне тужбе.

Законско заложно право заснива се у тренутку када настану чињенице предвиђене законом. За настанак законског заложног права није потребна сагласност дужника, оно настаје и у случају кад дужник на то не пристаје. Кад је реч о покретним стварима, за законско заложно право није потребно да дужник преда ствар заложном повериоцу у државину. Законско заложно право на непокретностима се стиче у тренутку када су испуњени законски услови, значи да се не уписује у земљишне или друге јавне књиге. Законско заложно право има право првенства у односу на уговорно заложно право. Слаба страна законског заложног права је у томе што трећа лица не могу сазнати за његово постојање из земљишних или других јавних књига.

Друштвено-политичке заједнице (општине) имају законско заложно право на непокретностима пореског обвезника ради обезбеђења неисплаћених пореза и доприноса, који се односе на ту непокретност, доспелих за последњих годину дана.

Законско заложно право предвиђено је и у привредном праву. Тако да законско заложно право имају следећи повериоци:

- превозилац на стварима које су му предате ради превоза,

- складиштар на ускладиштеној роби,

- налогопримац на покретним стварима налогодавца које је добио по основу налога, као и на новчаним износима које је наплатио за рачун налогодавца,

- комисионар на стварима које су предмет уговора о комисиону,

- трговински заступник на свотама које је наплатио за налогодавца, као и на свим налогодавчевим стварима које је у вези уговора примио од налогодавца или од неког другог и

- извршилац контроле у уговору о контроли робе која му је предата на контролу.

41. Начела заложног права

Начела заложног права су:

1) начело акцесорности – означава да је заложно право споредно право и због тога зависно од права потраживања као главног права; његово постојање зависи од постојања и пуноважности права потраживања и престаје у начелу са његовим престанком;

2) начело официјелности – заложни поверилац може намирити своје потраживање из заложене ствари једино судским путем; да би могао реализовати своје потраживање из вредности заложене ствари, заложни поверилац треба да се обрати суду и да затражи јавну продају;

3) начело специјалности – заложним правом се може обезбедити само одређено потраживање једног повериоца и заложно право може постојати само на одређеној ствари, а не на свим стварима залогодавца; и код ручне залоге и код хипотеке;

4) начело недељивости – цела заложена ствар обезбеђује потраживање све док не буде у потпуности намирено; поверилац задржава заложено право ако дужник делимично намири потраживање, све док се не исплати цео дуг.

42. Ручна залога

Заложно право на покретним стварима назива се ручна залога. Залогодавац предаје покретну ствар у руке заложном повериоцу за обезбеђивање потраживања, а овај се може наплатити из вредности заложене ствари ако дужник не испуни обавезу у тренутку доспелости. За постојање ручне залоге није непоходно да је покретна ствар предата залогопримцу, довољно је да се она не налази у рукама залогодавца. Могуће је да постоји ручна залога и у случају када је ствар већ некоме заложена. Тада ручна залога настаје у тренутку кад залогодавац обавести повериоца код кога се ствар налази да је закључен уговор о залози са другим повериоцем и наложи му да по наплати свог потраживања ствар преда другом повериоцу. У тренутку заснивања другог по реду заложног права, заложена ствар се налази у рукама првог заложног повериоца и други поверилац држи заложену ствар посредством првог повериоца. Посредно држање заложене ствари заснива се на обавештењу и налогу које је дао залогодавац првом повериоцу да ствар преда када се наплати.

Ручна залога се заснива:

1. уговором;
2. на основу судске одлуке;
3. на основу закона.

Из уговора о залози настаје обавеза за дужника или за треће лице да преда ствар залогопримцу. Залогопримац до тренутка предаје нема никакву обавезу из уговора о залози. Основ (кауза) залогодавчеве обавезе лежи изван уговора о залози.

Објект ручне залоге може бити свака покретна ствар која се налази у промету. Може бити и сувласнички удео. У том случају заложни поверилац има судржавину (посредну или непосредну) заједно са осталим сувласницима. Ствар мора бити одређена. У залогу се најчешће дају индивидулно одређене и непотрошне ствари.

43. Права и обавезе залогопримца

Права залогопримца су:

1. право немирења из вредности заложене ствари – залогопримац има право да се наплати из вредности заложене ствари ако његово потраживање не буде намирено о доспелости; то је његово основно право; ако дужник не врати дуг, залогопримац има право да поднесе предлог суду да се заложена ствар прода на јавној продаји у извршном поступку ради намирења потраживања обезбеђеног залогом; ствар се продаје путем јавне продаје само ако нема тржишну цену;
2. право првенства – залогопримац има право да се наплати из вредности постигнуте продајом заложене ствари пре осталих поверилаца; ред по коме се исплаћују заложни повериоци у случају вишеструког залагања једне исте покретне ствари одређује се према времену кад су настала њихова заложна права;
3. право на државину – залогопримац има право на државину на заложеној ствар; државина је неопходан услов за постојање ручне залоге за све време трајања заложног права; поверилац стиче заложно право у оном тренутку када су залогодавац преда ствар у државину; није неопходно да заложни поверилац стекне искључиву фактичку власт на ствари, довољно је да може да утиче на располагање стварју, може ствар држати заједно са залогодавцем или посредством трећег лица (могуће је да залогопримац има судржавину са залогодавцем или са трећим лицем); ако постоји вишеструко залагање једне ствари, онда први залогопримвац има непосредну државину, остали имају посредну државину; када се одузме ствар од залогопримца због тога што је са њом поступао противно уговору и закону, суд ће на захтев залогодавца наредити да се ствар преда трећем лицу да је држи за залогопримца;
4. употреба и прибирање плодова са заложене ствари – док постоји заложно право, заложни поверилац је дужан да се пасивно понаша према заложеној ствари; он нема право да употребљава заложену ствар, ни да је преда другоме на употребу, нити да је да у подзалогу без дозволе залогодавца; ако је употребљава без дозволе биће одговоран и дужан је да накнади штету која је случајно настала; али залогодавац и залогопримац могу уговором предвидети право употребе заложене ствари – овакав уговор или споредна одредба у уговору о залози назива се антихреза; користи постигнуте употребом ствари одбијају се од вредности потраживања;
5. право на допуну залоге – заложни поверилац има право да од залогодавца захтева другу ствар у залогу, ако је заложена ствар у часу залагања имала неки материјални или правни недостатак; ако после момента залагања дође да смањења вредности заложене ствари, залогодавац није дужан дати другу ствар у залогу;
6. право на следовање – ако ствар буде одузета залогопримцу, он може захтевати њен повраћај; њему стоје на располагању државинске тужбе и самопомоћ; али, он има и посебну петиторну тужбу за повраћај ствари - vindicatio pignoris.

Обавезе залогопримца су:

1. обавеза чувања заложене ствари – чување са пажњом доброг домаћина или доброг привредника; ако залогопримац не чува заложену ствар како треба, залогодавац може захтевати од суда да ствар одузме од залогопримца и да се преда неком трећем лицу на чување;
2. обавеза уздржавања од употребе – ако у уговору није ништа речено, залогопримац се не сме служити заложеном стварју, он је дужан да се уздржава од употребе;
3. обавеза враћања заложене ствари – заложни поверилац има обавезу да заложену ствар врати залогодавцу када његово потраживање буде намирено.

Права залогодавца су обавезе залогопримца, односно обавезе залогодавца су истовремено права залогопримца. Посебна обавеза залогодавца је да преда ствар у државину залогопримцу.

44. Пренос заложног права и подзалога (подзаложно право)

Заложно право само по себи се не може преносити, али се може уступити потраживање обезбеђено залогом. Залогопримац као уступилац права може пренети на треће лице (пријемника) своје право потраживања према залогодавцу. Заједно са потраживањем на пријемника прелази и заложно право. Залогодавац не може да спречи уступање права потраживања. Он мора да буде обавештен о уступању. Али тражи се сагласност залогодавца да ствар буде предата пријемнику. Ако залогодавац не да пристанак, заложена ствар ће остати код уступиоца (првог повериоца) да је чува за пријемника. После уступања пријемник је поверилац залогодавчев и он има право да он њега захтева исплату дуга. Ако овај о доспелости не плати, пријемник као заложни поверилац може захтевати да се намири из вредности заложене ствари која се налази у рукама уступиоца.

Подзалога је залагање потраживања обезбеђеног залогом. Појављују се три лица: дужник – залогодавац, залогопримац – подзалогодавац, треће лице – подзалогопримац.

Залогопримац има право да заложи своје потраживање трећем лицу без пристанка залогодавца. Али залогопримац не може да преда заложену ствар у залогу трећем лицу без дозволе залогодавца.

Исплата потраживања које је дато у подзалогу зависи од тога да ли је залогодавац пристао на подзалагање. Ако је дао дозволу, он треба да исплату понуди подзалогопримцу, а подзалогодавца само да обавеси о исплати.

Ако залогодавац није дао дозволу уа подзалогу, он треба да дуговани износ у трренутку доспелости положи у суд.

45. Престанак заложног права на покретним стварима

Случајеви престанка заложног права су:

1. заложно право престаје када престане потраживање чије је испуњење обезбеђено залого; у том случају поверилац је дужан да врати заложену ствар залогодавцу;
2. одрицање залогопримца од заложног права;
3. протек рока (ако је трајање заложног права ограничено роком);
4. пропаст заложене ствари;
5. консолидација (када заложни поверилац постане власник заложене ствари);
6. конфузија (сједињење потраживања и дуга у једном лицу);
7. јавна продаја заложене ствари.

Поверилац може обезбедити своје потраживање према дужнику и тако што ће му дужник заложити, уместо ствари, неко своје потраживање према трећем лицу. У залогу се могу дати сва потраживања осим оних која су непреносива по својој природи, оних чији је пренос забрањен законом и оних која су везана за личност дужника.

За залагање потраживања потребан је уговор о залози између заложног повериоца и залогодавца. Код залагања потраживања постоје три лица:

• залогопримац (заложни поверилац);
• залогодавац (лице које је залогопримчев дужник и поверилац потраживања које се залаже);
• дужник (из заложног потраживања).

Потребно је да дужник буде обавештен о уговору (обавештење мора да буде у писменом облику).

Залагање потраживања која су садржана у хартијама од вредности зависи од врсте хартије.

Залогодавац и после залагања остаје поверилац и потраживање не прелази на залогопримца, него му служи само као обезбеђење.

Ако заложно потраживање даје право на камате, залогопримац је дужан да их прибира (узима) и да их урачунава у износ потраживања.

Залогопримац има право и дужан је да предузме мере које су потребне за очување заложеног потраживања (може подигнути тужбу против дужника да би прекинуо ток застарелости, може прихватити дужникову изјаву о признавању дуга, побијати правне радње дужника у случају његове инсловенстности итд.). Залогопримац ће ако пропусти ове радње бити одговоран залогодавцу за штету коју овај услед тога претрпи.

Кад заложено потраживање доспе на наплату залогопримац је дужан примити испуњење које понуди дужник. Дужник може испунити своју обавезу само залогопримцу ( а не свом повериоцу, залогодавцу), ако би се десило да залогопримац пропусти или одбије да прими испуњење, залогодавац би могао због тога да претрпи штету.

Ако је предмет заложеног потраживања нека ствар (нпр. залогодавац је изврпио упалту за куповину аутомобила, па је своје потраживање према произвођачу, као дужнику заложио), залогопримац ће после испуњења дужникове обавезе стећи право залоге на тој ствари. Тако да се заложно право на потраживању претвара у заложно право на ствари.

Ако је предмет потраживања новац, а залогопримчево потраживање према залогодавцу није доспело, он је овлашћен да наплати износ доспелог заложеног потраживања, али је дужан да на захтев залогодавца наплаћени износ положи суду. А ако је залогопримчево потраживање доспело, он има право да прими исплату коју понуди дужник и да из новчане своте коју је наплатио од дужника задржи онолико колико му дугује залогодавац. Остатак новца дужан је предати залогодавцу.

46. Право ретенције

Право ретенције је право повериоца да за своје доспело потражицање задржи дужникову ствар која му се нашла у рукама и да се, пошто благовремено обавести дужника о својој намери, наплати из вредности задржаве ствари.

Услови за заснивање права ретенције:

1. доспелост потраживања – поверилац има право да садржи дужникову ствар ако је његово потраживање према дужнику доспело, а потраживање је доспело у оном тренутку када дужник треба да исплати обавезу и када поверилац може захтевати испуњење;
2. ствар – предмет права ретенције могу бити све врсте покретних ствари, укључујући ту и новац; потребно је само да ствар буде таква да се може изложити продаји; право ретенције може се стицати на непокретним стварима и код ретенције непокретности поверилац се не може намирити из вредности задржане ствари; право ретенције се састоји само из овлашћења да се задржи ствар до исплате и оно је средство притиска, а не и средство намирења;
3. државина – поверилац може стећи право ретенције на дужниковој ствари ако му се она већ налази у рукама; државина се може стећи пре или после доспелости потраживања; поверилац не може стећи право ретенције иако има у рукама дужникову ствар, ако је ствар изашла из дужникове државине против његове воље, ако је дужник предао ствар повериоцу на чување и ако је дужник предао ствар повериоцу на посуду.

Према Закону о облигационим односима , право ретенције састоји се из два овлашћења:

1. поверилац има право да дужникову ствар задржи све до тренутка док му дужник не испуни обавезу – поверилац има најпре овлашћење до одбије да врати ствар дужнику све док му овај не исплати дуг; ово овлашћење представља средство притиска; трајање права ретенције није временски ограничено и поверилац може задржати дужникову ствар све док овај не испуни обавезу; ретенција је акцесорно право те постоји све док постоји гласно право, а то је потраживање; ако дужник испуни дуг, право ретенције престаје и поверилац је дужан да ствар врати;
2. поверилац има право да се намири из вредности задржане ствари – поверилац има овлашћење да се намири из вредности задржане стварив али пре тога мора да о својој намери благовремено обавести дужника.

Разлике између права ретенције и заложног права:

1. заложни поверилац има право следовања, а ретинент нема;
2. поверилац може вршити право ретенције само док се ствар налази у његовим рукама, ако она изађе из његових руку, право ретенције престаје;
3. ретинент не може поднети петиторну тужбу против лица код кога се налази ствар која је изашла из његове државине, а заложни поверилац може;
4. има право на државинске тужбе и самопомоћ, као и заложни поверилац;
5. поверилац мора имати непосредну државину на ствари да би могао имати право ретенције, а код заложног права не мора;
6. право ретенције настаје на основу закона, а заложно право најчешће на основу уговора.

47. Појам хипотеке

1. Појам хипотеке

Хипотека је заложно право на непокретним стварима које се стиче уписом повериочевог права у јавне књиге, а оптерећења непокретност остаје и даље у државини дужника. Дужник не предаје ствар у државину повериоцу. Пошто непокретност остаје и даље у државини дужника, он може ствар уоптребљавати и прибирати плодове са ње, за време док постоји заложно право.

Публицитет заложног права код залагања непокретности обезбеђује се уписом у јавне књиге (земљишне, интабулационе и сл.). Трећа лица која желе да сазнају да ли је непокретност оптерећена хипотеком, могу се о томе обавестити увидом у садржину јавних књига.

1. Прибављање хипотеке

Хипотека се стиче уписом у земљишне књиге на основу уговора који закључују хипотекарни поверилац и дужник (или треће лица које залаже непокретност за дужника). Хипотека се уписује у теретни лист земљишне књиге. Упис хипотеке, као и упис осталих земљишно-књижних права је каузалан, што значи да зависи од постојања и пуноважности правног основа на коме почива. Да би се хипотека могла стећи уписом у земљишне књиге (укњижење) потребни су следећи услови:

1. књижни претходник;
2. исправа за упис.

Потребно је да је лице на чијој непокретности се заснива хипотека, уписано у земљишне књиге као сопственик. Хипотека може настати само ако то лице изречно изјави у писменом облику (clausula intabulandi) да пристаје да се непокретност оптерети хипотеком. За упис у земљишне књиге потребна је земљишно-књижна исправа, која мора да садржи правни основ за укњижење. То је најчешће уговор о зајму, али може бити и неки други уговор (или тестамент, итд). Уговор треба да је пуноважан, а потписи оверени у суду. Потраживање обезбеђено хипотеком мора да буде одређено. Исправа треба да садржи тачан опис земљишно-књижног тела на коме се заснива хипотека.

1. Предмет хипотеке

Хипотека се односи на непокретне ствари, али и покретне ствари се могу хипотековати. За то је потребно да се за покретне ствари уведу јавни регистри слични земљишним књигама и другим јавним књигама у које се уписују непокретности и стварна права на њима. У нашем праву на овај начин се залажу бродови и ваздухоплови. Хипотека обухвата непокретност у целини са свим њеним саставним деловима. Она се протеже и на припатке непокретности и на плодове док се не одвоје.

Хипотека има за предмет земљишно-књижно тело у целини, а то значи да се односи на више катастарских парцела. Хипотека не може бити установљена на једној парцели која представља саствавни део земљишно-књижног тела (или на делу парцеле), док је она у саставу земљишно-књижног тела. Али ако сопственик хоће да хипотеком оптерети само једну парцелу или чак део парцеле, потребно је најпре да се катастарска парцела отпише из дотадашњег земљишно-књижног тела у чијем саставу се налазила и да се од ње образује ново земљишно-књижно тело. Хипотека може постојати и на сувласничком делу непокретности.

Не може постојати хипотека на неодређеним непокретностима.

1. Заједничка хипотека

Заједничка (симултана) хипотека је хипотека која је уписана за исто потраживање на више земљишно-књижних тела. Установљава се у случају када је вредност једног земљишно-књижног тела мања од износа потраживања или када хипотекарни поверилац настоји да постигне што већу сигурност и тражи од дужника да заложи више непокретности. Од заједничке хипотеке треба разликовати случај када се једно потраживање обезбеђује са више заложних права на више непокретности, при чему сваку непокретност терети сразмеран део потраживања.

Заједничка хипотека се уписује у земљишне књиге тако што се један земљишно-књижни уложак (и земљишно-књижно тело које је у уложак уписано) означава као главни, а остали ЗК улошци (са осталим ЗК телима) означавају се као споредни. Хипотекарни поверилац може захтевати намирење из било ког земљишно-књижног тела без обзира да ли је оно уписано у главни или споредни земљишно-књижни уложак.

1. Заложноправни однос

Хипотекарни поверилац има две врсте права:

1. право потраживања према дужнику;
2. заложно право на хипотекованој непокретности.

Хипотекарни поверилац, исто као и обични поверилац, има право да захтева од дужника да испуни обавезу, а ако овај то не учини добровољно, може тражити да се намири из дужникове имовинске масе, то значи из вредности било које дужникове ствари. За разлику од обичних (хирограферних) поверилаца, који се могу наплатити само из дужникове имовинске масе, хипотекарни поверилац може наплатити своје потраживање и из хипотековане непокретности.

Хипотека може да се конституише и на непокретностима која није власништво дужника (нпр. син студент жели да узме кредит од банке за куповину стана; али пошто стан још не постоји, син не може на њему конституисати хипотеку и на тај начин пружити обезбеђење банци; али зато његов отац, ако пристане на то, може као сопственик куће конституисати хипотеку у корист банке за синовљев дуг).

48. Права сопственика хипотековане непокретности

Права сопственика хипотековане непокретности:

1. употреба и прибирање плодова – као сопственик непокретности може бити дужник или треће лице; непокретност се и даље налази у државини сопственика хипотековане непокретности и он је овлашћен да је употребљава и да се користи њоме ради прибирања плодова;
2. располагање – сопственик непокретности може слободно располагати својом непокретношћу и после заснивања хипотеке; он може продати непокретност иако је хипотекована (и пренети право својине на треће лице), може је разменити за неку другу непокретност, поклонити је, засновати право плодоуживања итд.; хипотекарни поверилац има право следовања, па може захтевати од било ког лица које држи непокретност да трпи намирење потраживања из вредности хипотековане ствари.

49. Пренос хипотеке и натхипотека

Хипотекарни поверилац може пренети своје право потраживања према дужнику на треће лице. Заједно са потраживањем прелази и хипотека, као споредно право, на треће лице. Није потребан пристанак дужника, довољно је да дужник буде обавештен о преносу потраживања, али је због прелаза хипотеке на треће лице потребан упис земљишну књигу. Хипотека се не може преносити сама за себе, одвојено од потраживања. Уговор о преносу хипотеке без потраживања био би ништав.

Натхипотека се одређује као хипотека на хипотеци.

Потраживање обезбеђено хипотеком може се хипотековати и тада натхипотекарни поверилац добија обезбеђење које се састоји у потраживању хипотекарног повериоца према хипотекарном дужнику. Слично је подзаложном праву (заложно право на потраживању обезбеђено залогом на покретној ствари). Потребно је да се натхипотека упише у земљишне књиге.

После уписа натхипотеке, дужник може исплатити дуг хипотекарном повериоцу само ако се са тим сагласи натхипотекарни поверилац. Ако је ситуација нејасна, тј. ако дужник није сигуран да ли је натхипотекарни поверилац сагласан да се исплата изврши хипотекарном повериоцу, дужник може положити дуговани износ у суд.

Сопственик може продати хипотековану непокретност и пренети право својине на треће лице. У том случају он остаје дужник хипотекарног повериоца, а хипотека оптерећује непокретност која се налази у својини купца. Могуће је да се приликом продаје уговорници сагласе да ће купац преузети и дуг према хипотекарном повериоцу. За то је потребан пристанак повериоца. Сматра се да је хипотекарни поверилац дао пристанак, ако га на писмени позив сопственика-продавца није одбио у року од 3 месеца од пријема.

Право хипотеке стиче се уписом у земљишне књиге, у случају да има више хипотекарних поверилаца, раније уписано заложно право има предност. Ранији хипотекрани поверилац има право да се намири из вредности хипотековане непокретности, пре свих хипотекарних поверилаца. Одлучује тренутак када је стечена хипотека – тренутак када поверилац поднесе захтев за упис у јавне књиге.

50. Престанак хипотеке

Престанак хипотеке:

1. пестанак хипотеке услед престанка потраживања – кад потраживање обезбеђено хипотеком престане, сопственик хипотековане непокретности може захтевати брисање хипотеке из земљишних књига; потраживање престаје и брисање хипотеке се може захтевати и у следећим случајевима:
   1. замена испуњења – када се поверилац и дужник споразумеју да ће поверилац примити нешто друго уместо оног што му се дугује;
   2. пребијање (компезација);
   3. отпуштање дуга;
   4. пренов (новација), немогућност испуњења;
   5. протек времена и
   6. смрт дужника или повериоца код обавеза које су настале са обзиром на личне особине уговорника или са обзиром на личне способности дужника;
   7. сједињење (конфузија) – када једно исто лице постане и поверилац и дужник (ако је поверилац наследи свог дужника, потраживање које је имао престаје, али обавеза престаје тек кад се хипотека испише из књиге); у једном лицу се сједињују својства хипотекарног повериоца и дужника (потраживања и дуга);
   8. престанак хипотеке независно од престанка потраживања:
      1. одрицање од хипотеке – хипотекарни поверилац се може одрећи хипотеке једностраном изјавом воље; потраживање остаје, јер одрицање од хипотеке не значи да се поверилац одреко и потраживања; одрицање од хипотеке значи да повериочево потраживање постаје обично (хирограферно) потраживање, није више обезбеђено заложним правом; изјава о одрицању треба да буде дата у писменом облику код надлежног органа који води јавне књиге;
      2. ненаступање услова и протек времена – може престати ако не наступи услов, код условног потраживањаили, или ако протекне рок, ако је потраживање ограничено роком; мора се тражити испис хипотеке из јавних књига;
      3. косолидација – исто лице постане и хипотекарни поверилац и сопственик хипотековане непокретности; у једном лицу се сједињују својства хипотекарног повериоца и сопственика хипотековане непокретности (хипотеке и својине); потраживање према дужнику остаје, али поверилац има хипотеку на својој непокретности;
      4. продаја хипотековане непокретности у извршном поступку (јавна продаја) – јавну продају може захтевати хипотекарни поверилац и могу да је траже обични повериоци;

хипотекарни поверилац може захтевати да се намири из хипотековане непокретности ако дужник не испуни своју обавезу о року; кад се непокретност отуђи на јавној продаји, хипотека се брише и купац стиче право својине без терета, а потраживање хипотекарног повериоца се намирује из добијене своте;

ако јавну продају хипотековане непокретности предлажу обични повериоци, хипотека престаје даном када решење о предаји непокретности купцу постане правоснажно; хипотека се исписује из земљишних кеига по службеној дужности; иако хипотекарни поверилац није тражио намирење из вредности хипотековане непокретности, него су то предлагали обични повериоци, потраживање обезбеђено хипотеком намирује се пре него што се намире обични повериоци;

1. пропаст ствари – хипотека престаје када пропадне хипотекована непокретност (нпр. зграда изгори у пожару); ако се непокретност обнови (нпр. подигне се нова зграда на рушевинама старе) хипотека се обнавља.

51. Право прече куповине (право преступа и право прекупа)

Право прече куповине овлашћује једно лице (ималац права прече куповине, прекупац) да захтева од сопственика, када се одлучи да ствар прода, да му је понуди пре свих осталих купаца, а ако сопственик не поступи овако, него прода ствар трећем лицу, право прече куповине овлашћује прекупца да захтева да му се ствар уступи по цени и под условима под којим је закључен уговор о продаји. Право прече куповине се састоји из два дела:

• право првеснтва и
• право пркупа.

Право прече куповине се може установити законом и уговором.

Законско право прече куповине – када сопственик намерава да прода пољопривредно земљиште дужан је да га понуди: комшији, зељорадничкој задрузи, општини; у случају продаје шуме предност имају: организација која управља шумом, општина; општина има право прече куповине приликом продаје пословних просторија, као и земљишта у грађевинским подручјима; када сопственик продаје стан предност имају: сувласник, ималац станарског права, општина; брачни друг има право прече куповине када се у извршном поступку продају ствари које су приликом деобе припале другом брачном другу.

Уговорно право прече куповине – настаје најчешће из уговора о продаји; обавеза купца да, у случају продаје, понуди најпре продавцу да он купи ствар по цени и по условима под којим купац намерава да је прода трећем лицу.

Законско право прече куповине није ограничено временски, а уговорно право прече куповине престаје после истека рока који је предвиђен уговором. Законом се одређује најдужи рок у коме се може вршити уговорно право прече куповине и тај рок износи 5 година и рачуна се од дана када је закључен уговор.

Право прекупа – када сопственик одлучи да прода ствар, дужан је да обавести о томе носиоца права прече куповине и саопшти му цену и услове намераване продаје. Носилац права прече куповине мора у року од 30 дана од дана обавештења да одговори.

Право прекупа – ако сопственик не обавести носиоца права прече куповине о намераваној продаји и не понуди му да ствар купи, него закључи уговор о продаји са трећим лицем, прекупац има право да побија закључен уговор о продаји и да захтева да се ствар њему уступи по цени и под условима који су били предвиђени у уговору о продаји.

52. Однос закупца према закуподавцу и према трећим лицима

Уговор о закопу и правна дејства која он производи проучавају се у облигационом праву. У тренутку кад закуподавац испуни своју обавезу предаје, закупац стиче право да се користи закупљеном стварју. Право коришћења омогућава закупцу непосредну фактичку и правну власт на закупљеној ствари.

У тренутку закључења уговора о закупу, закупац стиче право да од зскуподавца захтева предају, мада још увек нема никакво право на ствари, него само обично право потраживања према закуподавцу. Ако закупац самовласно, не чекајући да му закуподавац преда ствар, узме ствар у државину и почне је употребљавати, закуподавац ће моћи да захтева повраћај ствари. Закупац не може спречити да закуподавац преда закупљену ствар неком другом повериоцу (нпр. купцу или неком другом закупцу), чак и ако је уговор о закупу закључио пре него шро је био закључен уговор о продаји или други уговор о закупу. Закупац има:

1. овлашћење употребе – после предаје закупац долази у непосредан однос са закупљеном стварју, чиме се омогућава његово овлашћење употребе. Садржину непосредне правне власти закупца на закупљњеној ствари сачињавају: право закупца да фактички користи закупљену ствар и његово право да правним послом пренесе фактичко коришћење на треће лице. Колики ће бити обим овлашћења, одређује се уговором о закупу или законом. Правило је да закупац има право на потпуну употребу ствари. Да ли ће моћи закупац да коришћење уступи другоме , или да закупљену ствар изда даље у закуп (подзакуп) то се одређује уговором (или законом).
2. овлашћење прибирања плодова – обим овлашћења одређује се уговорм. Ако у уговору нема посебних одредби, правило је да плодови припадају закупцу. Закупац стиче плодове са закупљене ствари одвајањем.
3. државина – закупац после предаје стиче непосредну државину на закупљеној ствари, а закуподавцу преостаје непосредна државина. Закупац може имати потпуну фактичку власт на ствари само у оном обиму у коме се простире његово право коришћења.
4. државинска заштита – закупчева фактичка власт наствари ужива државинску заштиту. Закупац може употребити самопомоћ да би заштитио своју државину, може поднети и посесорне тужбе и односу на трећа лица и у односу на закуподавца.

Закупац може своје право коришћења супростављати не само закуподавцу, него и свим трећим лицима која своја права не закупљљену ствар изводе из закуподавчевог права својине. За уговорнике уговор ствара права и обавезе, трећима се уговор може само супроставити. Супротстављивост је обелжје уговора које постоји уз правна дејства која уговор производи.

Ако закуподавац (после извршене предаје закупцу) у току трајања уговора о закупу, прода закупљену ствар и пренесе право својине на прибавиоца, ова неће моћи избацити закупца из закупљене ствари, иако је постао сопственик.

Супротстављање закупчевог права пре предаје – закупац може супроставити своје право прибавиоцу само ако је овај у тренутку закључења уговора о отуђењу знао за постојање уговора о закупу.

Супростављање закупчевог права после редаје – закупац може супроставити своје право прибавиоцу без обзира на та да ли је овај знао за постојање закупчевог права. Ово правило важи и за покретне и за непокретне ствари.

53. Појам и значај земљишних књига

Земљишне књиге су јавни регистри у којима се уписују непокретне ствари и стварна права на непокретностима, као и нека облигациона права на овим стварима (нпр. уговорно право и право прекупа). Непокретности имају положај који се не мења, па је олакшана евиденција.

У земљишну књигу уписују се две врсте непокретности: земљишта и зграде.

Земљишне књиге су јавне књиге и подаци који се у њих уписују доступни су свима.

Начела земљишно-књижног права:

1. начело уписа (формално начело) – стварна права са непокретнстима могу се стећи само уписом у ЗК, представља начин прибављања стварних права на непокретнсотима. Упис права својине у ЗК има конститутивно дејство – укњижба представља тренутак кад купац стиче право својине, све што је до уписа предузето представља само припрему. Стварна права се стичи и престају уписом у ЗК.
2. начело јавности – ЗК су јавне књиге, њихова садржива је доступна свима. Свако може тражити да погледа било који ЗК уложак и захтевати да му се изда писмени извод из земљижних књига. Право разгледања се односи на главну књигу и на збирку исправа и на помоћне књиге.
3. начело поуздања у земљишне књиге – да је садржина ЗК веродостојна, а то значи истинита и потпуна.
4. начело легалитета – означава да ЗК суд испитује по службеној дужности да ли су испуњени предвиђени услови за упис. Суд оцењује формалне услове за упис у ЗК. Не оцењује правоснажност правног посла који служи као правни основ за упис.
5. начело првенства (приоритета) – ранији упис ужива првенство у односу на доцнији.

54. Катастар

Катастар је евиденција о земљишту која садржи податке о положају, облику и површини земљишних парцела о начину коришћења (култури) и плодности (бонитету) и о катастарском приходу и кориснику. Катастар је јавна књига и свако може добити увид у податке катастра у службеним просторијама надлежног геодетског органа. Ипак јавност катстра није без изузетака, посебним прописом може се искључити излагање на увид појединих катастарских података. Заинтересована странка може захтевати и писмену исправу о појединим катастарским подацима, и у овом случају се може посебнимпрописом ограничити издавање исправа. Послове премера и катастра земљишта воде органи управе општински (општински геодетски орган), покрајински и републички, а обављање премера и уношење података у катастар обавља се по службеној дужности.

Катастар земљишта се израђује на основу геодетског премера. Премер омогућава да се утврди тачно простирањем величина и облик земљишта и да се одреди његов положај у односу на друга земљишта.

Катастар земљишта састоји се из:

4 катастарских планова

4 катастарског операта.

Катастарски планови пружају слику о положају и облику свих земљишта која леже у једној катастарској општини.

Катастарски операт представља збирку прописа и прегледа у којој су сабрани подаци о површини катастарских парцела, о култури, плодности и класирању земљишта, о катастарском приходу и корисницима. Операт се састоји од ових прописа и прегледа:

1. списак катастарских парцела;
2. поседовни листови;
3. сумарни преглед поседованих листова;
4. прегледа поседованих листова по културама и класама;
5. азбучни преглед сопствениа и других корисника.

Основна јединица у систему катастра је катастарска парцела, то је део земљишта које се користи на исти начин (има исту културу) и припада истом сопственику. У катастру су све катастарске парцеле једне општине означене бројевима почев о један па на даље (нпр. 1, 2, 3 итд.). Ако се постојећа парцела мора поделити на више парцела, нове парцеле носе и даље катастарски број старе працеле (нпр. 3) али се изражавају у облику разломка, тако што се у имениоцу означава њихов унутрашњи редослед (нпр. 3/1, 3/2, 3/3 итд.). Више парцела чини катастарску општину. Подручје катастарске општине се не поклапа са подручјем општине као друштвено-политичке заједнице. Катастарска општина обухвата обухвата по правилу подручје једног насељеног места,али се може образовати једна општина за два или више места. Две или више катастарских општина представљају катастарски срез.

Катастар је основ евиденције. Земљишне књиге се ослањају на катастар. Непокретности се у земљишном књигама означавају према подацима из катастра.

Катастарска парцела је природна целина, земљишно-књижно тело је правна целина.

Једно земљишно-књижно тело може се састојати од једне катастарске парцеле, а може бити сстављено и од више катастарских працела, док једна катастарска парцела не може садржати виже земљишнокњижних тела.

1. Састав земљишних књига

Земљишна књига се састоји из:

1. главне књиге;
2. збирке исправа;
3. збирке катастарских планова;
4. регистра;
5. помоћне евиденције.

У главну књигу се уписују земљишта и зграде и права на непокретностима. Главна књига се састоји од земљишно-књижних уложака. Сваки од њих има свој редни број. Земљишно-књижни уложак се води за једно земљишно-књижно тело. Главна књига обухвата земљишта у једној катастарској општини. Постоји онолико главних књига колико има катастарских општина.

Земљишно-књижни уложак је саставни део главне земљишне књиге. Земљишно-књижни уложак има три листа:

1. пописни лист (лист А, поседовница) – обухвата два одељка. У први одељак уписује се земљишно-књижно тело са саставним деловима (катастарским парцелама) ако их има. Ако се земљишно-књижно тело састоји од више катастарских парцела оне се уписују једна испод друге. За сваку парцелу уписује се број под којим се она води у катастарском плану, затим се уписује ознака непокретности и површина у хектарима, арима и квадратним метрима, као и евентуалне примедбе. Други одељак пописног листа предвиђен је за упис стварних права.
2. власнички лист (лист Б, властовница) – у власнички лист се уписује име сопственика и правни основ прибављања права својине (уговор о продаји, уговор о поклону, уговор о размени, тестамент, судска одлука, решење управног органа итд.). Уписују се и ограничења у погледу управљања или располагања земљишно-књижним телом која су везана за личност сопственика (нпр. малолетност, одузимање пословне способности итд.). Уписују се ограничења у погледу располагања земљишно-књижним телом коај се односи на личност сопственика непокретности (нпр. да је сопственик малолетан). Он ограничења у располагању ЗК телом која се односе на било ког сопственика уписане непокретности уписују се у теретни лист, а у власнички лист се уноси напомена да посоји овакво ограничење.
3. теретни лист (лист В по азбучном реду, лист Ц по абецеди, теретовница) – уписују се стварна права и друга земљишно-књижна права која оптерећују ЗК тело, ограничења у располагању која погађају сваког сопственика непокретности и све забране и отуђења и оптерећења. У теретни лист се уносе хипотека и натхипотека, личне службености, стварне службености, реални терети, право прече куповине, право откупа и право закупа. Теретни лист је намењен обавештењу купца о томе које све обавезе, ограничења и терете има садашњи сопственик непокретности, јер ће то погађати њега ако прибави право својине. Забране отуђења и оптерећења уписују се у теретни лист, а само се напомињу (чине видљивим) у власничком листу.

Збирка исправа је скуп исправа на основу којих се врше уписи у главну књигу. За сваки упис потребно је поднети одређене исправе. Збирка исправа може само објашњавати недовоњно јесне уписе.

Збирка катастарских планова – је део земљишне књиге. Катастар земљишта и земљишне књиге треба стално да буду у сагласности. Све промене у погледу ЗК тела, подаци о објектима на земљишту и представљања у плановима спроводе се и у катастру и у земљишним књигама.

Регистри – су помоћне књиге које омогућавају лакше и брже сналажење у главној књизи. Постоје:

4 стварни регистар – представља попис катастарских парцела у једној катастарској општини.

4 именик – преставља азбучни (абецедни) списак сопственика и других титулара земљишно-књижног права (хипотекарни повериоци, плодоуживаоци, титулари права стварне службености).

Помоћна евиденција: дневник ЗК писмена – у дневник се уписује према редномброју дан кад је ЗК писмено стигло пријемној канцеларији са белешком о пријему, име странке или назив органа или организације који су упутили писмено, ознака земљишта, дан судског решења и дан кад је извршен упис у земљишне књиге, лица која треба обавестити о упису итд.

1. Права која се могу уписати у земљишне књиге

У земљишне књиге уписују се стварна права на непокретностима (зградама и на земљишту) и поједина облигациона права кад се односе на непокретне ствари.

У ЗК могу се уписати: право својине на непокретностима и сусвојина, заједничка својина и етажна својина, стварне службености, личне службености не непокретним стварима, хипотека и натхипотека, реални терети и право грађења, право закупа, право прече куповине и право откупа. Сва ова права се називају земљишно-књижна или књижна права.

Права која се не уписују у земљишне књиге: станарско право, законско право прече куповине, право закупа према Закону о облигационим односима, право ретенције, права која се односе уопште на ствари (лична права, ауторска, проналазачка права, за која и постоје посебни регистри), права која имају објект покретне ствари као ни облигациона права, наследно право, легат и државина.

1. Укњижба и предбележба

Укњижба (укњижење) је упис у ЗК којим се коначно прибављају или губе ЗК права. Укњижбом се постиже или коначно прибављање ЗК права и тада се упис назива интабулација, или долази до престанка (брисања) ЗК права и тада се упис назива укњижба брисања или екстабулација.

Укњижба представља у нашем правном систему начин стицања стварних права на непокретности. Право својине на непокретности, стварне службености, право хипотеке и др. стварна права на непокретности у начелу се могу стећи само уписом у ЗК, односно укњижбом.

Упис у земљишне књиге не може постојати самостално, независно од уговора о продаји непокретности, који представља правни основ прибављања стварних права непокретности. Упис производи правно дејство само ако се заснива на пуноважном уговору о продаји непокретности и ако испуњава и остале услове потребне за упис. За укњижбу стварних права на непокретним стварима потребно је да буду испуњени следећи услови:

û упис је дозвољен само против лица које је уписано као књижни претходник;

û за упис је потребна писмена изјава (приватна или јавна) о правном основу;

û за укњижење је потребна изречна изјава књижног претходника да пристаје да се прибавилац укњижи (Clausula intabulandi).

Предбележба је упис којим се условно прибављају или губе земљишно-књижна права. Услов се састоји у томе што је потребно да се предбележба оправда. Судбина предбележног права је независна и зависи од тога хоће ли предбележба бити оправдана. Ако се предбележно право оправда, оправдање ће имати ретроактивно дејство, те ће се сматрати да је ЗК право стечено од тренутка када је било предбележено, а не од тренутка када је дошло до оправдања. Ако не дође до оправдања, брише се и сама предбележба на молбу учесника тако да се сматра као да уписа није ни било.

Смисао предбележбе је у задобијању првенственог реда када лице које настоји да стекне ЗК право није у стању да постигне укњижбу. А укњижбу није могуће издејствовати зато што исправа има неки недостатак.

Предбележба се оправдава на тај начин што се уклањају недостатци због којих исправа није била погодна за укњижбу. Предбележба треба да се оправда у року од 15 дана када је одлука о предбележби достављена тражиоцу.

Од тренутка оправдања предбележбе ЗК право је дефинитивно стечено или је коначно престало да постоји. Стицање или губљење књижног права рачуна се од тренутка када је предбележба била уписана, а не од тренутка оправдања предбележбе.

1. Забележба

Забележба је упис одређених правних чињеница које могу бити од утицаја на постојање ЗК права. Чињенице које се уписују:

1. забележба спора – представља упис чињенице да је ималац ЗК права поднео тужбу којом захтева брисање неке укњижбе и повраћај у пређашње ЗК стање. Забележбу спора може захтевати само оно лице чије је ЗК право повређено укњижењем права неког другог лица.
2. забележба забране отуђења и оптерећења – има за сврху да упозори прибавиоца да сопственик не може слободно располагати непокретношћу.
3. забележба хипотекарне тужбе – хипотекарни поверилац може тражити да се у земљишној књизи забележи да је поднео тужбу против сопственика хипотековане непокретности.
4. забележба првенственог реда – има временски ограничено дејство. Сопственик непокретности може тражити да се у земљишну књигу упише првенствени ред за неки будући упис.
5. забележба малолетности – да је сопственик непокретности малолетан. Упис ове чињенице је од значаја за сва лица која имају намеру да прибаве ЗК право јер их упозорава на то да малолетни сопственик нема пословну способност и да према томе не може пуноважно пренети право својине.

1. Фикција апсолутне тачности

Фикција апсолутне тачности означава да се стање у земљишним књигама има узети за тачно по протеку прописаних рокова. О сваком упису у земљишне књиге, суд обавештава заинтересована лица (сопственик, хипотекарни поверилац итд.). Ако сматрају да су њихова ЗК права повређена, могу поднети тужбу за оспоравање уписа у року од 30 дана од достављања. Ако тужилац није био обавештен о упису рок је 3 године.

1. Тапијски систем

Тапијски систем постоји на оном подручју наше земље на коме нису уведене земљишне књиге (Јужна Србија, АП Косово).

У тапијском систему постоје:

1. тапија;
2. интабулационе књиге.

Тапија је јавна исправа која ствара обориву претпоставку да је лице означено у њој сопственик непокретности (претпоставка о праву својине).

Поседовање тапије не ствара фикцију апсолутне тачности. Једно лице може имати тапију у рукама, па ипак не бити власник непокретности означено на тапији, а могуће је да друго лице има право својине, а да нема тапију.

У књигу тапија уписују се издате тапије и њихова садржина. Књигу тапија води суд у коме се оверавају тапије. Књига тапија је јавна и свако је може разгледати и добити писмени извод из ње. Књига тапија има мању сигурност од земљишних књига. Тапијска књига представља регистар копија издатих тапија.

Тапија се издаје на молбу заинтересованог лица. Уз молбу се подносе докази о основу стицања права на непокретности (нпр. исправа о уоговору о продаји).

У тапијском систему пренос тапије представља начин прибављања за стицање права својине на основу уговора, јер уговор сам за себе није довољан за пренос права својине на прибавиоца. Преносилац и прибавилац дају изјаве у суду да се право својине на непокретноси преноси са преносиоца на прибавиоца. У тапији се уписује да је извршен пренос и тапија се предаје прибавиоцу.

Интабулационе књиге су јавне књиге у које се у тапијском систему уписује хипотека и друга права на непокретностима. Интабулационе књиге воде судови.

Интабулација је упис којим се коначно стиче заложни право на непокретности и друга права на туђој непокретности. Поверилац треба да поднесе пуноважну исправу која служи као основ за интабулацију (писмена исправа о уговору, тестамент, судска исправа).

Исправа о уговору треба да садржи потпис дужника и његову изречну изјаву да пристаје на интабулацију.

Прибелешка је упис условног прибављања хипотеке или другог права. Она се уписује ако исправа нема све потребне елементе. Мора се оправдати у року од 15 дана.

Komentari (0)

RSS link na komentare

Ime

Email

Komentar

smanji | povećaj

Dodaj komentar