Seminarski Maturski Diplomski Rad

1. Pojam i predmet međunarodnog poslovnog prava

MPP je skup pravnih pravila kojima se regulišu međunarodni ekonomski odnosi. To je disciplina koja se povezuje sa privrednim pravom, međunarodnim javnim pravom, međunarodnim privatnim pravom, i drugim granama prava. Za predmet proučavanja obuhvata međunarodne pravne odnose, promet roba i usluga i s tim u vezi se zaključuju međunarodni ugovori. Međunarodna plaćanja, sudstvo, privredne arbitraže su opsteg karaktera i predmet izucavanja jedne države koje se javljaju u međunarodnim poslovnim odnosima.

Međunarodno poslovno (privredno) pravo predstavlja skup pravnih pravila kojima se regulišu međunarodni ekonomski odnosi. To je mlada pravna discipline koja afirmaciju dobija u zadnje vreme. Određeni autori smatraju da treba da ima status posebne pravne discipline, a postoje i oni koji smatraju da se ne može raditi o posebnoj grani prava. Razvojem međunarodnih ekonomskih odnosa međunarodnog poslovnog opštenja između poslovnih (privrednih) subjekata iz različitih država i uvećanog prometa robe i usluga na međunarodnim relacijama nužno je egzistiranje posebne pravne discipline, kao što je Međunarodno poslovno (privredno) pravo.

Predmet izučavanja Međunarodnog poslovnog prava su međunarodni privredni odnosi, kako u sferi prometa roba tako i usluga i svi međunarodni privredni ugovori koji se u vezi sa tim prometom zaključuju između privrednih subjekata iz različitih država. Predmet izučavanja Međunaordnog poslvonog prava su i međunarodna plaćanja, međunarodno sudstvo i međunarodne privredne arbitraže. Pored toga predmet međunarodnog poslovnog prava i njegovog izučavanja su i međunarodne privredne i ekonomske organizacije opšteg i regionalnog karaktera. Osim toga, predmet izučavanja Međunarodnog poslovnog prava su i privredne organizacije jedne države koje se kao subjekti javljaju u međunarodnim poslovnim odnosima.

Predmet izučavanja Međunarodnog poslovnog prava bilo bi kongento imperativno pravo države, koja je posebno značajna kao ograničavajući faktor međunarodnih poslovnih opštenja. U imperativno pravo pripadali bi svi oni instituti koji se odnose na spoljnotrgovinsko, devizno i carinsko poslovanje i režim ili uslovi izvoza i uvoza, uslovi za obavljanje spoljnotrgovinskog prometa, privremeni uvoz i izvoz, obavljanje poslovnih delatnosti u inostranstvu, strana ulaganja u međunarodnom poslovnom pravu, carinska ograničenja, devizna ograničenja i dr.

Međunarodno poslovno pravo izučava i norme i pravila dispozitivnog karaktera. To su pravila koja privredni subjekti svojom voljom ugovaraju i odnose se na regulisanje njihovih ugovornih odnosa. Postoji autonomija volja ugovornih partnera, ali je ona u delu međunarodnog poslovnog prava dobrim delom i ograničena. Ograničenja slobode ugovaranja i autonomija volje poslovnih subjekata u dve ili više različitih država, vrlo je često predviđena i diktirana od strane ekonomski jačih subjekata u međunarodnom poslovanju. Međunarodni privredni subjekti kao ekonomski jači, vrlo često su monopolisti u određenoj privredno pravnoj oblasti ili privrednoj grani, propisuju često uslove putem unapred odštampanih kada nude drugim ugovornim stranama da pristupe ili ne pristupe, da prihvate ili ne prihvate, ponuđeni ugovor. U međunarodnim privrednim opštenjima i međunarodno privredno-ekonomskim relacijama velike privredne organizacije i korporacije, kao ekonomski jače, nameću svoje uslove poslovanja ekonomski slabijim stranama. U međunarodno privredno-pravnim odnosima vrlo teško se i postavlja pitanje jednakosti i ravnopravnosti poslovnih partnera iz dve različite države i odstupanja od opšteg pravnog pravila da su svi privredni subjekti jednaki i ravnopravni u pravu.

Subjekti Međunarodnog poslovnog (privrednog) prava- Kao subjekti Međunarodnog poslovnog (privrednog) prava, pojavljuje se međunarodna zajednica, država, kao i društva koja obavljaju određene privredne delatnosti. Međunarodna zajednica nije subjekt prava, pa samim tim i nije subjekt međunarodnog poslovnog (privrednog) prava. Međutim, vrlo često, međunarodna zajednica indirektno postaje značajan faktor međunarodnog poslovnog (privrednog) prava.

Ujedinjeni Narodi (UN) mogu neke države i da isključe od međunarodnog poslovnog (privrednog) opštenja, uvođenjem raznih mera zabrana i ograničenja uvoza, izvoza, transporta roba, vršenja usluga i sl., kao oblika sankcija za neko njihovo ponašanje koje međunarodna zajednica sankcioniše, kao nedolično i neodgovarajuće.

Država je subjekt međunarodnog prava, a sa tim i međunarodnog poslovnog (privrednog) prava. Ona stupa sa drugim državama u mnoge ekonomske i poslovne odnose,zaključuje u vezi s tim ugovore, državne sporazume, a vezi sa ekonomskom razmenom roba i usluga. Na bazi ovih ugovora, preduzeća i društva konkretizuju nizom ugovora generalne ugovore, odnosno opšte ugovore, između dve ili više država.

2. Izvori međunarodnog poslovnog prava (privrednog, trgovinskog)

1-medjunarodno javno pravo

2-medjunarodno privatno pravo

3-domaće zakonodavstvo

MPP crpi izvore iz medjunarodnog ugovornog prava, koje zaključuju odredjene drzave, bilo bilateralne ili multilateralne. Domace zakonodavstvo se odnosi na niz zakona kao sto su Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, Zakon o deviznom poslovanju, Zakon o preduzecima, koncesijama, stranim ulaganjima...

Postoji više vrsta izvora međunarodnog poslovnog prava, kao što su na primer izvori koj potiču iz međunarodnog javnog prava (međunarodno izvori i međunarodno običajno pravo) izvori koji potiču od međunarodnog privatnog prava, izvori koji potiču iz automnog domaćeg zakonodavstva, izvori iz automnog međunarodnog trgovinskog prava kao što su tipski ugovori, običaji i uzanse, opšti uslovi poslovanja, kodifikovana prava.

Izvori koji potiču iz međunarodnog javnog prava-

Međunarodni ugovori predstavljaju značajan izvor međunarodnog poslovnog (privrednog) prava. Radi se o dvostranim ili višestranim ugovorima koji se u pravu i nazivaju se konvencijama. Dvostrane konvencije, nazivaju se bilateralnim konvecijama i njih najčešće zaključuju iz oblasti međunarodnog poslovno prava i međunarodnih ekonomskih odnosa, određenih država sa drugom državom i rekulišući međusobno ekonomske i privredne odnose. Za međunarodno poslovno (privredno) pravo značajni su multilateralni ili višestrani sporazumi i konvencije koje zaključuje više država međusobno, kao što je to bio Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT), tj. Sporazum o Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO), kao organizacija koja je formirana umesto GATT-a.

Konvencije predstavljaju snažan izvor međunarodnog poslovnog prava i obavezne su za zemlje koje su pristupile i ratifikovale takve međusobne konvencije. Od trenutka ratifikacije ista kovencija predstavlja čak i snažniji izvor prava u odnosu na domaće zakodavstvo i domaće propise. U slučaju sukoba (kolizije), ratifikovane konvencije i domačeg zakona, jaču pravnu snagu ima pravna norma iz međunarodne konvencije, nego pravna norma iz domaćeg zakona.

Međunarodno običajno pravu u međunarodnom prometu roba i usluga pojavljuje se običaji, posebno oni koji se primenjuju dugi niz godina. Ovakvi običaji za dugom primenom često se kodifikuju ili prenose u druge izvore prava, na primer, međunarodne konvencije opšte uslove poslovanja. Mogu se pojavljivati običaji i uzanse za poslovanje na određenom tržištu ili u određenoj oblasti, delatnosti, kao na primer, prometni običaji. Prometni običaji se često u međunarodnim trgovinskim odnostima javljaju kao nekodifikovani i nastaju stihijno u svakodnevnoj trgovinskoj praksi.Običaji su posebno značajni kada se radio o distancionim prodajama, isporukama robe, dostavljanja robe, tehničkim rešenjima u transportnim sredstvima pri prevozu robe u međunarodnom transportu. Poslovni običaji imaju znatno širu primenu od prometnih običaja, na primer, poslovni običaji u vezi sa projektovanjem i izgradnjom objekata i dr. Poslovni običaji su opštiji i odnose se na određene grane i privredne oblasti, a promenti običaji na jedno preduzeće. Poslovni običaji predstavljaju određeni opšteprihvaćen način poslovanja pri obavljanju robnog prometa i vršenju usluga sa inostranstvom. Kodifikovana pravila mnogih spoljnotrgoviniskih preduzeća i društava nastala su dugom upotrebom i primenom određenih postupaka i pravila u međunarodnom poslovnim opštenjima. Kada se ti običaji dugim nizom upotrebe prihvate od većine poslovnih subjekata, posebno od ekonomski ”jačih” dolazi do njihove kodifikacije od strane međunarodnih privrednih organizacija. Međunarodna trgovinska komora u Parizu je izvršila kodifikaciju u međunarodnim trgovačkim poslovima međunarodne prodaje sa transportnim klauzulama i preuzimanja rizika, u vezi sa prevozom i oštećenjem robe u toku tog prevoza na jednu od ugovornih strana (prodavca i kupca), poznata kao INCOTERMS.

Opšti pravni principi u međunarodnom pravu predstavljaju značajne izvore međunarodnog poslovnog prava kojima se omogućava u mnogim državama zaštita određenih prava i interesa. Princip uzajamnosti (reciprocetita) omogućava jednoobrazno postupanje u odnosu na svakog pravnog subjekta u dve različite države, posebno kod primene bilateralnih konvecija. Reciprocitet predstavlja značajan princip međunarodnog poslovnog prava. Po principu reciprociteta, omogućava se konkretnom subjektu da ostvari neko pravo u određenoj državi, ali isto tako, da i subjekt iz te države (koja je takvo pravo dala) ima pravo da u toj državi (čiji subjekt ostvario neko pravo), realizuje takvo ili slično pravo. Bilo bi nepravično da jedan privredni subjekt u međunarodnim poslovnim odnosima ima neko pravo u određenoj zemlji, neku povlasticu, beneficiju i dr., a da drugi subjekt iz te države, ne može da ostvari isto takvo ili slično pravo u toj državi (koja mu je dala pravo). Princip koordinacije tj, snaga u međunarodno poslovnom pravu se pre svega može odnosi na subjekte međunarodnog poslovnog prava, gde isti treba da pri zaključenju i realizaciji međunrodnog poslovnih poslova, putem koordinacije svojih volje ugovoraju međunarodne privredne poslove. Ta koordinacija volja često se potiskuje u drugi plan od strane ekonomski “jačih” subjekata koji nameću svoju volju, diktiraju uslove pri zaključenju ugovora i dr.

Izvori koji potiču iz međunarodnog privatnog prava- Međunarodno privatno pravo reguliše odnose pravnih i fizičkih lica, kao odnose sa građansko – pravnim stranim elementom, ali i odnose koji se odnose na međunarodno poslovno pravo (na pr. Nacionalnost preduzeća i dr.)

Izvori domaćeg prava- Domaće pravo kao i domaće zakonodavstvo stvara određene opšte akte kojima se regulišu određeni ekonomski odnosi sa inostranstvom. Tu se pre svega radi o zakonima, kojima se reguliše spoljnotrgovinsko poslovanje. To su kongetni propisi, imperativne prirode, koji čine ekonomski javni poredak jedne države. Domaći privredni subjekti ne mogu u svom poslovanju sa inostranstvom, zakonitosti pri zaključivanju i realizaciji poslovnih odnosa iz oblasti prometa robe i usluga, pozitivne zakonske propise svoje zemlje. Inostrani privredni subjekti, pored svojih autonomnih propisa, moraju imati u vidu domaće zakonodavstvo naše zemlje, kada su im poslovni partneri naši privredni subjekti. U našem pozitivnom pravu može se istači više zakona, koji su od posebnog značaja za međunarodno poslovanje naših privrednih subjekata ali i stranih privrednih subjekata: Zakon o spoljnotrgovinskom preduzeću, Zakon o deviznom poslovanju, Zakon o preduzećima, Zakon o stranim ulaganjima, Carinski zakon i dr. Za ugovore u međunardonom poslovnom pravu, posebno je u našem pravu značajan Zakon o obligacionim odnosima. Ovaj zakon je osnovni izvor prava za ugovore u poslovnom pravu.

Izvori prava koji reglišu međunarodne poslovne operacije- U ove izvore prava mogu se istaći oni izvori koji regulišu međunarodni robni promet i usluga. Radi se o građanskim i trgovačkim zakonicima ili drugim odgovarajućim izvorima prava koje donosi određena država, nacionalnim propisima javnog prava i sl.

Autonomno međunarodno trgovinsko pravo- Pravila autonomnog međunarodnog trgovinskog prava dovode do pravne sigurnosti subjekata koje ista primenjuju u međunarodnim poslovnim odnosima i kao takve predstavljaju vrlo značajan izvor međunarodnog poslovnog prava.

Drugi izvori međunarodnog poslovnog prava spadaju i tipski ugovori za razne poslove robnog prometa. Kao izvori međunarodnog poslovnog prava, mogu da posluže i opšti uslovi poslovanja ( špediterskih, skladišnih i drugih organizaacija ), koji su doneti od strane nacionalnih gradnskih udruženja. Takođe, značajan izvor su i poslovni i proizvodni standardi.

Arbitražna praksa i praksa nacionalnih sudova predstavlja značajan izvor međunarodnog poslovnog prava. Arbitražna praksa usklađuje određeni nesklad koji postoji između pravila nacionalnih zakonodavstava.

3. Načela međunarodnog poslovnog prava

1. Nacelo nezavisnosti drzava

2. Nacelo slobode opstanka drzava i njihovo postojanje

3. Nacelo ravnopravnosti drzava

4. Nacelo ne mesanje u unutrasnje poslove drzava

5. Nacelo teritorijalnog suvereniteta i integriteta

6. Nacelo reciprociteta

7. Nacelo slobode trgovine

Načelo slobodne trgovina – polazi od toga da je slobodna trgovine u principu bez ikakvih ograničenja i zabrana. Slobodna trgovina označava i slobodno formiranje cena, bez uplitanja sa strane, ograničenja od strane države i sl. U vezi sa ovim načelom postavljaju se ustanove koje imaju za cilj da se unapredi slobodnu trgovinu ili istu oteža. Trebalo bi istaći monopol, on je kao ustanova, suprotan principu sobodne trgovine. Subjekti koji imaju monopol u sferi proizvodnje, prometa, u dobroj meri ograničavaju slobodnu trgovinu drugim privrednim subjektima. Monopol je ograničenje, a često i isključenje principa slobodne trgovine za neke subjekte, a za druge neograničenu slobodu. Prepebencijalni institut, omogućava površćeni položaj privrednih subjekata država, kada je zainteresovana za uvećanu međunarodnu privrednu saradnju, razmenu sa određenom državom daje domaćim subjektima niz prepebencijala (povlašćene carinske stope, povoljnijeg režima uvoza) kako di unapredila robnu razmenu sa određenim privrednim subjektima iz konkuretne države.

Načelo slobodnog saobraćaja i trgovine – ima za cilj da se sloboda transporta i plovidbe na međunarodnim relacijama odvija slobodno. Međutim, kada se radi o slobodi plovidbe teritorijalnim i unutrašnjim vodama važe drugačija pravila, po osnovu međunrodnim pravilima. Konvencije o teritorijalnom moru i spoljnom morskom pojasu, istom konvencijom se utvrđuje da države prostiru svoj suverenitet i izvan svog kopnenog prostora i na unutrašnje vode i moski pojas pored obale koji se naziva teritorijalno more.

Sloboda suvozemnim i vazdušnim komunikacijama – na međunarodnom planu predružena je i sloboda suvozemnim (drumski, železnički prevoz) kao i slobodna vazdužna plovidba.

Načelo slobode transfera novca, novčanih vrednosti i dobiti – sloboda transfera novca odnosno dobiti i novčanih vrednosti praati slobodnu trgovinu. Ovo načelo ima veliki značaj za razvitak međunarodnih ekonomskih i poslovnih (privrednih) odnosa. Na međunarodnom planu, zaključene su mnoge konvencije koje imaju za cilj unapređenje sloboda transvera novca i novčanih vrednosti, kao i doneti propisi i zakoni od strane niza država koji imaju za cilj da ispoštuju ovu slobodu transvera.

Načelo reciprociteta – tj. Uzajamnosti je načelo za maloprodajne odnose. Omogućava uzajamno ponašanje država ugovornica, tako što jedna ugovorna strana daje određene pogodnosti, povlastice, da bi druga ugovorna strana dobila odgovorajuću polasticu ili pogodnost. U praksi se često primenjuje kod međunarodnih trgovinskih ugovora, posebno kad se tiče olakšica pri uvozu i izvozu roba, oslobođenja od plaćanja carina na proizvode…

Minimalni sistem – minimalna pravila su skup pravila tj. Njihov minimum koji određena država mora da obezbedi kao savremena međunarodna država stvarnim privrednim subjektima.

Načelo nacionalnog tretmana - podrazumeva izjednačavanje stranih subjekata sa domaćim privrednim subjektima. Putem ovog načela, strani subjekt ne može imati lošiji pravni tretman od domaćeg privrednog subjekta. Domaća država obezbeđuje stranim licima ista prava koja imaju i domaća lica.

Prepebencijalni tretman (klauzula povlašćenja položaja) – ovim tretmanom se stvaraju beneficije, pogodnosti, sniženja stopa, oslobađa se plaćanje carine …

Sistem pravičnog tretmana – ili sistemske nediskriminacije tj. Jednakog i pravičnog postupka za sve zemlje i njihove subjekte. Ovim sistemom bi trebalo dovesti sve privredne subjekte u jednake ili približno jednake uslove obavljanja nekih delatnosti u određenim državama.

4. Svetska trgovinska organizacija (STO)

Svetska trgovinska organizacija pojavljuje se kao '' naslednica '' – sledbenica GATT-a. Od 1. januara 1995. godine, stupio je na snagu Sporazum o osnivanju Svetske trgovinske organizacije kojoj su pristupile sve ranije članice GATT-a. Osnovne funkcije STO-a su: nadzor i sprovođenje multilateralnih i plurateralnih trgovinskih sporazuma koji svi skupa predstavljaju STO. Sporazum o stvaranju STO nastao je iz Urugvajske runde pregovora i sadrži više sporazuma, kao sastavnih delova nove organizacije. Radi se o sledećim sporazumima: Finalnom aktu Urugvajske runde koji sadrži akte multilateralnih trgovinskih pregovora, Sporazum iz Marakeša o osnivanju STO, Opštem sporazumu finalnog akta Urugvajske runde o trgovini i uslugama iz 1994.god. Uz sporazum o osnivanju STO dodati su u posebnim aneksima i

Sporazum o trgovini uslugama, Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine, kao i Opšti sporazum o carinama i trgovini. STO nije prosto proširenje GATT-a. Između GATT-a i STO postoje i određene razlike:

1) GATT je predstavljao međunarodni multilateralni sporazum, dok je STO pravno lice-organizacija sa svojim sekretarijatom;

2) GATT se primenjivao na privremenoj osnovi, a obaveze STO su stalne i potpune;

3) pravila GATT-a su se primenjivala na trgovinu robom, dok se pravila STO –a primenjuju ne samo na robu već i na usluge i trgovinske aspekte prava intelektualne svojine;

4) sistem rešavanja sporova u STO je mnogo brži i manje podesan za blokiranje u odnosu na GATT-ov raniji sistem;

5) GATTje imao i sporazume multilateralnog i plurateralnog karaktera dok STO ima skoro sve sporazume multilateralnog karaktera i predstavljaju obavezu za sve zemlje članice. Osnovni organ STO je Ministarska konferencija koju sačinjavaju su predstavnici zemalja članica STO. Ista konferencija sastaje se najmanje svake druge godine gde se donose odluke o svim pitanjima. Treba istaći da Generalni savet čine sve zemlje članice STO-a. On ispoljava svoje funkcije putem organa nadležnog za rešavanje sporova na način što prati primenu procedure za rešavanje sporova i kroz telo nadležno za reviziju trgovinskih politika-koje sprovodi koristan nadzor nad politikama zemalja članica. Ministarska konferencija STO-a je osnovala još tri tela koja su odgovorna Generalnom savetu STO-a i to: Komitet za trgovinu i razvoj, Komitet za platno-bilansna ogrničenja, Komitet za budžet, finansije i administraciju. STO pored međunarodne trgovine, pod svoj režim uključuje i poljoprivredu, tekstil, usluge, direktne investicije koje utiču na trgovinu i intelektualnu-industrijsku svojinu. STO se rukovodi određenim principima i načelima kojima bi i u budućnosti ovakva međunarodna trgovinska organizacija zasnivala svoj rad. Radi se o sledećim principima: status najpovlašćanije nacije, nacionalnom tretmanu odnosno trgovini bez diskriminacija, podsticaju razvoja i ekonomskih reformi, koncesijama u međunarodnoj trgovini. Klauzula najpovlašćenije nacije podrazumeva da sva prava, prednosti, pogodnosti, privilegije i imuniteti koje jedna strana ugovornica odobri jednom proizvodu poreklom iz određene zemlje biće odmah i bezuslovno proširene na sličan proizvod koji je poreklom iz te zemlje ili je namenjen teritoriji svake druge strane ugovornice. Nacionalni tretman podrazumeva da se takse i ostale unutrašnje dadžbine kao i zakoni, propisi koji se odnose na prodaju, transport, kupovinu, stavljanje u prodaju, neće primenjivati na uvozne ili domaće proizvode kako bi se na taj način vršila zaštita nacionalne proizvodnje. STO polazi od posebne važnosti liberalizacije trgovine, koja je nužna za rast i razvoj nacionalnih privreda. Kvote u međunarodnoj trgovini su gledano generalno, nepoželjne i zabranjene. STO posebno vodi računa o podsticanju razvoja i ekonomskih reformi, posebno kod zemalja u razvoju, a zemljama u razvoju daje određeni rok za prilagođavanje, s tim što im daje i određenu tehničku pomoć. Veći deo članica STO su bile članice GATT-a., nekoliko zemalja pristupilo je kasnije kada su završile pregovore sa ovom organizacijom i potpisale Finalni akt Urugvajske runde. Procedura pristupa novih zemalja bi se ogledala u sledećem: u prvoj fazi Vlada države podnosi zahtev, mora dostaviti STO-u memorandum koji bi obuhvatio sve aspekte nacionalne trgovinske i ekonomske politike, što se odnosi na STO sporazume. Vlada stupa u pregovore sa zainteresovanim zemljama članicama STO-a u cilju davanja koncesija u sferi roba i usluga. Prilikom ponovnog stupanja naše zemlje u međunarodne organizacije posebno u STO, nužno je prilagođavanje naše zemlje zahtevima STO-a, što se pre svega ogleda u prilagođavanju spoljnotrgovinskog režima naše zemlje zahtevima STO-a, razrade legalnih mera zaštite, carinskih i vancarinskih instrumenata.

5. Međunarodni monetarni fond (MMF)

MMF osnovan je 1945. god. Kada je i stupio na snagu Statut međunarodnog monetarnog fonda usvojen formalno 1944. god. U BretonVudsu (SAD). Statu MMF-a je od tada menjan u dva navrata 1969 i 1978.godine. članstvo u Fondu je uslovljeno članstvom u Svetskoj banci ( Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj ), pa postoji vrlo bliska veza između ove dve organizacije. Na čelu MMF-a je Savet guvernera sa izvršnim odborom. MMF-om rukovodi generalni direktor koji kao organ predstavlja fond o kojeg bira Izvršni odbor MMF-a. Guverner emisione banke zemlje članice MMF-a je i član Saveta guvernera Fonda. Pet zemalja ( SAD, Velike Britanije, Nemačke, Francuske i Japan) imaju najveći broj glasova i kod njih SAD imaju najviše glasova u Fondu. Osnovni ciljevi MMF-a se razvijanje međunarodne monetarne saradnje, olakšavanje širenja i razvijanja međunarodne trgovine, održavanje razvoja proizvodnih snaga, zaposlenosti i realnog dohotka, devizne stabilnosti, uvođenje multilateralnog sistema plaćanja između država članica za tekuće transakcije sa ciljem da se eliminišu smanjivanje stepena prezaduženosti država i smanjivanje neravnoteženosti platnih bilansa zemalja članica. Uloga Fonda je i garantovanje zemljama članicama mogućnosti pod jednakim uslovima, povremeno korišćenje sredstava Fonda, kako bi one popravile svoje platne bilanse. Kao prioritetno pitanje MMF-a je utvrđivanje pariteta valuta zemalja članica kao neophodnog uslova za razvoj međunarodne trgovine i razmene uopšte. Tokom 1949.godine je utrađeno značajno prilagođavanje pariteta i sprovođene su mnoge mere devalvacije u zemljama članicama. Neke zemlje su utvrdile paritete svojih valuta u saglasnosti sa MMF-om, a neke su imale “plivajuće” kurseve svojih valuta. MMF je bio protiv ovih plivajućih kurseva i smatrao je da su te mere privremenog karaktera. Kasnije je MMF insistirao da pozajmice iz fonda budu kratkoročne i utvrdio je posebnu kamatnu skalu koja je imala za cilj da kotira. Zemlje članice da pozajmljena sredstva ovog fonda vraćaju što pre. Svaka zemlja članica fonda ima 250 glasova i još po jedan glas za svaki 100.000 SAD $ svoje kvote. Sistem kvota je najvažnija karakteristika delovanje MMF-a i na osnovu kvote se određuje broj glasova, zemlje članice doprinosi i povećanja tih doprinosa. Kvota održava snagu privrede određene države, svaka država članica Fonda plaća članarinu Fondu i ona je srazmerna kvoti koja je je od MMF-a određena. To daje veliku prednost u upravljanju fondom i zemljama članicama čije su kvote velike. To je bio i uzrok stvaranje posebnog kluba razvijenih zemalja, na bazi opšteg aranžmana za zaduživanje. Savet guvernera fonda određuje visinu članarine i da li će biti ista u vidu specijalnih prava vučenja ili u valuti zemlje članice. Ova specijalna prava vučenja emituje fond i raspodeljuje ih prema zemljama članicama da bi povećao postojeće rezerve. Nastala su 1969. god. Specijalna prava vučenja MMF daje odobravanje odgovarajućih iznosa na računima država članica. Od 01. januara 1981.god. sistem specijalnih prava vučenja je modifikovan na pet svetskih valuta ( SAD $, engleska funta, nemačka marka, francuski franak i japanski jen). Svakoj članici državi MMF-a se na osnovu učesšća u novčanom potencijalu MMF-a određuje kreditna tranša koje zemlja članica može da koristi radi popravljanja svog platnog bilansa. Ovo korišćenje sredstava fonda se vrši putem stand-by aranžmana ili direktnim vučenjem od fonda MMF odobrava zemlji članici kredit koji ona može da koristi. Uobičajeni vremenski period stand-by aranžmana je jedna godina, ali se na zahtev zemlje članice može produžiti ali taj rok ne može biti duži od tri godine. Prvobitna funkcija stand-by aranžmana imala je kreditnu ulogu i cilj im je bio da zemljama članicama omoguće kupovinu stranih sredstava za plaćanje. Kasnije su se u MMF-u odobravali krediti i kada su kvote zemlje članice niže od potreba,s tim što je zemljama trebalo da omogući da u granicama svojih kvota kupuju valute. Oni su imali i funkciju da povećaju kreditnu sposobnost zemlje članice. Sredstva fonda su se skoro automatski odobravala ovim zemljama članicama koje su tražile finansijska sredstava do iznosa 25% svoje kvote u cilju rešavanja svojih platno-bilansnih poteškoća. Kada su sredstva tražena do visine 100% kvote zemlje članice MMF-a, tada se fond trebao uveriti da članica vodi odgovarajući ekonomski i monetarnu politiku u skladu sa ciljevima fonda. Kada se MMF uveri o potrebi odobravanje finansijskih sredstava zemlji članici, tada ih odobrava u granicama stand-by aranžmana. Jugoslavija je bila članica MMF-a, ali je sa uvođenjem ekonomskih sankcija UN suspendovana iz tog fonda.

6. Međunarodne ekonomske organizacije regionalnog karaktera

1) Regionalne ekonomske komisije UN-a posle osnivanja UN-a i posle odre|enih iskustava iz rada Ekonomskog i socijalnog saveta bilo je neophodno stvoriti komisije koje bi obuhvatile pojedina područja i tako su nastale četiri regionalne ekonomske komisije: za Evropu (1947 god) za Aziju i Daleki Istok (1948) i za Latinsku Ameriku i za Afriku. Cilj ovih komisija je bio da se olakša ekonomska obnova Evrope i drugih zemalja da se sačine i podrže studije ekonomskih i tehnoloških problema i problema razvoja. Evropska komisija (ECE) predstavlja evropsku univerzalnu organizaciju koja preko svojih komiteta ( za poljoprivredu, šumarstvo, čelik i dr) i podkomiteta rešava probleme razvoja određenih poslovnih (privrednih) oblasti i grane , uspostavlja veću privrednu saradnju između mnogo država i dr. Sastoji se iz komisije, tehnoloških komiteta i sekretarijata. ECE je uradila niz tipskih ugovora kao što su za žitarice, za izvoz i uvoz meke rezane građe, za međuprivrednu prodaju južnog voća, uvoz i izvoz čvrstih goriva i dr.

2) Organizacija za ekonomsku saradnju – osnovana je u Parizu 1948 godine i njoj su pristupile sve zemlje koje su bile korisnice Maršalovog plana (odnosno saradnju SAD i Kanade su imale statut pridruženih članova u trenutku osnivanja i razlog pristupanja je bio ekonomski jer su imale položaj kreditora zemljama članicama OEPS. 1960 god. SAD i Kanada su postale punopravni članovi i tada je izmenjen naziv – Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Organi ove organizacije su: Savet i Izvršni komitet. Osnovni zadatak ove organizacije je na ekonomskom planu, usklađivanje uzajamnih delatnosti zemalja članica.

3) Evropska zajednica (Evropska unija) – tri organizacije su ranije smatrale se evropskom zajednicom: Evropska zajednica za ugalj i čelik, Evropska ekonomska zajednica (Evropska unija) i Evropska zajednica za atomsku energiju. 1968 godine obrazuju se zajednički organi i donose zajedničke odluke u skladu sa ugovorom i osnivaju odgovarajuće zajednice i ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik u Parizu 1951, Rimski ugovor o osnivanju EEZ 1957 god i Rimski ugovor o osnivanju Evropske zajednice za atomsku energiju 1957 godine.

4) Evropska zajednica za ugalj i čelik (CECA) – osnovana je 1951 godine u Parizu, u cilju stvaranja ekonomski snažne grupacije za određena ključna privredna područja i u cilju razvoja privrede zemalja članica i podizanja životnog standarda stanovništva. Organi Evropske zajednice za ugalj i čelik su Visoka vlast, Skupština zajednice, Specijalni savet, Savetodavni komitet i Sud pravde. Osnivanjem CECA stvoreno je zajedničko evropsko tržište za ugalj, čelik i rude gvožđa.

5)Evropska ekonomska zajednica (Evropska unija) je bila poznata pod nazivom Zajedničko evropsko tržište (EEZ). EEZ je stvoren Rimskim ugovorom 1957 god.. Stupio je na snagu 1.1.1958 godine koji su zaključili: SR Nemačka, Francuska, Italija, Holandija, Belgija, Luksemburg. Cilj EEZ je stvaranje zajedničkog tržišta, carinske unije i uzajamna privredna saradnja. 1955 godine su ukinute međusobne carine između država članova Evropske unije i stvoreno je jedinstveno tržište, u perspektivi je bila jedinstvena valuta. Organi Evropske unije su: Skupština, Savet komisije i Sud pravde.

6) Evropsko udruženje slobodne trgovine (EETA) osnovano je 1959 godine u Stokholmu.

7. Evropska unija (EU)

Evropska ekonomska zajednica je u početku svoga rada bila poznata i pod nazivom Zajedničko evropsko tržište (EEZ) i ako to nije bio zvaničan naziv, jer zvaničan naziv je bio Evropska ekonosmka zajednica, koja je stvorena Rimskim ugovorom 1957.god.Ugovor je stupi na snagu 1.1.1958.godi koji su zaključili: Italija, Francuska,Savezna Republika Nemačka, Holandija, Belgija i Luksemburg. Njen cilj je bio stvaranje zajedničkog tržišta, stvaranje carinske unije i uzajamna privredna saradnja. Zadnjih godina je taj cilj i ostvaren i stvorena je Evropska unija gde su od 1995.god. ukinute međusobne carine između država članica EU. Stvoreno je jedinstveno tržište sa perspektivom jedinstvene valute. Ujedinjenje Evrope u ekonomskom smislu reči se javlja kao nužna potreba iz razloga što je bila pritisnuta između SAD-a i SSSR-a i imala je izbor da se ujedini ili da se priključi nekoj od postojećih ekonomskih sila. Organi EU su: skupština, savet, komisija i sud pravde. Skupština EU se sastoji od predstavnika država koji donose odluke shodno ugovoru o osnivanju EEZ. Ugovorom je predviđeno da pojedine države imaju sledeći broj poslanika, a time i glasove: Francuska 36, SR Nemačka 36, Italija 36, Holandija 14, Belgija 14 Luksemburg 6. Zaseda po pravilu jednom godišnje. Savet EU je organ koji donosi odluke bilo konsenzusom, kvalifikovanom ili običnom većinom. On je nadležan da uklađuje opštu politiku država članica i donosi odluke koje imaju za cilj da se uskladi njihova privredna politika. Komisije kao izvršni organ ima 9 članova sa mandatom od 4 godine. Zadatak komisije je da brine o primeni ugovora i propisa koje donosu nadležni organi EU. Sud pravde ko pravosudni organ, ima dužnost da obezbedi pravnu primenu Rimskog sporazuma. Sastoji se od 7 sudija. Osim već navedenih ciljeva EU, zajednica ima cilj i da se ostvari ekonomska ekspanzija i podigne životni standard u državama članicama. To se može postići uklanjanjem carinskih i kvalitativnih ograničenja, stvaranjem zajedničke tarife prema trećim zemljama, uklanjanje barijere za slobodnu cirkulaciju robe, radne snage, usluga i kapitala, stvaranjem zajedničke ekonomske politike u oblasti agrara i saobraćaja, izjednačavanjem zakonodavstva u zemljama članicama i dr. Svi navedeni zadaci EU planirani su da se ostvare u tri etape u trajanju od po četiri godine. Krajnji cilj zajednice je da se postigne ne samo jedinstveno tržište nego i potpune monetarne i carinske unije. Zajednica podrazumeva međusobno ukidanje carine između država članica i uvođenje zajedničke carinske tarife prema trećim zemljama. Jedinstvenim evropskim aktom iz 1986.god. uveden je i novi organ Evropsko veće koje sačinjavaju šefovi država i vlada članica, kao i predsednika Komisije Evropske zajednice. Članom 8 Jedinstvenog evropskog akta iz 1986.god. se predviđa da svaka evropska država može zahtevati da postane članica i zahtev podnosi Savetu EU, koji o tome se izjašnjava jedoglasnom odlukom. Da bi jedna država mogla da pristupi EU potrebno je da ispuni određene uslove: 1) geogravski uslov ( da se država nalazi u Evropi),

2) ekonomski uslovi ( da u toj državi postoji sobodna tržišna privreda sa određenom stopom razvoja ), 3) politički uslovi ( da se radi o državi u kojoj postoji demokratski sistem i višepartijski parlamentarni sistem).

SFRJ je imala određene sporazume o saradnji sa EU. To je bio trgovinski sporazum SFRJ i EEZ zaključen 1970.god., kada je naša zemlja dobila tretman najpolašćenije nacije, kako u pogledu carina i dažbina koje se preuzimaju prilikom uvoza robe i tako i pri izvozu i drugim pogodnostima koa na primer, prilikom obavljanja carinskih formalnosti i carinjenja. Naša zemlja je u trgovinskoj razmeni sa EEZ imala bogatu razmenu roba, kao i veliki izvoz naših proizvoda, mesa i mesnih prerađevina i dr. Posle ukidanja ekonomskih sankcija od UN očekuje se dalja ekonomska saradnja između naše zemlje i EU.

8. Autonomija volje i ograničenje autonomije volje (slobode ugovaranja)

Princip ili nacelo autonomije volje manifestuje se u sledecem:

- ugovorne strane su slobodne da izaberu svog ugovornog partnera, sa kojim zele da zakljuce odgovarajuci ugovor

- ugovorne strane su slobodne u pogledu izbora vrste ugovora u medjunarodnom poslovnom pravu

- slobodno regulisu sadrzinu ugovora

Nacelo autonomije volje je sloboda ugovaranja i podrazumeva da ugovorni partneri slobodno odlucuju da li ce uopste zakljuciti neki ugovor i pod kojim uslovima decidno ce zakljuciti pojedini ugovor. Predmet ugovorne obaveze mora da bude moguc, dopusten i odredjen.

Sloboda ugovaranja podrazumeva po Zakonu o obligacionim odnosima da pravno lice zakonom moze zakljucivati ugovore u pravnom prometu u okviru svoje pravne sposobnosti.

Strane ugovornice ne mogu zakljucivati ugovore koji bi bili suprotni javnom poretku. Najcesca ogranicenja u medjunarodno privrednim odnosima, odnose se na sadrzinu ugovora, na formu ugovora i na nacin zakljucenja. Kod ogranicenja autonomije volje, a koja se odnose na sadrzinu ugovora putem imperativnih propisa, mozemo dati primer: ugovor o pribavljanju patenta znanja i iskustva mora da sadrzi izmedju ostalog, obavezu davaoca patenta da ce primenom patenta i znanja i iskustva proizvesti robu ugovorenog kvaliteta, kao i da za vreme trajanja ugovora primaocu stanja stavlja na raspolaganje unapredjenje patenta. Forma ugovora je veoma znacajna kada se radi o ovim poslovima.

Načelo volje ugovornih strana se ogleda u sledećem:

1. ugovorne strane su slobodne da izaberu svoj ugovornog partnera sa kojim žele da zaključe određeni ugovor u međunarodnom poslovnom pravu,
2. ugovorne strane su slobodne u pogledu izbora vrste ugovora u međunarodnom poslovnom pravu,
3. ugovorne strane po pravilu samostalno regulišu sadržinu ugovora.

Sloboda ugovoranja ipak nije apsolutna i trpi određena ograničenja. Ograničenje volje putem prinudnih, imperativnih (kogentnih) propisa sloboda ugovoranja pretpostavlja da je predmet obaveze moguć i dopušten, određen ili odrediv. Kod nas Zakon o obligacionim odnosima predviđa da pravno lice može da zaključi ugovore u pravnom prometu u okviru svoje pravne sposobnosti. Ukoliko je ugovor zaključen suprotno ovome, bio bi nevažeći i ne bi proizvodio pravno dejstvo. Ograničenje slobode ugovoranja javnim poretkom i dobrim običajima – javni poredak podrazumeva imperativne, kogentne norme koje strane ugovornice ne mogu zaobići pri zaključenju i realizaciji pojedinih ugovora privrednog prava. Strane ugovornice u međunarodnom poslovnom pravu moraju stalno imati u vidu imperativne norme jer one ograničavaju slobodu ugovoranja, posebno što se tiče sadržine i forme ugovornog odnosa. Strane ugovornice moraju obrati pažnju na date trgovinske običaje i običaje stranke na koje se ugovor odnosi. Ograničenje slobode ugovaranja koja se odnose na sadržinu ugovora. Ovakva ograničenja slobode ugovoranja u pogledu saržine ugovora ograničenih imperativnim propisima postoji kod raznih ugovora, na primer kod ugovora o prodaji robe koja se odnosi na prodaju određenih prehrambrenih proizvoda (moraju biti u skladu sa pozitivnim zakonima da budu podobni za ljudsku ishranu, da ispunjavaju određene zdravstvene, veterinarske i fiosanitetske uslove koji su zakonom predviđeni). Drugo ograničenje autonomije volje ugovornih strana a koja se odnosi na sadržinu ugovora, u međunarodnom poslovnom pravu je kod tipskih ugovora. Ekonomski jače strane diktiraju ovakve ugovore u privrednim odnosima, na primer brodari pri prevozu robe u pomorskom saobraćaju putem brodskih ugovora koji su unapred odštampani na formularu sa svim značajnim klauzulama, gde je često i sadržina ugovora unapred određene i gde druga ugovorna strana može samo da prihvati i potpiše ili ne prihvati i ne potpiše ( take it or leave it ). Ograničenje autonomije volje u pogledu forme ugovora – forma međunarodnih poslovnih ugovora je takođe veoma značajna, jer se radi o diskrecionim pravilima poslovanja gde su strane ugovornice najčešće u dve različite države, da bi se zaključio ugovor lakše dokazivali i brže izvršavali. Iz tih razloga je neophodno da ugovori budu zaključeni u pismenom obliku. Veliki deo nacionalnih zakonodavstava smatra da ukoliko neki od ugovora nisu zaključeni u pismenoj formi smatraju se ništavnim i ne preuzimaju nikakva pravna dejstva za ugovorne strane. Ugovori u međunarodnom poslovnom pravu se često zaključuju i na uanpred odštampanim formularima i predviđenim obrascima koji ne moraju uvek biti adhezioni ugovori. Ograničenje autonomije volje putem saglasnosti trećeg lica pri zaključivanju nekih ugovora u međunarodnom poslovnom pravu se zahteva i odobrava od strane državnog organa tj. Nadležnog organa.

1. Dispozitivne i kogentne (imperativne) norme u međunarodnim poslovnim ugovorima i spoljnotrgovinsko, devizno i carinsko pravo pri zaključenju ugovora

Ugovori koji su zaključeni u međunarodnom privrednom poslovanju su zakon za stranke i one su dužne da iste kao takve i izvršavaju. Pri izvršavanju zaključenih ugovora u međunarodnom poslovnom (privrednom) prometu, osim dispozitivno – ugovorenih normi koje su strane ugovornice potpisale, mogu se isprečiti i imperativni propisi koji su kogentne prirode i obavezni su za strane ugovornice pa se isti kao takvi mogu poštovati. Propisi imperativne prirode koje je jedna država ili obe države strana ugovornica propisale, ne mogu se voljom strana ugovornica izmeniti ili ih ne primeniti. Imperativni propisi koji su propisani u državama strane ugovornice obavezuju strane ugovornice u međunarodnim poslovnim (privrednim) odnosima i smatraju se kao obavezni za zaključenje ugovora. Može se desiti da ugovor bude nevažeći iako je zaključen saglašnošću volja strana ugovornica jer je zaključen suprotno imperatvnim propisima. Može se takođe dogoditi da iako je jedna strana ugovornica prodala drugoj strani određenu robu, da se isti ugovor ne može ni izvršiti jer je suprotan imperativnim propisima, koji na primer zabranjuju uvoz takve robe. Najbolje je rešenje da strane ugovornice u međunarodnim poslovnim ugovorima predvide zakon koji će se primeniti na njihove ugovore odnosno pod uslovom da dođe do spora između njih. Ako to ne učine, onda je i dužnost suda ili međunarodne arbitraže. Posebno je važno za strane ugovornice u međunarodnim poslovnim odnosima da znaju koje je pravo merodavno, nadležno ako se primeni na njihov ugovorni odnos.

Izbor merodavnog nadležnog prava -Najbolje je rešenje da strane ugovornice u međunarodnim poslovnim (privrednim) ugovorima predvide zakon koji će se primeniti na njihove ugovorne odnose, pod uslovom da dođe do spora između njih. Ako one to ne učine, onda je to dužnost suda ili međunarodne arbitraže. Svakako je posebno važno i za strane ugovornice međunarovnim poslovnim (privrednim) odnosima da znaju koje je pravo merodavno, nadležno da se primeni na njihov ugovorni odnos. Čak i kod izvršenja ugovora, nezavisno od toga da li će doći do spora ili ne, nužno je odrediti primenu nadležnog prava. Dužnost je i suda da utvrdi pravo koje su strane ugovornice svojim voljama to želele, odnosno pravo koje je u najbližoj vezi sa ugovorom. U takve prezumptivne(?) okolnosti pri određivanju primene međunarodnog prava, spadaju mesto zaključenja ugovora (lex loci contractus), pravo mesta državljanstva ili domicila, odnosno mesta gde treba da se održi arbitraža.

Savremeno je shvatanje, da u nemogućnosti da se utvrdi pretpostavljena volja ugovornih strana u međunarodnim poslovnim (privrednim) ugovorima, da treba primeniti pravo koje je u najbližoj vezi sa ugovirom. Kad se to ne može postići, traže se i druga prezumptivne rešenja.

Imperativno spoljnotrgovinsko, devizno i carinsko pravo, pri zaključenju ugovora međunarodnog poslovnog (privrednog) prava

Radi se o mnogim normama koje se odnose na spoljnotrgovinsko kogentno pravo kao što su spoljnotrgovinski propisi režimi uvoza i izvoza roba, carinsko pravo, devizno pravo i dr. Ove norme imperativnog prava su obavezujuće za privredne subjekte, privredne partnere u međunarodnim poslovnim privredno – pravim odnosima.

Vrlo često je autonomija volja, pri zaključenju pojedinih ugovora iz međunarodnog poslovnog (privrednog) prava, posebno izražena, jer se uostalom radi o potpuno dva slobodna i autonomna privredna subjekta koji se nalaze u dve različite države. Međutim ta autonomija volja pri realizaciji pojedinih ugovora, vrlo često, ograničena imperativnim propisima.

Ma kolilo strane ugovornice, u odnosima međunarodnog poslovnog (privrednog) prometa, bile slobodne – pri zaključenju niza ugovora, isto toliko, one su ograničena imperativnim propisima, koji se odnose spoljnotrgovinsko, devizno i carinsko pravo. To strane ugovornice međunarodnog poslovnog (privrednog) prava, uvek imaju u vidu, jer njihova sloboda ugovaranja nije apsoluta i ona je uvek ograničena imperativnimg pravom i može doći u sukob sa tim pravom.

Osnovne obaveze spoljnotrgovinskh preduzeća i pravnih lica, pri obavljanju poslova sa inostranstvom-Osnovne obaveze spoljnotrgovinskh preduzeća i društava, kao i drugih pravnih lica, pri poslovanju sa inostranstvom je potpuno pridruživanje i postupanje, u skladu sa imperativnim propisima koji regulišu poslovanje sa inostranstvom, kao što su: Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, Carinski zakon, Zakon o deviznom poslovanju i drugi zakoni.

Tu su u vezi sa primenom imperativnih propisa, značajna dva principa: teritorijalni i personalni princip. Radi se o dve grupe uslova koji su predviđeni propisima zemlje, u kojoj se obavlja određena delatnost ili dolazi do posledica pravnog posja. Pod teritorijalnim principom se podrazumeva poštovanje zemlje domaćina ili zemlje u kojoj se ostvaraju efekti odrađenog pravnog posla. Tu se, dakle, po ovom teritorijalnom principu, radi o propisima koji se moraju poštovati od svih privredno – pravnih subjekata, bilo domaćih ili inostranih. Teritorijalni princip, bliže označava da se društva i preduzeća, bilo domaća ili strana, moraju pridržavati imperativnih propisa na onoj teritoriji gde ona obavljaju delatnost, odnosno određene aktivnosti.

Personalni princip , označava da privredni subjekti koji obavljaju određenu delatnost, moraju da poštuju propise zemlje porekla i da postupaju u skladu sa tim propisima. Svakako, nužno je u praksi uspostaviti koordinaciju ova dva principa u

međunarodnim poslovnim (privrednim) odnosima - teritorijalnog i personalnog. Tako naši

privredno – pravni subjekti u poslovanju sa inostranstvom, moraju poštivati i teritorijalni i personalni princip, kao i pravila međunarodnog poslovnog (privrednog) prava. Jer sa poštovanjem svih ovih principa i pravila, tek je tada moguće nesmetano obavljanje poslovnih (privrednih) aktivnosti u međunarodnim privrednim odnosima.

10. Uslovi za obavljanje spoljnotrgovinskog odnosno međunarodnog privredno-pravnog poslovanja i oblici spoljnotrgovinskog režima (kvota, dozvola i slobodan uvoz)

Zakonom o poslovanju predviđeno je da spoljnotrgovinski promet i privredne delatnosti u inostranstvu mogu da obavljaju preduzeća i druga pravna lica, kad ispunjavaju uslove koji su propisani istim Zakonom. Spoljnotrgovinski promet može za potrebe svoje delatnosti obavljai domaće fizičko lice koje obavlja privrednu delatnost – preduzetnik, kada je ono upisano u registar kod nadležnih organa, u skladu sa Zakonom o preduzećima i Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju.

Preduzeće i drugo pravno lice stiče pravo da obavlja spoljnotrgovinsko poslovanje od dana upisa tog poslovanja u odgovarajući registar, pod uslovom da Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju nije drukčije propisano. Tada takva preduzeća i druga pravna lica stiču svojstvo spoljnotrgovinskog preduzeća, odnosno spoljnotrgovinskog društva.

Oblici spoljnotrgovinskih režima pri uvozu i izvozu roba-Kao što smo napred izneli, spoljnotrgovinski režim Jugoslavije ima dva aspekta, širi koji podrazumeva imperativno, kogentno pravo,kao skup svih propisa koji regulišu spoljnotrgovinsko poslovanje (zakona, odluka, uredbi, pravilnika i dr.) i uži, koji podrazumeva samo razvrstavanje roba na određene oblika uvoza i izvoza, a koji su predviđeni o posebnoj Odluci o razvrstavanju robe na oblike uvoza i izvoza.

1. Robni režimi.

U skladu sa Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju, sve robe se razvrstavaju na sledeće oblike režimskih ogranočenja uvoza i izvoza, i to kvote („K“) – u okviru koje opšte i pojedinačne kvote. U okviru opštih kvota one mogu biti po količini („KK“) i po vrednosti („KV“), slobodan uvoz i izvoz roba („LB“) i režim uvoznih i izvoznih dozvola („D“).

a) Režim kvota („K“)

U cilju zaštite domaće proizvodnje i ostvarivanja planiranog razvoja, odnosno razvojne politike i zaštitne politike, uvoz i izvoz roba može se regulisati odrađivanjem kvota („K“). Te kvote imaju dva pod oblika - količiniske kvote („KK“) i kvote po po vrednosti („KV“).

Savezna vlada utvrđuje opšte kvote za uvoz robe po tarifnim oznakama Carinske tarife, po vrednosti, odnosni po količini i dinamiku uvoza za period od godinu dana, najdocnije do 30. novembra tekuće godine za narednu godinu. Korišćenje kvota prati i evidentira nadležni savezni organ, a savezni organ nadležan za carinske poslove – prati i sprovodi korišćenje kvota.

b) Režim dozvola („D“).

U cilju izvršavanja međunarodnih ugovora, regulisanja uvoza i izvoza naoružanja (oružja, municije, eksploziva, reprodukcionog materijala za proizvodnju eksploziva, sportskog i lovačkog oružja) i vojne opreme, izvoza i izvoza istorijskih i umetničkih dela i pojedinih plemenitih metala, određena roba se može uvoziti i izvozoziti po onovu dozvole („D“).

Po sistemu dozvola se može uvoziti u Jugoslaviju:

1. roba je čiji je izvoz, odnosno uvoz potrebno pribaviti dozvolu, odnosno odobrenje Saveznog ministarstva za rad, zdravstvo i socijalnu politiku, odnosno Saveznog ministarstva za privredu, ako se izvozi, odnosno uvozi za potrebe veterinarske službe ili zaštitu bilja;
2. roba koja predstavlja merila, za čiji je uvoz potrebno pribaviti potvrdu Saveznog zavoda za mere i dragocene metale da ispunjavaju metrološke i druge uslove propisane zakonom;
3. roba za čiji je uvoz potrebno pribaviti atest o saobraznosti koji izdaje Savezni zavod za standardizaciju ili organizacija koju taj zavod ovlasti;
4. roba za čiji je uvoz potrebno pribaviti mišljenje Saveznog zavoda za standardizaciju o usklađenosti te robe sa Zakonom o standardizaciji i propisima koji su doneti na osnovu toga zakona (saopštenje o homologaciji).

1. Režim slobodnog uvoza i izvoza („LB“).

Sve druge robe koje se ne nalaze na ograničavajućim uvozno – izvoznim režimima se mogu uvoziti i izvoziti slobodno i bez ikakvih ograničenja. One su označene skraćenicim

(„LB“).

11. Usluge u spoljnotrgovinskom prometu

Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju ne daje opüti pojam usluga, ali u svojim odredbama ističe spoljnotrgovinskom prometu prometu mogu da obavljaju preduzeća i druga pravna lica koja su upisana u registar za obavljanje istih usluga. Zakonodavac je naveo vrste poslova koji se smatraju uslugama spoljnotrgovinskom prometu. Radi se o sledećim uslugama: izvođenju investicionim radovima u inostranstvu i ustupanja investicionih radova stranom licu u zemlji; usluge međunarodnog transporta robe i putnika; pomorsko – tehničke na moru i podmorju i druge usluge loje su u vezi sa međunarodnim transportom (međunarodna špedicija, skladištenje, aerodromske takse i agencijske usluge u transportu i sl.), ugostiteljske i turističke, posredovanje i zastupanje u prometu roba i usluga, poštansko – telefonsko – telegrafske i druge telekomunikacione usluge, usluge kontrole kvaliteta i kvantiteta u uvozu i izvozu robe, naučno – istraživačke, istraživačko – razvojne usluge pružanja i korišćenja informacija i znanja u privredi i nauci, usluge atestiranja i druge usluge u skladu sa prihvaćenim klasifikacijama i nomenklaturom.

12. Pojam spoljnotrgovinskog preduzeća i osnivanje (normativni sistem, dozvole, koncesije, odobrenje)

U savremenom smislu reči, pod spoljnotrgovinskim preduzećem se smatra pravno lice koje obavlja spoljnotrgovinski promet i privrednu delatnost na inostranom tržištu radi radi sticanja dobiti. Šire gledano, privredna delatnost spoljnotrgovinskih preduzeća, podrazumeva i spoljnotrgovinski promet roba i pružanje usluga na međunarodnim tržištima.

Prema našem Zakonu o preduzećima je predviđeno da je preduzeće pravno lice koje obavlja delatnost u cilju ostvarivanja dobiti, pa prema tome i spoljnotrgovinsko preduzeće pravno lice je koje obavlja delatnost u cilju ostvarivanja dobiti.

Pravni subjektivitet spoljnotrgovinskih preduzeća - spoljnotrgovinsko preduzeće je pravno lice i može biti vlasnik pokretnih i nepokretnih stvari, odnosno može sticati prava i prezumati obaveze. Spoljnotrgovinsko preduzeće stiče svojstvo pravnog lica, upisom u sudski registar kod nadležnog registracionog suda.

Osnivanje spoljnotrgovinskog preduzeća - Postoji više načina osnivanja i to:

1. Normativni sistem – Osnovni sistem osnivanja spoljnotrgovinskih preduzeća je normativni sistem, po kojem se omogućuje osnivanje spoljnotrgovinskih preduzeća svim licima – osnivačima, kada ispune zakonske uslove koji su unapred predvideli način i postupak osnivanja spoljnotrgovinskih preduzeća. Ovaj sistem, podrazumeva i registraciju spoljnotrgovinskih preduzeća kod nadležnog registracionog suda, prema sedištu spoljnotrgovinskog preduzeća. Taj registracioni sud, nema ovlašćenje da procenjuje da li je celishodno osnivati spoljnotrgovinsko preduzeće već samo da li su ispunjeni uslovi koji su zakonom predviđeni za osnivanje spoljnotrgovinskog preduzeća.

2. Sistem dozvole ili odobrenja – Po sistemu dozvole ili odobrenja, odnosno davanja saglasnosti, u našem pravnom sistemu, postoje potrebe da se pri osnivanju spoljnotrgovinskog preduzeća, pored njegovog upisa u sudski registar izdaje i dozvola za obavljanja poslovnih (privrednih) delatnosti u inostranstvu, od strane nadležnog saveznog organa za ekonomske odnose sa inostranstvom. Jer, kako je do izmena u decembru 2000. god. predviđao Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, preduzeće i drugo pravno lice sticalo je pravo da obavlja spoljnotrgovinsko poslovanje danom upisa toga poslovanja kod nadležnog saveznog organa.

3. Sistem prijava – U našem pravu predviđen je i sistem prijava, određenim slučajevima, kada se radi, kao na primer, o statusnim promenama spoljnotrgovinskog preduzeća po osnovu stranih ulaganja, kao i odluke o osnivanju spoljnotrgovinskog preduzeća sa stranim ulaganjem gde se predviđa da nadležnom Saveznom ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom bude, od strane privrednog subjekta, prijavljeno osnivanje mešovitog spoljnotrgovinskog preduzeća, odnosno stranog ulaganja u roku od 30 dana, od dana potpisivanja ugovora o stranom ulaganju ili od dana donošenja odluke o osnivanju.

4. Sistem koncesija – U nekim slučajevima, kao što je slučaj i sa Republikom Srbijom koja je donela i poseban Zakon o koncesijama, predviđeno je davanje koncesija licima za korišćenje poslovnih (privrednih) bogatstava i dobara u opštoj upotrebi, odnosno od opšteg interesa Tako se citiranim Zakonom, utvrđuju uslovi, način i postupak davanje koncesija za korišćenje prirodnog bogatstva, odnosno dobara u opštoj upotrebi za koje je zakonom određeno da su u svejini Republike Srbije, odnosno za obavljanje delatnosti od opšteg interesa i određuje predmet koncesije, sadržina ugovora o koncesiji, organi nadležni za davanje koncesije, prava na povlastice, prekid i prestanak koncesionog odnosa, finansiranje projekta po B.O.T. sistemu i uređuje druga pitanja od značaja za realizaciju koncesije.

Uslovi za osnivanje spoljnotrgovinskog preduzeća

Zakon o preduzećima predviđa da preduzeća, pa prema tome, i spoljnotrgovinska

preduzeća mogu osnovati fizička, odnosno pravna lica. Zakonom se izričito predviđa da fizička lica

mogu osnovati: ortačko društvo, komanditno društvo, akcionarsko društvo i društvo sa ograničenom odgovornošću. Pravna lica mogu da osnuju: akcionarsko društvo, ograničenom odgovornošću i komanditno društvo, samo u svojstvu komanditora.

Zakon o preduzećima predviđa da država, odnosno jedinice lokalne samouprave, može da osnuje i javno preduzeće, pa prema tome i spoljnotrgovinsko javno preduzeće. Strana pravna i strana fizička lica mogu pod uslovom reciprociteta, takođe, osnivati spoljnotrgovinska preduzeća, pod uslovima koje bliže određuje Zakon o stranim ulaganjima.

Formalni uslovi za osnivanje spoljnotrgovinskog preduzeća

Zakon o preduzećima traži ispunjenje jednog formalnog uslova za osnivanje, produzeća pa prema tome i spoljnotrgovinskog preduzeća, a to je donošenje osnivačkog akta spoljnotrgovinskog preduzeća tj. ugovora o osnivanju. Kod osnivanja jednopersonalnog društva, odluka o osnivanju je osnivački akt društva kojeg osniva jedan osnivač.

Kada se radi o osnivačkom aktu spoljnotrgovinskog preduzeća, odnosno kad je reč o ugovoru o osnivanju ili odluci o osnivanju (zavisno da li spoljnotrgovinsko preduzeće osniva više ili jedan osnivač), isti se sačinjava u pismenom obliku, s tim što se potpisi osnivača spoljnotrgovinskog preduzeća overavaju kod suda.

U slučaju da spoljnotrgovinsko preduzeće osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave osnivački akt spoljnotrgovinskog preduzeća je akt nadležnog organa.

Registracija spoljnotrgovinskog preduzeća

Upisom u sudski registar, određeno spoljnotrgovinsko preduzeće stiče pravnu sposobnost, odnosno pravni subjektivitet. Registracija spoljnotrgovinskog preduzeća obavlja se prema posebnom saveznom propisu Zakonu o upisu u sudski registar, kojim se zakonom uređuju određena pravila van parničkog postupka na osnovu kojih nadležni registracioni sud donosi odluku o upisu u sudski registar određenog spoljnotrgovinskog preduzeća. U sudski registar upisuju se pravna lica i drugi subjekti čiji je upis određen zakonom.

Osnivački akt spoljnotrgovinskog preduzeća

Zakon o preduzećima, predviđa da osnivački akt spoljnotrgovinskog preduzeća sadrži odredbe o:

1. firmi i sedištu spoljnotrgovinskog preduzeća;
2. imenu, odnosno firmi osnivača i adresu, odnosno sedište, sa matičnim brojem građana osnivača;
3. delatnosti spoljnotrgovinskog preduzeća;
4. osnivačkom ulogu;
5. pravima, obavezama i odgovornostima osnivača prema spoljnotrgovinskom preduzeću i spoljnotrgovinskog preduzeća prema osnivačima;
6. uslovima i načinu utvrđivanja dobiti i snošenju rizika;
7. zastupanju preduzeća;
8. zaštitu životne sredine i
9. drugim odredbama koje su zakonom posebno propisane za pojedina oblike spoljnotrgovinskih preduzeća.

13. Vrste spoljnotrgovinskih preduzeća (privredna društva, društveno i javno preduzeće)

Ranije važeći Zakon o preduzećima iz 1988. god., delio je preduzeća sa aspekta vlasništva sredstava, odnosno u čijoj se svojini sredstva nalaze, pa se i u tom smislu mogla izvršiti podela spoljnotrgovinskih preduzeća: na spoljnotrgovinska preduzeća u društvenoj svojini, zadružnoj, mešovitoj i privatnoj svojini. Svaki ovakav tip svojine spoljnotrgovinskog preduzeća, podrazumevao je i različite podvrste. Tako na primer, kod spoljnotrgovinskog preduzeća u društvenoj svojini, pojavljivalasu se: spoljnotrgovinska društvena preduzeća, javno spoljnotrgovinsko preduzeće, spoljnotrgovinsko akcionarsko društvo i spoljnotrgovinsko društvo sa ograničenom odgovornošću kada posluju sredstvima u društvenoj svojini.Takve ili slične podvrste spoljnotrgovinskih preduzeća imala su i spoljnotrgovinsk preduzeća u zadružnoj, mešovitoj i privatnoj svojini.

Zakon o preduzećimanaše zemlje, predviđa sledeće oblike preduzeća i to:

1. privredno društvo,
2. društveno preduzeće i
3. javno preduzeće,

pa se ona mogu na ovaj način osnivati i kada se radi o spoljnotrgovinskim preduzećima.

Imovina spoljnotrgovinskog preduzeća

Kako je predviđeno Zakonom o preduzećima, imovinu preduzeća, pa prema tome i spoljnotrgovinskog preduzeća, čini pravo svojine na pokretnim i nepokretnim stvarima novčanim sredstvima i hartijama od vrednosti i druga prava. Na ovaj način, adekvatnije se definiše imovina spoljnotrgovinskog preduzeća, odnosno razdvaja imovina spoljnotrgovinskog preduzeća, od imovinske mase u spoljnotrgovinskom preduzeću, u odnosu na raniji Zakon o preduzećima po kojem su imovinu spoljnotrgovinskog preduzeća činilestvari, prava i novac. Tako se imovinom, smatra skup prava koja nekom licu pripadaju i to ne sva prava, nego samo građanska subjektivna prava, jer negrađanska – lična prava, politička prava, kao na primer, biračko pravo, pravo na čast i slično, ne ulaze u imovinu. Sve stvari, koje su predmet imovine, smatraju se imovinskom masom, koja se sastoji stvari ali koje se u krajnjoj liniji sve svode na novac.

14. Individualizacija spoljnotrgovinskih preduzeća (firma, naziv i sedište)

Firma spoljnotrgovinskog preduzeća

Spoljnotrgovinsko preduzeće kao pravni subjekat, posluje u pravnom prometu, odnosno preuzima prava i obaveze kao pravno lice pod određenim nazivom – imenom. Taj naziv sa kojim se spoljnotrgovinsko preduzeće u pravnom prometu služi je firma spoljnotrgovinskog preduzeća. Firma je ,dakle, naziv pod kojom spoljnotrgovinsko preduzeće posluje.

Firma spoljnotrgovinskog ortačkog društva sadrži lično ime najmanje jednog člana, uz navođenje da ima više članova i uz oznaku „o.d.“. Firma spoljnotrgovinskog komanditnog društva sadrži lično ime najmanje jednog komplementara i oznaku „k.d.“. U firmi komanditnog društva ne mogu biti uneta imena komanditora.

Firma spoljnotrgovinskog akcionarskog društva sadrži, pored njenog njenog naziva i oznaku „a.d.“.- dok spoljnotrgovinsko društvo sa ograničenom odgovornošću, pored naziva ima i oznaku „d.o.o.“.

Firma spoljnotrgovinskog društvenog preduzeća – ima oznaku „d.p.“, a spoljnotrgovinskog javnog preduzeća – ima oznaku „j.p.“. Firma preduzetnika sadrži njegovo jično ime.

Firma matičnih spoljnotrgovinskih preduzeća može da sadrži oznaku: holding, koncern, kompanija, korporacija, grupacija preduzeća, poslovni sistem i matično spoljnotrgovinsko preduzeće.

Pod istom ili sličnom firmom ne mogu biti upisana kod istog registracionog suda dva ili više spoljnotrgovinskih preduzeća koja vrše istu ili srodnu delatnost.

Sastojci firme spoljnotrgovinskog preduzeća

1) Elementi firme koja ona mora da sadrži. - Firma mora da sadrži naziv, odnosno ime pod kojim se ista pojavljuje u platnom prometu. Firma mora da sadrži oznaku koja upućuje na delatnost spoljnotrgovinskog preduzeća kao i oznaku kojom se bliže obeležava naziv spoljnotrgovinskog preduzeća. Firma mora da sadrži i sedište spoljnotrgovinskog preduzeća.

2) Elementi firme koja ona može da sadrži. – Za unošenje u firmu imena istorijske i druge znamenite ličnosti, potreban je njen pristanak, a kada je to lice umrlo – potreban je pristanak njegovih srodnika do trećeg stepena srodstva u pravoj liniji, odnosno uz dozvolu ili odobrenje nadležnog opštinskog organa, kada tih srodnika nema.

3) Elementi firme koja ona ne može da sadrži. – Kako predviđa naš Zakon o preduzećima, firma ne može da sadrži naziv strane države, kao i nje grb, zastavu i druge državne ambleme niti oznake koje ih podržavaju. Ona ne može da sadrži ni naziv međunarodne organizacije ni njene ambleme. Takođe, firma ne može da sadrži ni znakove za kontrolu i garanciju kvaliteta i usluga.

Skraćena oznaka firme. - Spoljnotrgovinsko preduzeće može imati i skraćenu oznaku firme, koja sadrži skraćeni naziv, oblik i sedište spoljnotrgovinskog preduzeća. Skraćena oznaka firme upisuje se u registar, prilikom upisa u sudski registar.

Korišćenje firme. – U svom poslovanju, spoljnotrgovinsko preduzeće koristi firmu u onom obliku u kojem je ona upisana u registar kod nadležnog registracionog suda.

Prenos promena firme

Firma se može preneti na drugo lice samo zajedno sa spoljnotrgovinskim preduzećem koje pod tom firmom posluje. Kad član privrednog društva čile je lično ime u firmi, prestane da bude član tog društva, društvo može nastaviti sa poslovanjem pod starom firmom, samo uz njegovu saglasnost, s tim što se iz firme mora jasnu videti da on nije više član tog društva.

Kad se spoljnotrgovinsko preduzeće prenese na drugo lice, za dalju upotrebu firme – pribavlja se saglasnost lica čije je ime sadržano u firmi ili saglasnost njegovih naslednika do trećeg stepena srodstva u pravoj liniji. Odluku o promeni firme donosi se na način koji je uređen osnivačkim aktom.

Delatnost spoljnotrgovinskog preduzeća

Spoljnotrgovinska preduzeća i društva postoje radi obavljanja određene delatnosti. Prema tome, delatnost spoljnotrgovinskih preduzeća podrazumeva obavljanje svih poslova od strane jednog spoljnotrgovinskog preduzeća, odnosno društva. Spoljnotrgovinsko preduzeće može obavljati jednu delatnost ili više delatnosti kad ispunjava propisane uslove za obavljanje svi tih delatnosti. Ono može kao delatnost obavljati sve poslove, osim poslova koji se po zakonu ne mogu obavljati kao delatnost spoljnotrgovinskog preduzeća.

Spoljnotrgovinsko preduzeće ne može da se registruje za obavljanje delatnosti niti da menja poslove, ako nadležni organ nije doneo rešenje da su ispunjeni uslovi i u pogledu tehničke opremljenosti, zaštite na radu i zaštite životne sredine, kao i drugi propisani uslovi.

Sedište spoljnotrgovinskog preduzeća

Zakonom o preduzećima je predviđeno, da je sedište preduzeća, pa prema tome i spoljnotrgovinskog preduzeća mesto u kojem se obavlja delatnost spoljnotrgovinskog preduzeća. Kada se takva delatnost obavlja u više mesta, sedištem spoljnotrgovinskog preduzeća smatra se ono mesto u kojem je sedište uprave. Sedište spoljnotrgovinskog preduzeća se upisuje kod nadležnog registracionog suda.

Sastavni deo sedište spoljnotrgovinskog preduzeća je adresa spoljnotrgovinskog preduzeća u određenom mestu koja se, takođe, upisuje kod nadležnog registracionog suda.

U određenim slučajevima, spoljnotrgovinsko preduzeće može da promeni sedište svog spoljnotrgovinskog preduzeća, odlukom organa odtređenog osnivačkim aktom. Osnivačkim aktom može se predvideti da se sedište može promeniti samo uz saglasnost osnivača.

Značaj sedište spoljnotrgovinskog preduzeća je višestruk jer se prema njemu može odrediti nadzor određene opštine nad zakonitošću rada i poslovanja spoljnotrgovinskog preduzeća.

Upis spoljnotrgovinskog preduzeća u sudski registar

Sudski registari, predstavljaju javne knjige koje se vode kod nadležnog registracionog suda u koje se upisuju određene činjenice koje su od posebnog značaja za pravni položaj i poslovanje spoljnotrgovinskog preduzeća i društva.

U sudski registar upisuju se osnivanje, organizovanje i prestanak subjekata upisa kao i statusne i druge promene takvih subjekata.

U sudski registar upisuju se i drugi podaci o subjektima upisa koji su od posebnog značaja za pravni promet kao što su: firma, sedište, delatnost, ovlašćenja u pravnom prometu sa trećim licima, vrsta i obim odgovornosti u pravnom prometu sa trećim licima, vrsta i obim odgovornosti u pravnom prometu sa trećim licima, vrsta i obim odgovornosti za obaveze subjekata upisa utvđenih statutom, imena lica ovlašćenih za zastupanje i granice njihovih ovlašćenja, naziv i sedište osnivača, broj i datum akta o osnivanju spoljnotrgovinskog preduzeća, osnivački ulog i osnovni kapital (koji je upisan i uplaćen). U sudski registar upisuju se i drugi podaci o činjenicama koje su utvrđene zakonom.

Načela upisa, u sudski registar

Upis u sudski registar podrazumeva postojanjeodrađenih načela koji su poznati u pravnoj teoriji;

1. Načelo javnosti;
2. Načelo konstitutivnog dejstva;
3. Načelo jedinstvenosti;
4. Načelo zakonitosti;
5. Načelo obaveznosti upisa;
6. Načelo istinitosti (tačnosti);
7. Načelo savesnosti.

Sadržina sudskog upisa

Upis u sudski registar, obavlja se u registarske uloške. Svaki subjekt upisa u sudskom registru ima svoj registarski uložak u koji se upisuju propisani podaci i koji ima svoj osnovni broj, koji predstavlja stalnu oznaku subjekta upisa.

Postupak za upis u sudski registar

Postupak za upis u sudski registar, obavlja se po pravilima vanparničnog postupka. Postupak za upis u sudski registar je hitan, a o zahtevu za upis u sudski registar u prvom stepenu odlučuje sudija pojedinac, a u drugom stepenu veće sastavljeno od trojice sudija. U postupku za upis u sudski registar, sud donosi odluku u obliku posebne odluke – rešenja ili zaključka.

Podnošenje prijave za upis u sudski registar - Postupak za upis u sudski registar pokreće se podnošenjem prijave na propisanom obrascu. Prijava sadrži zahtev za upis svih podataka i promena koje se upisuju u sudski registar, kao i druge podatke koje mora da sadrži svaki podnesak.

15. Upravljanje spoljnotrgovinskim preduzećem (upravni odbor, skupština, direktor, nadzorni odbor)

Spoljnotrgovinskim preduzećem upravljaju vlasnici tj. predstavnici vlasnika srazmerno udelu u akcijama, osim u slučaju posedovanja akcija ili udela bez prava upravljanja. U našem Zakonu o preduzećima pojavljuje se više organa u spoljnotrgovinskom preduzeću:

1) skupština – organ vlasnika

2) upravni odbor – organ upravljanja

3) direktor – organ poslovanja

4) nadzorni odbor – organ nadzora.

Upravni odbor i direktor spoljnotrgovinskog preduzeća sačinjavaju upravu istog, stim da direktor može biti i član upravnog odbora spolj.preduzeća. Zakon o preduzećima predviđa da direktor spoljnotrgovinskog preduzeća ne može biti predsednik upravnog odbora u društvenom spoljnotrgovinskom preduzeću, javnom spoljnotrgovinskom preduzeću i dr.

1. Skupština – po Zakonu o preduzećima skupština ima sledeća ovlašćenja da donosi statut i utvrđuje poslovnu politiku, usvaja godišnji obračun i izveštaje o poslovanju, odlučuje o povećanju i smanjenju osnovnog kapitala, odlučuje o statusnim promenama, promeni oblika i prestanku spoljnotrgovinskog preduzeća, odlučuje o raspodeli godišnje dobiti i pokriću gubitaka, bira i opoziva članove upravnog odbora, predsednika, donosi poslovnik o svom radu i dr.
2. Upravni odbor – ima sledeće nadležnosti: priprema predloge odluka za skupštinu i izvršava njene odluke, donosi opšte akte koje ne donosi skupština i priprema izveštaje o poslovanju i sprovođenju poslovne politike, priprema godišnje računovodstvene iskaze, stara se o pripremi godišnjeg obračuna, predlaže raspodelu dobiti, bira predsednika upravnog odbora, postavlja i razrešava direktora, donosi investicione odluke kad statutom nije drugačije predviđeno i daje smernice direktoru za ostvarenje poslovne politike i dr.
3. DIREKTOR – ima sledeća ovlašćenja: organizuje i vodi poslovanje spoljnotrgovinskog preduzeća, zastupa spoljnotrgovinsko preduzeće, odgovara za zakonitost rada preduzeća, obavlja druge poslove utvrđene saveznim Zakonom osnivačkim aktom i statutom.
4. NADZORNI ODBOR – ima sledeća ovlašćenja: obavlja nadzor nad zakonitošću rada uprave spoljnotrgovinskog preduzeća i izvršnog odbora direktora, pregleda periodične i godišnje obračune i proverava da li su u skladu sa propisima, proverava poslovne knjige i druga dokumenta da li su u skladu sa propisima i dr.

U spoljnotrgovinskim društvima kapitala koja imaju više od sto zaposlenih biraju se upravni i nadzorni odbor. Prdstavnici vlasnika, članovi uprave i izvršnog odbora direktora i članovi nadzornog odbora biraju se na vreme određeno osnivačkim aktom koje ne može biti duže od 5 godina. Zaposleni učestvuju u upravljanju spolj.pred. u skladu sa našim Zakonom o preduzećima i drugim saveznim zakonima, osnivačkim aktom i statutom spolj.pred. U javnim spolj.pred. i spolj. društvu kapitala sa većinskim društvenim, predstavnici zaposlenih čine trećinu upravnog i nadzornog odbora. U društvu sa većinskim privatnim kapitalom, zaposleni biraju najmanje jednog zaposlenog u upravni i nadzorni odbor. Takođe zaposleni u spolj.pred. imaju pravo da obrazuju savet zaposlenih.

16. Zastupanje, punomoćstvo i prokura kod spoljnotrgovinskih preduzeća

Zastupanje je svako delovanje za drugog i to delovanje za drugog u smislu zaštite njegovih ekonomskih interesa – bez obzira da li zastupnik dobija i punomoćje, da u ime i za račun ovoga preuzima takva prava i obaveze. Ovakvo šire zastupanje obuhvata tzv. indirekto zastupanje koje postoji kod ugovora o komisionu. Tako kod indirektog zastupanja, postoji odnos zastupanja u privrednom smislu reči , jer je za takvo zastupanje karakteristično da zastupnik ulazi u određeni pravni posao za komitenta, da uz naknadu (proviziju) obavi u svoje ime i za njegov račun jedan ili više poslova koje mu komitent poveri. Tom prilikom, zastupnik ne dobija punomoćje da istupa u ime komitenta.

U širem smislu rač, u zastupanje spadaju i poslovi posredništva kod kojih posrednik dovodi u vezu zainteresovana lica, po osnovu naloga, a posao sklapaju zainteresovani subjekti neposredno, direktno. To isto je predviđeno i u nas – Zakonu o obligacionim odnosima gde je istaknuto da se ugovorom o posredovanju, obavezuje posrednik da nastoji naći i dovesti u vezu sa nalogodavcem određeno lice koje bi sa njim pregovaralo o zaključenju određenog ugovora, nalogodavac se obavezuje da mu isplati određenu naknadu, kad taj ugovor bude zaključen.

Zastupanje, u užem smislu, podrazumeva određene oblike kod kojih zastupnik dobija konkretan nalog i punomoćje da svojom izjavom volje, u ime i za račun zastupanog preuzima određena prava i obaveza.

Vidovi zastupanja se mogu posmatrati i sa drugog aspekta, od koga koga je pošao i naš Zakon o obligacionim odnosima. Po tom kriterijumu, zastupnik obavlja zastupanje na osnovu zakona, opšteg akta pravnog lica, akta nadležnog organa ili po osnovu izjave volje zastupanog (na bazi punomoćja), kao i drugog aspekta, da zastupnik obavlja poslove zastupanja kao svoju delatnost, na osnovu posebnih ugovora kao što su na primer, ugovor o komisionu, ugovor trgovinskom zastupništvu i ugovor o posredovanju.

Prokura

Potrebno je istaći, da naš Zakon o preduzećima zadržava institut prokure, kao oblika zastupanja preduzeća, pa prema tome i spoljnotrgovinskog preduzeća. Postoje dva oblika prokure: pojedinačna (individualna) i kolektivna (zajednička, skupna) prokura.

1. Pojedinačna prokura se daje jednom ili većem broju lica, a ako je ona data većem broju lica, tada svaki prokurista ima sva ovlašćenja koja po Zakonu o preduzećima sadrži prokura.
2. Kolektivna prokura se daje dvojici ili većem broju lica zajedno. U slučaju kolektivne prokure, pravni poslovi i radnje punovažni su, kada postoji saglasna izjava volje svih prokurista a izjave volje i saopštenja trećih lica učinjenih jednom od prokurista, smatraju se učinjenim svim prokuristima. Prokurista ne može preneti prokuru na drugo lice.

Prenošenje ovlašćenja

Zastupnik ne može preneti data ovlašćenja na drugo lice izuzev kad mu je to po zakonu dozvoljeno ili ako je takva mogućnost ugovorom predviđena. Izuzetno, zastupnik može to učiniti kad je sprečen okolnostima da određeni posao lično obavi, a interesi zastupanog zahtevaju neodložno preduzimanje određenih radnji ili pravnog posla u celini. Postoje i prekoračenja granice ovlašćenja i kad se ona pojave, zastupani je u obavezi samo ukoliko odobri prekoračenje. Međutim, kad zastupani ne odobri ugovor o roku koji je redovno potreban da se ugovor takve vrste razmotri i oceni, smatra se da je odobrenje odbijeno.

Punomoćje i punomoćnici

Zastupnik spoljnotrgovinskog preduzeća može u okviru u okviru svojih ovlašćenja dati pismeno za zastupanje spoljnotrgovinskog preduzeća. Zakon daje mogućnost da se statutom spoljnotrgovinskog preduzeća ili odlukom organa upravljanja može odrediti, da zastupnik daje punomoćje i drugom licu uz saglasnost odgovarajućeg organa u spoljnotrgovinskom preduzeću.

Vrste punomoćja

Može se istaći, da spoljnotrgovinsko preduzeće može dati više vrsta punomoćja i to:

1) Opšte ili generalno punomoćje. – U nas Zakon o obligacionim odnosima predviđa da punomoćnik kome je dato opšte punomoćje može da preduzima samo pravne poslove koje spadaju u redovno poslovanje. Sam pojam „redovno poslovanje“ nije dovoljno određen, pa da ne bi bilo zabune oko tumačenja ovakvog pravnog standarda, naš Zakon o obligacionim odnosima, određuje šta ne spada u nje domen redovnog poslovanja i da bi za vršenje takvih poslova, odnosno preuzimanju takvih radnji, bilo potrebno posebno punomoćje. U takve posebne poslove, prema citiranom zakonskom osnovu, spadaju preuzimanju menične obaveze, zaključivanje ugovora o jemstvu, zaključivanje ugovora o poravnjanju, zaključivanje ugovora o izabranom sudu i odricanje nekog prava bez naknade.

2) Posebno ili specijalno punomoćje. – Ovo posebno ili specijalno punomoćje se od strane vlastodavca punomoćniku radi preuzimanja određenog konkretnog posla (jednog ili više ali tačno određenih poslova) i za preuzimanje određene vrste poslova. To je predviđeno i našim Zakonom o obligacionim odnosima kada je normirano da se „poslovi“ koji ne dolaze u redovno poslovanje mogu od strane punomoćnika preduzeti samo kada je posebno ovlašćen za preduzimanje takvog posla, odnosno vrste poslova u koje ovaj spada.

3) Poslovno punomoćje. - Zakonom o obligacionim odnosima predviđene su odredbe o poslovnom punomoćju i to one koje regulišu pitanje davanja punomoćja i njegove sadržine kao poslovnog punomoćja.

Ko može dati poslovno punomoćje i njegova sadržina? - Poslovno punomoćje može biti dato , u granicama zakona, od strane spoljnotrgovinskog preduzeća ili pravnog lica i njime ovlastiti punomoćnika da zaključuje ugovore i obavlja ostale poslove koji su uobičajeni u vršenju njihove delatnosti. Da bi se bliže odredio koje su to poslovne delatnosti, zakonodavac nabraja koji se ugovori, odnosno koje pravne radnje ne smatraju uobičajenim i kao takvi ne spadaju u redovne poslovne delatnosti – za koje se, pošto ne ulaze u krug uobičajenih poslova, za njihovo vršenje zahteva posebno odobrenje.

4) Punomoćje trgovačkog putnika. - Trgovački putnik spoljnotrgovinskog preduzeća je specijalna vrsta punomoćnika koji zastupa spoljnotrgovinsko preduzeće – putujući i prodajući robu izvan sedišta spoljnotrgovinskog preduzeća – u inostranstvu. Koju to robu oni mogu prodavati, izričito je navedeno u punomoćju koje mu je izdalo spoljnotrgovinsko preduzeće.

5) Punomoćje po zaposlenju. - Punomoćnicima po zaposlenju, podrazumevaju se lica koja rade na određenim poslovima čije je obavljane vezano za zaključivanje i ispunjenje određenih ugovora, kao što su prodavci u radnjama, lica koja obavljaju određene usluge u ugostiteljstvu (konobari i sl.), lica na poslovima šalterske službe u pošti, banci, kondukteri, piloti, strujardese i druga lica, ovlašćena su samim tim faktom i na zaključenje i ispunjenje konkretnih ugovora koji su vezani obavljanje određenih poslova. Prema tome, punomoćnici po zaposlenju su ovlašćeni da zastupaju spoljnotrgovinsko preduzeće u kojem rade i da na osnovu poslova koji obavljaju zaključuju određene ugovore.

6)posebnu vrstu punomoćja – prokuru.

17. Spoljnotrgovinsko društveno i javno preduzeće u SCG

Soljnotrgovinskim društvenim preduzećem smatra se pravno lice koje obavlja privrednu delatnost u inostranstvu ili spoljnotgovinski promet roba i usluga radi sticanja dobiti i koje u celini posluje društvenim kapitalom koji je podeljen na akcije ili udele određene nominalne vrednosti. Ovo preduzeće se upisuje u sudski regiastar i u registar kod nadležnog saveznog organa za ekonomske odnose sa inostranstvom. Spoljnotrgovinska društvena preduzeća se ne mogu više osnivati, ali postojeća i dalje funkcionišu kao takve. Ona bi se trebala transformisati u spoljnotrgovinska društva ili u državna spoljnotrgovinska preduzeća sa jasno definisanim titularom svojine. Zakon o prduzećima je još 1988 godine faktički zabranio osnivanje novih društvenih spoljnotrgovinskih preduzeća osim javnih. Organi spoljnotrgovonskog društvenog preduzeća su: skupština, upravni odbor, direktor i nadzorni odbor. U malim spoljnotrgovinskim društvenim preduzećima sa manje od 50 zaposlenih ne bira se upravni odbor i nadzorni odbor. Skupštinu spoljnotrgovinskog društvenog preduzeća čine predstavnici zaposlenih i izabrani na način utvrđen statutom. Skupština po pravilu odlučuje javnim glasanjem. U malim preduzećima funkciju skupštine obavljaju svi zaposleni. Neka ovlašćenja skupštine spoljnotrgovinskog društvenog preduzeća su donisi i menja statut, utvrđuje poslovnu politiku, odlučuje o povećanju i smanjenju osnovnog kapitala, bira i opoziva predsednika, članove upravnog odbora, članove nadzornog odbora, revizore i dr. Upravni odbor bira skupština spoljnotrgovinskog društvenog preduzeća i ona priprema predloge odluka za skupštinu i izvršava odluke skupštine, donosi opšte akte koje ne donosi skupština, priprema izveštaj o poslovanju bilans sredstava i bilans uspeha, sprovodi poslovnu politiku, stara se o pripremi godišnjeg obračuna, postavlja i razrešava direktora, bira predsednika upravnog odbora itd. Direktor je organ poslovođenja u spoljnotrgovinskom preduzeću. Njega bira i razrešava upravni odbor, ako nema upravnog odbora (tj. u malim preduzećima) direktora bira i razrešava skupština preduzeća. Direktor spoljnotrgoivnskog preduzeća zastupa preduzeće, organizuje i vodi poslovanje tog preduzeća stara se o zakonitostima rada preduzeća i odgovara za zakonitost rada preduzeća. Nadzorni odbor je organ nadzora koji obavlja nadzor nad radom uprave spoljnotrgovinskog preduzeća i izvršnog odbora, direktora, pregleda periodični i godićnji obračun, utvr|uje da li su poslovne knjige vođene u skladu sa propisima. Statut jugoslovenskog spoljnotrgovinskog društvenog preduzeća je najviši pravni akt. Zakon o preduzeću predviđa da ovo preduzeće mora da sadrži sledeće odredbe: firma, delatnost i sedište, zastupanje, način raspoređivanja dobiti i pokriće gubitka, rezerve, organe spoljnotrgovinskog preduzeća i dr. Spoljnotrgovinsko JAVNO preduzeće je ono koje obavlja delatnost od opšteg javnog interesa a koje osniva država tj. jedinica lokalne samouprave. Ovo preduzeće ima svoju firmu pored naziva dodaje i oznaku “j.p” odnosno “s.j.p” U sudski registar se prilikom osnivanja javnog spoljnotrgovinskog preduzeća upisuje firma i sedište preduzeća. Republički zakoni Srbije – Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa predvi|a sledeće privredne delatnosti u oblasti infrastrukture, elektroprivrede, železnički i PTT saobraćaj, vazdušni saobraćaj, radio televizija i korišćenje u upravljanje dobara od opšteg interesa (šumarstvo, putevi, privreda, vodoprivreda), komunalne i dr. Javna spoljnotrgovinska preduzeća se organizuju u cilju da obavljaju delatnost od opšteg interesa, da delatnost vrše na način kojim se obezbeđuje tehničko-tehnološka i ekonomkso jedinstvo sistma, razvoj i usklađenost sopstvenog razvoja sa ukupnim privrednim ravojem, zaštita i unapređenje dobara od opšteg interesa i životne sredine, kvalitetno zadovoljavanje potreba korisnika. Organi javnog spoljnotrgovinskog preduzeća su: Upravni odbor, nadzorni odbor, direktor. Upravni i nadzorni odbor, osim predstavnika zaposlenih bira osnivač. Direktor bira upravni odbor. Zaposleni takođe učestvuju u upravljanju ovog preduzeća, a kada ih ima više od 50 imaju pravo da obrazuju savet zaposlenih.

18. Spoljnotrgovinska privredna društva (društva kapitala i društva lica)

Stupanjem na snagu Zakona o preduzećima iz 1986 godine i u našem trgovinskom pravu i u međunarodnom poslovnom (privrednom) pravu, javljaju se nove organizacione forme poslovih subjekata, koje su poznate kao spoljnotrgovinska privredna –trgovačka društva. Dele se na spoljnotrgovinska društva, spoljnotrgovinska društva kapitala. Ovakva podela je učinjena obzirom na to koji je element u takvom društvu preovladao, lični ili novčani (kapital). Ako su lica koja se udružuju dala prednost ličnosti sa kojom udružuju određena sredstva i rad, radi se o spoljnotrgoviskom društvu lica, a kada je prednost data kapitalu, govori se o spoljnotrgovinskom društvu kapitala. Sve zemlje Evropske unije poznaju četiri oblika preduzeća, i to su spoljnotrgovinska društva lica (ortačko društvo i komanditno društvo) i spoljnotrgovinska društva kapitala (akcionarsko društvo, postoji ograničenje među osnivačima) Fizička lica mogu osnivati spoljnotrgovinska društva lica, spoljnotrgovinska društva kapitala dok pravna lica samo spoljnotrgovinska društva kapitala i spoljnotrgovinska komanditna društva, ali u svojstvu komanditora. Karakteristike spoljnotrgovinskih poslovnih društava bile bi u skladu sa Zakonom o preduzećima pluraritet subjekata koji čine ova spoljnotrgovinska društva, povezivanje subjekata na profilnom interesu, formiranje imovine spoljnotrgovinskih društava, njeno uvećanje ili umanjenje i odgovornost za poslovanje imovinom. Spoljnotrgovinska društva lica zasnivaju se pre svega na ličnim odnosima lica koja čine to spoljnotrgovinsko društvo, jer predstavlja zajednicu takvih lica. Prema Zakonu o preduzećima osnivači mogu biti sve domaće i sve strane osobe tj. pravna lica pod uslovima uzajamnosti. Ako je ulagač jugoslovenski državljanin koji ima boravište u inostranstvu duže od godinu dana i strano lice, mogu u skladu sa Zakonom o stranim ulaganjima osnivati mešano preduzeće u kojem je učešće stranog kapitala veće od 51%. da bi se preduzeće osnovalo potrebno je da se sklopi ugovor o osnivanju u pismenom obliku. Propis o upisu u sudski registar kada se radi o osnivaču – stranom fizičkom licu, zahteva podnošenje dokaza o identitetu osnivača. Ako se radi o osnivanju akcionarskog društva, morao bi da se sačini ugovor o osnivanju, a ako to društvo osniva jedan član trebalo da postoji odluka o osnivanju. Za postojanje spoljnotrgovinskog trgovačkog-privrednog društva potrebna su 4 elementa: ugovor o osnivanju, ulog, učešće u dobiti i volja člana da se udruži u spoljnotrgovinsko društvo. Ugovor o osnivanju smatra se bitnim elementom za nastanak spoljnotrgovinskog društva. Svaki ugovor mora imati oznaku o firmi i sedištu spoljnotrgovinksog društva, iznos uloga, udela, odredbe o osnovnom kapitalu, odredbe o organima spoljnotrgovinskog društva, prava i obaveze osnivača i dr. Osnivački ulog je imovinska vrednost (novac, stvar i prava izražena u novčanoj vrednosti, rad ili usluge). Lični rad tj. lične usluge koje se iskazuju u novcu a koje svaki član društva unosi u društvo radi obavljanja određene delatnosti predstavljaju osnivački ulog. Ulozi članova društva postaju imovina i čine osnovni kapital društva. Pri izvršavanju obaveze prema trećim licima, kapital društva je garancija, jer dobit društva pripada samo članovima društva i na taj način dobit postaje njihova svojina. Učešće u dobiti se u ugovorima o osnivanju društva ističe kao hitan element bez kojeg takav ugovor nije ni punovažan. Učešće u gubicima može se regulisati na dva načina ili smanjenjem kaptala tj. uloga članova ili povećanjem uloga dobitnim kapitalom od strane članova. Volja stvaranjem spoljnotrgovinskog društva je bitan element ugovora o društvu. Neophodno je da je volja izražena slobodno o tome da postane član nekog društva i da je nastala bez pritisaka, pretnji i prinude.

19. Spoljnotrgovinska društva kapitala

Spoljnotrgovinsko društvo kapitala prestavlja ono spoljnotrgovinski trgovačko društvo kod kojih je suština udruživanje kapitala. Ovakva spoljnotrgovinska društva kapitala nastaju na osnovu ugovora ali moraju doneti i statu spoljnotrgovinskog društva. Posle donošenja statuta i ugovor o osnivanju spoljnotrgovinskog društva gubi važnost pri delovanju spoljnotrgovinskog preduzeća osim kad sadrži odredbe kojim članovi tog društva preuzimaju neke obaveze u vezi sa odnosim u društvu. Za spoljnotrgovinsko društvo kapitala karakterisično je da i imaju osnovni kapital i da porpisuju najmanje sredstva sa kojima se spoljnotrgovinsko društvo osniva, spoljnotrgovinsko društvo se može osnivati sa jednim llicem, članovi spoljnotrgovinskog društva ne odgovaraju za njegove obaveze, već spoljnotrgovinsko društvo odgovara neograničeno tj. Sa čitavom imovinom za svoje obaveze, spoljnotrgovinsko društvo mora imati statut spoljnotrgovinskog društva, članovi s.d. ne odgovaraju prema trećim licima za obaveze istog društva, već društvo odgovara svojim kapitalom, s.d. ima određene organe u kojima ne moraju biti članovi spoljnotrgovinskog društva, a zakon im daje pravo da obavljaju poslove upravljanja tog društva i dr. Spoljnotrgovinsko društvo kapitala su: spoljnotrgovinska akcionarska društva i spoljnotrgovinska društva sa ograničenom odgovornošću.U našem pravnom sistemu može se osnivati jednočlano spoljnotrgovinsko akcionarsko društvo i jednočlano spoljnotrgovinsko društvo sa ograničenom odgovornošću. Češći je slučaj da udeli spoljnotrgovinskog društva dođu u vlasništvo jednog lica, a ređe osnivanje ovakvog društva od strane samo jednog akcionara. Većina zemalja dopušta da spoljnotrgovinsko društvo nastavi postojanje kao jedno personalno spoljnotrgovinsko društvo. Jednopersonalno spoljnotrgovinsko društvo ima sve organe koje imaju i spoljnotrgovinska društva ovog oblika. Organi spoljnotrgovinskog akcionarskog društva koje se osniva bez upučivanja javnog poziva za upis i uplatu akcije su: skupština i direktor u slučajevima koje propisuje zakon o preduzećima i nadzorni odbor. Organ spoljnotrgovinskog društva sa ograničenom odgovornošću su : direktor, upravni i nadzorni organ, može biti i skupština ako je to predviđeno zakonom o preduzećima. Poslove skupštine i direktora u jednočlanom spoljnotrgovinskom društvu sa ograničenom odgovornošću obavlja vlasnik. Skupština spoljnotrgovinskog društva donosi statut, utvrđuje poslovnu politiku, usvaja godišnji obračun i izveštaje o poslovanju, odlučuje o raspodeli godišnjeg dobitka i pokriću gubitka, odlučuje o povećanju i smanjenju osnovnog kapitala, bira i opoziva predsednika i članove upravnog odbora idr. Svaki član spoljnotrgovisnkog društva osim članova sapreuzetim udelom bez prava upravljanja ima pravo glasa srazmerno svom udelu. Ugovor o osnivanju ili statutom spoljnotrgovinskog društva ne može se predvideti da pojedini član ima veći broj glasova u odnosu na veličinu udela. Upravu spoljnotrgovinskog društva čine upravni odbor i direktor. Upravni odbor se sastoji najmanje iz 3 člana koji se biraju iz redova spoljnotrgovinskog društva ili zaposlenih u istom, a i izvan tog društva. Upravni odbor odlučuje kada je prisutno više od polovine članova i donosi odluke većinom glasova, glas predsednika upravnog odbora je odlučujući. Upravni odbor priprema predloge odluka za skupšitnu i izvršava njene odluke i donosi opšte akte koje ne donosi skupština i dr. Direktor spoljnotrgovinskog društva organizuje i vodi poslovanje i zastupa spoljnotrgovinsko društvo, stoga se o zakonitosti rada tog društva i odgovara za zakonitosti i dr. Statutom spoljnotrgovinskog društva može se predvideti postojanje izvršnog odbora, koji je pomoćni i izršni organ direktora. Nadzorni odbor spoljnotrgovinskog društva kapitala sastoji se najmanje od 3 člna koje bira skupština spoljnotrgovinskog društva iz redova istog, ali i lica izvan tog društva osim članova koji su predstavnici zaposleni u društvu. Nadzorni odbor odlušuje kada sednic prisustvuje najmanje dve trećine članova i odluke donosi većinom glasova prisutnih. Nadzorni odbor ima pravo pregleda poslovnih knjiga i dokumentacije spoljnotrgovinskog društva, kontroliše zakonitosti rada uprave uz navođenje razloga za ovakvu kontrolu. Takođe dobija preglede periodičnih i godišnjih obračuna i utvrđuje da li su u skladu sa propisima, utvrđuje da li su poslovne knjige i druga dokumenta vođena uredno u skladu sa propisima. Do prestanka spoljnotrgovinskog društva obično dolazi iz imperativnih razloga, ali mogu prestati i iz drugih razloga. Najčešći razlozi su: kada je spoljnotrgovinsko društvu izrečena mera zabrane obavljanja delatnosti; kad prestanu da postoje prirodni i drugi uslovi za obavljanje delatnosti; kad se pravosnažnom sudskom odlukom utvrdi ništavnost upisa u sudski registar, odlukom skupštine članova spoljnotrgovinskog društva; kad ne obavlja delatnost duže od 2 godine neprekidno; kad se broj članova društva svede na jedan, a u roku od 6 meseci se sudu ne prijavi novi član spoljnotrgovinskog društva i dr.

20. Spoljnotrgovinska društva lica

Za društva koja nastaju kao spoljnotrgovinska društva lica tj. društvo intuitu personae, bitno je koje su to osobe koje takvo spoljnotrgovinsko društvo čine.Karakteristika spoljnotrgovinskog drustva lica je u tome sto takva društva čine određena lica, a kapital je u takvim društvima sporedan za određivanje njegovih karakteristika. Spoljnotrgovinsko društvo lica predstavlja određenu zajednicu tih lica i osnivaju se isključivo na bazi ugovora pa i nemaju status spoljnotrgovinskog društva. Ne zahteva se ni osnovni kapital spoljnotrgovinskog društva lica ali postoji stroga kontrola članova pre ulaska u takvo društvo i izlaska iz njega. Za ulazak odnosno izlazak iz ovakvog društva potrebno je da se dobije suglasnost članova tog drustva. Ista saglasnost se zahteva i kod promene visine udela. Smrt ili poslovna nesposobnost nekog clana spoljnotrgovinskog ortackog drustva, zahteva izjasnjenje svih ostalih clanova o nastavku postojanja spoljnotrgovinskog drustva.

Spoljnotrgovinsko drustvo lica u nasem pravu kao i u drugim pravima moze se organizovati kao spoljnotrgovinsko ortacko drustvo i spoljnotrgovinsko komanditno drustvo.U nekim zemljama postoji ovakav organizacioni oblik spoljnotrgovinskog komanditnog drustva na akcije (Italija,Nemacka,Svajcarska,Francuska), a u nekim ne (Austrija,Engleska,Madjarska). Kod spoljnotrgovinskog drustva lica firma mora imati jasno navedeno ime bar jednog clana. Clanovi spoljnotrgovinskog drustva lica upravljaju poslovima tog drustva ali isto tako te poslove mogu poveriti i drugom licu. Znacajno za postojanje ovakvog drustva je i licna odgovornost clanova spoljnotrgovinskog drustva za njihove obaveze. Odnos clanova u drustvima lica je obligacioni odnos kojima se dodaje i statusno pravo. Zakon o obligacionim odnosima nase zemlje ne regulise pitanja koja se odnose na ugovor o ortakluku clanova spoljnotrgovinskog drustva lica i zbog toga je vrlo znacajan Zakon o preduzecima koji posebno regulise ortacko drustvo.Ugovor o ortakluku je jedini pravni osnov, pa je neophodno dopuniti odredbe o ugovoru o ortakluku i u Zakonu o obligacionim odnosima, jer se taj Zakon primenjuje na nase spoljnotrgovinske i privredne subjekte.

Bitne karakteristike spoljnotrgovinskog drustva lica:

1. osnivaju se iskljucivo putem ugovora clanova sp[oljnotrgovinskog drustva i nemaju statut,
2. ne postoji osnovni kapital spoljnotrgovinskog drustva,
3. postoji kontrola o ulasku i izlasku clanova spoljnotrgovinskog drustva,
4. clanovi spoljnotrgovinskog drustva upravljaju poslovima tog drustva ali to mogu poveriti i nekom drugom,
5. firma mora imati navedeno ime bar jednog clana spoljnotrgovinskog drustva,
6. postoji odgovornost clanova spoljnotrgovinskog drustva za obaveze takvog drustva cime se otklanja ogranicenjeu snosenju rizika poslovanja.

21. Spoljnotrgovinsko akcionarsko društvo

Stupanjem na snagu Zakona o preduzećima, pojavljuje se novi oblik privrednih društava – akcionarska društva, kao oblik društva kapitala, pa se javljaju i spoljnotrgvoinska akcionarska društva. Spoljnotrgovinsko akcionarsko društvo osnivaju pravna tj. fizička lica radi obavljanja spoljnotrgovinske delatnosti čiji je osnovni kapital utvrđen i podeljen na akcije određene nominalne delatnosti. Spoljnotrgovinsko akcionarsko društvo je pravno lice i i ima imovinu koju u početku čini samo uplaćena sredstva kao osnovni kapital, osnovna glavnica a kasnije čine i sva prava koja pripadaju društvu za vreme postojanja. To znači da imovina može da bude vrednosno manja ili veća od osnovne glavnice koji je prvobitno određen. Ovo je društvo kapitala što znači da se ovakvo društvo konstituiše na osnovu udruženja kapitala, a ne na osnovu udruživanja lica. Ovo društvo se može baviti svim delatnostima koje se odnose na uvoz i izvoz robe i pružanja usluga u međunarodnom trgovačkom poslovanju kao što čini i spoljnotgovinsko preduzeće. Akcionarsko društvo se osniva ugovorom osnivanja a kada ga osniva samo jedan član – odlukom o osnivanju. Ugovor sadrži odredbe o firmi i sedištu društva, firmi osnivača i adresi, a kada je osnivač fizičko lice, ime i adresu i matični broj gra|ana osnivača, delatnost društva, osnivački ulog, pravo i obaveze i dr. Osnivači međusobno zaključuju ugovor o osnivanju spoljnotrgovinskog akcionarskog društva u pismenom obliku, čiji sadržaj je određen Zakonom o preduzećima. Osnivači ovog društva utvrđuju iznos sredstava koji je potreban za osnivanje i kod društva koji čini osnovni kapital ovog društva. Osnovni kapital čini zbir nominalnih vrednosti svih akcija. Osnovni kapital je utvr|en i podeljen na akcije određenih nominalnih vrednosti. Zakonodavac je odredio minimalni osnovni kapital ovod društva – osniva se na taj način što se otkupe sve akcije prilikom njegovog osnivanja, a to znači da će se prvo upisati, a zatim i uplatiti akcije u celini i to bez upućivanja javnog poziva za upis i uplatu akcije i bez održavanja osnivačke skupštine. Tada svi osnivači potpisuju ugovor o osnivanju i donose statut spoljnotgovinskog društva. Akcije se mogu upisati ne samo u novcu, nego i u stvarima i pravima izraženim u novčanoj vrednosti. Uloge u stvarima i pravima procenjuje ovlašćeni procenjivač. Akcionar ne može svoje potraživanje prema spoljnotrgovinskom društvu prebijati svojom obavezom.

Javni poziv za otkup akcija(prospekt) - pri sukcesivnom osnivanju, osnivači upućuju javni poziv za otkup akcija tzv. prospekt. Osnivači mogu sklopiti ugovor i međusobno rešiti sve odnose u vezi sa upućivanjem javnog poziva, snošenjem troškova i sl. Javni poziv treba da sadrži sledeće elemente: šta se želi postići prikupljanjem sredstava, upućivanje na predlog statuta, iznos osnovnog kapitala, broj, vrsta i rod akcija koje se na osnovu posla mogu upisati kao i njihova nominalna vrednost: oznaku vremena u kojem se akcije mogu upisati, označavanje banke i mesta gde se akcije upisuju, mesto i vreme kada se mogu platiti akcije kod određene banke, postupak u slučaju upisa viška akcije, osnivačka skupština se saziva oglasom koji se objavljuje kao i javni poziv i to najmanje 15 dana pre dana održavanja. Osnivačka skupština ima sledeće ovlašćenje: da utvrdi da je osnovni kapital upisan i uplaćen u skladu sa zakonom, donosi statut i dr. Statut je najvažniji i najviši pravni akt u društvu. Spoljnotrgovinsko akcionarsko društvo se upisuje u sudksi registar kad sud utvrdi da je osnivačka skupština sazvana i održana, da je osnovni kapital upisan u celini i uplaćen, da novčani ulozi u celini predati spoljnotgovinskom akcionarskom društvu koje se osniva, da je dato odobrenje od strane nadležnog saveznog organa za javni poziv za upis akcije.

U našem pravu ovo društvo nastaje tek od momenta upisa u sudski registar. Primenjuje se normativni sistem nastanka društva i sud prilikom upisa nije ovlašćen da ceni svrsishodnost nastajanja spoljnotrgovinskog akcionarskog društva. Sud samo utvr|uje da li su ispunjene sve predpostavke koje su zakonom propisane za osnivanje ovakvog društva.

22. Spoljnotrgovinsko društvo sa ograničenom odgovornošću

Spoljnotrgovinsko društvo sa ograničenom odgovornošču ima elemente i spoljnotrgovinskog društva lica i kapitala, mada je ono pre svega društvo kapitala, pa se zato u zakonodavstvima mnogih zemalja izbegava definisanje toga spoljnotrgovinskog društva.

Osnovne karakteristike:

1. spoljnotrgovinsko društvo sa ograničenom odgovornošću je pravno lice, tj. može da bude nosilac prava i obaveza i da stiče vlasništvo i druga stvarna prava, da raspolaže sa stvarima i imovinom, da skalpa pravne poslove. Ima i procesnu slobodu, tj. može da učestvuje u postupku pred sudovima i drugim organima, da može da tuži određene subjekte pred sudom ili pred arbitražom, kao i da bude tužen, da odgovara za privredne prestupe. Nad njim se može vršiti postupak likvidacije, stečaja, a i postupak izvršenja.
2. spoljnotrgovinsko društvo sa ograničenom odgovornošću je pre svega spoljnotrgovinsko društvo kapitala iako ima određene komponente i primesa spoljnotrg.druš.lica
3. članovi spoljnotrgovinskog društva sa ograničenom odgovornošću ne odgovaraju za obaveze društva. Obaveza člana je da uplati nalog da bi stekao određeni udeo i društvu i time je njegova obaveza preme društvu ispunjena. Ovo društvo može obavljati predmet poslovanja zbog koje je i osnovano, ali to ne podrazumeva odgovornost člana za obaveze spoljnotrg.druš. Član učestvuje u podeli dobiti koje druš. ostvari. Član snosi rizike poslovanja i ograničava se na to da izgubi ono što je uneo, tj uložio u spoljnotrg.druš.
4. u našem pravnom sistemu se ovo društvo može pojaviti u svim vlasničkim režimima, tj u privatnom, društvenom, državnom i mešovitom obliku svojine.
5. zakon o preduzećima ne postavlja nikakva ograničenja u pogledu delatnosti spoljnotrgovinskog društva sa ograničenom odgovornošću
6. zakon o preduzećima decidirano navodi da društvo sa ograničenom odgovornošcu sadrži oznaku d.o.o , pa prema tome i firma spoljnotrg.druš.sa ogran.odgov. mora da sadrži oznaku s.d.o.o.

Osnivanje spoljnotrgovinskog društva sa ograničenom odgovornošcu

Zakon o preduzećima, predviđa da se spoljnotrg.druš. sa ogran.odgov. osniva Ugovorom o snivanju, a kada ga osniva jedan osnivač odlukom o osnivanju. Ovo spoljnotrg. društvo može imati najviše 30 članova sem kad su članovi spoljntrg. druš. zaposleni u spoljntrg.druš. koji kupuju udele pod povlašćenim uslovima.

Sadržina ugovora o osnivanju spoljnotrg.druš. sa ograničenom odgovor. – ugovor o snivanju spoljnotrg.druš. sa ogran.odgov. sadrži : firmu i sedište; firmu osnivača i adresu, tj sedište, a kada je osnivač fizičko lice – ime, adresu i matični br. građanina osnivača ; delatnost druš. ; osnivački ulog; prava, obaveze i odgovornosti osnivača prema spojlnotrg.druš. i ispoljnotrg.druš prema osniovaču; uslove i način utvrđivanja i raspoređivanja dobiti i snošenja rizika; zastupanje spoljnotrgov.druš. i zastiti životne sredine.

Osnovni kapital ( osnovna glavnica) spoljnotrgovinskog društva sa ograničenom odgovornošću

Osnovni kapital, tj osnovna glavnica je jedno od osnovnih pitanja koja se moraju predvideti u ugovoru. Zakon o preduzećima, propisuje najmanji iznos osnovnog kapitala. Ulozi bi se mogli, i u nas, uplaćivati u delovima – obrocima. Pri kasnijem povećanju osnovnog kapitala, pošto je spoljnotrg. druš. osnovano i upisano u sudski registar, moguće su i uplate u delovima onako kako to članovi predvide Ugovorom o osnivanju tj proširenju osn.kapitala spoljnotrg.druš., statutom ili odlukom organa spoljnotrg.druš. koji je po statutu ovlašćen da o tome odlučuje.

• udeo uloga u imovini spoljnotrg.druš. i sticanje udela – ugovorom o osnivanju, članovi se ne mogu osloboditi unošenja uloga u imovinu, sem u slučaju primene pravima o smanjenju osn.kapitala. Članovi druš. ne mogu svoju obavezu unošenja uloga u imovinu druš., prebiti svojim potraživanjem prema druš. udeo koji se stuče po osnovu uloga, može pripadati jednom licu ili većem br. lica .
• prenos udela – udeo se kože slobodno prenositi između slanova druš., a u skladu sa ugovorom o osnivanju spoljnotrgovinskog druš. saglasnost druš., pri prenosu udela, potrebna je i kada je član druš. preuzeo obavezu i na sopstvenu činidbu. U slučaju da član druš., pri prenosu udela uz svoj udeo, stekne još jedan udeo ili više njih, onda se svi spajaju u jedan udeo. Udeo se može preneti i trećem lici.

Statut i sadrzina statuta druš. – spoljntrg.druš.sa ogran odgov., obavezno je da svojoj skupštini druš. donese i statut.

Prava i obaveze članova spoljnotrg.druš. sa ogran.odgovornoscu sa statusnim promenama ovog druš. – neka od prava članova ovog društva su: imovinska prava, pravo uticaja u druš. kao imaoca udela, ugovorna prava i posebna prava.

Pod imovinskim pravima članova se smatraju prava u ucestvovanju u dobiti i ostatku likvidacijske ili stečajne mase, posle sprovedenog postupka likvidacije ili stečaja.

Pravo uticaja u društvu, kao imaoca udela podrazumeva:

1. pravo glasa ulagača u organima druš.
2. pravo na obaveštavanje članova druš.
3. pravo na pobijanje odluka urgana druš.
4. pravo na tužbu actio pro sotio, tj tužbu kojom član druš. može podići zahtev druš., tj prema drugom članu u druš. da on učini neku činidbu koju je on obavezan da učini i actio negatoria, kao pravo odbrane člana druš. protiv pravnih prekoračenja ovlašćenja od strane organa druš.

Obaveze članova druš. :

9. • obaveza uplate uloga
   • obaveza sporednih činidbi
   • obaveza dodatnih (dopunskih) uplata
   • obaveza na lojalno ponašanje

23. Spoljnotrgovinsko ortačko društvo

Spoljnotrgovinsko ortačko društvo je druš. lica koje se osniva ugovorom dva fizička lica ili više fizičkih lica koja se obavezuju da uz sopstvenu neograničenu solidarnu odgovornost za obaveze spoljnotrg. druš., obavljaju spoljnotrgovinsku delatnost pod zajedničkom firmom. Ovo spoljnotrg.druš., osniva najmanje 2 ili više fizičkih lica, te nema potrebe za osnivanjem jednočlanog ortačkog spoljnotrg.druš., iz razloga što ga osnivaju najmanje 2 lica i što je cilj njegovog osnivanja ortakluk tih fizičkih lica. To je ugovor intuitu personae i iz tih razloga ne postoji mogućnost prenosivosti udela. Ortak ne može bez saglasnosti ostalih ortaka raspolagati svojim udelom u ortačkom druš. pa ga iz tih razloga ne može ni opteretiti raznim teretima. Cilj osnivanjan ortačkog spoljnotrg.druš. je da ortaci poslovanjem ortačkog spoljnotrg.druš ostvare dobit.

Osnivanje spoljnotrgovinskog ortačkog društva

Ovo spoljno trg.druš. nastaje na bazi ugovora o osnivanju, tj ugovora između najmanje 2 ili više fizičkih lica koja se obavezuju da uz sopstvenu neograničenu solidarnu odgovornost za obaveze spoljntrg.druš. obavljaju određne spoljnotrg.delatnosti pod zajednočkom firmom. Na ugovor o osnivanju ortač.spoljntrg.druš., primenjujuse pravila o ugovoru o ortakluku, kad ugovorom i osnivanju nije drukčije predviđeno. Ovaj ugovor o osnivanju spoljnotrg.ortač.druš., zaključuje se u pismenom (pisanom) obliku.

Upis spoljnotrgovinskog ortačkog druš. u sudski registar

Spoljnotrg.ortač.druš. se upisuje u registar kod nadležnog suda u koji se unosi: firma, delatnost, sediste, zastupanje, ulog člana ortač.spoljnotrg.druš. i osnovni kapital ovog druš. Pored toga, prijava za upis u sudski registar sadrži i lično ime, zanimanje i prebivalište svakog člana druš.

Ulog članova spoljnotrgovinskog ortačkog društva

Zakon o preduzećima predviđa, da član spoljnotrg.ortač.druš. može u ovo druš. da uloži novac, stvari, prava, rad, ili usluge.

Organi i poslovodstvo spoljnotrgovinskog ortačkog društva

Spoljnotrg.ortač.druš. ima direktora (poslovodstvo). Funkciju direktora može obavljati jedan ili više članova ortačkog spoljnotrg.druš.

Ugovorom o osnivanju spoljnotrg.ortač.druš., utvrđuje se način vršenja f-ja i drugih organa kad se i tome članovi druš. istim ugovorom sporazumeju, tj koje će druge organe imati. Još se kao organi pojavljuju:

1. skupština – organ vlasnika,
2. upravni odbor- organ upravljanja,
3. direktor – organ poslovođenja i
4. nadzorni organ – organ nadzora.

Prava i obaveze (dužnosti) članova spoljnotrg.ortač.druš. :

• upravljanje i vođenje poslova spoljnotrg.druš.
• pravo na dobit i obaveza snošenja gubitaka
• pravo na informisanje
• raspolaganje udelom u druš.
• dužnost obaveštavanja i pravo uvida u poslovne knjige

Spoljni odnosi spoljnotrg.ortač.druš. i članova:

• Zastupanje spoljnotrg.druš.
• Odgovornost spoljnotrg.ortač.druš. za obaveze druš.
• Istupanje člana spoljnotrg.otrtač.druš. iz druš.

Statusne promene oblika spoljnotrg.ortač.druš.:

• Pretvaranje spoljnotrg.ortač.druš u spojnotrg.komanditno društvo
• Pretvaranje spoljnotrg.ortač.druš. u spoljnotrg. akciono druš.
• Pretvaranje spoljnotrg.ortač.druš u spoljnotrg.druš. sa ograničenom odgovornošću

Prestanak spoljnotrg.ortač.druš.:

1. Prestanak spoljnotrg.ortač.druš., protekom vremena – na koje je osnovano ili izvršenjem posla za koje je osnovano
2. Usled izrečene mere zabrane obavljenje delatnosti
3. Prestanak postojanja prirodnih i drugih uslova
4. Odlukom članova spoljnotrg.ortač.druš. (otkaz članova)
5. Prestanak spoljnotrg.ortač.druš. – svođenjem na jednog člana druš.
6. Ništavnost upisa u registar
7. Prestanak spoljnotrg.ortač.druš., usled njegove neorganizovanosti shodno imperativnim normama
8. Neobavljene delatnosti
9. Spajanjem sa drugim spoljnotrg.društvom ili podelom
10. Isključenjem člana spoljnotrg.ortač.druš. ili smrću člana druš.
11. Prestanak spoljnotrg.ortač.druš. – odlukom suda.

24. Spoljnotrgovinsko komanditno društvo

Pod pojmom spoljnotrgovinskog komanditnog društva, podrazumeva se organizaciona forma spoljnotrgovinskog druš. lica koje se osniva ugovorom 2 ili više lica u cilju obavljenja ospoljnotrg.delatnosti, pod zajedničkom firmom, kod kojih je najmanje jedno lice odgovorno neograničeno, solidarno, za obaveze spoljnotrgovinskog drušrva (komplementar), rizik najmanje jednog lica ograničen je na iznos ugovorenog uloga (komanditor). Komplementar može biti samo fizičko lice, a komanditor fizičko i pravno lice.

Predmet uloga komnaditora

Ulog komanditora u spoljnotrg.komanditornom druš. može biti u novcu, stvarima i pravima. Ulog komanditora u stvarima i pravima, procenjuju ovlašćeni procenjivači ili samo jedan, sem kad novčana vrednost takvih stvari i prava ne prelazi iznos od 3.000 US $, u dinarskoj protivvrednosti, po kursu na dan unošenja uloga – kada u procenu u tom slučaju obavljaju osnivači.

Poslovodstvo u spoljnotrgovinskom komanditnom društvu

Komplemenatar upravlja spoljnotrg.komanditnim druš. i vodi poslove spoljnotrg.koman.druš. Komanditor ne može voditi poslove spoljnotrg.kom.druš. Takođe, on se ne može protiviti vođenju poslova spoljnotrg.koman.druš. od strane komplementara, sem kad su u pitanju poslovi izvan delatnosti ovog društva.

Spoljni odnosi spoljnotrgovinskog komanditnog društva i članovi

Komplementari u zastupanju spoljnotrg.kom.druš., u svemu imaju identičan status sa članovima spoljnotrg.ortačkog druš. Međutim, kada se radi o položaju i statusu komanditara ne postoji u teoriji i zakonodavstvu jedinstven stav, da li on može da se pojavi kao punomoćnik ili prokurista spoljnotrg.kom.druš.

Pravna priroda spoljnotrgovinskog komanditnog društva

Spoljnotrgovinskog komanditnog društva koje pre svega nastaje kao spoljnotrg.druš. intuitu personae i na osnovu međusobne povezanosti i njihovih ličnih osobina komplementara, daje prevagu o suštini ovog spoljnotrg.druš. kao spoljnotrg.druš. lica, jer svojstva komanditora tu nisu toliko ni izražena. Na ime, komanditori u spoljnotrg.druš. učestvuju sa određenim kapitalom, njihovo učestvovanje u spoljnotrgovinskog komanditnog društva nije vezano za njihovu ličnost i njihova lična svojstva. Komanditori su isključeni iz prava upravljnja u društvu. Oni, ne mogu samostalno raspoljagati ni svojim udelima u druš., već im je i za to potrebna saglasnost svih članova spoljnotrgovinskog komanditnog društva ( pod uslovom da Ugovorom o osnivanju nije drugačije predviđeno), a to je i bitna spoljnotrgovinskog društva lica.

Ugovor o osnivanju spoljnotrgovinskog komanditnog društva

Spoljnotrgovinskog komanditnog društva se osniva na bazi ugovora članova spoljnotrgovinskog komanditnog društva koji osnivaju isto druš. Ovaj ugovor predstavlja i osnivački akt odnosno konstitutivni akt spoljnotrgovinskog društva.

Udeo i sredstva spoljnotrgovinskog komanditnog društva

Zakon o preduzećima ne zaheva nikakav zakonski minimum sredstava, odnosno kapitala za osnivanje ovog društva. Iz toga proizilazi, da početna sredstva za rad ovog druš. svojim ugovorom o osnivanju spoljnotrgovinskog komanditnog društva određuju komanditori i komplementari, bez obzira što komlementri odgovaraju za obaveze ovog druš. neograničeno i solidarno. Ovo je potrebno iz razloga, što spoljnotrgovinsko komanditno društvo mora imati imovinu da bi moglo da posluje.

Raspolaganje udelom u društvu – Kako se radi o dve kategorije članova spoljnotrgovinskog komanditnog društva, onda je potrebno razlikovati udeo u kapitalu ovog društva ( komplementara i komanditora) i udeo u članskim pravima ( komplementara i komanditora). Udeo u članskim pravima komplementara i komanditora se bitno razlikuju, zbog različite prirode članova. Visina tih udela zavisi od ugovora i isti ne moraju biti jednaki, kao i između članova iste kategorije, tako i unutar obe kategorije članova, tj ne moraju biti jednaki udeli komlementara sa komanditorima, kao ni u okviru komplementara, tj komanditora jednaki udeli svakog člana.

Prava, obaveze i odgovornost članova spoljnotrgovinskog komanditnog društva-

1. Prava komplementara – nas zakon o preduzećima, izričito predviđa da komplementar upravlja spoljnotrgovinskim komanditnim društvom i vodi poslove društva, odnosno da komanditor ne može voditi poslove spoljnotrgovinskog komanditnog društva. Komanditor, po ovom zakonskom rešenju, ne može se protiviti vođenju poslova spoljnotrgovinskg komanditnog društva od strane komlementara, sem kada su u pitanju poslovi izvan delatnosti ovog druš.
2. Prava komanditora – mada komanditori, u osnovi imaju ulogu članova ovog druš. sa ograničenom odgovornošću, ipak se njihova uloga u komanditnom spoljnotrg.druš. razlikuje od pozicije članova spoljnotrg.druš.sa odran.odgov., jer su oni isključeni iz upravljanja i viđenja poslova u druš., koji su povereni komplementarima.
3. Obaveze komanditora – iz same zakonske stilizacije proizilazi, da komanditor nema obavezu upravljanja spoljnotrgovinskim komanditnim društvom i vođenja poslova u druš. uloga upravljanja društvom, po pravilu je u svim komanditnom druš., kod svih zemalja, poverena komplementarima i spoljnim licima, menađerima-prokuristima, ali ne i komanditorima. To vazi samo za poslove koji spadaju u redovnu delatnost spoljnotrg.komand.druš., dakle o poslovima koji su registrovani kao delatnost spoljnotrgovinskog komanditnog društva.
4. Odgovornost komanditora - spoljnotrgovinsko komanditno društvo i popverioci spoljnotrgovinsko komanditno društvo, mogu podneti tužbu protiv komanditora koji nije uplatio ili nije uneo u ugovoreni ulog, tj deo tog uloga, u kojem slučaju, komanditor odgovara samo do visine neizmirenog uloga. U ovom slučaju, svi komanditori odgovaraju solidarno. Sporazum članova spoljnotrgovinsko komanditno društvo kojim se komanditor oslobađa plaćanja uloga (delimično ili u celini ili se odlaže plaćanje uloga) ne proizvodi pravno dejstvo prema poveriocima čija su potraživanja nastala do upisa sporazuma u registar. Kad se komanditoru vrati ulog u odnosu prema poveriocima, smatra se da ulog nije vraćen.
5. Odgovornost komplementara – odgovornost komlementara, koji može biti samo fizičko lice u spoljnotrgovinsko komanditno društvo je neograničeno solidarana za nastale obaveze društva.

Prestanak spoljnotrgovinskog komanditnog društva

Nas zakon o preduzećima da u slučaju smrti člana spoljnotrgovinskog komanditnog društva ili prestanka jednog ili više komanditora (ali ne i svih), spoljnotrg.druš. ne prestaje da postoji. Na mesto komanditora koji je umro ili je prestao da postoji (na pr., usled transformacije) dolaze njegovi pravni sledbenici (kad je reč o pravnom licu), tj njegovi naslednici (kada se radi o fizičkom licu) izuzev, kad člana spoljnotrgovinsko komanditno društvo prestaje da postoji putem stečaje ili likvidacije, jer tada nema pravnog sledbenika.

25. Prestanak preduzeća i drugih privrednih subjekata (stečaj, likvidacija)

Stečaj

Pojam i pravna priroda – stečaj predstavlja poseban institut kolektivnog namirenja poverioca generalnim izvršenjem na imovini stečajnog dužnika, čime on prestaje da postoji kao pravni subjekat.

Razlikuju se dve vrste stečaja, u materijalnom i formalnom smislu reči. Kada se radi o stečaju u materijalnom smislu reči pod istim se podrazumeva stanje prezaduženosti određenog privrednog subjekta u stečaju, tj njegova insolventnost, zbog koje isti nije u stanju da ispunjava svoje obaveze prema poveriocima. Do stečaja, u formalnom smislu reči, dolazi po oceni suda i pod istim se podrzumeva stanje koje proglasi sud, gde se prezaduženo preduzeće stavlja u stečaj nad čijom se imovinom obavlja namirenje poverilaca putem zajedničkog podjednakog namirenja.

Sto se tiče pravne prirode stečaja, postoje dva shvatanja i to:

1. Stečaj je generalna egzekucija, tj izvršenje na celokupnoj imovini dužnika
2. Stečaj je posebna grana vanparničnog postupka.

Shodno prvom gledištu, može se prihvatiti da stečaj predstavlja izvršenje, a prema drugom on obuhvata pored prinudnog namirenja, i utvrđivanje i ispitivanje tražbina.

Načela stečajnog postupka

• Načelo univerzalnosti stečaja
• Načelo jednakosti poverilaca
• Načelo sudskog rukovođenja
• Načelo hitnosti
• Načelo unovčenja

Prethodni postupak za utvrđivanje uslova za otvaranje stečaja

Prethodni postupak podrazumeva određene radnje koje su usmerene na proveru da li su prezentirane činjenice u predlogu takve prirode da mogu dovesti do stečeja, kao i da se učini pokušaj da se zaineresovanim licima omogući, putem fin.inervencije dalji rad dužnika. Osim toga, daje se mogućnost poveriocima da se poravnaju sa dužnikom što je poseban oblik sanacije, mada ovaj Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaviji ne poznaje institut sanacije.

Organi stečajnog postupka:

1. Stečajno veće odlučuje o pokretanju prethodnog postupka za utvrđivanje postojanja uslova za stečaj i sprovodi taj postupak, odlučije o otvaranju stečajnog postupka o prigovorima stečajnog upravnika protiv zaključka i uputstava stečajnog sudije, o prigovorima poverilaca protiv zaključka stečajnog sudije.
2. Stečajni upravnik određuje se rešenjem o otvaranju stečajnog postupka. On obavlja prava i dužnosti organa upravljanja dužnika i rukovodi poslovima dužnika kao i zastupa dužnika. On je dužan posebno: da ažurira knjigovodstvenu evidenciju do dana otvaranja stečajnog postupka, da sastavi uz saglasnosti sa stečajnom sudijom, predračun trpškova stečajnog postupka i da ga podnese na odobrenje stečajnom veću obrazuje komisiju za inventarisanje, sastavlja početni bilans stečaja, stara se o ostvarivanju potraživanja dužnika, unovčava stvari dužnika ...
3. Stečajni sudija je „operativni“ organ i on je nadležan po svim pitanjima u vezi sa sprovođenjem stečajnog postupka koja nisu data i nadležnost stečajnog veća. Stečajni sudije je istovremeno i nadzorni organ nad stečajnim upravnikom.
4. Odbor poverilaca kao fakultativni organ, svoje posleve vrši na sednicame koje saziva stečajni sudija ( bilo po službenoj dužnosti, na predlog stečajnog upravnika ili većine članova odbora poverilaca).Odbor poverilaca razmatra izveštaje stečajnog upravnika o toku stečajnog postupka i o stanju stečajne mase, ima prava da pregleda posl.knjige i celokupnu dokumentaciju, ima pravo prigovora stečajnom sudiji na rad stečajnog upravnika kao i stečajnom veću na rad stečajnog sudije.

Subjekti stečaja i pokretanja postupka - kao subjekt stečaja javlja se lice nad kojim se sprovodi stečajni postupak. To je dužnik koji je trajnije nesposoban za plećanje, tj koji je insolventan. To lice kao subjekt stečaja može diti i spoljnotrg.preduzeće i spoljnotrg.druš.

Otvaranje stečajnog postupka – stečajno veće može da odobri ili ne otvaranje stečajnog postupka. Međutim, pre nego što donese odluku o tome stečajno veće prima izvestaj stečajnog sudije i mišljenje veštaka o ekonomsko-fin. Stanju dužnika i zakazuje ročište radi raspravljanja o postojanju uslova za otvaranje stečajnog postupka. Stečajno veće na ispom ročištu odlučuje, putem rešenja, o otvaranju stečajnog postupka nad dužnikom ili odbijanje predloga za otvaranje postupka.

Zaključenje stečajnog postupka - stečajni sudjija, kad od stečajnog upravnika primi izveštaj da su svi poslovi iz stečajnog postupka okončani podnosi stečajnom veću predlog za zaključenje stenje stečajnog posupka. Odluka o zaključenju stečajniog postupka od starane stečajnog veća objavljuje se u službenom glasniku države u nas u „Službenom listu RS“.

Likvidacija

Likvidacija spoljnotrgovinskog preduzeća, tj privrednog subjekta koji prestaje da postoji

Likvidacija spoljnotrgovinskog preduzeća, tj privrednog subjekta je ustvari postupak koji se odvija nad spoljnotrg.perduzećem koji je solventan, ali prestaje da postoji iz nekog drugog zakonom predviđenog razloga ( likvidacija spoljnotrg.p-ća).

Postupak likvidacija spoljnotrgovinskog preduzeća – društva po zakonu o prinudnom poravnanju stečaju i likvidaciji- kako je predviđeno u nas zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likividaciji postupak likvidacije se sprovodi:

• Kad je izrečena mera zabrane obavljanje delatnosti određenom privrednom subjektu zbog neispunjavanja uslova za obavljanje iste delatnosti, a u roku određenom o izricanju mere nisu ispuinjeni uslovi za obavljenje takve delatnosti, tj nije promenjena njena delatnost;
• Kad su prestali da postoje prirodni i drugi uslovi za obavljanje prevredne delatnosti koja je predmet poslovanja;
• Kad je pravosnažnom odlukom suda utvrđena ništavnost upisa p-ća –društva, u sudski regista, pa prema tome i spoljnotrg.p-ća;
• Kad je istekao rok za kog je privredni subjekt osnovan ili ako je postignuta svrha radi koje je subjekt osnovan;
• Kad subjekt nije organizovan u skladu sa zakonom; itd...

26. Prava intelektualne (industrijske) svojine

Izraz industrijska svojina s u poslednje vreme pogotovu sa donošenjem grupe zakona koji se odnose na ovu oblast: Zakona o patentima, Zakona i žigovima, Zakona o modelima i uzorcima i Zakona o geopgrafskim oznakama porekla, zamenjuje se izrazom „intelektualna svojina“, jer u ostalom i „industrijska“ svojina predszavlja skup intelektualnih vrednosti proizvoda ljudskog duha kao sto su pronalasci, modeli i uzorci, robni i uslužni žigovi, oznaka porekla proizvoda i suzbijanja nelijalne utakmice na tržistu. Tu spadaju i određena znanja koja se zaštićena (know-how).

Pronalazačko pravo

Patenti i mali patenti

Pojam i predmet zaštite – pronalazak se štiti patentom ili „malim patentom“ ( „ korisni model“). Patent je pravo kojim se štiti pronalazak i koji predstavlja novo tehničko rešenje određenog problema koji ima inventivni nivo i koje je primenljivo, a „mali patent“ (korisni patent), je novi institut u srpskom pravu industrijske (intelektualne) svojine kojim se štiti pronalazak koji predstavlja novo tehničko rešenje određenog problema i koje je primenljivo, ali koji ima niži inventivni nivo.

Kao predmet pronalaska koji se štiti patentom može biti proizvod (uređaj, supstanca, kompozicija, mikroorganizam, biljna i životinjska ćelijaska kultura), postupak kao i primena poznatog proizvoda ili postupka u nove svrhe. Predmet pronalaska koji se štiti „malim patentom“ može biti rešenje koje se odnosi na oblikovanje, konstrukciju, ili konfiguraciju nekog predmeta ili raspored njegovih sastavnioh delova.

Vrsta patenata

Jedna podela vrste patenata bi bila :

• Patent
• Mali patent (korisni model).

Druga podela:

• Poverljivi
• Nepoverljivi.

Kod poverljivog patenta štiti se pronalazak koji se odnosi na narodnu odbranu i državnu bezbednost.

Postoje i zavisni patent kojim se zaštićuje pronalazak koje se ne može samostalno primeniti bez istovremene primene drugog pronalaska koje je vremenski ranije zaštićen patentom i gde ova dva prinalaska pripadaju različitim licima.

Postoje i tzv zavodski patenti, tj patenti koji su stvoreni zajedniočkim radim u fabrici, zavodu, preduzeću, pa nije moguće koja su lica u timskom radu stvorila pronalazak.

Tehničko unapređenje

Pojam- tehničko rešenje koje u pogledu novosti pronalaska i inventivnog nivoa pronalaska ne ispunjava uslove u pogledu novosti pronalaska i inventivnog nivoa, a kojim se postiže povećanje produktivnosti rada poboljšanje kvaliteta proizvoda, ušteda materijala, ušteda energije, bolje iskorišćavanje mašina ili instalacija, poboljšanje tehničke kontrole proizvoda, poboljšanje zaštite na radu ili životne sredine, predstavlja tehničko unapređenje i na njega se shodno primenjuju odredbe o pronalascima iz radnog odnosa stim sto prava autora tehničkog unapređenja traju 5 god. od početka primenjivanja.

Uslovi za zaštitu prinalaska - Zakon o patentima predviđa određene uslove koji moraju biti ispunjeni na dan podošenja prijave za zaštitu pronalaska, tj na dan priznatog prava prvenstva prijava, a to su, da pronalazak mora biti nov, da ima inventivni nivo i da mora biti primenljiv.

Pravo znakova razlokovanja

Modeli i uzorci – pod modelom se podrazumeva pravo kojim se štiti novi spoljni oblik određenog industrijskig ili zanatskog proizvoda, tj njihovog dela dok je uzorak pravo kojim se štiti nova slika ili crtež koji može da se prenesi na novi industrijski ili zanatski proizvod tj njegov deo.

Predmeti i uslovi zaštite - oblik tela, slika ili crtež, su novi kad se bitno razlikuju od onih koji su ranije prijavljeni i od onih koji su pre podnošenja prijave, bilo gde u svetu i na bilo koji način učinjeni dostupnim javnosti. Osim kod onih za koje je prijava povučena pre objavljivanja rešenja kojim se priznaje model tj uzorak. Da li su prijavljeni oblik tela, slika i crtež novi ne utilče činjenica da su oni u periodu najviše 6 meseci od dana podnošenja prijave postali dostupni javnosti.

Pravo na zaštitu predmeta modela, uzorka ima autor ili njegov pravni sledbenik, tj poslodavac u slučajevima predviđenim zakonom o uzorcima i modelima.

Sadržina sticanja i obim modela, uzorka - nosilas modela, uzorka ima isključivo pravo na ekonomsko iskorišćavanje zaštićenog spoljnog oblika, slike ili crteža i da to pravo uskrati svakom trećem licu koje nema njegovu saglasnost.

Promet i prestanak prava – model, uzorak ili pravo iz prijave može biti predmet ugovora o prenosu prava, licenci, zalozi, franšizi i sl. Taj se ugovor mora sačiniti u pismenoj formi i isti se upisuje u odgovarajući registar kod nadleznog saveznog Zavoda.

Licenca – nosilac modela ili uzorka, tj podnosilac prijave može ustupiti pravo korišćenja modela, uzorka ili prava iz prijave, ugovorom o licenci koji se sastavlja u pismenoj formi i sadrži naznačenje ugovornih strana sa brojem modela , br.prijave, vreme trajanja licence i visinu naknada kada je ista ugovorena.

Žig

Pojam i vrste žiga – žig je pravo kojim se štiti znak koji u prometu služi za razlikovanje robe ili usluga jednog pravnog ili fizičkog lica od iste ili slične robe/usluge nekog drugog pravnog ili fizičkog lica.

Žig može biti:

• Individualni
• Koliktivni

Kolektivni žig imaju pravo da koriste više lica za obeležavanje svoje robe/usluga u prometu. Korišćenje kolektivnog žiga od strane korisnika, može se učiniti samo na način predviđen opštim aktom o kolektivnom žigu.

Pod žigom, u smislu zakona o žigovima, ne smatraju se: pečat, štambilj i punc (službeni znak za obeležavanje dragocenog materijala, mera i sl.).

Predmet i uslovi zaštite – žigom se štiti znak za razlikovanje robe, a znak se može sastojati, na pr. od reči, slogana, sloga, brojeva, slika, crteža, rasporeda boja, trodimenzionalnih oblika, kombinacija tih znakova...

Sadržina, sticanje i obim prava – nosilac žiga ima isključivo pravo da znak zaštićen žigom koristi za obeležavanje robe na koje se taj znak odnosi i da drugim licima zabrani da isti ili sličan znak neovlašćeno koriste. Ovo pravo obuhvata i pravo da se ovaj znak koristi na sredstvima za pakovenje, katalozima, prospektima, oglasima, i drugim oblicima ponude, na uputstvima, fakturama...

Prestanak prava – žig prestaje istekom roka od 10 god. za koji je plaćena taksa, kada se njegovo važenje ne produži. Žig može prestati i pre isteka ovog roka:

• Kad se nosilac žiga odrekne svog prava
• Na osnovu sudske odluke ili odluke nadleznog zavoda
• Kada je prestalo pravno lice ili umrlo fizičko lice koje je nosilac prava

Promet prava – žig, tj pravo iz prijave može biti predmet ugovora o prenosu prava licenci, zalozi, franšizi i sl.

Licenca – nosilac žiga, tj podnosilac prijave može ustupiti pravo korišćenja žiga, tj prava iz prijave. Ugovor o licenci, sastavlja se u pismenoj formi i sadrži vreme trajanje licence, obim licence i visinu naknade, ako je naknada ugovorena. Kolektivni žig ne može biti predmet ugovora o licenci.

Geografska oznaka porekla proizvoda

Pojam predmet i uslovi zaštite – geografska oznaka porekla je pravo kojim se štite oznake porekla i geografske oznake kojima se obeležavaju proizvodi koje fizička ili pravna lica proizvode na određenom geografskom područiju. Oznaka porekla je geografski naziv zemlje, regiona ili mesta kojim se označava proizvod koji iz njih potiče i čiji su kvalitet i posebna svojstva isključivo ili pretežno uslovljeni geografskom sredinom koja obuhvata prirodne i ljudske faktore i čija se proizvodnja, prerada ili prodaja odvijaju na određenom ograničenom područiju. Oznake porekla koje nisu registovane, u smislu zakona o geografskim oznakama, ne uživaju zaštitu kao geografske oznake.

Sadržina i obim prava korišćenja geografske oznake porekla – Geografsku oznaku porekla mogu da koriste samo lica koja su kao ovlašćeni korisnici upisani u odgovarajući registar. Ovlašćeni korisnik geografske oznake porekla ima pravo da koristi istu geografsku oznaku za obeležavanje proizvoda na koje se ta oznaka odnosi. To podrazumeva upotrebu na: sredstvima za pakovanje, katalozima prospektima, oglasima i drugim oblicima ponuda, uputstvima, fakturama i sl.

Sticanje, trajanje i prestanak prava korišćenja geografske oznake porekla - Ovlašćeni korisnik geografske oznake porekla stiče pravo korišćenja istog upisom priznatog svojstva ovlašćenog korisnika u registar koji o tome vodi Savezni zavod za intelektualnu svojinu. Pravo korišćenja traje 5 god. od dana upisa ovlašćenog korisnika u regostar. To se pravo može produžiti neograničeni broj puta. Ovo pravo može prestati i pre isteka 5 god. ukoliko:

• Se ovlašćeni korisnik odrekne prava
• Je to sudska odluka
• Je prestalo pravno lice ili umrlo fizičko lice

Know-How

Pojam – termin „know-how“ na engleskom znaci „znati-kako“ ili „znati kako da se nesto uradi“. To je znanje nematerijalnog karaktera. Da bi se know-how kao znanje i iskustvo primenjivao u praksi ili prenelo na drugo lice, potrebno je da se isto znanje materijalizuje u nekoj stvari. Know-how postoji nezavisno od vremena i mesta. Stvarna kontrola nad njim je zavisna od kontrole nad fizičkom stvari za koju je on vezan.

Pod tajnošću know-how-a se podrazumeva ono što nije lako dostupno zaineresovanoj strani. Tajnost doprinosi ekonomskoj vrednosti know-how-a.

Odnos know-how-a i patenta - u odosu know-how-a i patenta postoji uže i šire značenje know-how. U uže značenju, on je samo dopunsko znanje i iskustvo koje je neophodno za primenu patentiranog pronalaska. U širem smislu, on predstavlja svo tehničko znanje i iskustvo i to ne samo ono koje je dopunskog karaktera nego i ono koje je samostalno i primenljivo samo za sebe.

„Čist i mešovit „ ugovor o know-how – Čist ugovor bi bio onaj koji se odnosi samo na know-how bez ikakvih drugih elemenata i ovi su ugovori retki. Mešoviti ugovor sadrži know-how u kombinacji sa drugim pravima intelektualne svojine (patent, žig, model, uzorak), ali i sa nekim drugim ugovorima (pr. Ugovor o zajedničkom ulaganju, izvođenju invrsticionih radova, kooperaciji...).

27. Strana ulaganja i koncesije SCG

Strana ulaganja u našu privredu dovešće do snažnog razvoja domaće privrede, do većeg zapošljavanja domaće radne snage, do razvoja infrastrukture, izgradnje novih saobraćajnica, unapređivanja transportne mreže, dopreme robe do mesta destinacije. Usvajanjem dva zakona koja se odnose na oblast stranih ulaganja u našoj zemlji 1994. godine Zakona o stranim ulaganjima i Zakona o slobodnim zonama i drugim, stvoreni su povoljniji uslovi za dalji razvoj stranih ulaganja u našu privredu. Naš savezni Zakon o slobodnim zonama daje niz pogodnosti kada se radi o stranim ulaganjima u obliku oslobođenja od plaćanja carine na opremu i reprodukcioni materijal koji se uvozi u slobodnu zonu sa ciljem proizvodnje robe namenjene izvozu. Posle prestanka ratnih sukoba u okruženju nove Jugoslavije i ukidanja ekonomskih sankcija od UN, javljaju se neke pogodnosti u našoj zemlji koje privlače strance da ulažu u našu privredu. Pre svega to je geografska lociranost Jugoslavije jer se nalazi na raskršću mnogih puteva, koji služe kao veza između Evrope, Azije, Severne i Južne Evrope i Zapadne sa Istočnom Evropom. Veoma je značajna izgradnja brze pruge Subotica – Beograd – Bar, kao i modernih autoputeva, pa se očekuje izgradnja autoputa Subotica – Beograd – Bar i Niš – Bar. Dunav kao međunarodna plovna reka, kao jeftin transportni put dobija sve više na značaju, to će biti veoma značajno kada se bude izgradio kanal Dunav – Zapadna Morava – Vardar – Egejsko more. Jedan od veoma bitnih faktora za ulaganje stranaca u jugoslovensku privredu je jeftina i stručna radna snaga, jer će imati daleko jeftinije proizvode proizvedene u Jugoslovenskim fabrikama, nego u fabrikama u razvijenim evropskim državama. Naša zemlja bi trebalo da obezbedi pravnu stabilnost i neizmenljivost propisa i zakona koji se odnose na strana ulaganja. Propisi bi trebali da budu stimulativni i da pospeše strana ulaganja u našoj zemlji. Zakonski propisi ne smeju bit restriktivni za strana ulaganja već liberalni i stimulativni. Pored postojećih beneficija, povlastica oslobođenja plaćanja carine, poreza pri uvozu opreme i robe reprodukcionog materijala treba tražiti druge olakšice, npr., oslobađanje od raznih davanja prema društvenoj zajednici za određeni niz godina. Takođe je neophodno da se ukine odredba koja je predviđena Zakonom o slobodnim zonama, koja predviđa da osnivački ulog, stranog lica pri osnivanju preduzeća za upravljanje zonom ne može biti veći od 49%. Posle ukidanja ekonomskih sankcija prema Jugoslaviji, očekuju se sledeći oblici ulaganja stranaca u našu privredu:

1. Samostalno ulaganje stranaca, putem osnivanja preduzeća i društava – po našem Zakonu o stranim ulaganjima, strano lice može samo ili sa drugim licem osnovati preduzeće ili društvo, kao i ulagati sredstva u preduzeće i društvo. Strano pravno lice može u našoj državi osnovati deo svog preduzeća – filijalu, koje ima svojstvo pravnog lica i poslovati po jugoslovenskim propisima. Dopunama Zakona o stranim ulaganjima daje se tretman stranog lica i jugoslovenskom državljaninu sa boravištem u inostranstvu dužim od godinu dana, i oni mogu da osnivaju svoja peduzeća i društva u Jugoslaviji. Zakon o stranim ulaganjima predviđa i određena ograničenja: strano lice na teritoriji Jugoslavije ne može samo ili sa drugim stranim licem osnivati preduzeće u određenim privrednim oblastima: proizvodnje i prometa oružja, javnog informisanja, sistema veza.

2. Zajednička ulaganja sa domaćim privrednicima i preduzećima, strana lica mogu osnivati preduzeća i društva u Jugoslaviji po osnovu zajedničkih ulaganja u mešovitim svojinskim oblicima. Prema našem Zakonu o preduzeću mogu osnivati u mešovitom vlasništvu kao preduzeće ili u formi društva – akcionarsko društvo, komanditno društvo, ortačko društvo, društvo sa ograničenom odgovornošću. Naš Zakon o stranim ulaganjima predviđa i određena ograničenja da u određenim oblastima strano lice ne može samo ili sa drugim stranim licem osnivati preduzeće ali može sa domaćim licem, kao i ulagati sredstva u ova preduzeća bez prava većinskog učešća u upravljanju preduzećem.

3. Ulaganje stranih lica u Jugoslovenske slobodne zone – naše slobodne zone obzirom na njihovu pogodnu lociranost omogući će modernu proizvodnju koja će pre svega biti namenjena izvozu i veće upošljavanje domaće radne snage. Naše slobodne zone bi trebalo da daju što veće beneficije pri proizvođenju roba za izvoz.

4. Koncesije - koncesija predstavlja pravo korišćenja prirodnog bogatstva ili dobara u opštoj upotrebi koje ustupa nadležnom državnom organu ( koncedent ), domaćem ili strano licu ( koncesionaru ) pod posebnim uslovima i uz odgovarajuću naknadu. Prema srpskom Zakonu predstavlja davanje dozvola licima za obavljanje delatnosti od opšteg interesa. Koncesija se daje pod uslovom da se obezbedi racionalno korišćenje prirodnog bogatstva u opštoj upotrebi; tehničko – tehnološko unapređivanje delatnosti koja je predmet koncesije; zaštita i unapređivanje životne sredine. Premet koncesije mogu biti istraživanje, eksploatacija mineralnih sirovina izgradnja, održavanje i korišćenje puteva, energetskih objekata, izgradnja železničkih pruga, naftovoda, aerodroma; izgradnja, održavanje i korišćenje komunalnih objekata; izgradnja, održavanje i korišćenje telekomunikacija i modernizacija; izgradnja, održavanje i korišćenje komunalnih objekata; izgradnja, održavanje i korišćenje telekomunikacija, modernizacija; izgradnja, održavanje i korišćenje vodoprivrednih objekata, sistema za navodnjavanje i dr. U skladu sa Zakonom koncesija se može dati na rok od 30 godina, a dužina koncesije zavisi od predmeta koncesije i očekivane dobiti, pri obavljanju koncesione delatnosti. Rok se može produžiti u izuzetnim slučajevima. Predlog za dobijanje koncesije se podnosi Vladi Republike Srbije preko Agencije za ulaganja. Koncesioni akt donosi Vlada i on se objavljuje u Službenom glasniku Srbije i sadrži predmet koncesije i područja na kojem će se obavljati koncesione delatnosti; rok trajanja koncesije; način davanja koncesije; uslove koje mora da ispunjava koncesionar i dr. Koncesija se daje na osnovu javne licitacije. Ugovor o koncesiji se zaključuje u skladu sa uslovima određenim koncesionim aktom i Zakonom, a ako je koncesionar strano lice i u skladu sa propisima o stranim ulaganjima. Ugovor o koncesiji zaključuju Vlada i koncesionar. Za dobijenu koncesiju plaća se koncesiona naknada u skladu sa koncesionim aktom i ugovorom o koncesiji. Ova naknada zavisi od vrste kvaliteta, količine, namene i tržišne cene prirodnog bogatstva u opštoj upotrebi, ugovornog rizika, očekivane dobiti itd. Koncesionar dobijenu koncesiju može preneti drugom licu i tada se zaključuje poseban ugovor na koji koncedent daje saglasnost. Može doći i do prekida koncesionog odnosa u slučajevima: kada se obavljanjem koncesione delatnosti ugrožava životna sredina ili Zakonom zaštićeno područje i objekti; u slučaju rata; nemogućnost obavljanja delatnosti zbog oštećenja objekta koncesije.

28. Slobodne zone (i carinske)

U svetu se mogu sresti različiti termini za slobodne zone: slobodne zone , slobodne carinske zone, slobodne ekonomske zone, izvozne prerađivačke zone, spoljno – trgovačke zone itd. Svi ovi termini za slobodne zone označavaju posebne pogodnosti i olakšice koje jedna država daje najčešće stranoj robi, koje omogućavaju uvoz strane robe bez plaćanja carine i drugih dadžbina, poreza, taksa. Država na čijoj se teritoriji nalazi slobodna zona ima poseban ekonomski interes za razvoj ovog instituta jer se postiže značajan razvoj domaće privrede; veća proizvodnja; veće upošljavanje domaće radne snage, razvoj domaćih saobraćajnih kapaciteta idr. Slobodne zone amerikanci nazivaju spoljno – trgovačkim zonama, kinezi specijalnim ekonomskim zonama, nemci slobodnim zonama itd. Kod nas, dopunom carinskog Zakona 1963. godine one su nazivane carinskim zonama; a ksnije donošenjem posebnog Zakona o slobodnim carinskim zonama su uvedena dva odvojena instituta sa različitim terminom i tretmanom slobodnih carinskih zona. Slobodne zone bi trebalo da budu u pravom smislu slobodne, proizvođačke, eksportne zone, a carinske bi predstavljale poseban institut sa posebnim merama carinskog nadzora i posebnim olakšicama carinskog postupka. Slobodne zone su otvorene za strana ulaganja, izdavanje beneficija stranim ulagačima '' otvorena vrata''; carinske zone predstavljaju deo carinskog područja naše zemlje gde se primenjuju posebne mere carinskog zakona i olakšice u carinskom postupku. Slobodne zone su vrlo značajan privredno – ekonomski institut i u svetu se mogu podeliti na dva osnovna tipa: tip potpuno slobodnih institucija i tip institucija sa ograničenim funkcijama. Kod oblika slobodnih zona potpuno slobodnih institucija dozvoljeno je osim skladištenja robe i obrade i prerada robe uz mnoge carinske i necarinske pogodnosti. Kod drugog tipa nije dozvoljena industrijska proizvodnja ; već su one više lager skladišta za smeštaj i čuvanje robe pod carinskim nadzorom. U prvi tip slobodnih zona spadale bi zone u: Kopenhagenu, Veneciji, Trstu, Ševionu, a u drugi tip zone; Malme, Štokholm, Pirej, Kil i dr. Danas u svetu je sve više slobodnih zona koje su proizvođački i eksportno orijentisane. One su od velikog značaja za razvoj privrede određene zemlje, omogućavaju veća strana ulaganja pod značajnim beneficijama, oživljavanje proizvodnje u zonama, dovode do većeg upošljavanja domaće radne snage, razvoja saobraćajnica. Proizvodi koji su proizvedeni u slobodnim zonama omogućili bi snažan devizni priliv državi i privrednicima na čijoj se teritoriji nalaze slobodne zone. Dobar deo slobodnih zona je postavljen na principu '' carinskog isključka '', tako da su slobodne i carinske zone isključene iz carinskog područja određene države, a priključene kao caarinska teritorija drugoj državi. U tom slučaju se primenjuje carinski suverenitet one države kojoj je takva zona priključena. Međutim postoje slobodne zone koje se u ekonomskom smislu smatraju carinskom ex teritorijom tj carinskim isključkom. To su teritorije pod posebnim statusom sa nizom olakšica i privilegija u ekonomskom smislu reči. Kod nas su slobodne zone sastavni deo carinskog područja Jugoslavije. U Jugoslaviji slobodnu zonu mogu osnivati domaća i strana, pravna i fizička lica. Zakon o slobodnim zonama predviđa da u slobodnim zonama u Jugoslaviji stranac ne može imati većinski kapital, tj. osnivački ulog ne može biti veći od 49%. U slobodnoj zoni se ne mogu obavljati delatnosti koje su zabranjene Zakonom o slobodnim zonama, kao što su delatnosti ugrožavanja životne sredine, zdravlja ljudi i ugrožavanje materijalnih dobara i bezbednosti zemlje. Preduzeća za upravljanje slobodnom zonom mogu osnivati osnivači zone i druga domaća i strana pravna i fizička lica. Preduzeće za upravljanje može biti u formi preduzeća, kao i u obliku društva lica ( komanditno, ortačko društvo ) ili obliku društva kapitala ( akcionarsko društvo i društvo sa ograničenom odgovornošću ). Postupak za osnivanje preduzeća i društva za upravljanje slobodnom zonom odvija se u skladu sa zakonom o predzećima na osnovu osnivačkog akta. Osnivački akt sadrži: firmu i sedište preduzeća, firmu osnivača i adresu, kada se radi o fizičkom licu, ime, adresu, matični broj osnivača, delatnost preduzeća, osnivački ulog itd. Ako se slobodna zona osniva u formi društva onda se sačinjava ugovor umesto osnivačkog akta. Pod osnivanjem slobodne zone podrazumeva se postupak u vezi sa donošenjem akta o osnivanju. Osnivanje preduzeća ili društva za upravljanje slobodnom zonom, pribavlja se saglasnost za rad slobodne zone od Savezne Vlade. Slobodna zona se osniva na području koje ima pomorsku luku, vaazduhoplovno ili rečno pristanište koje je otvreno za međunarodni saobraćaj i na magistralnim putevima, koji su uključeni u mrežu evropskih puteva. U skladu sa zakonom o slobodnim zonama smatra se da će ekonomski biti opravdano osnivanje slobodne zone, ako se obezbedi izvoz iz osnovane zone najmanje 30% godišnje proizvedene robe. Jedan od motiva za strana ulaganja u određenoj zoni je prvenstveno stabilana politička situacija u toj zemlji gde se zona nalazi pa i u širem regionu. Takođe je bitna stabilnost pravnih propisa i Zakona koji će garantovati određenu pravnu sigurnost.

29. Neke opšte karakteristike i pitanja koja se odnose na zaključenje međunarodnih ugovora

Ugovori u međunarodnom poslovnom privrednom pravu koje zaključuju dve ugovorne strane ili više ugovornih strana iz dve ili više razlišitih država javljaju se kao distancioni ugovori. Oni su znatno složeniji od ugovora koji se zaključuju o međunarodnom poslovnom pravnom okviru jedne države. Mnogi ugovori koji postoje u privrednom pravu jedne zemlje, javljaju se i u međunarodnom privrednom pravu. Međunarodni privredni ugovori se sa razvojem proizvodnje, transporta i jačanjem ekonomskih međunarodnih korporacija, javljaju u vidu tipskih formularnih i standardnih ugovora. Oni su najčešće adhezioni ugovori tj. ugovori po pristupu. U takvim slučajevima ponuđeni može da prihvati ili neprihvati unapred date uslove iz ponude. Ponuđeni ne može da menja ništa iz ponude, jer u suprotnom prvobitni ponudilac ne mora da prihvati ponudu. Prvobitni ponudilac kao ekonomski jača strana unapred diktira uslove ugovora. Kod tipskih ugovora su moguća odstupanja od ponuđenih ugovornih elemenata. Ponudilac prezentira ponuđenom na formularu uobičajene elemente ugovora, ali dopušta i izvesna odstupanja od elemenata u ponudi i spreman je da sa ponuđenim pregovara o određenim odstupanjima koja su data u formularu. Ugovorno jača strana koristi unapred odštampane formulare koji su usled duge upotrebe podstali tipski ugovori. Postoje neki tipski ugovori koji se pojavljuju i u obliku standardnih ugovora, gde su ostavljene određene praznine o kojima se ugovorne strane mogu dogovarati. O tačno predviđenim elementima u ovim ugovorima se ne može pregovarati. Standardni ugovori najčešće nastaju u određenoj oblast poslovanja sa standardnim klauzulama za određenu branšu. Za standardne ugovore u međunarodnom pomorskom prevozu je karakteristično da sadrži određene garancije i uslove prevoza. Kod standardnih brodarskih ugovora, brodar daje sledeće garancije za : sposobnost broda za plovidbu, klasu broda, položaj broda u času zaključivanja ugovora, za određenu nosivost broda. Međunarodni tipski Ženevski privredni ugovori – na međunarodnom privrednom planu javljaju se novi unificirani tipski ugovori koje je Evropska ekonomska komisija OUN. Tipski ugovori se javljaju u oblasti investicione opreme, kupoprodaju žitarica i kupoprodaju žitarica pri prevozu u unutrašnjem rečnom saobraćaju. Ženevski ugovori predstavljaju vrlo značajnu unifikaciju prava koja se razvija sve većom upotrebom formulara. Formulari doprinose bržem zaključivanju ugovora. Karakteristike ovih ugovora su što su izrađeni na međunarodnom planu i što su pri izradi ovih ugvora učestvovale zemlje izvovznice i zemlje uvoznice. Strane ugovornice mogu da menjaju i nadograđuju odredbe ovih ugovora. Ženevski ugovor i njegovi opšti uslovi nisu formulari ugovora koje strane ugovornice moraju da prihvate. Obzirom da su Ženevski ugovori unapred odštampani u vidu formulara, a stranama ugovornicama se dopušta prihvatanje niza alternativnih rešenja koja su data u formularima, smatra se da je ugovor zaključen kada su se strane ugovornice saglasile o svim elementima iz ugovora. Po teoriji prijema ugovor je zaključen onog momenta kada je ponudilac primio saopštenje od ponuđenog da je prihvatio ponudu. Po teoriji izjave ugovor se među odsutnim licima smatra zaključenim kada je ponuđeni na bilo koji način javio da prihvata ponudu. Prema teorij saznanja ugovor je zaključen kada je ponudilac saznao za prihvatanje ponude od ponuđenog. Ponuda za zaključenje ugovora – ponuda za zaključenje međunarodnog privrednog ugovora predstavlja izjavu volje određenog lica – ponudioca koja sadrži sve bitne elemente konkretnog ugovora i koja je učinjena određenom licu iz druge države u cilju njenog prihvatanja i zaključenja ugovora. Kod ugovora o međunarodnoj prodaji robe bitni elementi su predmet i cena, kod ugovora o lizingu su zakupljena stvar i iznos zakupnine. Međunarodni privredni ugovor sadrži i druge elemente koji se nazivaju nebitnim, npr.: rok isporuke, ambalaža, način transportovanja itd. Ako se ovi elementi ugovore smatraju se u tom slučaju bitnim elementima ugovora. U pravnoj teoriji razlikuje se pregovor od ponude. Pregovorima se nastoji doći do saglasnosti volja i stavova pregovaračkih strana o nekom konkretnom pravnom poslu. Razlikuje se ponuda za zaključenje ugovora od ponude za pregovore, jer ponuda za pregovore daje mogućnost pregovaračima da mogu biti podjednako ponuđači. U međunarodnoj trgovinskoj praksi se javljaju i čvrste neobavezne ponude. Prihvat ponude – predstavlja jednostranu izjavu koja je učinjena od strane ponuđenog a upućena ponudiocu. Ne postoji nezavisno od strane ponude. Prihvat od strane ponuđenog u smislu sadržaja mora da bude i nedvosmislen i da je učinjen u cilju zaključenja određenog ugovora. Prihvat ponude po svojoj sadržini mora da bude saglasan ponudi. Konvencija UN smatra odgovor na ponudu koji ukazuje na prihvatanje ponude ali sadrži različite i dopunske uslove koji u suštini ne menjaju uslove ponude, predstavlja prihvatanje ponude. Ako je prihvat ponude učinjen sa zakašnjenjem ne dolazi do zaključenja ugovora.

30. Nadležnost sudova i međunarodna arbitraža u međunarodnom poslovnom i privrednom pravu

Međunarodni privredni ugovorni odnose sa elementima inostranosti dovode ne samo do sukoba Zakona nego i sukoba jurisdikcije tj. nadležnosti sudova. Sporovi koji nastaju u vezi sa nepokretnostima, spadaju u nadležnost sudova one države gde se ta nepokretnost nalazi. Sporovi u vezi sa industrijskom svojinom – intelektualnom svojinom vezuje se za nadležnost sudova one države gde su ovakva prava izdata. Ovakva rešenja o isključivoj i apsolutnoj nadležnosti domaćeg suda zemlje u kojoj je patent ili intelektualna svojina registrovana, predviđena su i pariskom konvencijom o zaštiti industrijske svojine. Sporovi koji proističu iz obligaciono pravnih odnosa čiji su predmet pokretnosti spadaju u domen isključive nadležnosti pravosuđa određene države. Nadležnost sudova se najčešće određuje prema domicilu ili prema boravištu tuženog iz razloga što se u mestu tuženog može obaviti i izvršenje jer se u tom mestu najčešće nalazi imovina, a time će i presuda biti efikasnije izvršena. Tako se nadležnost suda za pravna lica, određuje prema domicilu, sedištu preduzeća, firme tuženika, a u nekim zemljama i prema nacionalnoj pripadnosti pravnog lica. Nadležnost sudova u ugovorima međunarodnog privrednog prava može biti određena i sporazumom ugovornih stranaka. Međunarodna trgovinska arbitraža – u međunarodnim trgovinskim odnosima i ugovorima, ugovorne strane sve više ugovaraju nadležnost arbitraže, umesto nadležnosti suda. Ugovorne arbitraže u međunarodnim privrednim ugovorima su daleko fleksibilnije pri rešavanju nastalih sporova, nego sudovi koji rešavaju po krutim pravilima. U međunarodnim privrednim ugovorima su češće arbitražne klauzule kojima se ugovara nadležnost određenih profesionalnih arbitraža. Elastičnost i fleksibilnost međunarodnih arbitraža se ogleda u tome što one nastoje da donesu određene odluke po načelu pravičnosti. Arbitri deluju po principima pravičnosti i nisu obavezni da se kruto pridržavaju propisa, kao što bi to činio nadležni sud. Na taj način arbitri nalaze poštena i pravična rešenja i donose odluke na međunarodnim trgovačkim običajima nezvisno od nacionalnih propisa. Arbitražna klauzula u međunarodnim trgovačkim ugovorima označava da ugovorne strane žele da eventualne sporove rešava ugovorena arbitraža jer imaju više poverenja u arbitre koji dobro poznaju međunarodnu trgovinu. Evropska Konvencija o arbitraži predviđa da arbitri mogu odlučivati na bazi pravičnsti, kada su dobili takvo ovlašćenje od ugovornih strana i kada je dozvoljeno po zakonu po kojem arbitraža donosi odluke. Ugovorne strane arbitražnog sporazuma mogu da budu domaća pravna i fizička lica i inostrana pravna i fizička lica. Ugovorne strane se slobodno sporazumevaju i predviđaju: da arbitraži poveravaju konkretan trgovački spor; sedište arbitraže; broj arbitra; jezik; pravilnik o postupku.

31. Neke zajedničke komponente ugovora u mežunarodnom privrednom poslovnom pravu (ponuda, prihvat ponude, subjekt ugovora, forma ugovora)

Ugovori u međunarodnom privrednom ( poslovnom ) pravu imaju određene karakteristike po kojima se razlikuju od ugovora građanskog i privrednog prava.

1) subjekti ugovora u međunarodnom poslovnom ( privrednom ) pravu – subjektima ovih ugovora smatraju se spoljnotrgovinska preduzeća i spoljnotrgovinska društva koja stupaju u ugovorne odnose i zaključuju ugovore iz predmeta poslovanja. Subjekti ugovora u međunarodnom poslovnom pravu mogu biti fizička lica koja obavljaju privrednu spoljnotrgovinsku delatnost u vidu zanimanja; preduzetnici. Po našem Zakonu o preduzećima to su preduzetnici koji obavljaju delatnost radi sticanja dobiti.

2) predmet ugovora u međunarodnom poslovnom pravu – predmet ovih ugovora je promet roba i to najčešće telesnih pokretnih stvari i vršenje usluga. Nepokretnosti kao što su brodovi, zgrade koji su namenjeni za tržište, takođe su uključene u promet roba; ali da ugovore zaključuju privredni subjekti. Takođe se podrazumeva: promet prava koja se odnose na prava intelektualne svojine, model, patent, žig itd.

3) značaj ugovora u međunarodnom poslovnom ( privrednom ) pravu – ovi ugovori imaju poseban značaj jer se neostvaruju samo interesi ugovornih strana nego i širi interesi društvene zajednice. Društveni interes se manifestuje i u pogledu intervencije od strane države sa ciljem stvaranja povoljnih uslova na tržištu i regulisanja cene.

4) forma ugovora u međunarodnom poslovnom ( privrednom ) pravu – ugovori u međunarodnom poslovnom pravu su neformalnog karaktera jer za zaključenje ugovora nije potrebna posebna forma, osim ako zakonom nije drugačije predviđeno. Iz razloga velikog broja zaključenja ovoih ugovora, koji se sklapaju veoma brzo, putm telefona, telefaksa, telegrama nije neophodna pisana forma. Zbog ove neformalnosti je izražena autonomija volja ugovornih strana. Međutim, za neke ugovore u međunarodnom poslovnom pravu je neophodna pisana forma ugovora i to se posebno odnosi na ugovore čija je vrednost predmeta ugovora veća ili kod složenijih ugovora između strana ugovarača, međunarodni ugovor o investiconoj opremi je primer. Ugovor koji nije zaključen u propisanoj ili ugovorom predviđenoj formi, ne bi proizvodio pravno dejstvo i smatrao bi se ništavim. Bečka Konvencija UN iz 1980. godine predviđa sledeće o međunarodnoj prodaji robe: ugovor o međunarodnoj prodaji robe se ne mora zaključiti u pismenoj formi a nije ni podvrgnut bilo kojim zahtevima u pogledu forme; može se dokazati na bilo koji način; uključujući i svedoke. Ugovor za čije se zaključenje zahteva pismena forma, a nije zaključen u toj formi, smatrće se punovažnim ako su ugovorne strane izvršile veći deo obaveza koje iz njega proističu. Međutim, postoje ugovori koji su neformalni ali se pod određenim uslovima moraju zaključiti u pismenom obliku, npr. brodarski ugovor na vreme za ceo brod i ugovor o zakupu broda. Za neke ugovore u međunarodnom poslovnom pravu ne može se tačno odrediti da li su formalni ili neformalni, npr. ugovor o osiguranju, ugovor o prevozu robe u pojedinim oblicima transporta itd.

5) pooštrena dgovornost ugovornih strana – u ugovorima u međunarodnom privrednom ( poslovnom ) pravu zahteva se pojačana pažnja prilikom njihovog zaključivanja. '' Pažnja dobrog privrednika '' je pravni standard koji zavisi od svakog konkretnog slučaja, vrste ugovora, običaja itd. '' Pažnja dobrog privrednika '' podrazumeva njegovu pooštrenu odgovornost iz razloga što u međunarodnom poslovnom pravu zaključuju strana lica iz određene delatnosti koja poznaju pravila stranke i poseduju dovoljno znanja a tim imaju i više odgovornosti. Kod ugovornih partnera se zahteva da pri zaključenju ugovora, izvršenja i ostalim poslovima privrednog prava postupaju sa '' pažnjom dobrog privrednika '' i '' dobrog trgovca '' sa '' pažnjom dobrog stručnjaka ''.

6) načelo savesnosti i poštenja u ugovorima međunarodnog poslovnog ( privrednog ) prava – ugovorne strane su dužne da poštuju ova načela pri zaključenju međunarodnih privrednih ugovora. Načelo se zasniva na primerima moralnog ponašanja u ugovornim odnosima. Obzirom da su u pitanju pravila poslovnog morala, sankcije može da preduzme i društvo, komora, asocijacija privrednika itd. Mogu biti ekonomske sankcije predviđene zakonom, gubljenje poslovnog ugleda, reputacije na tržištu. U pravnoj literaturi se pod pojmom savesnog i poštenog ponašanja ugovornih strana smatra njihova međusobna iskrenost i odanost, posebno pri izvršenju obaveza. Ovo načelo podrazumeva i zabranu prouzrokovanja štete drugom ugovornom partneru.

7)nadležnost posebnih sudova i arbitraža pri rešavanju sporova – za sporove koji nastaju iz ugovora u međunarodnom poslovnom pravu, predviđena je posebna nadležnost privredni sudova. Često se ugovara i nadležnost arbitraža, kao posebno stručnih tela koje ugovorni partneri dogovorno određuju u samom ugovoru. Cilj ovih sudova, arbitraža je da se ubrzaju postupci rešavanja sporova i da se dobiju kvalitetne sudske odluke kojima će ugovorne strane biti zadovoljne.

8) prekomerno oštećenje u ugovorima u međunerodnom poslovnom pravu - Naš Zakon o obligacionim odnosima predviđa da strane ugovornice polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja. Ako dođe do očigledne nesrazmere, oštećena strana ima pravo da traži poništenje tog ugovora.

32. Obezbeđenje ugovora u međunarodnom poslovnom pravu

Postoji više vrsta obezbeđenja ugovora u međunarodnom poslovnom ( privrednom ) pravu i to su :

1) JEMSTVO – predstavlja poseban blik ličnog obezbeđenja, gde jemac odgovara poveriocu celokupnom svojom imovinom za obaveze dužnika ako ovaj neispuni ili neadekvatno ispuni svoju punovažnu i dospelu obavezu. Jemstvo može da bude na bazi ugovra ili predviđeno zakonom. Karakteristika jemstva je njegova akcesornost i subsidijarnost. Akcesornost označava da obaveza jemca zavisi od glavnog dužnika i gde postoji primarna obaveza glavnog dužnika, a sporedna obaveza jemca. Subsidijarnost jemčeve obaveze se sastoji u tome, što jemac ne preuzima dug kao svoj, već se obavezuje da će platiti i tuđi dug. Jemac nije u dužničkom odnosu prema poveriocu iz ugovora o dugu. Glavni dužnik je zasnovao dužničko – poverilački odnos između sebe i poverioca. Tako da se poverilac mora prvo odrediti glavnom dužniku, a ako ne uspe da namiri svoje potraživanje od njega, može se obratiti jemcu sa zahtevom da izvrši obavezu dužnika. Jemstvo u ugovorima u međunarodnom poslovnom ( privrednom ) pravu je solidarno i često se primenjuje jer poverilac nema dovoljno poverenja samo u jedno lice koje je preuzelo jemstvo. Često više lica garantuje ispunjenje glavne obaveze.

2) ZALOGA – predstavlja stvarno – pravno obezbeđenje poverioca da naplati svoje potraživanje iz dužnikove stvari koju je on založio, - sa kojom poverilac raspolaže i to pre svih poverilaca ako mu potraživanje ne bude isplaćeno o dospelosti. Poverilac se obavezuje da će založenu stvar da čuva i da je neoštećenu vrati zalogodavcu po prestanku svog potraživanja. Ručna zaloga je zaloga na pokretnim stvarima. Pravo zaloga se stiče na osnovu Zakona i to je Zakonsko založno pravo, tako da nije potrebno da poverilac i dužnik zaključuju poseban ugovor o zalozi. U ugovorima u međunarodnom poslovnom ( privrednom ) pravu predmet prava zaloge su robe, tj. pokretne stvari koje se nalaze u međunarodnom prometu. Predmet zaloge mogu biti i hartije od vrednosti, potraživanja. Kod bankarskih poslova, predmet ručne zaloge mogu biti zlato, plemeniti metali, drago kamenje itd. Zalogodavac je obavezan da zalogoprimcu preda urednu državnu robu – stvar koja je predmet zaloge. Zalogoprimac stiče založno pravo na predmetnoj stvari i u obavezi je da čuva sa pažnjom dobrog privrednika. Zalogoprimac ima pravo da namiri svoje potraživanje iz založene stvari, ako potraživanje ne bude o dospelosti namireno. Može da proda založenu stvar, u našem pravu nije da ona pređe u svojinu poverioca ako njegovo potraživanje ne bude namireno o dospelosti. Hipoteka predstavlja zalogu na nepokretnim stvarima i upisuje se u javne knjige u registru suda, ali ona ostaje u državi dužnika. Hipotekarni zalogoprimac ima pravo da namiri svoje potraživnje iz vrednosti založene nekretnine pre drugih poverilaca. Hipoteka se često koristi kao sredstvo obezbeđenja vraćanja dugoročnih i srednjeročnih kredita koji se koristi za izgradnju većih investicionih objekata.

3) UGOVORNA KAZNA – predstavlja određenu sumu novca ili neku drugu vrednost koja je predviđena ugovorom. Plaćanje ugovorne kazne se plaća u sledećim situacijama: kada jedna ugovorna strana ne ispunjava svoju ugovornu obavezu ili je ispuni sa zakašnjenjem. Predviđa se samo za nenovčane naturalne obaveze. Ugovorna kazna proizvodi sledeća pravna dejstva: kada je ugovorna kazna predviđena za ne ispunjenje obaveze, tada poverilac ima pravo da traži od dužnika ispunjenje obaveze ili da plati ugovornu kaznu, ako je ugovorna strana neuredno ispunila svoju obavezu, poverilac ima pravo da traži ispunjenje ugovora i plaćanje ugovorne kazne, u slučaju neispunjenja ili neurednog ispunjenja obaveze dužnika, a ako poverilac nije pretrpeo štetu, ima pravo da naplati ugovornu kaznu, itd.

4 ) PENALI – to su iznosi koje je obavezna da plati u određenim zakonskim slučajevima, ugovorna strana koja neispuni ili neuredno ispuni svoju obavezu. Penali i ugovorne kazne imaju velike sličnosti, ali postoje i razlike: penali se predviđaju imperativnim normama, imaju pravno dejstvo nezavisno od volje ugovornih strana, stranka koja je ovlašćena da zahteva naplatu penala ne može odustati itd.

5) KAPARA- predstavlja određenu sumu novca koju dužnik daje poceriocu prilikom zaklučenja međunarodnog ugovora. Proizvodi sledeća pravna dejstva: služi kao obezbeđenje da ugovorna obaveza bude uredno izvršena od strane koja je dužna da preda kaparu, a i od druge strane. Iznos kapare se uračunava u izvršenje ugovora, ako je ispunjenje ugovorne obaveze nemoguće zbog čega nije odgovorna nijedna strana, tada se kapara vraća i ako je davalac kapare odgovoran za neispunjenje, primalac kapare ima pravo da je zadrži, itd.

6) ODUSTANICA – predstavlja izvesnu sumu novca ili neku drugu vrednost koju jedna ugovorna strana daje drugoj ugovornoj strani u slučaju da odustane od ugovora. Strane ugovornice mogu ugovorom odrediti rok do kojeg mogu odustati od ugovora. Postoji još vrsta obezbeđenja ugovora u međunarodnom poslovnom ( privrednom ) pravu kao što su : avans, akontacija, zatezna kamata, bankarska garancija, itd.

33. Promene u ugovorima u međunarodnom poslovnom pravu

Promene u ugovorima u medjunarodnom poslovnom(privrednom) pravu mogu nastati voljom samih stranaka ili nezavisno od volje stanaka. Stranke mogu sporazumno da izvrse promene u vec zakljucenom ugovoru i to promenom ugovornih strana i promenom sadrzine zakljucenog ugovora.

1. Promene poverioca ili duznika u ugovorima u medjunarodnom poslovnom pravu - do promene poverioca dolazi putem ustupanja potrazivanja zakljucivanjem posebnog ugovora izmedju poveroica i treceg lica. Na osnovu ovog ugovora dotadasnji poverilac ( cedent ) prenosi na svog poverioca ( cesionara, trece lice ) potrazivanja koje ima prema duzniku ( cezusu). Cedent mora da obavesti duznike o izvrsenom prenosu, a ugovor je punovazan uz suglasnost duznika. Cesionar stice prema duzniku sva prava koja je imao raniji poverilac zakljucivanjem ugovora o cesiji potrazivanja. Takodje moze doci do promene duznika na osnovu zakljucenog ugovora izmedju duznika i treceg lica, kojim duznik prenosi svoje obaveze. Ovaj ugovor proizvodi pravno dejstvo kada se saglasi poverilac i u tom slucaju dotadasnji duznik postaje jemac da ce trece lice izvrsiti svoje obaveze prema poveriocu.
2. Promena sadrzine ugovora voljom ugovornih strana - sporazumne izmene u sadrzini ugovora moraju da budu u istoj formi u kojoj je bio zakljucen prvobitni ugovor.
3. Promena sadrzine ugovora voljom jedne strane ugovornice - ovo se dogadja samo kad jedna ugovorna strana odustaje od ugovora , kada je ona na taj odustanak ovlascena zakonom, trgovinskim obicajima, uzansama ili na osnovu ugovora. Ugovorna strana moze odustati od ugovora uz placanje odustanice i kad poverilac odustaje od ugovora zbog toga sto duznik nije ispunio svoje obaveze ili ih je neblagovremano i delimicno ispunio.
4. Promena sadrzine ugovora povredom ugovornih obaveza - ovo se desava kad duznik uopste ne izvrsi svoju obavezu , izvrsi je sa zakasnjenjem, ne izvrsi na ugovoreni nacin i izvrsi neovlascenom licu. Tada dolazi do promene sadrzine ugovora na osnovu zakona, uzansi ili obicaja. Promena se sastoji u tome sto duznik pored glavne obaveze dobija i druge obaveze: placanje zatezne kamate, penala itd.
5. Promena sadrzine ugovora zbog promenjenihokolnosti - strana kojoj je otezano ispunjenje obaveze tj. strana koja zbog promenjenih okolnosi ne moze ostvariti svrhu ugovora, moze zahtevati da se ugovor raskine. Strane ugovornice polaze od toga da se ugovor moze izvrsiti pod okolnostima koje su postojale u vrema zakljucenja ugovora. Ugovorna strana moze da zahteva izmenu ili raskid ugovora usled promenjenih okolnosti ako ispuni sledece uslove: da su se okolnosti koje su postojale u momentu zakljucenja ugovora izmenile usled vanrednih dogadjaja; da strane u momentu zakljucenja ugovora nisu mogle da predvide vanredne dogadjaje; zbog vanrednih dogadjaja ispunjenje ugovora za jednu ugovornu stranu postalo je otezano i i zvrsenje ugovora bi prouzrokovalo velike gubitke; da ugovorna strana ne snosi krivicu za postojanje vanrednih dogadjaja. U ovim slucajevima ugovorne strane sporazumno mogu izmeniti odredbe ugovora u pogledu sadrzine, nacina ispunjenja, vremena itd.
6. Promena sadrzine ugovora usled promene propisa - prinudni propisi uticu na zakljucene ugovore na pr. propisi o kvalitetu proizvoda, uvoz - izvoz robe itd. U tom slucaju duznik treba da preduzme sve radnje kod nadleznih organa da bi izvrsio svoje ugovorne obaveze, u suprotnom smatrace se da je do ne izvrsenja doslo usled vise sile.
7. Promena sadrzine ugovora usled vise sile - da bi se dogadjaj smatrao visom silom treba da sadzi odredjene elemente: da se nije mogao predvideti u momentu zakljucenja ugovora; da se nije mogao izbeci; da je taj dogadjaj trajno ili privremeno onemogucio izvrsenje ugovornih obaveza. Pod visom silom se smatraju: zemljotres, susa, poplava, ratovi, politicki neredi, strajkovi,itd. U ovakvom slucaju svaka ugovorna strana snosi stetu koju bi pretrpela zbog vise sile.Duznik je obavezan da obavesti poverioca o nemogucnosti izvrsenja svoje obaveze.
8. Promena sadrzine ugovora usled prestanka jedne ugovorne strane - ako je kod jedne ugovorne strane otvoren stecajni postupak ili postupak likvidacije, to dovodi do promene sadrzine ugovora koji je zakljucen pre otvaranja stecaja ili likvidacije. Sva potrazivanja poverilaca prema stecajnom duzniku smatraju se dospelim, bez obzira na ugovorni rok.

34. Prestanak ugovora u međunarodnom poslovnom pravu

Ugovori u medjunarodnom poslovnom( privrednom) pravu mogu prestati usled volje ugovornih strana, ali i nezavisno od njihove volje.

1. Prestanak ugovora usled ispunjenja - ovo je najcesci nacin prestanka ugovora u medjunarodnom poslovnom pravu, odnosno sa ispunjenjem prestaje i ugovor. Svaka ugovorna strana koja je ispunila svoje ugovorne obaveze, ima pravo da trazi od druge strane pismenu potvrdu o ispunjenju obaveze.
2. Prestanak ugovora sporazumom ugovornih strana - ugovorne strane se mogu sporazumeti o raskidu ugovornog odnosa. Mogu se sporazumeti da raskid ugovora deluje samo u buducnosti, tako da svaka ugovorna strana zadrzava sto je primila do trenutka raskida ugovora. Ugovorne strane se mogu sporazumeti da raskid deluje unazad retroaktivno i u tom slucaju ugovorne strane vracaju sto su dobile do momenta raskida ugovora. Ugovorne strane se mogu sporazumeti da raskid deluje i od zakljucenja ugovora, pa se smatra da ugovor nije ni zakljucen.
3. Prestanak ugovora kompenzacijom - ugovori mogu prestati i kompenzacijom tj. prebijanjem uzajamnih potrazivanja ugovornih strana. U tom slucaju neophodni su sledeci uslovi: da su medjusobna potrazivanja istorodna, da se vrednost moze izraziti u novcu i da su porazivanja dospela. Do kompenzacije potrazivanja moze doci sporazumom stranaka ili odlukom suda, na osnovu zahteva jedne ugovorne strane.
4. Prestanak ugovora zbog propasti predmeta - ugovor u medjunarodnom poslovnom pravu moze da prestane i usled propasti predmeta ugovora osim ako su predmeti odredjeni po rodu, pa se sa propascu odredjene stvari moze izvrsiti ispunjenje ugovora drugom stvari.
5. Prestanak ugovora konfuzijom - ugovor moze da prestanekada dodje do spajanja ili pripajanja privrednih subjekata, prenosom potrazivanja, preuzimanjem duga itd. Na ova nacin je ugovor prestao konfuzijom ugovornih strana tj njihovim sjedinjenjem.
6. Prestanak ugovora voljom jedne ugovorne strane - ugovor moze da prestane i zbog volje jedne jedne ugovorne strane, ako je ugovorom dato pravo jednoj ugovornoj strani da moze odustati od ugovora uz placanje odustanice i kada poverilac odustane od ugovora zato sto duznik nije ispunio svoju obavezu ili je ispunio delimicno itd.

Ugovor moze prestati i iz drugih razloga.

35. Ugovor o međunarodnoj prodaji robe

Ovaj ugovor predstavlja pravni posao gde se prodavac obavezuje da ce isporuciti robu kupcu, nad kojom kupac stice pravo svojine uz isplatu odredjene cene prodavcu.Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe je dvostran, teretan i komutativni pravni posao.Privredni subjekti koji se nalaze u dve razlicite drzave i profesionalno obavljaju privrednu delatnost pojavljuju se kao ugovorne strane.

Bitni elementi ovog ugovora su: roba i cena a tu su jos i rok izvrsenja, uslovi izvrsenja,ambalaza

Nebitni elementi :kvalitet robe, mesto vreme i nacin isporuke robe, osiguranje robe, skladistenje robe itd.

Bitni i nebitni elementi ugovora zajedno cine sadrzinu ugovora o medjunarodnoj prodaji robe.I nebitni elementi ugovora postaju bitni ukoliko na njih insistira jedna od ugovornih strana.

Ugovor o medjunarodnoj prodaji robe u medjunarodnom poslovnom pravu ima obligaciono pravno dejstvo, gde prodavac ima obavezu da izvrsi isporuku robe a kupac da plati ugovorenu cenu.

Predmet ugovora o medjunarodnoj prodaji robe jeste konkretna i postojeca roba koja je sa svojim karakteristikama u momentu zakljucenja ugovora odredjena a moze biti i roba koja ce se sa sigurnoscu u buducnosti proizvesti.Kolicina robe predstavlja masu robe koju je prodavac u obavezi da isporuci kupcu a ugovorom se tacno navodi broj komada odredjene robe, tezina, dimenzija, zapremina sa oznakom jedinice mere(litra, kilogram, metar itd.). Kolicina se moze utvrdjivati na vise nacina: merenjem,vaganjem,prebrojavanjem.Troskove merenja snosi prodavac.

Kolicina isporucene robe utvrdjuje se u mestu i u vreme kada je prodavac duzan da izvrsi isporuku.U slucaju da prodavac ne pozove kupca da prisustvuje utvrdjivanju kolicine robe ili kupac iz drugog razloga nije bio prisutan, pretpostavlja se da je isporucena ona kolicina koju je utvrdio kupac u svojem skladistu.

Kvalitet robe podrazumeva skup mnogih svojstava o robi:hemijska, fizicka, estetska, tehnicka itd.Pored kvaliteta robe i trgovackog naziva robe navodi se i marka proizvoda: automobil marke "Fiat", tip,karakteristike motora, godina proizvodnje ili na primer kafa "minas"," italijansko vino" uz dodatak" extra kvalitet" i sl.Kupac je u obavezi da po prijemu isporuke utvrdi kvalitet robe.

U slucaju da su kupac i prodavac zakljucili medjunarodni ugovor o prodaji robe prema odredjenom uzorku, stoga je prodavac u obavezi da isporuci robu koja u svemu odgovara uzorku.

Kada je ugovoreno da se kvalitet robe utvrdjuje prema standardu, podrazumeva se standard koji vazi u mestu prodavca.Standard na opsti nacin odredjuje osobine ugovorene robe: oblik, dimenzija, kvalitet, namena i sl.On odredjuje minimum svojstava robe tako da ona moza biti i boljeg kvaliteta.Pored domacih postoje i medjunarodni standardi za kvalitet: ISO- 9000,9001, 9002 itd.

Cena robe je po pravilu odredjena u ugovoru i predstavlja bitan elemenat ugovor.Cenu moze odrediti i neko trece lice - neka agencija, vestak, s tim da treba da postupa posteno, savesno i razumno.Cena obuhvata neto tezinu robe, bez kasa skonta ili rabata pod kojim se podrazumevaju popusti koje prodavac daje kupcu.Ukoliko ovakvi popusti nisu ugovorom predvidjeni,oni se i ne priznaju.Obracun cene vrsi se fakturom ili racunom, to je isprava koju ispostavlja prodavac kupcu za isporucenu robu.

36. Ugovor o međunarodnom trgovinskom posredovanju i zastupanju

Ugovor o međunarodnom trgovinskom posredovanju je poseban ugovor o spoljnotrgovinskim uslugama, kojim se trgovinski posrednik obavezuje od strane koje žele da zaključe ugovor, nalogodavac – komitent i treće lice izvan domicila zemlje u kojoj je sedište nalogodavcu) o nekom međunarodnom trgovinskom poslu, dovede u vezu i da pomogne pri zaključenju ugovora, uz određenu proviziju. Međunarodnim posredovanjem u širem smislu se smatra delatnost privrednih subjekata koji pružaju međunarodne trgovinske usluge kao što su: međunarodno posredništvo, međunarodna špedicija, međunarodni komision itd. U užem smislu, pod međunarodnim posredovanjem se smatra posao međunarodnog mešetarenja, odnosno dovođenja dva licu u vezu putem posrednika u cilju zaključenja međunarodnog privrednog ugovora. Međunarodno posredništvo može biti: trgovinsko poredovanje pri obavljanju raznih poslova kupovine i prodaje roba itd; berzankso poredovanje na berzi. Poslovi međunarodnog trgovinskog posredovanja se mogu podeliti u tri grupe:

1) obavljanje u svoje ime i za račun inostrane firme poslova koji prethode zaključivanju ugovora o kupovini i prodaji robe ili vršenju usluge;

2) spajanje inostranih firmi sa domačim privrednim organizacijama radi zaključenja međunarodnog ugovora o kupovini i prodaji robe ili vršenju drugih usluga;

3) poslovi koji se odnose na izvršenje ugovora međunarodne kupovine-prodaje robe i poslova u vezi izvršenja usluga.

Ugovorne strane u ugovoru o međunarodnom trgovinskom posredovanju su spoljnotrgovinski posrednik (mešetar) i njegov nalogodavac, komitetnt. Međunarodnim posredničkim poslovima bave se spoljnotrgovinska posrednička preduzeća i društva, trgovinske agencije. Predmet ovog ugovora je dovođenje u vezu nalogodavca sa trećim licem u cilju zaključenja međunarodnog privrednog ugovora. Ovaj ugovor je neformalan, može se zaključiti u bilo kakavoj formi, takođe je ugovor po pristupu, dvostrano obavezan i teretan jer obavezuje obe ugovorne strane posrednika i komitenta. Međunarodni posrednik ima sledeće obaveze i da postupa sa pažnjom dobrog privrednika; da vodi posrednički dnevnik (posebna knjiga u kojoj se vode bitni podaci o ugovoru koji je zaključen njegovim posredovanjem); da čuva poslovnu tajnu; da daje potrebna obaveštenja nalogodavcu i o stanju na tržištu, cenama, kvalitetu robe i da izda zaključnicu kao pismeni dokaz o zaključenom poslu između nalogodavca i trećeg lica ( zaključnica sadrži sve bitne elemente ugovora, a po jedan primerak posrednik daje komitetntu i trećem licu). Posrednik kada dovidi u vezu nalogodavca sa trećim licem, on može da nalogodavcu pronađe odgovorajućeg poslovnog partnera, da izabere onog koji najviše odgovora nalogodavcu. Posrednik snosi odgovornost za izbor. Međunarodnog posrednik takođe odgovara za štete koje bi pretrpela jedna ili druga strana između kojih je on posredovao. Nalogodavac, komitent ima takođe određene obaveze – plaćanje naknade za učinjenju uslugu i naknadu troškova. Međunarodni posrednik ima pravo na naknadu i kad ona nije ugovorena, a visina naknade se određuje tarifom ili nekim opštim aktom ili ugovorom. Međunarodni posrednik tokom izvršenja naloga može da ima i posebne troškove, ali po pravilu nema pravo na naknadu osim u slučaju ako je to ugovoreno. Prava međunarodnog posrednika su ugovorena provizija po ugovoru itd, i pravo na naknadu u slučaju posebnih izdataka što se posebno predviđa ugovorom.

Ugovor (posao) o medjunarodnom trgovinskom zastupanju ( agenturi )

Ovim ugovorom se obavezuje zastupnik, trgovinski agent da ce u ime i za racun nalogodavca zakljuciti jedan ili vise madjunarodnih privrednih ugovora i da ce za taj posao dobiti odredjenu proviziju od nalogodavca. Trgovinski agent odnosno trgovinske agencije koje se bave profesionalno ovim poslom obavljaju poslove medjunarodnog trgovinskog zastupnistva, a kod nas se ovim poslom mogu baviti samo privredne organizacije kao sto su: spoljnotrgovinske org.,trgovinske org. itd. Postoji vise vrsta zastupnistva i mogu se podeliti :

1) unutrasnje i medjunarodno zastupanje u zavisnosti da li se obavlja u unutrasnjem ili medjunarodnom prometu - U unutrasnjem prometu poslovima zastupnistva se bave specijalizovane zastupnicke firme, a zastupnistvo u medjunarodnim privrednim odnosima i spoljnoj trgovini se najcesce obavlja preko isto zastupnickih firmi od strane domacih privrednih subjekata koja zastupaju inostranu firmu. Pomorski agent je lice koje na kopnu pomaze brodaru da pronadju teret za transport i dovede u vezu stranke radi zakljucenja ugovora o prevozu robe.

2) opste i specijalno medjunarodno trgovinsko zastupanje - po opstem zastupanju se ovlascuje trgovinski zastupnik da na odredjeno vreme u ime i za racun svog nalogodavca na odredjenom prostoru, obicno na teritoriji druge drzave zakljucuje sve ili odredjene ugovore u vezi sa predmetom posla nalogodavceve delatnosti. Kod specijalnog medjunarodnog trgovinskog zastupanja ovlascuje se posebnim ugovorom medjunarodni trgovinski zastupnik, koji u ime i za racun svog nalogodavca obavlja odredjeni pravni posao.

3) obicno i del credere medjunarodno zastupanje - ova podela zavisi od obima odgovornosti zastupnika za rad trecih lica. Obicni trgovinski zastupnik ima manju odgovornost i ne odgovara za rad trecih lica. Del credere zastupnik odgovara sire za izbor i rad treceg lica.

4) prema obimu ovlascenja

5) prema podrucju obavljanja delatnosti itd.

Prema zakonu o spoljnotrgovinskom poslovanju preduzeca i druga pravna lica iz SRJ mogu sa stranim licem da zakljuce ugovor o zastupanju stranih lica u nasoj zemlji: ugovor o medjunarodnoj prodaji robe , strane robe sa konsignacionih skladistau zemlji kao i pruzanje servisnih usluga. Generalni zastupnik u SRJ je obavezan da obezbedi potrosni materijal, pribor, servis, rezervne delove za odrzavanje uvozne opreme i trajnih dobara u roku od tri godine od dana izvrsenog uvoza.Poslovi medjunarodnog trgovinskog zastupanja obuhvataju : poslove koji prethode zakljucivanju ugovora, zakljucivanje ugovora i otvaranje i drzanje konsignacionih skladistai servisiranje robe. Ugovor o medjunarodnom trgovinskom zastupanju je dvostrano obavezani teretan, zakljucuje se u pismenoj formi i evidentira se u saveznom nadleznomorganu. Ovaj ugovor se zakljucuje tako sto zastupnicko preduzece od nalogodavca dobije nalog za zastupanje, a zastupnik je duzan da se izjasni da li prihvata nalog. Ugovor o zastupanju stranog lica sadrzi: naziv i sediste stranog lica, naziv i sediste preduzeca koje zakljucuje ugovor sa stranim licem, predmet ugovora, prava i obaveze ugovornih strana, visinu provizije itd.

Obaveze zastupnika su: da nastoji da u ime i za racun nalogodavca zakljuci jedan ili vise ugovora sa trecim licima i da postupa po uputstvima nalogodavca; obavezan je da se pridrzava naloga kako u odnosu na zakljucenje ugovora tako i na izvrsenje ugovora; obavezan je da cuva poslovne tajne nalogodavca u vezi sa poslom; obavezan je da cuva interes svog nalogodavca kako pri zakljucenju ugovora tako i pri izvrsenju; obavezan je da nalogodavcu daje sva potreba obavestenja; obavezan je da vodi pismenu knjigu tj. zastupnicki dnevnik, gde su upisani podaci o ugovorima koje je on zakljucio; obavezan je da izda zakljucnicu koju treba da potpise nalogodavac; obavezan je da po zavrsetku posla sa nalogodavcem izvrsi obracun i prenese mu ono sto je primio od treceg lica; obavezuje se da ce da otvori konsignaciono skladiste i da obavlja servisne usluge.

Obaveze nalogodavca su: stavljanje na raspolaganje dokumentacije zastupniku; obavezan je da obavesti zastupnika o tome da li prihvata ili odbacuje zakljucenje ugovora; obavezan je da isplati zastupniku proviziju za ugovore koje je on zakljucio. Medjunarodni zastupnik ima pravo na naknadu kad ugovor bude izvrsen a visina naknade se utvrdjuje ugovorom ili tarifom.

Ugovor koji je zakljucen na neodredjeno vreme moze da se raskine krajem svakog tromesecja, a ugovor koji je zakljucen na odredjeno vreme prestaje istekom tog vremena.

37. Međunarodni ugovor o kontroli robe i usluga

Medjunarodni ugovor o kontroli robe je ugovor gde jedna ugovorna strana ( kontrolor, kontrolna organizacija) preuzima na sebe obavezu da objektivno i strucno obavi ugovorenu kontrolu robe ili izvrsi usluge u medjunarodnom privrednom prometu i izda sertifikat, a druga ugovorna strana se obavezuje da isplati ugovorenu naknadu za obavljenu kontrolu. Ugovor o kontroli robe ima sledece karakteristike: to je ugovor o obavljanju medjunarodnih privrednih i trgovinskih usluga; strane u ugovoru su privredni subjekti u obliku preduzeca i drustva koja se po pravilu nalaze u dve razlicite drzave; kontrolna organizacija je strucna organizacija koja kontrolne poslove obavlja u vidu zanimanja. Postoje dve vrste ugovora o kontroli:

1) ugovor o kontroli kolicine i kvaliteta robe - gde se kontrolor obavezuje da izvrsi kvalitativno i kvantitativno proveravanje robe.

2) ugovor o preuzimanju robe - gde se kontrolor obavezuje da izvrsi kontrolu ali i da preuzme robu iz nekr zemlje u ime i za racun komitenta.

Ugovor o medjun. kontroli zakljucuje se tako sto narucilac kontrole zahteva da druga ugovorna strana obavi ugovorenu kontrolu robe, obicno u drugoj drzavi, i da izda sertifikat, za cega se nalogodavac obavezuje da plati odredjenu naknadu. Smatra se da je ugovor zakljucen kada je postignuta saglasnost volja kod ugovora o kontroli robe i usluga. Ovaj ugovor spada u neformalne ugovore tj. on je adhezioni ugovor koji se sastavlja na bazi opstih uslova poslovanja kontrolnih organizacija. Kontrolor sastavlja isti takav ugovor. Dakle to je formularni ugovor i zakljucuje se na posebnim formularima. Bitni elementi ugovora o kontroli robe i usluga su predmet: predmet ugovora, cena,provizija kontrolora. Predmat ugovora su usluge koje kontrolor treba da izvrsi komitentu vezane za robu. Kontrolor ima vise obaveza : da izvrsi kontrolu robe ili kontrolu robe sa preuzimanjemna vrema i na nacin na koji je ugovoreno; kontrolor je obavezan da postupa po nalozima komitent i ako utvrdi da je neki od naloga nepravilan treba da upozori komitenta jer u suprotnom odgovara za naknadu stete; on mora da stiti interese komitenta u odnosima prema trecim licima; on mora da po zavrsetku kontrole izda sertifikat jer se na osnovu njega utvrdjuje da li je trece lice uredno izvrsilo svoju obavezu sto moze biti jako znacajno kod smanjenja cene itd. ; kontrolor ima obavezu da obezbedi robu od zamene; obavezan je da cuva uzorke odredjeno vreme (6 meseci); da izvrsi obracun komitentu.

Obaveza narucioca , komitenta: da isplati naknadu za obavljenu kontrolu i da naknadi troskove kontrole ako ih je uopste bilo. Naknada se najcesce ugovara u ugovoru o medjunarodnoj kontroli robe i usluga.

38. Komisioni poslovi u međunarodnom poslovnom pravu

Pojam ugovora – pod ugovorom o komisionim poslovima u međunarodnom poslovnom pravu, podrazumeva se ugovor o međunarodnim privrednim uslugama, gde se jedna ugovorna strana, komisionar obavezuje da uz određenu naknadu (proviziju) obavi u svoje ime, a za račun druge ugovorne strane (komitenta, nalogodavca), jedan ili više poslova koje mu poverava komitent.

Predmet ugovora može biti prodaja i kupovina robe, investicija, HOV, prevoz, osiguranje i sl.

Prednosti koje dobija komitent putem komisionih poslova u međunarodnom prometu roba i usluga su:

• Da komitent može nabavljati robu direktno od velikih proizvođača i da plaćaju mnogo manje cene
• Da komitent može stupiti u poslovni odnos i sa onim preduzećima sa kojima ne bi želeo javno poslovati
• Da komitent može doći do dela kupovine cene i pre nego što se roba proda.

Vrste ugovora:

1. Prodajni komision – komisionar preuzima na sebe obavezu da nastoji da roba (HOV) koje pripadaju komitentu proda nekom trećem licu. Ova vrsta komisiona je najčešća u praksi.
2. Kupovni komision – kada se komisionar obaveze da kupi određenu robu za račun komitenta. Komisionar ovde nastupa u svoje ime, a za račun komitenta. Može kupovati robi i HOV.
3. Komision u međunarodnom transportu – ovde se komisionar obavezuje da u svoje ime, a za račun komitenta zaključi ugovor u međunarodnom prevozu robe sa vozarom. Tokom vremena, ova vrsta komisiona se razvila u poseban ugovor, a to je Ugovor o međunarodnoj špediciji.
4. Komision sa klauzulom „star del credere“ – kod ovog komisiona, komisionar se, za razliku od običnog komisiona, se obavezuje da će da zaključi ugovor sa trećim licem i da garantuje da će treće lice da ispuni obavezu iz ugovora. Ukoliko se dogodi da treće lice ne ispuni svoju obavezu, da sam ispuni umesto trećeg lica, kao jemac takvu obavezu, tj da komitentu nadoknadi štetu nastalu zbog ne ispunjene obaveze trećeg lica.

Zaključenje ugovora- za ove ugovore nije predviđena nikakva forma, tj mogu se zaključiti pismenim putem, usmeno ili na drugi način.

Ovi ugovori se zaključuju na osnovu prethodno upućenog naloga, a forma ugovora nije prethodno utvrđena. Ovaj nalog može biti:

1. limitativni- kada komitent zahteva da se komisionar pridržava svih bitnih tačaka naloženog posla
2. demonstrativni- kada komitent određuje uslove komisionara koje je on dužan da ispuni
3. fakultativni- kada komitent prepusta komisionaru da zaključi posao prema svom najboljem nahođenju.

Ugovorne strane – ugovorne strane kod ovog ugovora su komisionar (privredni subjekt registrovan za obavljanje ovih trgovinskih usluga) i komitent (pravno ili fizičko lice).

Predmet ugovora – predmet ugovora je prodaja robe, HOV, pojedini bankarski poslovi, berzanski poslovi, zaključivanje ugovora o prevozu i sl.

Obaveze komisionara:

1. izvršavenje komitentovih naloga
2. zaključenje ugovora sa trećim licem
3. zaštita komitentovih interesa
4. obaveštavanje komitenta
5. čuvanje poslovne tajne
6. vođenje knjiga
7. obračun sa komitenti

Prava komisionara:

• pravo na proviziju koja se utvrđuje ugovorom, običajem, tarifom
• pravo na naknadu troškova

Obaveze komitenta:

1. obaveza plaćanja naknade – provizije
2. obaveza naknade troškova

Založno pravo komisionara- komisionar ima pravo zaloge na stvarima koje su predmet ugovora o komisionu, dok se iste naleze kod njega (ili se nalaze kod trećeg lica, a ono ih drži za njega) ili kada ima u rukama ispravu pomoću koje može da raspolaže sa stvarima. Tada komisionar ima pravo da iz vrednosti tih stvari naplati svoja potraživanja, pre ostalih komitentovih poverilaca i to po osnovu svih komisionih poslova sa komitentom, kao i po osnovu zajmova i predujmova ( akontacija) datih komitentu, bez obzira da li su nastala u vezi sa tim stvarima ili nekim drugim. Komisionar ima pravo prvenstva naplate iz potraživanja koje je izvršavajući nalog stekao za račun komitenta.

Odosi sa trećim licima – komitent ima pravo da zahteva ispunjenje potraživanja iz poslova koje je komisionar zaključio za njegov račun sa trećim licem, kada mu ih komisionar ustupi.

Samostalni ostupanje komisionara – u ovom slučaju, komisionar može (umesto trećeg lica) kupšiti robu od komitenta, prodati svoju robu komitentu, tj izvršiti komitentu uslugu koja je bila predviđena komitentovim nalogom.

39. Ugovor o međunarodnom otpremanju (špediciji)

U ovom ugovoru se obavezuje međunarodni špediter da radi otpreme, dopreme određene robe u i iz inostranstva zaključi u svoje ime i za račun nalogodavca (komitenta) međunarodni ugovor o prevozu i druge ugovore koji su neophodni za izvršenje prevoza robe i da obavi ostale uobičajene poslove. Komitent je obavezan da za taj posao međunarodnom špediteru isplati određenu naknadu. Špediterska preduzeća upisana u registar mogu obavljati poslove međunarodne špedicije. Špedicija je samostalna privredna i uslužna delatnost.

Privredne funkcije međunarodne špedicije su :

1. prostorna – odnosi se na savladavanje udaljenosti između proizvođača i potrošača iz mnogih udaljenih zemalja;
2. vremenska – savladavanje vremnskih razlika između proizvodnje i potrošnje;
3. kvalitetna – snižavanje troškova na količini robe;
4. kvalitativne,
5. kreditne,
6. propagandne.

Vrste špedicije:

• unutrašnja i
• međunarodne špedicije.

Pod unutrašnjom špedicijom podrazumeva se otprema ili doprema robe koja se obavlja unutar granica jedne države, pod međunarodnom špedicijom podrazumeva se otprema ili doprema robe dve ili više država.

Nepotpuna međunarodna špedicija je gde međunarodni špediter preuzima na sebe obavezu da otpremi ili dopremi robu svoj klijenta iz jedne u drugu državu ali ne preuzima obavezu da izvrši međunarodni transport robe već sa vozarem zaključuje poseban ugovor o međunarodnom prevozu.

Potpuna međunarodna špedicija je kada međunarodni špediter pored špeditnih poslova preuzme i obavezu međunarodnog prevoza robe.

Fiksna međunarodna špedicija je kada komitent plaća međunarodnom špediteru fiksni iznos koji pokriva proviziju, troškove za špediterske usluge kao i vozarinu i ostale transportne troškove.

Zbirna međunarodna špedicija je ona gde međunarodni špediter vrši istovremeno otpremanje i dopremanje robe koja pripada njegovim različitim komitentima i to u istom prevoznom sredstvu.

Ugovor o međunarodnoj špediciji spada u neformalne ugovore i ako se u praksi najčešće zaključuje u pismenoj formi zbog lakšeg dokazivanja posla. Ugovor o međunarodnoj špediciji se zaključuje na osnovu naloga komitenta ili na osnovu ponude špeditera u kome se javljaju sledeći poslovni odnosi:

1) komitenta i međunarodnog špeditera;

2) međunarodnog špeditera i međunarodnog prevoznika;

3) komitenat i međunarodnog prevoznika.

Ugovorne strane su komitent i međunarodni špediter - Usluge međunarodne špedicije u jugoslaviji mogu obavljati preduzeća i druga pravna lica koja su upisana u sudski registar za obavljanje međunarodne špedicije. Obaveze međunarodnog špeditera su da primi robu, ako prima robu trećeg lica, dužan je da zaštiti interese svog nalogodavca posebno ako je roba oštećena. On je takođe dužan da proveri ambalažu, da izvrši korisne radnje.Prijem robe može da bude realan, faktički, putem prijema robnih dokumenata. Međunarodni špediter ima obavezu da pre prijema robe obavi i neke tehničke radnje; sortiranje, pakovanje robe i dr. takođe je obavezan da obavesti nalogodavca na nedostatke pakovanja robe. Međunarodni špediter je obavezan da čuva robu sa pažnjom dobrog privrednika sa pojačanom pažnjom. Ako robu smešta i u javno skladište, obavezan je i za izbor skladišta. FCR špediterska potvrda predstavlja potvrdu špeditera da je robu primio na otpremu do određenog mesta. FCT špediterska transportna potrvda, podtvrđuje da je špediter robu primio i da će isporučiti u mestu opredeljenja podnosiocu ove potvrde, potvrda/prijema robe uz utvrđivanje prevoznog puta i prevoznog sredstva. FBL špediterska potvrda je potvrda o prijemu robe kao i postojanju odgovornosti za međunarodnog prevozioca i robu. Obaveza međunarodnog špeditera je da putem zaključenja ugovora obezbedi otpremu i dopremu robe iz jedne u drugu zemlju ali da preduzima druge pravne radnje i zaključivanje ugovora o osiguranju međunarodnom prevozu i skladištenju robe. Međunarodni špediter je obavezan da odredi put kojim treba da se izvrši prevoz robe, ako to nije učinio komitent. Obavezan je da izvršava naloge nalogodavca i da štiti njegove interese koa i da ga obaveštava o toku posla. Prilikom obračuna troškova obavlja se istovremeno i obračun provizije i troškova međunarodnog špeditera. Špediter je u obavezi da zaključuje posebne ugovore u interesu komitenta i ugovor o međunarodnom prevozu, osiguranju i dr. Obavezan je da preda robu primaocu i da obavesti komitetna. Međunarodni špediter ima pravo da samostalno istupa i da sam obavlja neke poslove i ima pravo zaloge na stvarima koje su mu predate na otpremanje.

Obaveze komitenta su:

1) da isplati špediteru naknadu prema ugovoru, a ako ugovorom nije predviđena naknada se plaća prema tarifi ili nekom drugom opštem aktu.

2) međunarodni špediter ima pravo na naknadu nužnih i korisnih troškova , vrlo često komitent je obavezan da da određenu akontaciju međunarodnom špediteru kao potrebnu sumu za troškove koji su neophodni za izvršenje ugovora.

3) komitent je obavezan da obavesti međunarodno špeditera kada se radi o otpremanju opasnih stvari koje mogu da ugrožavaju sigurnost lica i dobara ili o dragocenostima.

4) u slučaju da je dogovoreno da primalac stvari isplati potraživanje međunarodnom špediteru po primalac odbije da to učini špediter ima pravo da isplatu nadoknade traži od nalogodavca.

40. Ugovori o međunarodnom prevozu robe

Ugovori o međunarodnom prevozu se obavezuje međunarodni prevozilac da preveze na određeno mesto, do druge države, neko lice ili neku stvar, a pošiljalac se obavezuje da za to isplati naknadu međunarodnom prevozilacu- vozarinu, prevozninu. Opšta karaktreristika ugovora o međunarodnom prevozu je da su to ugovori koji imaju za predmet obavljanje međunarodnih transportnih usluga odnosno prevozon stvari (robe) i prevozu lica (putnika) iz jedne u drugu zemlju i da se kao ugovorne strane osim pošiljaoca i prevoznika pojavljuje i primalac robe ako je u pitanju prevoz stvari. Pošiljalac je lice koje daje na prevoz određenu robu ili stvar, i može da bude fizičko ili pravno lice. Međunarodni prevoznik – vozar je lice koje obavlja transportnu uslugu kao svoju delatnost. Obaveza prevozioca u linskom saobraćaju: dužan je da redovno i uredno održava objavljenu liniju i da primi na prevoz svako lice i svaku stvar kada ispunjava uslove koji su određeni opštim uslovima. Odustanak od ugovora – pošiljalac (putnik) može da odustane od međunarodnog ugovora o prevozu i pre nego što je započeto njegovo izvršenje ali je u tom slučaju dužan da naknadi štetu koju bi vozar pretrpeo. Visina naknade za prevoz ne može biti ugovorena u većem iznosu od onog iznosa koji je određen tarifom. Ugovori o međunarodnom prevozu imaju veliki ekonomski značaj jer doprinose boljem poslovanju privrednih subjekata a i boljem snabdevanju određenim robama pravnih i fizičkih lica.

41. Ugovori o međunarodnom kombinovanom, multimodalnom, višegranskom prevozu robe

Ovo je posebna vrsta ugovora gde se organizator obavezuje da preveze odredjenu robu od mesta otpreme do mesta dopreme sa najmanje dva prevoza, sa jedinstvenom ispravom i odgovornoscu, a narucilac se obavezuje da za to plati odredjenu prevozninu.Kombinovani prevoz je daleko ekonomicniji, racionalniji, brzi i sigirniji a pri tom se koriste i savremena transportna sredstva kao sto su: kontejneri, palete, "Ro-Ro"(roll-on-roll-of) ," Lo-Lo"( lift-on-lift-off ) itd.

Postoji vise oblika odgovornosti organizatora medjunarodnog kombinovanog prevoza i to:

- jedinstvena odgovornost-organizator kombinovanog prevoza odgovara nezavisno od pravila o odgovornosti koja su propisana za pojedinacne vozare.Ovde je tesko utvrditi gde je steta nastala.

- mrezasta odgovornost - organizator kombinovanog prevoza odgovara po propisima prevozioca na cijem je delu puta steta nastala.Ovde organizator nadoknadjuje stetu tacno u obimu u kojem se on moze regresirati od prevozioca.

- mesovita odgovornost - predstavlja kombinaciju prethodne dve odgovornosti, prema kojem ako bi se moglo ustanoviti na kom delu puta je nastala steta, primenjivao bi se sistem mrezaste odgovornosti, a ukoliko se to ne bi moglo uciniti, primenjivao bi se sistem jedinstvene odgovornosti organizatora kombinovanog prevoza.

Prema Konvenciji UN o medjunarodnom multimodalnom prevozu robe,regulise se i gubitak robe, te se smatra da ako roba nije isporucena u roku od 90 dana od dana kada jke trebala biti isporucena smatra se izgubljenom.Tako da se shodno Konvenciji UN organizator multimodalnog prevoza smatra odgovornim za stetu usled gubitka ili ostecenja robe, a njegova odgovornost moze se ograniciti na iznos koji ne prelazi 920 obracunskih jedinica.

Konvencija predvidja i postupak prigovora i tuzbe,tj. prilikom prijema robe od prevozioca , primalac moze da postupi na dva nacina:

1. Da zajedno sa vozarom utvrdi stanje robe posle obavljenog prevoza i sacini zapisnik
2. U slucaju da prevozilac odbije da potpise zapisnik o utvrdjenom stanju, primalac je tada obavezan da stavi pismene prigovore na gubitak i ostecenje robe.

Kada se radi o nevidljivim nedostacima na robi prigovori se mogu staviti u roku od 6 dana od dana prijema robe, a vidljivi nedostaci prijavljuju se prvog dana.

42. Ugovori – poslovi o turističkim uslugama u inostranstvu

Pojam ugovora – pod ovim ugovorima se smatraju oni ugovori gde se jedna ugovorna strana (davalac turističke usluge) obavezuje da drugoj ugovornoj strani (korisniku usluge) da određenu vrstu usluge, s tim što korisnik preuzima obavezu da davaocu turističke usluge plati ugovorenu naknadu.

U našoj zemlji ugostiteljske i turističke usluge spadaju u red usluga u spoljnotrgovinskom prometu i njih obavlja preduzeće i drugo pravno lice koje je upisano u sudski registar za obavljanje turističkih poslova sa inostranstvom.

Kod svih turističkih usluga sa inostranstvom u velikom broju slučaja postoje dva pravna osnova. Jedan pravni odnos postoji između davaoca i korisnika usluge, i drugi, između davaoca usluge i nekog trećeg lica. Prema trećem licu davalac turističke usluge može da istupa : u svoje ime i za svoj račun (posrednik), u tuđe ime i za tuđ račun (zastupnik), ili u svoje ime i za račun korisnika usluge (komisionar).

Ovi ugovori spadaju u red neformalnih ugovora. Tako se ugovor smatra zaključenim kada stranke ugovornice postignu saglasnost bilo nakoji način o bitnim elementima ugovora. U međunarodnom turističkom prometu ovi se ugovori zaključuju u pismenoj formi iz razloga ne samo lakšeg dokazivanja i njegove sadržine, nego i iz razloga kontrole od strane državnih organa.

Kao strane u ugovoru javljaju se davalac i korisnik turističke usluge sa inostranstvom. Kao davalac turističke usluge pojavljuje se preduzeće ili društvo koje obavlja ovakvu delatnost za koju su registrovani kod nadležnog suda.

Kao predmet ovog ugovora mogu se pojaviti na primer: ugostiteljske usluge, turističko-agencijske usluge, organizovanje turističkih putovanja i izleta, organizovanje posete kulturnim, sportskim, privrednim ili drugim priredbama, itd.

Pod cenom se podrazumeva naknada za pružanje turističke usluge koju korisnik turističke usluge plaća davaocu usluge. Ova naknada je određena sporazumom ugovornih strana.

Postoji više vrsta ovakvih ugovora, i to:

• Međ. ugovor o angažovanju ugostiteljskih kapaciteta (međ. ugovor o alotmanu) – zaključuje se između turističkih agencija i ugostiteljskih organizacija. Ugovorom se ugostitelj obavezuje da u toku određenog vremena (npr. turist. sezone) stavi na raspolaganje turističkoj agenciji određeni broj ležajeva u nekom objektu i pruži ugostiteljske usluge licima koje uputi agencija i plati joj određenu proviziju, a ova se obavezuje da će ih popuniti, odnosno da obavesti u određenom roku ugostitelja kada nije u mogućnosti da to učini i da za pružanje usluga plati cenu za angažovanje i korišćenje hotelskih kapaciteta. Ugovor o alotmanu se zaključuje pismeno i to na određeni vremenski period.
• Ugovor o organizovanju putovanja – se zaključuje između turističke agencije i putnika, i tu se razlikuju dva ugovora:

1.ugovor o organizovanju putovanja (gde se organizator međ. putovanja da pribavi putniku skup usluga koje se sastoje od: prevoza, boravka i drugih usluga koje su sa njima vezane, a putnik se obavezuje da organizatoru plati jednu ukupnu cenu), i

2.posrednički ugovor o međ. putovanju (gde se posrednik obavezujeda u ime i za račun putnika zaključi bilo ugovor organizovanju međ putovanja, bilo ugovor o izvršenju jedne ili više posebnih usluga koje omogućuju da se ostvari neko međ. putovanje ili boravak, a putnik se obavezuje da za to plati određenu naknadu).

43. Međunarodni ugovor o višim oblicima privredne saradnje

Međunarodni ugovor o transferu tehnologije (licenca) – ugovor u kojem davalac tehnologije, ustupa pravo na privredno iskorišćavanje prava intelektualne svojine, kao i nezaštićenih prava zajedno sa opremom i odgovarajućim tehnološkim procesima koji su povezani sa datim znanjem i uz potrebnu tehničku pomoć-određenomprivrednom subjektu, tj., korisniku tehnologije, a koji se obavezuje da za to plati određenu naknadu.

U predmet ugovora spadaju sva prenosiva prava intelektualne svojine (patent, model, uzorak, žig, geogr.oznake proizvoda, know-how...).

Ovakav ugovor spada u dvostrano pravne, teretne i komutativne ugovore, ugovore sa trajnim prestacijama, ugovore intuitu personae, kao i formalne ugovore.

Jedna od osnovnih obaveza davaoca tehnologije je da preda predmet međ. ugovora, u cilju iskorišćavanja, korisniku tehnologije, a u određenom roku i uz svu potrebnudokumentaciju. Zatim, da garantuje za tehnička svojstva, itd.

Od obaveza korisnika tehnologije osnovna je da predmet ugovora iskorišćava na ugovoreni način, u ugovorenom roku i u ugovorenim granicama; obaveza korisnika je i da plati naknadu za ustupljenu tehnologiju, itd.

Međunarodni ugovor o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji – takav pravni posao kod kojeg ugovorni partneri (kooperanti), koji se nalaze u dve različite države, obezbeđuju tehnički, tehnološki, energetski i ekonomski optimalnu proizvodnju i razmenu proizvoda koja je predmet kooperacije. Obaveza je da ugovorni partneri iz ugovora o međ. dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji isti ugovor, kao i njegove izmene i dopune, podnesu nadležnom saveznom organu, u roku od 30 dana od dana njegovog zaključenja ili od dana njihovih izmena i dopuna, u originalu i overenom prevodu, sa specifikacijom robe koja se izvozi i uvozi i to zbirno i po godinama, za vreme trajanja ugovora, u cilju dobijanja odobrenja.

Ovaj ugovor je posebno značajan kada se radi o kooperaciji domaćih preduzeća sa inostranim pravnim subjektima koji omogućava veću privrednu saradnju, veći obim proizvodnje, kvalitetniju proizvodnju, kao i veći devizni prihod iz inostranstva.

Pored osnovnih, ovaj ugovor sadrži i druge elemente: cena, vreme početka proizvodnje, odredbe o zajedničkom programu razvoja, odredbe o osvajanju proizvodnje, vreme početka isporuke sastavnih delova, specifikacija sastavnih delova, valuta i način plaćanja, itd.

Međunarodni ugovor o franšizingu – izraz ¨franšizing¨ potiče od engl.reči-franchising- koja označava sistem poslovnih odnosa (koji se zaključuju ugovorom o franšizingu). Ovim ugovorom se smatra poseban oblik neimenovanog ugovora kojim se davalac franšizinga obavezuje da će obavljati sukcesivno isporuku roba i pružati određene usluge, prenoseći svoja znanja i iskustva (know-how) u poslovanju na primaoca franšizinga, koji se obavezuje da za to plati određenu naknadu, a koji se po pravilu nalaze u dve različite zemlje.

Ovaj ugovor ima poseban značaj sa gledišta davaoca franšizinga jer se putem njega omogućuje povećani promet roba i usluga, osvajanje novih tržišta i povećanja dobiti.

Obaveze davaoca franšize: ustupanje prava isključive prodaje robe i vršenja usluge; obaveza ustupanja upotrebe robnog i uslužnog žiga, ustupanje prava upotrebe firme, ustupanje know-how,itd. Negativna obaveza: ne sme da pravi diskriminaciju između primaoca franšize.

Obaveze primaoca franšizinga: odnose se na spoljni i unutrašnji izgled sedišta (radnje); uz ime davaoca, upotrebljava i svoju firmu; mora da sledi poslovnu politiku koju je odredio davalac franšizinga.

Postoje dve vrste franšizinga: 1. prometni (ima se u vidu plasman robe, proizvoda krajnjem korisniku, gde se zaključuju dva ugovora), 2. proizvodni (davalac franšizinga ustupa primaocu ne samo pravo plasmana robe već i pravo delimične proizvodnje (npr. Coca-Cola).

Međunarodni ugovor o forfetingu – banka (forfeter) iz jedne zemlje, preuzima od svog klijenta, komitenta iz druge zemlje, potraživanja koje on ima prema trećem licu i istovremeno se odriče prava da postavlja regresivni zahtev u slučaju da isto potraživanje ostane neplaćeno, a komitent-klijent je obavezan da banci preda odgovarajuće isprave o dugu, da joj isplati eskontnu kamatu, troškove i proviziju. Dakle, predmet ovog ugovora je uvek neko potraživanje sa dugoročnim dospećem. Banka, primalac toga potraživanja snosi rizik u slučaju da ono ne bude naplaćeno od trećeg lica.

Međ. ugovor o forfetingu je aleatoran pravni posao i to iz razloga što banka kod preuzimanja potraživanja ulaziu rizik da li će isto potraživanje moći da realizuje od trećeg lica. Pri zaključenju ugovora banka ceni sve rizike od kojih zavisi naplata potraćivanja od trećeg lica. Ovaj ugovor je složen pravni posao izaključuje se intuitu personae, između banke i bančinog komintenta, a u cilju ostvarivanjaodređenog potraživanja od trećeg lica, gde je na banku takvo potraćivanje preneo bančin klijent.

Postoje više oblika prenosa potraživanja:

a) prenos potraživanja cesijom;

b) forfetiranje po osnovu otkupa menice;

c) prenos komitentovih prava na banku putem dokumentarnog akreditiva.

Međunarodni ugovor o lizingu – nije regulisan materijalno-pravnim odredbama u domaćem pravu. Sam naziv ugovor je dobio od engleske reči ¨to lease¨, što u prevodu znači zakupiti. Međ. ugovorom o lizingu smatra se posebna vrsta ugovora u kojem se jedna ugovorna strana-davalac lizinga obavezuje da ustupi određenu stvar na korišćenje i da obavi određene radnje u vezi iskorišćavanja takve stvari drugoj ugovornoj strani-primaocu lizinga koja se obavezuje da za izvršenu uslugu plati ugovorenu naknadu (zakupninu). Pošto se radi o međ. ugovoru, ove dve strane se nalaze urazličitim državama.

Velikije značaj ovog ugovora je u privredi, jer se pomoću njega omogućava nabavljanje savremene opreme.

Vrste međ. lizing poslova prema osobinama: međ.lizing potrošnih dobara, međ. investicioni lizing, pokretnih i nepokretnih stvari, korišćenih stvari;

Podela međ.lizinga prema dužini trajanja ugovora: kratkoročni i dugoročni;

Shodno položaju davaoca međ.lizinga razlikujemo: lizing preko lizing društva, međ. koncern lizing, proizvođački lizing, međ. proizvodno-finansijski lizing, ¨sale-and-lease back¨.

Obaveze davaoca bi bile ustupanje stvari, opreme korisniku lizinga na korišćenje (u nekoj drugoj zemlji), a uz plaćanje određene cene zakupa; kao i obaveza održavanja i servisiranja objekta lizinga, zamene istrošenih stvari ili zamene usled grešaka u konstrukciji.

Obaveze korisnika je da plaća lizing naknadu (zakupninu), u skladu sa međ. ugovorom o lizingu; iskorišćavanje lizing objekta na ugovoreni način i u skladu sa njegovom namenom..

Ugovor o međ. faktoringu – to je takav kreditni bankarski posao kojim se bančin klijent obavezuje da na faktora (banku) prenese postojeća ili buduća potraživanja iz ugovora o međ. prodaji robe, međ. vršenja usluge, zaključenih sa kupcem, korisnikom usluga, a faktor banka se obavezuje da uz proviziju i naplatu troškova naplati potraživanja, kao i da kreditira klijenta i vrši druge faktoring usluge. Ovakva delatnost banke-faktora je u funkciji bržeg prometa roba i usluga, što direktno utiče i na povećanje proizvodnje.

Vrste ugovora o međ. faktoringu:

1.otvoreni međ. faktoring (izvoznik prenosi na faktora svoje potraživanje koje ima prema kupcu, s tim što je dužan da o tom prenosu potraživanja izvesti inostranog kupca i pozove ga da kupovnu cenu isplati banci-faktoru);

2. zatvoreni ili skriveni faktoring (izvoznik prodaje banci-faktoru robu za gotovinu i banka se u svojstvu prikrivenog principala pojavljuje preko istog izvoznika i preprodaje robu inostranom kupcu na kredit (povoljnije za banku-nepovoljno za izvoznika));

3. pravi i kvazi faktoring (pravim faktoringom se obavljaju funkcije: refinansiranje potraživanja, obezbeđenja plaćanja i pružanja stručnih usluga u vezi sa plasmanom robe i naplate cene; kvazi faktoringom banka-faktor obavlja jednu ili dve od navedenih funkcija).

44. Međunarodni ugovor o lizingu

Međunarodni ugovor o lizingu je posebna vrsta ugovora u kojem se jedna ugovorna strana –davalac lizinga obavezuje da ustupi određenu stvar na korišćenje i da obavi određene radnje u vezi iskorišćavanja te stvari, drugoj ugovornoj stani-primalac lizinga koji se obavezuje da za izvđenu uslugu plati ugovorenu nadoknadu.Ove ugovorene strane davalac i primalac lizinga se nalaze u dve razlišite države.Ugovor o lizingu nije regulisan materijalno-pavnim odredbama u jugoslovenskom pravu.Ugovor o lizingu je nastao iz prakse velikih američkih kompanija.Ugovor je dobio naziv od engleskog glagola ''to lease''što znači ''zakupiti''ili ''dati u zakup''. Međunarodni ugovor o lizingu se smatra specijalnim ugovorom međunarodnog privrednog prava.Postoje shvatanja da je ugovor o međunarodnom lizingu mešovit ugovor i da se u njemu nalaze elementi drugih međunarodnih ugovora,npr. ugovor o zakupu,prodaji i krediti.Značaj ugovora o međunarodnom lizingu u privredi je što omogućava pribavljanje savremene opreme i drugih stvari određenim privrednim subjektima,koji često nemaju dovoljno finansijskih sredstava da ih nabave.Nihov znašaj je u tome što korisnik ovog ugovora može da se koristi savremenom tehničkom opremom i tehnologijom i omogućava mu se da u oblasti nauke,tehnike stiče potrebna znanja.Postoji više vrsta i podela ugovora o međunarodnom lizingu.Deli se na:

1. međunarodni finansijski lizing(gore se davalac lizinga –inostrani finansijer obavezuje da će opremu nabaviti od trećeg lica)

2.međunarodni operativni lizing gde inostrani davalac lizinga istovremeno i isporučuje opremu.

Profesor Corić je izvšio sledeću podelu međunarodnog lizinga:

Prema osobinama se dele na:

- međunarodni lizing potrošnih dobara(automobili,TV aparati i sva vrednija potrošna dobra koja se uvoze ili izvoze iz jedne u drugu zemlju

- međunarodni investicioni lizing(davanje kredita uvidu investicionih postrojenja)

- međunarodni lizing korišćenih stvari(predmet ovog ugovora su korišćene stvari)

Podela prema dužini trajanja ugovora:

a)međunarodni kratkoročni lizing;

b)međunarodni dugoročni lizing

Podela prema položaju davaoca međunarodnog lizinga:

-lizing preko lizing društva(proizvođač ili trgovac daju lizing objekat primaocu,a davalac lizinga sa proizvođačem ili trgovcem se nalaze u kupoprodajnom odnosu,a a primaocem zključuje ugovor o međunarodnom lizingu).

-međunarodni koncern lizing (lizing društvo se uključuje u međunarodne koncerne sa proizvođačima,trgovcima).

-proizvođački lizing(proizvođač lizinga se pojavljuje kao davalac lizingai primalac lizinga).

-međunarodno proizvodno-finansijski lizing,

-''sale and back''lizing(lizing društvo kupuje pravo svojine,a objekat lizinga se nalazi na privrednom iskorišćavanju primaoca lizinga).

Međunarodni ugovor o lizingu je dvostruko obavezan ugovor.Obaveze davaoca međunarodnog lizinga su ustupanje stvari tj.opreme korisniku lizinga na korišćenje a uz plaćanje određene cene zakupa.Davalac međunarodnog lizinga ima obavezu održavanja i servisiranje objekata lizinga,zamene istrošenih stvari.Davalac mešunarodnog lizinga je obavezan da obuši stručni kadar primaoca lizinga.Osnovna obaveza korisnika međunarodnog lizinga je da plaća naknadu tj.zakupninu u skladu sa međunarodnim ugovorom o lizingu.Najčešće se ugovara plaćanje naknade za korišćenje lizing dobra na šest meseci ili godina dana,unapred.Korisnik je takođe obavezan da iskorišćava lizing objekta na dogovoreni način i u skladu sa namenom.Takođe,on snosi troškovetransporta i poremestvari po isteku ugovora kao i troškove osiguranja,plaćanja taksi drugo.

45. Međunarodni ugovor o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji

Medjunarodni ugovor o dugorocnoj proizvodnoj kooperaciji je takav ugovor gde ugovorni partneri( kooperanti) koji se nalaze u dve razlicite drzave, obezbedjuju tehnicki, tehnoloski, energetski i ekonomski optimalnu proizvodnju i razmenu proizvodakoja je predmet kooperacije. Dakle, medjunarodna proizvodna dugorocna kooperacija, podrazumeva saradnju kooperanata iz najmanje dve razlicite zemlje, pri proizvodnji odredjene vrste proizvoda ili na delovima proizvoda koji se kasnije finaliziraju i ugradjuju u jedan jedinstven proizvod.Nas Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju predvidja da preduzece i drugo pravno lice u okviru svoje proizvodne delatnosti moze sa stranim licem, proizvodjacem da zakljuci ugovor o dugorocnoj proizvodnoj kooperaciji, na osnovu odobrenja od nadleznog saveznog organa. Da bi ugovor bio odobren od nadleznog saveznog organa potrebno je da se ispune cetri uslova:

1. da je ugovor zakljucen u pismenoj formi
2. da je rok trajanja ugovora najmanje 3 godine
3. da je vrednost izvoza najmanje jednaka vrednosti uvoza
4. da se razmenjuju reprodukcioni materijali, poluproizvodi, delovi sklopova i gotovi proizvodi u istorodnoj proizvodnji a sa ciljem specijalizacije takve istorodne proizvodnje.

Obaveza je da ugovorni partneri ako ima dopuna i izmena iz ovog ugovora podnesu nadleznom saveznom ogranu u roku od 30 dana od dana njegovog zakljucenja.

Medjunarodni ugovor o dugorocnoj proizvodnoj kooperaciji je obligaciono pravni ugovor, dvostrano obavezan, teretan ugovor, formalan ugovor, i zakljucuje se saglasnoscu volja.Zahteva se pismena forma zakljucenja ugovora.Takodje to je ugovor sa trajnim prestacijama.Ovaj ugovor sadrzi u sebi elemente i drugih ugovora : ugovor o licenci, ugovor o ulaganju, ugovor o tehnickoj pomoci, ugovor o pribavljanju i ustupanju prava intelektualne svojine i know-how itd. Ovaj ugovor je posebno znacajan kada se radi o kooperaciji domacih preduzeca sa inostranim pravnim subjektima koji omogucava vecu privrednu saradnju , veci obim proizvodnje, veci devizni prihod iz inostranstva, kvalitetniju proizvodnju.

Elementi ugovora- ugovorne strane se nalaze u dve razlicite zemlje, od kojih na jednoj ugovornoj strani moze postojati i vise lica pod uslovom da ugovorni partneri obavljaju proizvodnu delatnost. Predmet ugovora je proizvodnja delova i njihove ugradnje u finalni proizvod . Ugovor sadrzi i druge elemente kao sto su: cena, vreme pocetka proizvodnje, odredbe o zajednickom programu razvoja, vrema pocetka isporuke sastavnih delova, valuta placanja, obracunska valuta, nacin placanja itd.

Nas zakonodavac je iskljucio restriktivne rezime uvoza i izvoza robe kada se radi o medjunarodnoj proizvodnoj dugorocnoj kooperaciji.

Carinske beneficije i olaksice- predvidjene su carinskim propisima.Carinski zakon nase zemlje predvidja da ako je uvezena roba upotrebljena u proizvodnji robe koja je izvezena u inostranstvo, moze se u roku od 6 meseci od dana izvoza podneti zantev za vracanje placene carine i drugih uvoznih dadzbina.Na osnovu odredbe Carinskog zakona propisan je postupak za povracaj carine i drugih dadzbina za uvezene sirovine i reprodukcioni materijal koji su upotrebljeni u proizvodnji robe za izvoz, pod sledecim uslovima: da je roba upotrebljena u proizvodnji robe koja je izvezena, da nije korisceno pravo na povracaj carine i drugih uvoznih dadzbina.Ugovorni partneri se najcesce opredeljuju da medjusobna placanja ostvaruju preko posebnih deviznih racuna koje imaju kod ovlascenih banaka za poslove sa inostranstvom u svojim drzavama.

Odgovornost kooperanata- se posebno ogleda za neizvrsenje ugovornih obaveza iz ovog ugovora.Posto je ovo ugovor sa trajnim prestacijamai sa zajednickim interesom, pojavljuju se i odredjene posebnosti u uzajamnom izvrsavanju prava i obaveza kao i posledicama neizvrsavanja.Ako se radi o odgovornosti medjunarodnih kooperanata prema trecim licima, smatra se da se u pravnom odnosu prema trecim licima nalazi samo jedan kooperant, finalni proizvodjac koji odgovara za nekvalitetnu isporuku.Ostali kooperanti odgovaraju finalnom proizvodjacu za materijalne nedostatke robe.

46. Međunarodni ugovor o franšizingu, fortfetingu i faktoringu

Međunarodni ugovor o frašizingu - izraz,,frašizing,” potiče od engl.reči ,,franchising,”koja označava sistem poslovnih odnosa.Pod pojmom frašizinga smatraju se mnogi oblicisaradnje i koordinacije između preduzeća,pri suksecivnim fazama proizvodnje ili distribucije.Obuhvata i integraciju preduzeća različitih poslovanja,od proizvodnje do prodaje korisnicima roba.Međunarodni ugovor o frašizingu je poseban oblik neimenoivanog ugovora, kojim se davalac frašizinga obavezuje da će obavljati sukcesivno isporuku roba i prižati određene usluge,prenoseći svoja znanja i iskustva(know-how) u poslovanju na primaoca frašizinga koji se obavezuje da za to plati određenu nadoknadu i koji se nalaze u dve različite zemlje.Ovaj ugovor u sebi sadrži elemente niza ugovora kao što su:ugovor o prodaji,ugovor o zastupanju,i sl.Ovaj ugovor ima veliki značaj za davaoce fašizinga jer se jer se putem njega jer se putem njega omogućava povećan promet roba i usliga,osvajanje novih tržišta i povećanje datih.Primalac frašizinga ima korist putem smanjenja rizika osnivanja nekog nekonkurentnog preduzeća i veći pristup na tržišta sa umanjenim rizikom plasmana robe ili usluga,oslobađa se ulaganja u propagandu,administraciju i reklame.Obaveze davaoca franšize: ustupanje prava isklučive prodaje robe i vršenja usluge,ustupanje upotrebe robnog i uslužnog žiga,ustupanje prava upotrebe firme, ustupanje how-how,vršenje nadzora,obrazovanje kadrova primaoca frašizinga sa ciljem adekvatnije proizvodnje proizvoda ili priđanje usluga,plana u upravljanju preduzećem.

Obaveze primaoca frašizinga: odnose se na spoljni i unutršnji izgled sedišta tj.da uz ime davaoca frašizinga upotrebljava i svoju firmu jer je on samostalan privrednik koji posluje u svoje ime i za svoj račun;unapređenje plasmana robe i usluga;da sledi poslovnu politiku kojou je odredio davalac frašizinga;nabavka robe od davaoca frašizinga i plaćanja nadoknade za ustupke za prava i usluge davaocu franšize.

Vrste frašizinga:

1.prometni frašizing(zaključuju se dva ugovora,jedan se zaključuje između proizvođača i davaoca frašizinga,a drugi imeđu davaoca frašizinga i krajnjeg korisnika)

2.proizvodni međunarodni frašizing i davalac frašizingaustupa primaocu frašizinga, ne samo pravo plasmana robe već i pravo delimične proizvodnje).

Međunarodi ugovor forfetingu je ugovor u kojem banka (forfeter) iz jedne zemlje preuzima od svog klijenta,komitenta iz druge zemlje,potraživanje koje on ima prema trećem licu i istovremeno se odriče prava da postavlja regresni zahtev i u slučaju da isto potraživanje ostane neplaćeno, klijent je obavezan preda banci ispraveo dugu,da joj isplati eskantnu kamatu,troškove i proviziju.Predmet ovog ugovora je potraživanje sa dugoročnim dospećem.Ovaj ugovor je pravni posao zato što banka kod preuzimanja potraživanja ulazi u rizik da li će to potraživanje moći da realizuje od trćeg lica.Pri zaključivanju ovog ugovora,banka sve rizke od kojih zavisi uplata potraživanja od trećeg lica:solventnost trećeg lica,valutne razlike,ratne i političke rizike,rizike transfera i drugo.Ušesnici u međunarodnom ugovoru o forfetingu su:domaći izvoznik,strani uvoznik,banka koja preuzima potraživanje.Pored njih pojavljuje se i uvozna banka preko koje se obavlja poslovno-finansijska transakcija.

Ugovor o međunarodnom faktoringu je takav kreditni bankarski posao kojim se bančin klijent obavezuje da na faktora(banku)prenese postojeća ili buduća potraživanja prodaji robe,međunarodnog vršernja usluge,zakljušenih sa kupcem korisnikom usluge,a faktor banka se obavezuje da uz proviziju i naplatu troškova naplati potraživanja i da kreditira klijenta i vrši druge faktoring usluge.Faktor banka može preuzeti obavezu da obavlja i razne uslužne poslove kao što su marketing,vođenje poslovnih knjiga,utvđivanje boniteta kupaca i dr.Ovaj ugovor je veoma složen, ima elemente ugovora o cesiji,ugovore o delu,ugovore o zastupništvu,ugovor o korisniku i gde je cilj ovog ugovora kreditiranje kratkoročnih izvoznih poslova,gde je banka faktor garancije za naplatu potraživanja i za potrebe komitenta obavlja pravne,komercijalne i knjigovodstvene poslove.Ovaj ugovor je veoma značajan za mala i srednja preduzeća kao i preduzeća u osnivanju zbog toga što tako dolaze do značajnih finansijskih sredstva, a samim tim i do modernizacije procesa proizvodnje.

Vrste ugovora:

1)otvoreni međunarodni faktoring (izvoznik prenosi na faktora svoje potraživanje kojeima prema kupcu i dužan je da o tom prenosu potraživanja obavesti inostranog kupca i pozove ga da kupovnu cenu isplati banci-faktoru).

2)Zatvoreni faktoring(izvoznik prodaje banci robu za gotovinu i banka se u svojstvu prekrivenog principalapojavljuje preko istog izvoznika i preprodaje robu inostranom kupcu na kredit).

3)Pravni faktoring

4)Kvazi faktoring

5)Domaći faktoring

6)Međunarodni faktoring..

47. Međunarodni ugovori o transferu tehnologije

Medjunarodni ugovor o transferu tehnologije predsavlja ugovor u kojem davalac tehnologije ustupa pravo na privredno iskoriscavanje prava intelektualne svojine kao i nezasticenih prava zajedno sa opremom i tehnoloskim postupcima koji su povezani sa datim znanjem i uz potrebnu tehnicku pomoc i to korisniku tehnologije, a koji se obavezuje da za to plati naknadu. U predmet ugovora spadaju sva prenosiva prava i intelektualne svojine kao sto su: patent, model, uzorak, zig, znanje, iskustvo, kao i nezasticeno pravo industrijske svojine i razne kombinacije zasticenih i nezasticenih prava. Osobine ugovora: medjunarodni ugovor o transferu tehnologije je dvostrano obavezan jer prava i obaveze postoje za obe ugovorne strane, za davaoca tehnologije i korisnika tehnologije. Pismena forma je bitan uslov. Pored pismenog zakljucivanja ovog ugovora isti Zakon predvidja da se ovakav ugovor mora prijaviti nadleznom Saveznom organu u roku od 30 dana od dana potpisivanja i smatra se punovaznim tek od dana upisa u registar koji vodi nadlezni savezni organ.Ugovor o pribavljanju patenata, znanja i iskustva mora da sadrzi: obavezu davaoca patenta, znanja i iskustva da ce primenom doci do ugovorenog kvaliteta; obavezu davaoca patenta, znanja i iskustva da njihovo koriscenje nije stetno za zdravlje i zivit ljudi i zivotnu sredinu; klauzulu u ugovoru da se stavljanjem u promet ne povredjuju prava trecih lica.Ugovor o medjunarodnom transferu tehnologije se razlikuje od ugovora o zakupu u tome sto je ovaj prvi licnog karaktera a drugi nije.Predmet zakupa se vraca sopstveniku po isteku ugovora, a kod medjunarodnog transfera tehnologije to je po pravilu nemoguce.Medjunarodni ugovor o transferu tehnologije se razlikuje i od ugovora o ortakluku iz razloga sto kod ortakluka, ugovorne strane- ortaci imaju zajednicki cilj, a kod ugovora o transferu tehnologije svaka ugovorna strana ima svoj cilj.

Vrste ugovora o transferu tehnologije- prema vremenu dele se na vremenski ogranicene i neogranicene ugovore o transferu tehnologije. Ugovorne strane mogu zakljuciti ugovor svojom voljom na odredjeno vreme ili na neodredjeno vreme. Ugovor o transferu tehnoligije moze biti ogranicen na prostor - teritoriju ili da takvo ogranicenje ne postoji. Sledece podela je prema intenzitetu ustupljenog prava: iskljucivi i neiskljucivi ugovori.Iskljucivi ugovori se pojavljuju gde se korisniku transfera tehnologije daje iskljucivo pravo koriscenja predmeta ugovora za vreme trajanja ugovora,a kod neiskljucivih ugovora to pravo se daje vecem broju lica.

Obaveze davaoca tehnologije- jedna od osnovnih obaveza je da preda predmet medjunarodnog ugovora o transferu tehnologije u cilju iskoriscavanja, korisniku tehnologije u ordedjenom roku, uz to davalac tehnologije je obavezan da korisniku preda i svu dokumentaciju , ugovorenu opremu i alate sa uputstvima za koriscenje.On takodje garantuje i tehnicku izvodljivost i tehnicku upotrebljivost predmeta ugovora.

Obaveza korisnika tehnologije- je da predmet ugovora iskoriscava na ugovoreni nacin, u ugovorenom roku i u ugovorenim granicama.Ako to ne postuje tada on odgovara za neadekvatno izvrsenje ugovora u skladu sa opstim pravilima gradjanskog prava.Obaveza korisnika tehnologije je i da plati naknadu za ustupljenu tehnologiju.Oblici placanja naknade utvrdjuju se ugovorom.Korisnik je u obavezi da tehnologiju cuva i adekvatno korist.

Podlicenca- prema nasem Zakonu o obligacionim odnosima, sticalac iskljucive licence moze pravo iskoriscavanja predmeta licence ustupiti drugome.Ugovorom se moze predvideti da sticalac ne moze davati podlicencu nekomdrugom ili je ne moze dati bez dozvole.

Do prestanka ugovora o transferu tehnologije moze doci usled: prestanka ugovora protekom vremena, smrti, stecaja, likvidacije.

48. Međunarodni ugovor o kreditu

Ugovor o međunarodnom kreditu je bankarski posao kod kojeg se banka obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određen iznos novčanih sredstava na određeno ili neodređeno vreme.Za neku namenu ili bez utvrđene namene,a korisnik kredita se obavezuje da banci plaća određenu kamatu i dobijeni iznos vrati na vreme i način kako je utvrđeno u ugovoru.Ugovorne strane su domaća ili strana banka koja se pojavljuje u svojstvu poverioca,kreditora,zajmodavca i druga ugovorna strana je domaći lili inostrani bančin klijent u svojstvu zajmoprimaoca,dužnika.Predmet ugovora je određena suma novca.Ovaj ugovor predstavlja adhezioni ,pismeni i formularni ugovor.Sva važnija pitanjau vezi sa sadržinom ugovora su odštampani unapred na posebnom formularu od strane banke,a klijent samo potpisuje i zaključuje ugovor.Međutim ugovor o kreditu mora da bude zaključen u skladu sa zakonskim propisima,bankarskim opštim uslovima poslovanja i objavljenim uslovima za davanje kredita.U slučaju da je kredit korišćen suprotno njegovoj nameni,ako je korisnik insolventan ili neplaća rate pri otplati kredita,međunarodni ugovor o kreditu banka može da otkaže i pre isteka ugovorenog roka.Takođe,korisnik kredita može odustati od ugovora pre nego što je počeo da koristi kredit,može da vrati kredit pre isteka roka ali da obavesti banku,i tada banka neobračunava kamatu za vreme od dana vraćanja kredita ,a do dana kada je kredit trebalo da bude vraćen po ugovoru.postoji dosta vrsta ugovora o međunarodnim kreditu,a oni se dele prema nekim od sledećih kriterijuma:

1. prema dužini kreditnog odnosa postaje
2. prema karakteru poverioca:još i inostrani krediti
3. prema delatnosti dužnika;turistički,zanatski,ugostiteljski i dr.
4. prema obliku međunarodnog kredita u kojem se daju:robni ili komercijalni
5. kamatni ili beskamatni ugovori o kreditu
6. prema vrsti obezbeđenja vraćanja međunarodnog kredita:lični(poenta je u poverenju u dužnika i njegovu platežnu sposobnost)i pokretni kredit
7. prema ekonomskoj nameni:proizvodni i potrošački.

Neke vrste međunarodnih kredita,njihove osobine su:

1.međunarodni investicioni kredit-najčešće se odobravaju primeni lične,privrednim subjektima,preduzećima,društvima u privredi ali se mogu odobravati i pravnim subjektima u vanprivredi.Međunarodne banke daju investicione kredite za ulaganje u privredne neprivredne investicije.Kada se daju u privredne svrhe,daju se za ulaganja u osnovna i trajnja obrtna sredstva.Ovi krediti se daju na osnovu konkursa.Prilikom odobravanja kredita,međunarodna banka zahteva od investitora da pruži dokaze o svojoj solventnosti i likvidnosti.Banka je obavezna da vodi računa o sigurnosti svojih plasmana prilikom donošenja kredita i o kreditnoj sposobnosti dužnika.Kamata kod ovih kredita može imati redovne i interkamatne

2.kratkoročni međunarodni krediti-je onaj kredit koji banka daje na osnovu depozita po viđenju ili kredit dobijen na drugi način,a kijim se utiče na količinu novca u opticaju(u unutrašnjem platnom prometu).Ovi krediti se daju na drugi način,a kojim se utiče na količinu novca u opticaju u unutrašnjem platnom prometu.

Ovi krediti se daju sa rokom vraćanjaod jedne godine i daju se daju se korisnicima kreditima u različite svrhe.

3.Potrošački krediti-su krediti koje banke odobravaju građanjima po posebnim propisima i služi za ličnu potrošnju građana i to u okviru jedne zemlje.Davaoci potrošačkih kredita pored banaka su i preduzeća,kada se radi o kupovini rob ekoju oni proizvode.Turističke organizacije takođe daju ove kredite.Ovi krediti se odobravaju samo radi kupovine robe domaće proizvodnje.Potrošački krediti se najčešće daju radi kupovine potrošačkih dobara;

4.ratni krediti-odobravaju ih privredna preduzeća,društva i druge organizacije pri isporuci svojih roba i za obavljanje određenih usluga.Ovaj ugovor se pojavljuje kao prateći ugovor,uz neki drugi ugovor o prometu roba ili usluge.Davalac kredita može dobiti od banke i finansijski kredit da bi mogao finansirati proizvodnju roba.

5.međunarodni hipotekarni krediti-su posebna vrsta investicionih kredita se u korist davaoca kredita konstituiše određena hipoteka na nepokretnoj imovini dužnika.Ovaj oblik se često javlja u zemljamaZapane Evrope,SAD itd.

6.Akceptni međunarodni krediti-su posebna vrsta bankarskih kratkoročnih kreditakojim međunarodne banke akceptiraju menicu komitentu,koju je on izdao,a u cilju da se poveća bonitet i kvalitet komitentove menice.Komitent takvu akceptovanu menicu koristi radi dobijanja kredita.Banka je po toj menici glavni imeniči dužnik i ima obavezu isplate menice o njenoj dospelosti.Akceptirana menica može se koristiti i kao sredstvo plaćanja.

7.Raznovrsni krediti-su kratkoročn ibankarski krediti i javljaju se u spoljnotrgovinskoj razmeni.Oni su posebna vrsta akceptnog kredita kod koga banka daje kredit izvozniku uz pokriće robnih dokumenata,a stavlja na raspolaganje ivozniku.Uvoznik raznovrsnim kreditom plaća izvozniku kupljenu robu.

49. Međunarodni akreditiv

1) Pojam i značaj međunarodnog akreditiva – Pod akreditivom se podrazumeva određeni instrument plaćanja kojim se banka domaća ili strana obavezuje da po nalogu nalogodavca na osnovu ugovorenih dokumenata obavi plaćanje ili ovlasti drugu banku – korespodentnu banku da izvrši plaćanje trećem licu – korisniku akreditiva ili po nalogu izvrši prenos novca.

Kreditna banka može po nalogu nalogodavca ili uz pomoć druge banke da plati, akceptira ili otkupi menicu vučenu od strane korisnika akreditiva. Kod ovog pravnog posla se pojavljuju tri lica a nekada i četiri: klijent, nalogodavac, banka i korisnik akrditiva. tako se kod akreditiva kao nalogodavac, klijent pojavljuje određeni kupac robe, investitor radova, akreditivna banka koja na zahtev nalogodavca, klijenta otvara akreditiv, korisnik akreditiva je po pravilu treće lice kojem se stavlja na raspolaganje određena svota novca. Pored toga u ovom poslu može se pojaviti i neka druga banka kod koje se otvara akrditiv.

Ekonomski gledano ovaj posao za banku je neutralan posao, kod kojeg banka nije ni poverilac ni dužnik, odnosno ne pojavljuje se ni u aktivni ni u pasivi banke.

Akreditna banka kod akreditnog posla istupa u svoje ime a za račun komintenta, kao komisionar. Druge isplatne banke istupaju u ime i za račun akreditivne banke, kao zastupnici.

Termin međunarodni akreditiv ne sme se shvatiti kao kredit i vezivati za pojam međunatodnog kreditiranja. Iz razloga što su akreditivi kod banke najčešće pokriveni od strane nalogodavca u trenutku njegovog otvaranja. reč “akreditirati’ se ne upotrebljava u smislu reči “davati kredit” već u smislu “ovlastiti ,dati poverenje”.

Na međunarodnom planu, akrditiv je regulisan prvi put još 1933 godine. Jednoobranim pravilima i običajima za dokumentarne akreditive Međunarodne trgovinske komore. Ista su pravila pretrpela pet revizija (1951, 1962, 1974, 1983 i 1993 godine) a predposlednjom revizijom 1983. godine Jednoobrazna pravila i običaji za dokumentarne akreditive, prilagođena su novim uslovima transporta robe i novim transportnim dokumentima.

2) Vrste međunarodnih akreditiva – Pod običnim međunarodnim akreditivom smatraju se takvi akreditivi kod kojih isplata odre|ene ugovorene novčane svote nije vezana nikakvom posebnom činidbom korisnika akreditiva. Kod ove vrste akreditiva razlikujemo: lični akrditiv, kreditno pismo, permanentni akrditiv i budžetski akreditiv.

Kod međunarodnog ličnog akreditiva banka ne daje klijentu nikakvu posebnu ispravu, nego izdaje nalog nekoj drugoj banci da klijentu, korisniku međuanrodnog akreditiva stavi na raspoalganje određenu sumu novca do određenog isteka vremana. Akreditivna banka kad je međunarodni akreditiv otvoren, obaveštava o tome korisnika međunarodnog akreditiva, korisnik isto pravo može realizovati kad banci podnese kopiju međunarodnog akreditiva. U slučaju da korisnik međunarodnog akreditiva u predviđenom roku ne naplati akreditiv, onda se isti gasi i sredstva koja su se nalazila na akreditivu vraćaju se banci – nalogodavcu koja ih vraća klijentu, odnosno licu po čijem je zahtevu otvoren međunarodni akreditiv.

Međunarodno kreditno pismo – Smatra se posebnom ispravom pomoću koje banka izdavalac isprave ovlašćuje svog klijenta – korisnika isprave da kod neke druge banke naplati određenu sumu novca do iznosa koji je predviđen u toj ispravi.

Permanentni međunarodni akreditiv – Predstavlja posebnu vrstu akreditiva gde nalogodavac ovlašćuje korisnika međunarodnog akreditiva da svakodnevno, nedeljno, mesečno do isteka određenog vremena podiže određene sume novca do predviđenog najvićeg iznosa.

Međunarodni, robni, dokumentarni, uslovljeni akreditiv – Ovaj oblik međunarodnog akreditiva je najčešća i najznačajnija vrsta akreditiva. Korisnik realizuje svoje pravo iz međunarodnog akreditiva kod akreditivne banke deponujući robna ili transportna dokumenta. Najčešće se ova vrsta akreditiva primenjuje kod ugovora o međunarodnoj prodaji ili kod nekog drugog međunarodnog ugovora.

Zaštita interesa prodavca i kupca, kod dokumentarnog akreditiva – međunarodni dokumentarni akreditiv štiti i interese prodavca i interese kupca kod međunarodne kupoprodaje. Zaštita interesa prodavca se ogleda u tome što se sa otvaranjem međunarodnog dokumetnarnog akrditiva obezbeđuje njegova naplata prodate i izvezene robe.

A) Oblici međunarodnog robnog dokumentarnog akreditiva:

- Opozivi i neopozivi međunarodni dokumentarni, robni akreditivi – Kod opozivog međunarodnog akreditiva nalogodavac ima pravo da opozove akreditiv pre isteka roka na koji je otvoren. Opozivi dokumentarni akreditiv ne vezuje banku prema korisniku i ona ga u svakom trenutku može izmeniti ili opozvati na zahtev nalogodavca ili po sopstvenoj inicijativi kada je to u interesu nalogodavca. Kada je opozivi akreditiv prenet na neku drugu banku ili filijalu njegova izmena ili opoziv imao bi pravno dejstvo tek od momenta kada one prime izveštaj o opozivu akreditiva. Kada se radi o neopozivom međunarodnom akreditivu, nalogodavac ne može opozvati akreditiv pre isteka određenog roka kada se sa tim ne saglasi korisnik akrditiva.

- Odlazeći (nostro) i dolazeći (loro) akreditivi, se klasifikuju prema činjenici dali akreditiv otvara domaći uvoznik u korist inostranog izvoznika ili inostrani uvoznik u korist domaćeg izvoznika.

- Prenosivi i neprenosivi akreditivi se javljaju u pravnoj teoriji sa aspekta da li se oni mogu prenositi ili ne. Po pravilu akreditivi su neprenosivi. Oni se mogu prenositi samo kada je to izričito označeno kao “prenosiv” od strane akreditivne banke. Prenosivi akreditiv se može preneti samo jedanput i to od strane prvog korisnika na drugog korisnika, bilo u istoj ili drugoj zemlji, sem ukoliko akreditiv ne određuje što drugačije.

- Jednokratne i revolving (rotativne) akreditive – Jenokratni akreditivi se gase sa iscrpljenjem akreditivnog iznosa. Isti se otvara u vezi sa određenim poslom na određeni iznos i njegovim potpunim korišćenjem iscrpljuje. kod rotativnog akreditiva postoje tri varijante:

a) akreditiv se automatski povisuje na prvobitnu visinu posle svakog pojedinog korišćenja i bez obzira da li je pojedina tranša iskorišćena ili ne,

b) akreditiv se vraća na prvobitnu visinu tek kada pojedine akreditivne traše budu u celini iscrpljene, i

c) akreditiv se vraća na svoju prvobitnu visinu tek po prijemu naknadnog naloga inostrane akreditivne banke a na zahtev isplatne banke.

- Akreditivi po viđenju i terminski akreditivi – Akreditivi po viđenju su oni akreditivi kod kojih se isplata korisniku obavlja odmah posle blagovremenog prezentiranja ispravnih akreditivnih dokumenata. On predstavlja najpovoljniji oblik međunarodnog akreditiva .Međutim postoje i oni akreditivi gde se isplata prezentiranih akreditivnih dokumenata vezuje za određeni rok. Kod ovih akreditiva, dokumenta takođe treba da budu podneta unutar određenog roka ali se njihova isplata ne obavlja odmah već tek po isteku određenog perioda.

- Akreditivi domicilirani u zemlji i u inostranstvu – kod akreditiva čije mesto plaćanja je u zemlji domaćeg uvoznika ili domaćeg izvoznika, onda se radi o akreditivu domiciliranom u zemlji, ako je isplata kod banke u zemlji inostranog uvoznika ili inostranog izvoznika, onda je akreditiv domiciliran u inostrnstvu.

- Akceptni dokumentarni akreditivi – su oni akreditivi kod kojih se zahteva akceptiranje trasirane menice od strane akreditivne ili konfirmirajuće banke ili nekog drugog trasata. To će biti na primer slučaj kad jugoslovenski kupac kupuje od inostranog prodavca robu na poček, s tim što do visine fakturisanog iznosa vuče menicu na neku poznatu banku iz prodavčeve zemlje koja će takvu menicu uz predaju određenih robnih i transportnih dokumenata akceptirati i u roku honorisati. da bi se ovaj akcept dobio od neke poznate banke u zemlji prodavca najčešće se događa u iznetom slučaju da na primer jug. kupac otvori akceptni akreditiv a preko korespodentne jug. banke prodavčevoj zemlji.

- Negocijabilni akreditivi predstavljaju posebnu vrstu akrditiva koji se vrlo često praktikuje u trgovini sa zemljama Dalekog Istoka gde kupčeva banka na Dalekom istoku ovlašćuje svoga korespondenta u Evropi na primer da otkupljuje trate koje će prodavac vući na svoga kupca gde je banka po čijem se nalogu otvara negocijabilni akreditiv u obavezi prema svom korespondentu da mu pribavi pokriće za izvršene isplate.

Paking akreditivi i akreditivi sa crvenom ili zelenom klauzulom – pakin akreditiv se najčešće javlja kod zemalja Južne Afrike, Australije, Novog Zelanda, Azije i drugih u trgovini sa vunom, pamukom, pirinčem i čajem kod kojih nije razvijeno kreditiranje izvoza i kod njih se omogućava da korisnik akreditiva može da podigne kod lokalne banke jedan deo akreditivnog iznosa u vidu avansa – akontacije u cilju pakovanja i pripreme robe radi otpreme pri izvozu.

- Reeksportni akreditivi služe za obavljanje reeksportnih poslova. Reeksportni poslovi podrazumevaju višestrano obavljanje uvoza i izvoza odre|ene robe iz jedne u drugu zemlju a preko određene tranzitne zemlje. Ti reeksportni poslovi u međunarodnoj trgovini omogućavaju trgovinu često između onih zemalja čiji međusobni bilansi sa aspekta plaćanja ne dozvoljvaju neograničenu trgovinu ili trgovinu u oba pravca.

- Podakreditiv (Back to back credits, Contre credits, credit secondary, Gegenakreditiv, credito supsidario)---

Podakreditiv predstavlja oblik prenosivog akreditiva, s tim što se on javlja u slu~ajevima kada nije dozvoljeno prenošenje kreditiva sa jednog na drugog korisnika. To može biti u slučaju kada se prodavac nije dogovorio sa kupcem o otvaranju prenosivog akreditiva ili kada je ovaj otvoren, ali sadrži klauzule koje ne odgovaraju stranom liferantu ili kada prodavac neće da otkrije kupcu inostranog proizvođača ili isporučioca robe. Podakreditiv se otvara na osnovu prvobitnog akreditiva pod istim uslovima sem cene, datuma utovara i važnosti . Ciljevi koji se postižu prenosom akreditiva mogu se realizovati i otvaranjem podakreditiva pod kojim se podrazumeva dokumentarni akreditiv koji po nalogu prodavca na osnovu posebnog sporazuma o pokriću izdaje banka u korist drugog korisnika. Glavni akreditiv je finansijska podloga prodavcu za otvaranje podakreditiva. Prodavac koristi neki već postojeći akreditiv koji je otvoren u njegovu korist kao finansijsku podlogu za otvaranje drugog aktreditiva na način da on sva svoja prava naplate po prvom akreditivu ustupa banci koja treba da ga finansira. Glavni akreditiv i podakreditiv se potpuno pravno samostalni i odvojeni i stoga podakreditivna banka, posebno zbog karaktera pokrića mora da vodi računa da honoriše samo ona dokumenta koja mnogo ne odstupaju od glavnog akreditiva, da bi ih kasnije mogla naplatiti od bnke koja je izdala glavni akreditiv. Kad podakreditivna banka isplati akreditiv koji je izdala, onda ona poziva prodavca da svojom fakturom zameni fakturu korisnika iz podakreditiva i iskupljene dokumente prezentira akreditivnoj banci iz glavnog akreditiva.

50. Tovarni listovi i isprave za međunarodni prevoz robe

Skladišnica

Skladišnica predstavlja ispravu koju izdaje javno skladište ( u nekim slučajevima i slobodna carinska skladišta), a koja služi kao dokaz da je primljena na čuvanje roba od ostavioca ( deponenta) koja je ozbačena u toj ispravi i na osnovu nje depozitar javno slkladišti i obavezno jr da robu izda licu koje je prema istoj legitimisano da je primi.

Značaj skladišnice – sladišnica, kao hartija od vrednosti ima veliki privredno-pravni značaj, posebno za međunarodni promet roba. Pomoću nje se na simbolički način sa njemom predajom vrši prenos stvarnih prava na robi. Znači, dovoljno je preneti skladišnicu – prostom predajom, pa da roba dođe u posed novog vlasnika ili da prenosom dela skladišnice – varanta roba koja je uskladištena bude na taj način i založena kod određenog zalagača.

Teretnica (konosman)

Konisam ili teretnica je posebna isprava u pomorskom prevozu koja služi kao dokaz, kojom brodar potvrđuje da je primio određenu robu i određene količine radi prevoza, na određenom putu u pomorskom transportu, tj da je zaključio ugovor o pomorskom prevozu, kojom ispravom teretnicom (konosmnom) obavezuje da će robu predati ovlašćenom licu imaocu teretnice u luci opredeljenja. Na osnovu teretnice, može se utvrditi vrsta i količina robe koja je predata na prevoz brodaru do određene luke opredeljenja.

Vrste teretnica:

1. Teretnica na ime
2. Teretnica na donosioca
3. Teretnica po naredbi

Podela teretnica:

1. na „čisti i nečistu“ teretnicu
2. teretnica „ukrcana na brod“ i teretnica „ primljeno radi ukrcaja“
3. „direktna“ i „naslovljena“ teretnica
4. „grupna“ ili „skupna“ teretnica
5. lučka teretnica
6. elektronska, tj elektronička teretnica

Tovarni list

Pojam i značaj – tovarni list je prevozna isprava koju izdaje vozar kojim se potvrđuje da je on primio na prevoz određenu robu i sluzi kao dokaz da je zaključen ugovor o prevozu robe u domaćem ili medjunarodnom transportu. Vozar se obavezuje da robu, po tovarnom listu, preveze do određenog mesta uz naplatu vozarine od pošiljaoca, kao naknade za izvršenu uslugu prevoza. Pored toga, vozar se obavezuje da u određenom mestu destinacije gde je prevoz okončan imaocu tovarnog lista ( po njegovom prezentiranju), isporuči prevezenu robu.

Vrste tovarnih listova –

1. prenosivi tovatni- u novije vreme se javlja prenosivi tovarni list koji glasi na donosioca ili po naredbi određenog primaoca robe i koji ima svojsta HOV. U međunarodnom vodnom, železničkom, drumskom i vazdušnom saobraćeju se izdaje međunarodni tovarni list koji takođe, nejčešće, ima svojsta HOV jer predstavlja prenosivu ispravu.
2. Neprenosivi tovarni list – ne prenosivi tovarni list glasi na ime primaoca robe i kao takav nema osobine HOV. Kod bećihne zemalja danas u svetu, neprenosivi tovarni list češeće se javlja u pojedinim vidovima saobraćeje i isti ne predstavlja HOV. Njegova osobina je da on služim kao dokaz o zakljulenom ugovoru o prevozu, pa su ovakve isprave koje služe samo radi dokaza nekog prava, ne smatraje HOV.

Podela:

1. Tovarni list u železnočkom saobraćaju
2. Tovarni list u drumskom saobraćeju
3. Tovarni list u vazdušnom saobraćaju
4. Tovarni list u pomorskoj i unutrašnjoj plavidbi
5. Isprave za kombinovani prevoz robe

51. Međunarodni ugovor o stranim ulaganjima i koncesijama

Medjunarodni ugovor o stranim ulaganjima - Zakon o stranim ulaganjima predvideo je da strana lica radi obavljanja delatnosti u nasoj zemlji mogu pod uslovima reciprociteta ulagati sredstva u preduzeca i druge oblike organizovaja u cilju obavljanja delatnosti, kao i osnivati preduzeca. Zakonom o stranim ulaganjima restriktivno su predvidjene odredjene oblasti kao sto su: proizvodnja i promet oruzja, javno informisanje,sistem veza, kao i na podrucjima koja su odredjena kao zabranjene zone u kojima strano lice ne moze samo ili sa drugim licem osnivati preduzece. Ugovor o stranom ulaganju je dvostrano obavezan,teretan,formala,pismen. Kao ugovorne strane pojavljuju se domaci i strani ulagaci. Kao strano lice pojavljuje se pravno lice sa sedistem u inostranstvu i fizicko lice sa boravistem u inostranstvu.

Sadrzina ugovora: oznacenje ugovornih strana;oznacenje preduzeca u koje se ulaze i koje vodi poslove za racun ugovorenih strana;ciljevi tj. poslovi koji su predmet ugovora;vrsta i visina uloga;nacin raspodele dobiti i pokrica gubitka;trajanje ugovora;nacin vracanja uloga;upravljanje poslovanja;uslovi i nacin raskida ugovora;resavanje sporova itd. Zakonom se predvidja da su ugovaraci duzni da autentican tekst ugovora o ulaganju na srpskom jeziku, kao i izmene i dopune, prijave Saveznom ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom u roku od 30 dana od dana potpisivanja.Ulog stranog lica moze biti u devizama, uslugama, stvarima, imovinskim pravima, hartijama od vrednosti i dinarima koji se mogu transferisati u inostranstvo. Strani ulagaci imaju jednak i ravnopravan polozaj u pogledu prava i odgovornosti na jugoslovenskom trzistu sa domacim privrednim subjektima( princip nacionalnog tretmana stranog lica). Sporovi koji nastaju po osnovu stranih ulaganja resava nadlezni sud ili ugovorena arbitraza.

Medjunarodni ugovor o koncesiji - nas Zakon o stranim ulaganjima predvidja mogucnost da strano lice moze dobiti dozvolu(koncesiju) radi koriscenja privrednog bogatstva ili dobra ili za obavljanje delatnosti od javnog interesa u nasoj zemlji. Takodje, strano lice moze da izgradi ili rekonstruise objekat, postrojenje ili pogon.Strano lice moze dobiti koncesiju u trajanju od 30 godina.U taj rok se ne racuna vreme neophodno za obavljanje pripremnih radnji na nekom objektu.Koncesija se daje pod uslovom da se obavljenim delatnostima obezbedjuje odrzavanje tehnicko- tehnoloskog jedinstva sistema, njegovo efikasno funkcionisanje,racionalno upravljanje i da se ne ugrozava zivotna sredina.Po dobijanju koncesije,koncesionar osniva preduzece za obavljanje delatnosti koja je predmet koncesije u skladu sa Saveznim propisima.Ugovorne strane su: koncedent- davalac koncesije, koncesionar-primalac koncesije. Drzava odnosno neki drzavni organ se pojavljuje u ulozi davaoca koncesije, a u ulozi primaoca pojavljuju se pravna lica koja ispunjavaju uslove za dobijanje koncesije.Sa usvojenim izmenama i dopunama Zakona o stranim ulaganjima iz 1996 god., predvidjeno je da ugovor o koncesiji sadrzi sledece odredbe: ugovorne strane, predmet koncesije i vreme trajanja pripremnih radnji, vrema trajanja koncesije,uslovi koriscenja, nacin i rok obezbedjivanja sredstava za finansiranje, naknada za koriscenje,prava i obaveze,uslovi raskida ugovora, nacin resavanja sporova.Zakljucenje medjunarodnog ugovora o koncesiji vrse Vlade i koncesionar.

Vrlo cesto primalac koncesije, po ugovoru na koncesiju preuzima obavezejer se radi o dvostranom teretnom ugovoru.Radi se o obavezama kao sto su: da izgradi odredjene objekte,da exploatise prirodno bogatstvo, da izgradi puteve i infrastrukturu, da plati naknadu drzavi itd. Sporove koji nastaju resava nadlezni Sud u SRJ, kad ugovorom nije drugacije odredjeno.Do prestanka ugovora o koncesiji moze doci i istekom roka , raskidom ugovora,otkazom jedne od ugovornih strana, usled vise sile.

Komentari (0)

RSS link na komentare

Ime

Email

Komentar

smanji | povećaj

Dodaj komentar