UVOD U METODOLOGIJU KVALITATIVNI METODI ISTRAŽIVANJA DRUŠTVENIH POJAVA - TEKST PRVOG DELA UDZBENIKA ZAKLJUCNO SA MARTOM 07

Ova knjiga ima za cilj da za potrebe studenata osnovnih i poslediplomskih studija Megatrend univerziteta i Filozofkog fakulteta u Nišu, koji slušaju neku od metodoloških disciplina, poslužu kao osnov za pripremanje ispita i time na izvestan način premosti veliku prazninu u literaturi na srpskom jeziku za ovu oblast.

1. Kraći uvod u metodologiju koji izlaže ciljeve njenog izučavanja, daje definiciju metoda i klasifikaciju metoda teorijskog istraživanja, glavnih metodoloških pravaca u sociologiji i metoda emprijskog istraživanja.

2. Uvod u kvalitativnu metodologiju koji nastoji da predstavi glavne teorijske osnove ovog pristupa, kao i polje društvene stvarnosti u kojoj je on najprimenljiviji.

3. Predstavljanje četiri metoda kvalitativnog istraživanja društvenih pojava: posmatranja, dubinskih intervjua, fokus grupa i analize sadržaja.

Suštinska svrha izučavanja metodologije je da studente snabde naučnim alatkama za kvalitetan istraživački rad u svim ostalim predmetima u toku studiranja, kao i u okviru poslova kojima će se profesionalno baviti po završetku studija. Zato je tekst pisan tako da se uz svaki od ovih metoda daju primeri njegove praktične primene, kako bi studenti što bolje razumeli njegovu suštinu i bili u prilici da ga i sami praktično primene. U pisanju ovog dela obilno sam se koristio iskustvima iz svog dugogodišnjeg istraživačkog rada u Institutu za političke studije i u Komapaniji za istraživanje javnog mnjenja, medija i tržišta «Medium Gallup».

1) predstave ciljevi izučavanja metodologije na osnovnim i poslediplomskim studijama

2) da se da pegled metoda koje se primenjuju u društvenim naukama, i to počev od opštih teorijskih metoda, preko posebnih metoda društvenih nauka, do metoda iskustvenih istraživanja;

3) da se više pažnje posveti kvalitativnom metodološkom pristupu (simbolički interakcionizam; kulturalizam); drugim rečima, da se na ukrštenim ravnima «teorijsko – iskustveno» i «opšte –pojedinačno» osvetli i ona tačka njihovog preseka koja predstavlja žutu mrlju u domaćoj metodološkoj literaturi, a to je polje «iskustveno - pojedinačno», što bi trebalo da bude dobra teorijska osnova za kasnije izučavanje veoma široko primenjivanih empirijskih metoda kvalitativnog istraživanja;

Naravno da se u ovakvoj zamisli postavio problem kvalitetne literature, naročito na srpskom jeziku. Literatura na našem jeziku prilično oskudno pokriva metodološku stranu savremenih socioloških pravaca. Neki od tih pravaca se u pomenutoj literaturi ili previđaju, ili potcenjenjuju kao delotvorne metodološke paradigme.

Osnovni cilj ovog teksta je da studentima posluži kao orijentir u savladavanju metodološke literature: on najpre treba da bude uvodnik u ostalu literaturu, tako što će odrediti ciljeve izučavanja metodologije i dati osnovne definicije; potom, on treba taksativno da pobroji šta sve čini jedan metod i da time omogući studentima da u pročitanoj literaturi obrate pažnju na te teme; konačno, on treba da ponudi osnovne klasifikacije metoda i da na taj način predstavlja jedan koordinatni sistem u kome će se studenti lakše snalaziti.

2.1 Metodologija je nauka o načinima i putevima istinitog saznavanja sveta, materijalnog jednako kao i društvenog i duhovnog. Ona je mišljenje o mišljenju, meta-mišljenje.

Ciljevi metodologije: osnovni cilj ove nauke je da se pojmi suština naučnog znanja i da se nauče osnovni principi u njegovom sticanju i kritičkom preispitivanju. Cilj metodologije je takođe da nas nauči kojim sredstvima i postupcima treba da se služimo da bismo došli do što istinitije spoznaje svog predmeta istraživanja. S druge strane, ona nas uči da posmatramo samo mišljenje, kako tuđe, tako i naše vlastito, i da o njemu kritički sudimo: kojim principima se vodi; koje procedure koristi; kojim tehnikama se služi; koliko je dosledno, logički ispravno i istinito? Moramo, dakle, naučiti da se u pravom smislu reči krećemo kroz mišljenje: gore-dole (po nivoima zaključivanja i apstrakcije); tamo-ovamo (po metodima kojima se služi); napred-nazad (po vremenskoj osi, da bismo uočili i istražili njegovu genezu).

Koji su ciljevi univerzitetskog izučavanja metodologije? Bliže (operacionalno) određenje ovih ciljeva moguće je dati jedino ako se oni razdvoje po nivoima studiranja. S druge strane, ovi ciljevi se mogu bolje razumeti ako se izlože i sredstva i krajni «proizvod» univerzitetskog obrazovanja. Sve to dato je u donjoj tabeli.

To je skup bazičnih (filozofskih i naučnih) polazišta i njima odgovarajućih logičkih pravila, tehnika i procedura na osnovu i pomoću kojih se dolazi do naučnih saznanja. Reč je dakle o logičkom i naučnom modelu na osnovu koga se:

Kategorijalni aparat je skup najopštijih pojmova ili stavova u nekoj nauci ili nekom metodološkom pravcu uz pomoć kojih se nastoje shvatiti ključni činioci ili aspekti predmeta istraživanja. Filozofi kao najopštije pojmove najčešće ističu: tvar (supstancu), količinu (kvantitet), kakvoću (kvalitet), odnos (relaciju), način (modalitet), vreme, mesto, položaj, stanje itd. Kant ih smatrao apriornim, tj. unapred datim ljudskom umu, što je jedno neobično stanovište. U nauci preovlađuje stav da sami naučnici stvaraju osnovne kategorije, u skladu sa sopstvenim bazičnim polazištima i saznanjima i sa svojom filozofsko-naučnom imaginacijom.

U socilogiji kategorijalni aparat čine misaona odnosno logička sredstva (pojmovi, stavovi) pomoću kojih sociolozi nekog pravca određuju šta smatraju osnovnim entitetima društvenosti, šta pod njima podrazumevaju i kako ih poimaju. Tako kod pozitivista status osnovnih kategorija imaju pojmovi činjenica, objašnjenja, društvenog, objektivnog; kod tvoraca metoda razumevanja to su sam koncept razumevanja, potom normi, značenja, smisla; kod marksista dijalektičko jedinstvo suprotnosti, klase, društvena baza i nadgradnja, društveno-ekonomske formacije, praksa; kod funkcionalista ljudske potrebe, delatnosti, funkcije, društvena akcija itd.

Pod ovim se misli na glavne delatne sile koje pokreću društvo i proizvode promene u njemu i kako ih ko vidi: da li su one prirodne (geografske, klimatske, biološke) društvene, voljne, organske, instinktivne, razumske – logičke...

B. Drugi ključni činilac metoda su tehnike koje se koriste za prikupljanje novih naučnih činjenica i informacija (npr. naučni opit / eksperiment, intervjui, testovi znanja, posmatranje, razna merenja)

C. Treći činilac su pravila i procedure kojima se te činjenice i podaci razvrstavaju, upoređuju, tumače, analiziraju i sintetizuju (npr. pravila definisanja, klasifikacije činjenica, uopštavanja pojedinih saznanja, korelacije pojedinih istraživanih pojava itd.)

Metode ćemo najpre podeliti prema stepenu opštosti, tj. prema rasprostranjenosti njihove primene. Razume se, ne govorimo o fizičkoj već predmetnoj rasprostranjenosti, tj. o tome u kojim se sve naukama primenjuju. Sa ovog stanovišta razlikovaćemo 1) opšte naučne metode, 2) metode posebnih nauka, 3) metode iskustvenih istraživanja u druđtvenim naukama.

3.1 Opšti naučni metodi se primenjuju u celokupnom naučnom mišljenju, tj. u svim naukama. Oni se mogu podeliti na 1) teorijske i 2) iskustvene

3.1.1 Iskustveni su oni metodi kod kojih postojeća teorijska i iskustvena saznanja služe kao osnov:

Iskustvene metode možemo razvrstavati prema predmetu koji se njima može istraživati i prema osnovnom (kvantitativnom ili kvalitativnom) pristupu. Donja tabela daje pregled metoda prema pomenuta dva kriterijuma

Najlakši način da se neka pojava shvati jeste da se smesti u neki koordinatni sistem, tj. da joj se pronađe mesto na mapi određenoj osnovnim koordinatama. Za razvrstavanje glavnih socioloških metoda najplodotvornijim se čine dva ukrštena kriterijuma: 1) stepen opštosti predmeta istraživanja i 2) stepen opštosti pristupa – da li se prevashodno služimo teorijskim ili iskustvenim pristupom. Stoga sledeći korak predstavlja pregled najvažnijih metodoloških pristupa u sociologiji na jednoj takvoj mapi. Za osnovne koordinate uzimamo, dakle: 1) pomenutu osu «opšte - pojedinačno» (što je odrednica predmeta koji naučnik stavlja u središte svoje pažnje i svog istraživanja) i 2) osu «teorijsko – empirijsko» (što je odrednica osnovnog pristupa predmetu za koji se naučnik odlučuje). Drugim rečima, ukrštamo kriterijum prostorno-društvenog obima predmeta i kriterijum osnovnog pristupa.

Tabela: Klasifikacija metodoloških pravaca u sociologiji na skalama «opšte - pojedinačno» i «teorijsko – empirijsko»

Pojam predmeta: Predmet je svaki element stvarnosti (realne ili imaginarne) koji je od nekog interesa za nas i koji voljno i nevoljno identifikujemo, opažamo i saznajemo. Predmet istraživanja ima neki naučni značaj i saznaje se primenom naučnih metoda, postupaka i procedura.

Društvena pojava je jedan od najopštijih pojmova u društvenoj nauci i zato ju je teško definisati. Za potrebe ovog rada pod pojavom ćemo podrazumevati sve ono što se dešava ili postoji na određenom fizičkom ili socijalnom prostoru i u određenom vremenu. Pod pojmom društvena pojava bismo mogli da podrazumevamo sve ono što nastaje u odnosima ljudi i njihovih zajednica i čiji značaj nadilazi interes i delokrug delovanja i uticaja pojedinaca; što, dakle, ima užu grupnu, širu grupnu ili opštedruštvenu relevantnost. i što ima neku društvenu relevantnost. Pojava je, recimo, život u siromašnim kvartovima, ali pojava je i samo društvo, odnosi unutar neke zajednice, kolektivni strahovi, neki sistem vrednosti, politički život itd. U navedenim primerima vidimo neke pojave koje su manje-više statične (recimo društvo kao struktura, sistem vrednosti) i one koje su dinamične (odnosi u nekoj zajednici, politički život). Dinamičnim pojavama se mogu smatrati i sami procesi, ali se oni od ovih pojava koje smo naveli razlikuju upravo po pomenutoj specifičnoj odredbi: za činioce navedenih pojava ne može da se kaže da sve više poprimaju neka svojstva jer oni mogu da u potpunosti zadrže svoja postojeća svojstva, da ih gube, čak i da ih zadobijaju, ali bez pravilnosti u tome. Politički život, recimo, u nekom periodu može poprimiti konfliktna obeležja, ali to ubrzo može nestati i on može da uđe u razdoblje zatišja i skladnog odnosa njegovih činilaca itd. (defin. preuzete iz dela udžbenika o kvalitativnim istraživanjima).

Događaj je jedan zaokružen skup dešavanja koji ima svoj početak, tok i završetak, odnosno ishod. On je, dakle, vremenski ograničen, često kratkotrajan.

Proces je složen skup dešavanja koja imaju jedan zajednički razvojni pravac; u toku tog razvoja subjekti (pojedinačni ili kolektivni), razni artefakti ili sama dešavanja sve više poprimaju jedno ili više zajedničkih svojstava. Procesi su po pravilu dugotrajni i njihovo vreme se meri godinama, nekad i decenijama i vekovima. Procesi koji se mogu istraživati i posmatranjem su, recimo, porast etno-nacionalizma u nekoj zajednici, odrastanje i odgajanje dece, urbanizacija, prihvatanje interneta kao medija i načina života, globalizacija itd.

Već iz prirode pomenutih fenomena se lako da videti da se pristup njima značjano razlikuje od pristupa događajima. Procesi nisu tako jednostavni kao događaji, naprotiv, oni su mnogo razuđeniji i sa stanovišta opštih okolnosti u kojima se odvijaju, aktera, uslovljenosti drugim društvenim pojavama i valstitim uslovljavanjem drugih pojava. Jedan proces može sadržati u sebi ogromno mnoštvo različitih događaja. Jasno je da se logika, tok i mogući ishodi procesa ne mogu tako lako predvideti, pa se prema tome ne mogu ni posmatračke aktivnosti tako detaljno planirati i modelirati kao u slučaju događaja.

Indikatori: Neke pojave moguće je saznati neposredno i u potpunosti. Recimo, ako nas zanima životna dob pripadnika neke grupe, njihova mesečna primanja, bračni status, broj dece itd, sve se to može nedvosmisleno saznati neposredno iz odgovarajućih izvora podataka i vrlo precizno izmeriti.

Postoje, međutim, neke druge pojave koje mi niti opažamo direktno i u potpunosti, niti možemo da o njima damo tako precizne podatke i sudove. Recimo da nas zanima odnos pripadnika pomenute društvene grupe prema religioznim pitanjima. Religioznost je jedna vrlo složena pojava: ona uključuje predstavu ili zamisao o božanskom i uopšte onostranom, a ta zamisao se može veoma razlikovati od osobe do osobe i ići od potpunog odbacivanja postojanja takve sfere, preko vrlo maglovitih predstava, do predstva zasnovanih na strogim kanonima religije kojoj neko pripada. Ali i onda kad je postavljena na tim kanonima, ljudi u glavama mogu imati najrazličitije predstave o Bogu, raju, đavolu, paklu, zagrobnom životu iz jednostavnog razloga što je retko ko imao neko neposredno iskustvo ili dodir sa bilo čim od toga, što su iskustva onih koji su ih imali veoma različita itd. Slično je sa odnosom prema ideološkim vrednostima, iako su one mnogo prizemnije: ako neko za sebe kaže da je levičar, šta on/a pod tim podrazumeva? Da država mora da brine o svim potrebama svakog pojedinca, ili da vlada mora samo malo više da vodi računa o pravednijoj raspodeli materijalnih i kulturnih vrednosti među članovima neke zajednice? Raspon između ta dva poimanja jednog istog sistema vrednosti je ogroman, kao što je velik i raspon između levice i desnice, ali mi te raspone ne možemo iskazati na jednoj skali koja bi bila nedvosmislena i precizna poput broja članova porodice, visine plate itd.

Dakle, ove pojave su s jedne strane prilično fluidne, nisu tako jasno određene kao u prethodnim primerima kad su nas zanimali bračni status, strarost itd; s druge strane, one nam nisu neposredno dostupne, drugim rečima, mi kao istraživači nemamo neposredan uvid u misli i osećana drugih osoba da bismo tu pojavu mogli direktno da osmotrimo ili izmerimo. Ali to ne znači da ove pojave nije moguće istraživati i čak meriti.

Način na koji njima pristupamo razlikuje se pristupanja pomenutim prostim pojavama ili obeležjima: u ovom slučaju mi se oslanjamo na neke spoljne pokazatelje na osnovu kojih izvodimo zaključke i o onim aspektima pojava koji nam nisu neposredno dostupni. Ti spoljni pokazatelji se u sociologiji nazivaju indikatori. Oni su pojavna strana nekog predmeta istraživanja, ono što je od njega dostupno načim čulima (vidu, sluhu, dodiru, ukusu, mirisu), našoj intuiciji ili instrumentima za konstatovanje, opis ili merenje te pojave i na osnovu koje mi formiramo slike, predstave i pojmove o predmetu koji se istražuje. Nama je, dakle, nedostupna unutrašnja slika toka nečije svesti, «unutrašnja strana» neke druge ličnosti, osim naše sopstvene. Ali mi ipak o svesti i shvatanjima te ličnosti možemo da izvodimo zaključke na osnovu njenih verbalnih iskaza, pokreta, mimike, gestova, ponašanja u nekim situacijama ili u dužem vremenskom periodu. Svi ti čnioci iz kojih mi posredno formiramo sliku o elementima pojave koji nam nisu neposredno dostupni zovu se indikatori, odnosno spoljni pokazatelji.

Podaci su indikatori koji su opaženi (registrovani), bilo uz pomoć čula ili posebnih instrumenata i koji su na odgovarajući način zabeleženi kao materijal za kasnija istraživanja i analize.

* Pod ovim podacima podrazumevaju se: karakteristike reljefa, klime, etnička i religiozna struktura stanovništva, podaci o ekonomskoj situaciji u zemlji (bruto nacionalni prihod, stopa ekonomskog rasta, prosečna plata, stopa inflacije itd.), politička situacija, istorijska prošlost i kulturna tradicija itd.

Merenje je dodeljivanje brojčanih vrednosti predmetnim svojstvima. Drugim rečima, to je postupak kojim se utvrđuje stepen ispoljavanja nekog svojstva kod nekog konkretnog predmeta i gde se taj stepen iskazuje u brojevima.

Razume se da merenje unosi red u našu percepciju, poimanje i razumevanje sveta oko nas. Ipak, jasno je da je njegova primena ograničena, tj. da nije moguće meriti sva svojstva svih predmeta, a da su i ona svojstva koja je moguće meriti merljiva na različite načine, tj. u različitom stepenu preciznosti.

Stoga ćemo se najpre pozabaviti svojstvima predmeta i podataka koje o njima dobijamo sa stanovišta mogućnosti njihovog merenja.

Kriterijumi za razvrstavanje podataka su: postojanje razlike među predmetima, grubo konstatovana veličina razlike, razlika izmerena u intervalima i razlika izmerena u intervalima sa tačno utvrđenom (prirodnom) nulom.

VRSTE PODATAKA PREMA NJIHOVOJ PRIRODI I STEPENU MERLJIVOSTI ISPOLJAVANJA NEKOG SVOJSTVA ISTRAŽIVANOG PREDMETA; MERNE SKALE

Predmeti istraživanja poseduju različita svojstva koja mogu biti od većeg ili manjeg interesa za istraživanje. Neka od tih svojstava su takve prirode da se ne može meriti stepen njihovog ispoljavanja a da to ne dovede do uprošćavanja ili čak izvrtanja njihovog izvornog značenja i smisla. Neka svojstva se pak mogu meriti i iskazivati na vrlo precizan način. Upravo kriterijum stepena merljivosti svojstava istraživanih predmeta osnov je za podelu predmeta istraživanja, odnosno podataka na sledeće kategorije: 1) «Podatke» koji u suštini čine narativan ili slikovni opis predmeta i njegovih svojstava; 2) Nominalne ili kategorijske podatke; 3) Ordinalne podatke; 4) Podatke merljive na intervalnim skalama; 5) Podatke merljive na racio skalama.

Pokušaćemo da svaku od ovih vrsta podataka prikažemo u istraživanju jednog istog predmeta – recimo navijačkog ponašanja, ili istraživanja političkog života.

Narativan ili slikovni opis: tok nekog događaja, ponašanje učesnika, smisao i značenje koje oni pridaju pojedinim postupcima, događajima, raznim artefaktima; kompleksna slika, celovit opšti izgled, nesvodiv na kvantitativne dimenzije; raznovrsni, nejednoobrazni i stoga neuopštivi podaci; Ova vrsta podataka osnov su takozvanih kvalitativnih istraživanja u društvenim naukama.

Za ovu vrstu «podataka» o predmetu možemo reći da se ne odnose na jednostavna svosjstva, kao što su pripadnost nekoj profesiji ili stepen školske spreme, i da se ne mogu iskazati jednom prostom oznakom (brojčanim kodom), već da zahtevaju složen i slojevit opis.

Tako recimo, Helen i Robert Lind u svojoj čuvenoj knjizi «Midltaun – studija o modernoj američkoj kulturi» (1929) u pojedinostima, veoma slikovito i ponekad sugestivno opisuju kako izgleda spremanje kuće u ovom gradu (čitavo poglavlje posvećeno tome), versku praksu žitelja, način rada radnika na mašinama s kraja XIX veka i onima proizvedenim 20-ih godina XX veka, tj. u vreme kad je studija nastala, delovanje sindikata itd. Iako u ovoj studiji ima dosta brojčanih podataka, njena suština, ono što je čini različitom i novom u odnosu na dotadašnju literaturu u ovoj oblasti, su upravo ovi slikoviti opisi koji su nesvodivi na brojanje i merenje.

Na primeru navijačkog ponašanja ovakav istraživački proizvod činile bi beleške posmatrača o okupljanju navijačke grupe pre polaska ka stadionu, o odnosima nadređenosti i podređenosti u njenom formiranju i kretanju, razgovoru o navijačkim i nenavijačkim pitanjima tokom njenog kretanja, ponašanju prilikom susreta sa protivničkim navijačkim grupama, policijom itd. Ovde bismo, dakle, imali čist narativni opis ponašanja koji tu i tamo može biti ilustrovan ponekim brojčanim podatkom, ali koji je u suštini «slikanje» ljudi i njihovog ponašanja.

Nemerljivi ali prebrojivi činioci i svojstva pojave čine nominalne ili kategorijske podatke.

Za ovu vrstu podataka je karakteristično da označavaju samo posedovanje ili neposedovanje nekog svojstva, ali ne i meru njegovog intenziteta i ispoljavanja. Mazivamo ih nominanim jer se u ovom slučaju različitim kategorijama podataka jednostavno dodeljuju imena.

Recimo, mi možemo među ispitanicima razlikovati one koji su po zanimanju poljoprivrednici, nekvalifikovani radnici, kvalifikovani radnici, medicinsko osoblje, administrativni radnici, prosvetni radnici... Možemo ih prebrojati i ustanoviti tačan broj ispitanika koji pripadaju svakoj od ovih kategorija (koji poseduju neko svojstvo), ali time nismo precizno izmerili neku razliku među njima: ne možemo reći da neko od njih u većoj ili manjoj meri poseduje to svojstvo (tj. pripadnost profesiji), kao što recimo, možemo da tvrdimo da je neko stariji (svojstvo broja godina), bolje obrazovan (svojstvo obrazovanja), sa višom platom (svojstvo visina plate). Zato za podatke koji iskazuju ovakva svojstva kažemo da su oni prebrojivi, ali nemerljivi.

U primeru koji smo odabrali navijače možemo klasifikovati na one koji navijaju za Zvezdu, Liverpul, Real; na one koji dolaze sa Karaburme, Voždovca, Zvezdare; na učenike, studente, manuelne radnike. U istraživanju navijačkog ponašanja ova obeležja, dakle, oznaćavamo kao nominalna ili kategorijska.

Ovo je najniži nivo merenja. On se u suštini sastoji od klasifikovanja podataka. U raznim istraživanjima mi ovim obeležjima dodeljujemo brojčane oznake, pa će se tako u bazi podataka o intervjuima sprovedenim s navijačima i njihovim vođama popjaviti klasifikacija u kojoj će ali to nipošto ne znači stepen posedovanja svojstva navijača. Ono ne znači čak niredosled u među zanimanjima, navijačima, religioznim grupama itd. jer se brojčana oznaka može menjati a da to ne znači nikakvu promenu stvarng značenja ovih podataka[3].

No bez obzira na to što je ovo najniži stepen «merenja», pukog razvrstavanja podataka, to ne znači da on nije važan. Naprotiv, klasifikacija je praktično prvi korak u naučnom saznanju i zato veoma važan. Da bi bila naučna, klasifikacija mora da ima nekoliko važnih obeležja:

1. Najpre, mora se jasno odrediti kriterijum klasifikacije. Kriterijum je u stvari precizno određivanje i opis svojstva po kome se predmeti razvrstavaju. Ovo znači da se najpre mora omeđiti skup predmeta koje istražujemo.

Ukoliko u nauci ne postoji saglasnost o značenju i obimu pojma čijoj klasifikaciji pristupamo (recimo pojma društvena klasa), onda se mora dati i obrazložiti operacionalna defiinicija, tj. značenje koje će se tom pojmu pridavati u konkretnom istraživanju za čije potrebe se klasifikacija sprovodi (razume se da ta definicija, iako odustaje od opšte prihvaćenosti, mora da ima snažno obrazloženje i teorijsku zasnovanost). Potom se mora dati takav opis kriterijuma / svojstva da se jasno može odrediti koji ga predmeti poseduju a koji ne i po čemu su istraživani predmeti isti ili slični, a po čemu se razlikuju.[4]

On treba da bude takav da obezbeđuje dovoljno preduslova kako bi se podaci koje nalazimo tokom istraživanja (recimo, zanimanja ispitanika koje intervjuišemo, vrste dela koja se smatraju kriminalnim, pristupi izučavanju društvenih klasa...) mogli bez teškoća razvrstavati u klasifikacijom određene kategorije.

Klasifikacije koje se izvode primenom samo jednog kriterijuma (zanimanje, radni status, privredne grane, mesto življenja) zovu se jednodimenzionalnim.

Moguće su, međutim, i višedimenzionalne klasifikacije. Tako, recimo, sve žitelje jedne zemlje možemo razvrstati u jednu zajedničku klasifikaciju prema polu i starosti na 1) muškarce sa sela, 2) muškarce iz grada, 3) žene sa sela i 4) žene iz grada. Ako bismo sada tome dodali i kriterijum bračnog statusa, dobili bismo trodimenzionalnu klasifikaciju koja bi se satojala od neoženjenih muškaraca sa sela, oženjenih muškaraca sa sela, razvedenih muškaraca sa sela itd, sve dok se ne iscrpe svi mogući modaliteti.

2. Bez obzira na to da li je jednodimenzionalna ili višedimenzionalna, klasifikacija mora da bude potpuna, odnosno iscrpna. To što znači da nijedan član istraživane populacje ne može ostati nerazvrstan u neku od klasa koje smo odredili.

Postoje klasifikacije koje su gotovo nedvosmislene. Takve su recimo one po po polu, po regionu u kome neko ima stalno mesto boravka itd. Tu spadaju i formalne dihotomije, kao npr. da li neko poseduje stan u vlasništvu ili ne, da li je pripadnik većinskog naroda ili ne.

No postoje i one složenije klasifikacije kod kojih, uprkos prividnoj jasnoći i jednostavnosti, nije sasvim lako zadovoljiti princip potpunosti. Primer: ako želimo da sve punoletne žitelje neke zemlje razvrstamo prema radnom statusu, onda se obično daje ova klasifikacija: učenik / student, nezaposlen, zaposlen (uključujući zaposlene u privatnom sektoru, u državnom, u mešovitom; samozaposlene; sa punim radnim vremenom, sa delom radnog vremena...), domaćica/domaćin, privatni posednik koji najvećim delom živi od svog privatnog biznisa, poljoprivrednik, penzioner. Ova klasifikacija izgleda iscrpna jer obuhvata sve statuse u kojima se neko može naći. Međutim, praktično istraživanje često pokaže da postoje kategorije stanovništva koje se ne mogu svrstati ni u jednu od gore navedenih (recimo, izdržavano lice, invalid bez zanimanja). Slično je i sa bračnim statusom: ovde ljude obično razvrstavamo na neoženjene/neudate, oženjene/udate, razvedene, udovce/udovice i takođe nam izgleda da je ta podela potpuna. Međutim, i tu postoje osobe koje se ne mogu prepoznati ni u jednoj od gore navedenih kategorija, kao što su recimo osobe koje žive u vanbračnoj zajednici ili osobe u homoseksualnoj zajednici.

Čak i kod pomenutih formalnih dihotomija imamo slučajeve koji se ne mogu nedvosmisleno razvrstati. Recimo, ako je neko po ocu srpskog a po majci mađarskog porekla, onda tu osobu ne možemo razvrstati ni u pripadnika većinskog naroda, ni u kategoriju «nije pripadnik većinskog naroda» jer ima svojstva i jedne i druge kategorije.

Stoga je uputno da se u cilju potpunosti i iscrpnosti u svim klasifikacijama, koje nisu (poput gore navođenih primera o polu ili regionu) jednostavne i nedvosmislene, uvede posebna kategorija «nešto drugo» ili «ostalo» u koju bi se svrstavali slučajevi koji ne pripadaju nijednom od uvedenih članova klasifikacije.

3. Treće važno obeležje klasifikacije jeste isljučivost, odnosno diskriminativnost. Ono znači da u nekoj klasifikaciji predmeta jedan član klasifikovane populacije može da pripada samo jednoj kategoriji. Drugim rečima, ne može biti preplitanja i preklapanja među kategorijama.

U primeru klasifikacije na pripadnike većinskog naroda i one koji to nisu, očigledno bi morala da se uvede i među-kategorija koju bismo označili nazivom «i jeste i nije pripadnik», pri čemu bi moralo da se objasni šta se tačno podrazumeva pod tom odredbom (recimo da je to osoba čiji je bar jedan od roditelja po oba svoja roditelja pripadnik većinskog naroda). U tom slučaju pripadnici ove kategorije ne bi bili niti u nedoumici gde da se svrstaju, niti u situaciji da mogu da budu i u jednoj i u drugoj kategoriji.

Moguća je i klasifikacija uz kombinovanje više kriterijuma. Na primer, kombinacijom kriterijuma mesto življenja i pol, možemo dobiti četiri kategorije: žene sa sela, muškarci sa sela, žene iz grada, muškarci iz grada. Ako bismo tome dodali, recimo, i kriterijum punoletnosti, onda bi nova klasifikacija, sastavljena kombinacijom tri kriterijuma, svaki sa po dva modaliteta, imala ukupno osam kategorija.

Iako izgleda da obeležja isključivosti (diskriminativnosti) i potpunosti (iscrpnosti) postavljaju iste zahteve, reč je o različitim principima. Pogledajmo to na primeru u kome imamo kriterijum punoletnosti i mesta življenja stanovnika neke zemlje. Ako bismo na osnovu tog kriterijuma naveli kategorije: nepunoletni žitelji sa sela, punoletni žitelji sa sela i punoletni žitelji iz grada, time bi bilo zadovoljeno načelo isključivosti jer ne bi bilo nijednog člana populacije koji bi mogao da se svrsta u dve ili u sve tri navedene kategorije. Ali to ne bi bila potpuna podela jer joj nedostaje kategorija nepunoletni žitelji iz grada.

Ako bismo pak kao članove klasifikacije naveli: nepunoletni, punoletni žitelji i žitelji iz grada, bila bi to potpuna podela jer ne bi bilo ni jedne osobe koja ne bi spadala bar u jednu od navedenih kategorija. Ali ona ne bi bila dosledna ni isključiva jer bi se kategorija žitelji iz grada preklapala sa obema prethodnim kategorijama pošto među njima ima i punoletnih i nepunoletnih.

Grubo merljive karakteristike pojave ili ordinalni podaci; ordinalne skale

To su podaci kod kojih možemo samo da tvrdimo da je nešto veće, jednako, ili manje od nečeg drugog, ali ne i da precizno ustanovimo koliko je veće ili manje. Drugim rečima, rastojanje između dva susedna stepena nije tačno odredivo. Ova skala se zato i zove ordinalna što se može ustanoviti samo poredak u stepenu posedovanja svojstva (ordo, lat.: red, poredak). Takav slučaj imamo kod sledećih podataka: stepen obrazovanja (osnovno, srednje, visoko), društvene klase (viša, srednja gornja, srednja donja, niža), činovi u vojsci, poredak knjiga, filmova, slika po okončanju procedure za dodelu neke nagrade. Niko ne može da kaže da da je rastojanje između niže i srednje donje klase jednako rastojanju između srednje gornje i više, da kapetan ima u trostrukoj meri više nekog svojstva nego potporučnik, ili da je prvoplasirana knjiga dva puta bolja od drugoplasirane itd, ali je jasno da razlika među njima postoji.

No ovo svakako jeste u mnogo većoj meri merenje nego što je to slučaj sa nominalnim podacima i skalama jer smo u prilici da ustanovimo samo da je nešto veće, jednako ili manje u odnosu na nešto drugo.

Kada podatke poređamo kao u gore navedenim primerima, onda za njih kažemo da su raspoređeni na ordinalnoj skali. Ova skala omogućava prenosivost nekog uočenog odnosa među podacima: ako je srednje obrazovanje više od osnovnog, a visoko više od srednjeg, onda se može zaključiti i da je visoko obrazovanje više od osnovnog. Drugim rečima, važi pravilo ako je a > b i c > b, onda je i c > a.

Ono što, međutim iz ovoga ne možemo da zaključimo je da je rastojanje ac = ab + bc. To znači da se podeoci ove skale ne mogu koristiti kao jedinice za sabiranje, deljenje, množenje i druge matematičke operacije.

Precizno (u tačnim intervalima) merljiva svojstva; intervalni podaci i skale

Podaci ove vrste označavaju svojstva čija izraženost se može precizno izmeriti. Skale kojima se mogu meriti ovakva svojstva, tj. na kojima se mogu razvrstavati ovakvi podaci, zovu se intervalne. One predstavljaju korak dalje u odnosu na ordinalne skale jer je na intervalnim skalama razmak između dva susedna podeoka jednak, te stoga u ovom slučaju ne samo da važi relacija «ako je a > b i b > c, onda je i a > c», već važi i ona druga: «rastojanje ac = ab + bc». Stoga su moguće računske operacije sabiranja i oduzimanja među vrednostima zabeleženim na ovoj skali, a u mnogim situacijama i operacije množenja i deljenja. A kad za ovu vrstu varijabli uz aritmetičku sredinu računamo i standardnu devijaciju, kada sprovodimo multivarijantnu analizu, onda se koriste ne samo množenje i deljenje, već i stepenovanje i korenovanje.

Najčešće navođen primer za ovu vrstu skala su Celzijusova i Farenhajtova skala za merenje temperature. Švedski astronom Anders Celzijus je za početak svoje skale uzeo tačku mržnjenja vode i označio je kao nultu, a za najveći podeljak uzeo je tačku ključanja vode koju je označio sa 100. Potom je razmak između ove dve krajnje tačke, koji pređe stub žive, podelio na 100 jednakih delova. Jasno je da je recimo razlika u temperaturi između 12 i 14 stepeni Celzijusovih jednaka razlici između 43 i 45 stepeni. Takođe je jasno da se na osnovu merenja na ovoj skali mogu računati prosečne temperature za pojedine mesece u različitim mestima, stepen prosečnog odstupanja od tih prosečnih vrednosti itd.

Osnovni problem u upotrebi ovih skala mogu da nastanu zbog činjenice da one operišu tzv. arbitrarnom nulom.

Uzmimo za primer merenje etničke napetosti u nekom društvu. Uobičajeni način merenja zasniva se na Bogardusovoj skali. Na takvom načinu merenja zasnivao se jedan projekat merenja političke i socijalne stabilnosti u Srbiji[5]: jedna od dimenzija stabilnosti bila je etnička napetost. Sačinjen je indeks sastavljen od 18 pojedinačnih pitanja koja su se odnosila na spremnost građana Srbije da prihvate pripadnike drugih etničkih grupa (Srbi, Crnogorci, Muslimani/Bošnjaci, Albanci, Mađari, Romi) kao 1) susede, 2) kolege s posla i 3) kandidate za koje bi glasali na izborima. Ta spremnost je merena na četvorostepenoj skali na kojoj 1 znači da ispitanik potpuno prihvata pripadnika neke etničke grupe u nekoj od navedenih uloga (sused, kolega. kandidat), do 4, što znači da ga uopšte ne prihvata. Ispitanici su, dakle, davali odgovore za svaku etničku grupu i za svaku ulogu.

Odgovori svih ispitanika na svako pitanje nanošeni su na jedinstvenu skalu i tako formiran indeks ima minimalnu vrednost 18 (ispitanik koji je na svako pitanje zaokružio odgovor 1), maksimalnu 72 (ispitanik koji je na svako pitanje zaokružio odgovor 4), a raspon skale je 54. Izračunata prosečna vrednost u jednom od talasa ovog istraživanja iznosila je 35,8 (standardna devijacija 11,08), što predstavlja u stvari izmereni nivo etničkih tenzija u Srbiji. Tako iskazan podatak se lako može porediti sa prethodnim vrednostima izmerenim na istoj skali, kao i sa onim do kojih će se doći kasnijim merenjima.

Problem intervalnih merenja je, međutim, u tome što brojčani pokazatelji o nekom svojstvu, izmereni na različitim skalama ne mogu uvek smisleno da se porede i tumače. U gore navedenom primeru problem je što se ova vrednost ne može porediti s drugim indikatorima političke i socijalne stabilnosti. Recimo, poverenje u institucije meri se na sličan način, ali pošto postoji devet relevantnih institucija, ono se iskazuje na skali čiji raspon je od 9 do 36. Srednje vrednosti ovako različitih skala teško su uporedive. Stoga je razvijen obrazac pomoću koga se sve opservirane vrednosti na skalama sa različitim minimalnim i maksimalnim vrednostima i sa različitim rasponima, prevode na jedinstveni merni opseg od nule do 10. Kad se ovaj indeks preračuna na novoj skali raspona od nula do 10, onda je izmerena vrednost etničkih tenzija 3,3, sa standardnom devijacijom 2,05.

Zamislimo sada da smo kroz godinu dana na 10-stepenoj skali izmerili dvostruko manju vrednost, tj. 1,65. Ona bi mogla da se tumači da su etničke napetosti dvostruko smanjene u odnosu na period od pre godinu dana. Mađutim, ako bismo tako nešto želeli da iskažemo i na prvoj skali, raspona od 18 do 72, onda bi, prema formuli vrednost koja odgovara 1,65 bila 26,91, a ona, čisto numerički gledajući, nije dvostruko manja od 35,8.

Taj problem se, uostalom, lako uviđa i često navodi i na dvema poznatim skalama za merenje temperature, premda to nije veličina tipična za istraživanja društvenih pojava: ako je jednog dana izmerena temperatura od 9 stepeni Celzijusovih, a drugog 18 stepeni, to bi trebalo da znači da je drugog dana temperatura bila dvostruko veća nego provg. Međutim, kada se dve vrednosti prevedu na Farenhajtovu skalu[6], onda je temperatura prvog dana iznosila 48.2, a drugog 64.4 i po tome se ne može doneti pomenuti zaključak.

Postoje svojstva i veličine koje imaju apsolutnu, odnosno prirodnu nulu. Ako, recimo, u dinarima merimo visinu prihoda ljudi u nekom mestu, onda je moguća i česta situacija da neki žitelji tog mesta nemaju nikakve prihode. To je onda apsolutna nula na skali merenja prihoda. Ako pak u metrima merimo rastojanje između dva predmeta na nekoj osi, takođe je moguća situacija da rastojanje među njima bude nula ako se oni nalaze na istom mestu. Isto tako, bez problema možemo da tvrdimo da je razlika između 12 i 14 metara jednaka razlici između 36 i 38 metara, kao i da je rastojanje od od 9 metara dvostruko manje od rastojanja od 18 metara. Slična je situacija sa brojem slučajeva obolelih od neke bolesti, brojem krivičnih predmeta u sudstvu, saobraćajnih nezgoda itd.

Naziv skale potiče upravo iz ovog obeležja: dolazi iz engleskog jezika, tj. od reči ratio, što znači količnik[7]. Ovi podaci i skale na kojima se mere nazivaju se racio podacima i skalama. Oni omogućavaju viši stepen merenja u kome su moguće sve vrste računskih operacija s podacima.

Već je naveden primer da se neke intervalne skale, mogu tako konstruisati da se uz malo slobodnije tumačenje koriste kao racio skale. Ako su na jednoj takvoj skali (istog raspona, sa nulom kao početnim podeokom) merene dve pojave, onda s dosta razloga možemo reći da je, recimo, nepoverenje u institucije dva puta veće od spremnosti na vaninstitucionalnu akciju.

Opšte poznat primer za prelazak sa intervalne na racio skalu je i onaj sa merenjem temperature. Problem u poređenju rezultata sa Celzijusove i Farenhajtove skale prevazilazi Kalvinova, koja se zasniva na prirodnoj nuli. Postoji pojava potpunog odsustva toplotne energije iz neke materije: to je u stvari odsustvo kretanja molekula u njoj, što je drugim rečima nulta temperatura.

Naravno, u društvenim pojavama stvari nisu tako jednostavne pa treba biti vrlo oprezan u proceni kad se može govoriti o racio podacima, a kad se ne može nadići nivo intervalne. Teoretski je moguće zamisliti potpuno odsustvo svojstva «poverenje ljudi u državne institucije»: recimo da nijedan čovek u nekom mestu nema ni trunku poverenja ni u jednu od državnih institucija. Takođe je moguće zamisliti i obrnutu situaciju: apsolutno poverenje, tj. da svi ljudi u Srbiji imaju potpuno poverenje u svaku državnu instituciju. Ipak, mi ne možemo sasvim precizno kvantifikovati ni potpuno odsustvo poverenja ni maksimalno poverenje jer je moguće da različiti ljudi koje ispitujemo pod tim krajnjim vrednostima podrazumevaju različite intenzitete ne/poverenja.

Svrha ovog kratkog osvrta je da se suština naučnog znanja pojmi u poređenju sa običnim, zdravorazumskim saznanjem, te da se u toj specifičnoj komparativnoj perspektivi jasnije sagledaju odlike naučnog saznavanja sveta. Razlikuju se najpre ravan predmeta istraživanja i ravan opažanja, a potom se porede obično i naučno iskustvo i saznavanje. U poslednjoj ćeliji u ovoj tabeli vidi se i mesto naučnog metoda i kakvu razliku on donosi u odnosu na intuitivnu (zdravorazumsku) percepciju sveta.

Za izučavanje metodologije društvenih nauka na raspolaganju su sledeće knjige domaćih autora:

Spor koji se danas na tlu iskustvenih istraživanja naziva sukobom između kvalitativne i kvantitativne metodologije u stvari je nastavak poluvekovne filozofske debate, koja je započela Diltajevim Uvodom u duhovne nauke (1883), i koji u literaturi srećemo pod nazivom borba za metod..

Kvalitativna metodologija nalazi svoje teorisjko uporište u onim filozofskim pravcima koji su, za razliku od pozitivizma i njegovog ideala o društvenim naukama zasnovanim po uzoru na prirodne, nastojali da prikažu osobenost društvenih pojava pa time i osobenost metoda njihovog istraživanja.

Veliki hermeneutički obrt koji je u filozofiji načinio Hajdeger svojim konceptom tu-bivstva[10] ozbiljno je doveo u pitanje jedan od centralnih pojmova klasične filozofije, pojam subjekta: Hajdeger poriče identitet subjekta, tj. predstavu da on predstavlja skup trajnih i nepromenljivih svojstava koja ga i čine istim. Umesto toga tu-bivstvo – što je Hajedegerov pandan tradicionalnom filozofskom pojmu subjekta – znači stalno vlastito samoodređivanje u društvenom kontekstu (kontekst je pak jedan od ključnih koncepata kvalitativne metodologije, koje ona preuzima od svojih filozofskih preteča). Time je ozbiljno osporena i predstava o subjektu potpuno uslovljenom spoljnim svetom, koja je inače u osnovi pozitivizma. Ovim je takođe istaknuta i prilična praznina i lišenost značenja one «matematičke» slike sveta koju pozitivizam, po uzoru na prirodne nauke, nastoji da stvori o društvu. Hermeneutičko načelo da se neki konkretan predmet ili pojava (npr. umetničko delo) mogu razumeti jedino u okviru celine kojoj pripadaju, tj. uživljavanjem u istorijski i socijalni kontekst njihovog nastanka, takođe čini jedno od temeljnih uporišta kvalitativne metodologije.

I istorizam je duboko utkan u bazični koncept kvalitativnog pristupa iskustvenim istraživanjima. On se suprotstavlja Kontovom, Spenserovom, ali i Hegelovom šematizovanju istorije i društva i ističe značaj individualnog u društvenoj stvarnosti. Sama istorijska zbivanja su neponovljiva, dakle, individualna i tobož uočene istorijske pravilnosti i zakonitosti, iz istorističke perspektive predstavljaju samo prazne apstrakcije.

I novokantovci Vindelband i Rikert ističu individualnost društvenih pojava iz koje proizilazi da predmet društvenih nauka nije ono što je zajedničko sa drugim, pa dakle i uopštivo, već da je to upravo ono što je osobeno za neku pojavu, što je razlikuje od drugih. Kvalitativna metodologija često insistira upravo na ovakvom pristupu društvenim pojavama.

Duhovne (istorijske) nauke se po Diltaju ne mogu zasnivati na prostim opažanjima spoljašnjeg sveta (kao što je to slučaj u prirodnim naukama), jer su istorijske pojave proizvod voljnog delovanja ljudi. Stoga se i saznavanje tih pojava mora temeljiti na uživljavanju u ljudska iskustva, tj. na razumevanju čovekovih osećanja, predstava, volje. Presudno za razumevanje je otkrivanje smisla i značenja pojedinih ljudskih postupaka, ali i društvenih događaja, raznih simbola itd.

Konačno, filozofski okvir kvalitativnog istraživanja zaokružuje se Huserlovom «fenomenološkom redukcijom» i pojmom intencionalnosti[11]. Stvari po sebi ne treba da budu centralna tema saznanja: njih, smatra Huserl, prosto treba staviti u zagrade i pozabaviti se načinom na koji se one pojavljuju u našoj svesti i našem iskustvu. Mi nikada ne možemo pojmiti svet u celini onakvim kakav on jeste, te je stoga naše saznanje određeno našom usmerenošću (intencionalnošću) ka pojedinim aspektima stvari. Naravno da se u takvom poimanju saznanja mora priznati učešće izvesne doze intuicije (Huserlovog neperceptivnog viđenja), ali i proizvoljnosti, što je svakako u suprotnosti sa pozitivističkim epistemološkim standardima.

Neki (Myers, 2006) smatraju da jedan deo filozofskih osnova kvalitativne metodologije leži i u pozitivizmu i pri tom misle na pretpostavku da je društvena stvarnost objektivno data (što svakako nije opšteprihvaćen stav u kvalitativnoj metodologiji) i da je njeno saznavanje moguće.

Kvalitativan pristup u metodologiji znači prevashodnu usredsređenost istraživača na narativni opis društvenih pojava i na izlaganje smisla i značenja koje pojedini događaji, procesi, artefakti imaju za one društvene aktere koji ih tvore ili učestvuju u njihovom stvaranju. Suštinska razlika između ovog i kvantitativnog pristupa je u tome što ovaj drugi nastoji da društvene pojave opiše ili objasni koristeći se brojevima, odnosno količinama, intenzitetima, merenjem povezanosti činilaca jedne pojave ili istraživane pojave sa nekim drugim pojavama.

Zastupnici pozitivističke paradigme u društvenim naukama često u većoj ili manjoj meri osporavaju naučni značaj kvalitativnih istraživanja. Neki akademski krugovi u svetu i naročito u našoj zemlji potpuno poriču mogućnost kvalitativne metodologije, tako da debata kvantitativno-kvalitativno, kao zakasneli eho daleke borbe za metod, danas predstavlja jednan od najvećih sporova u društvenim naukama.

Da bi se dobro postavila i razumela epistemologija kvalitativnog pristupa istraživanju društva, nužno je razmotriti prigovore koji se mogu staviti tom pristupu.

1) dokazanom tvrdnjom da je sve u društvenim pojavama objektivno, prebrojivo, merljivo i uopštivo (što je inače vrlo česta tvrdnja); prema tome nijedan drugi pristup ne može dati bolje rezultate od onog koji je zasnovan po uzoru na prirodne nauke.

2) dokazom da, ako i postoji deo društvene stvarnosti koji nije istraživ kvantitativnim pristupom, taj deo nema nikakvu društvenu pa ni naučnu relevantnost te se stoga ne mora ni istraživati, a time ni pristajati na «nenaučne» pristupe u društvenoj nauci.

3) Dokazom da kvalitativni uvid nema saznajni značaj te da je stoga bolje pomiriti se s činjenicom da je jedan deo društvene stvarnosti nedostupan naučnom saznanju, nego se oslanjati na produkte nenaučnog pristupa.

1. Prvu tvrdnju gotovo da i nije moguće dokazati. Postoje mnoge pojave kod kojih bi se oslanjanjem isključivo na kvantitativni pristup pojavile sledeće posledice:

2) opisom zasnovanim samo na toj vrsti podataka stekla bi se pojednostavljena i ogrubljena slika koja je ipak daleko od «stvarne» stvarnosti;

b) na osnovu vlastitog projektovanja u situaciju u kojoj bi to moglo da se desi, ili pak

Pretpostavimo da želimo da istražimo i opišemo nadaleko poznatu zatvorenost i uzdržanost pripadnika engleske srednje klase prema nepoznatima i strancima. Ako bismo to radili na način kvantitativnih istraživanja, moralo bi, recimo, da nas zanima: koliko bi često svako od njih stupio u kontakt sa nekom nepoznatom osobom, npr. u vozu; kako bi reagovao ako bi mu se neko nepoznat obratio; kako bi reagovao ako bi shvatio da je taj nepoznati stranac; na osnovu čega bi prepoznao da je neko stranac itd. Morali bismo takođe da izaberemo reprezentativan uzorak predstavnika ove klase i da sa njima sprovedemo ispitivanje.

Kako je već rečeno, odgovori na gore pomenuta pitanja bi u velikoj meri zavisli od sposobnosti ljudi da projektuju jednu takvu situaciju, ili da se prisete svih stvarnih situacija u kojima su imali takve susrete, kao i načina na koji su reagovali. Ko god se bavi društvenim istraživanjima, lako će shvatiti koliko su ljudsko sećanje ili stavljanje u zamišljenu situaciju nepouzdani saveznici za postizanje objektivnog opisa kao naučnog cilja.

Ali apstrahujmo za trenutak sve slučajeve u kojima ispitanicima ne bi pošlo za rukom da prizovu i daju objektivnu sliku koju smo od njih tražili i usredsredimo se samo na preostali deo uzorka, tj. na one koji bi u tome uspeli. Verovatno ni njihovi odgovori u većini slučajeva ne bi bili verodostojni jer nad ovakvim istraživanjem lebdi sledeće pitanje: ako neko drži da je zatvorenost pred strancima i nepoznatima obeležje pristojnosti i društveno poželjan način ponašanja, kako bismo mogli očekivati da će on biti potpuno otvoren i predusretljiv prema ispitivaču (takođe nepoznatom!) koji kao terenac sprovodi istraživanje o ovom problemu? Jasno je da bismo u ovom slučaju imali veliki procenat neodgovora, a među odgovorima i veliki procenat netačnih ili neiskrenih odgovora.

To sve znači da je ovakav način istraživanja pomenutog problema neadekvatan i da je daleko od objektivne slike stvarnosti, kakvoj inače kvantitativna metodologija teži.

«U kupeu prve klase bio sam prvo potpuno sam, ali se pre polaska voza napunio. Pet lica skrivenih iza večernjih novina i magazina: nema sumnje, opet sam u Engleskoj! Ta izolovanost po sopstvenom izboru, ta mržnja prema bližnjem, kao da nam je svima bilo neprijatno što moramo da delimo voz sa nekim drugim, makar to bila i prva klasa. Kada smo krenuli iz stanice, starija žena preko puta mene pogleda u prozor. Bio je malo otvoren. Minut kasnije opet pogleda u prozor pa je zapitah: «Da li da ga zatvorim?»

Ustao sam i zatvorio ga. Uputila mi je ledenu grimasu u znak zahvalnosti, a dva-tri muška saputnika me odmeriše pogledima sa prikrivenim neodobravanjem. Zgrešio sam kardinalno ne zato što sam zatvorio prozor već zato što sam otvorio usta. Nema druge kaste na svetu koja je tako sigurna da su javna pristojnost i dobar odgoj u ćutanju, ili koja sprovodeći ga do te mere stvara utisak plemenske homogenosti... Na sebi sam imao odelo kupljeno u Kaliforniji, flanelske pantalone, džemper sa rol-kragnom i sportsku jaknu, a ne odelo sa kravatom, pa su možda videli stranca, opasnost, nekoga koga treba naučiti kako da se ponaša engleski. Zaista, nisam osuđivao takvo ponašanje, posmatrao sam ga kao antropolog i razumeo kao Englez starog kova koji shvata da je, na tako tesnom prostoru sa nepoznatim ljudima, čovek u opasnosti da ga ščepaju kao taoca i nateraju da nešto o sebi kaže. Užas da i najmanja fraza, čak akcenat može izdati kojoj klasi pripadaju, ili izvestan nesklad između govora i odeće, mišljenja i načina na koji se to mišljenje izražava.

Uznemirilo me je više nego obično to apsolutno normalno englesko ćutanje. Ono uopšte nije izgledalo opušteno, bilo je gotovo eksplozivno, ćutanje kao vrisak... Mnogo ranije, analizirao sam taj strah od izloženosti, to onanističko milovanje intimiteta..., ali me je zapanjilo kako se tvrdokorno održao kod mladih i u društvu «u kome je sve dozvoljeno», izdržao seksualnu revoluciju i sve promene koje su zahvatile London i sve ostalo. Skrivaj se, skrivaj se, skrivaj! Naravno, to što se dogodilo u vozu, nije bilo ništa: prosto šest ljudi srednje klase koji žele da budu ostavljeni na miru. Ali tajno prenošenje ćutanja u lične odnose znači kraj tolerancije, poverenja, ljubavi...» John Fowles: Daniel Martin, Jonathan Cope Ltd 1977, prevod na srpski Đurđina Toporaš Dragić, izdanje Matica srpska, 1997, str. 137.

Šta čini ovaj književni izvod tako karakterističnim da se stavi u udžbenik metodologije? Upravo verodostojan opis obeležja našeg predmeta istraživanja, dakle, engleske srednje klase, pa čak i motiva i determinanti ponašanja njenih pripadnika na javnim mestima. On nam pokazuje da se posredovano iskustvo po verodostojnosti nikako ne može meriti sa autentičnim, neposrednim iskustvom. Ovde imamo sve bogatstvo i autentičnost pojedinačnog, umesto ogrubljenog i značajno zakrivljenog opšteg.

Vidimo da je sa tako malo reči kazano mnogo više nego što bi se postiglo sa hiljadu intervjua, stotinama hiljada ukucanih kodova, mnoštvom statističkih analiza, desetinama grafikona i stranica teksta, u kojima je samo forma objektivna, ali je slika grubo osiromašena i, kako smo videli, velikim delom netačna.

Pomenuti citat bi u izvesnom smislu mogao da se uzme kao mala sociološka studija ponašanja engleske srednje klase na mikrosocijalnom planu. Skrivanje iza maski, bežanje od stvarnog ili pridatog značenja, strah od razgolićavanja i na njemu bazirana arogancija prema strancima – sve su to činioci onog nivoa društvene stvarnosti, onih mutnih dubina motivacije društvenog i individualnog ponašanja, koji se prevashodno moraju razumeti a ne podvrgavati neupotrebljivim merenjima i nasilnom uopštavanju.

Uverljivost i saznajna vrednost ove minijature o našem predmetu istraživanja ujedno pobija treći mogući prigovor kvalitativnom pristupu da ono što se tim pristupom može dobiti nema saznajnu vrednost.

Uzgred, ovde vidimo i jednu značajnu razliku između stvarnog stanja stvari i značenja koja mu se pridaju: ljudi misle da je osoba u vozu stranac, ali ona nije. Pred njima je takođe pripadnik njihove klase, ali koji jedan deo života provodi u Kaliforniji pa je samo obučen na način svoje nove sredine. Ta zabluda unosi mali nered u pretpostavku o objektivnosti društvene stvarnosti i imperativ objektivnosti njenog opisa.

Naravno, ovo je književna slika i nalazi se na sasvim suprotnom kraju od kvantiativnog opisivanja stvarnosti. Nju od kvalitativne metodologije odvaja jasan stav autora, koji iskazuje oštar prezir prema manirima svoje klase. Takav stav se u kvalitativnom istraživanju i opisivanju ne bi smeo iskazivati ni u izveštaju, a naročito ne tokom posmatranja.

Videli smo 1) da ipak postoje značajni aspekti društvene stvarnosti koji se ne mogu (dovoljno dobro) istraživati samo na kvantitativan način i 2) da opisni (kvalitativni) pristup u tim slučajevima daje mnogo bolje rezultate.

2. Preostaje nam da se pozabavimo drugom tvrdnjom kojom bi se mogla osporiti kvalitativna metodologija, a koja glasi: onaj deo stvarnosti koji se ne može istražiti primenom kvantitativnog pristupa nije ni društveno relevantan, te prema tome ni naučno zanimljiv.

Ovo je veoma važno pitanje i tiče se same ontologije društvenog: to znači da se mora krenuti od odgovora na pitanje šta je to društvena pojava, kao najopštije određeni predmet društvenih nauka. Pod pojmom društvena pojava bismo mogli da podrazumevamo sve ono što nastaje u odnosima ljudi i njihovih zajednica i čiji značaj nadilazi interes i delokrug delovanja i uticaja pojedinaca; što, dakle, ima užu grupnu, širu grupnu ili opštedruštvenu relevantnost. To mogu biti materijalne stvari, kulturne, političke, društvene vrednosti, ideje, organizacije, grupe, pojedini postupci i događaji, pojedina obeležja itd[13].

Imajući u vidu prethodne napomene, ovaj treći argument protiv kvalitativnog pristupa bi mogao da se izloži na sledeći način: društvenu relevantnost ima samo ono što se u društvenoj stvarnosti pojavljuje kao objektivno[14] i što prožima celu tu stvarnost ili njene velike celine, a ne samo neke njene beznačajne segmente. Budući da je to što je društveno relevantno istovremeno i objektivno i da prožima celo društvo, ono je samim tim dostupno naučnom opažanju i uopštivo, te je, prema tome, i saznatljivo primenom kvantitativnog pristupa. Iz toga sledi da je ono što je društveno relevantno istovremeno i naučno saznatljivo, tj. da van njega ne postoji ništa što bi bilo društveno relevantno a nepokriveno ovim naučnim pristupom.

Ovakav argument bi se mogao osporiti dokazivanjem da i oni aspekti društvene stvarnosti koji su u sferi pojedinačnog i različitog takođe mogu da imaju visoku društvenu relevantnost kao i pomenuti aspekti koji su dostupni uopštavanju.

Uzmimo kriminal kao jedan od tipičnih predmeta društveno-naučnih istraživanja na kome se mnogo puta i sa dosta uspeha ogledala pozitivistička metodologija, još od svog pionira, Emila Dirkema.

Osnovni kriterijum za sud o tome da li nešto ima naučnu relevantnost (pa time i da li je vredno kao predmet istraživanja) jeste pitanje koliko je neka pojava društveno relevantna, drugim rečima, koliko je delatna, kakve i koliko važne društvene «posledice» proizvodi.

Kriminalno ponašanje se iz pozitivističke paradigme nastoji objasniti ispitivanjem društvenog okruženja kao «objektivne datosti». U savremenim društvima to se najčešće povezuje sa delovima velikih gradova u kojima žive migranti, gde je visoka nezaposlenost i gde je stoga veliki broj onih koji se tu rode osuđen na tavorenje na margini, kao i na život u sistemu vrednosti koji se zasniva na pravu jačeg. Promena životne sredine ili dvojstvo centar – periferija, urbano – ruralno, osnov su i anomije, odnosno značajne krize vrednosti, koja slabi moralne prepreke društveno neprihvatljivom ponašanju.

Međutim, jasno je da takav pristup daje samo opšti okvir za istraživanje ove pojave. On je ne objašnjava sasvim jer oslikava samo neophodan, ali ne i dovoljan uslov da se učini kriminalno delo ili stvori kriminalna banda. U velikom broju takvih sredina ogromna većina ljudi zaista plaća ceh rođenju na tom mestu (čitav život teško rade, suočeni su sa mnogo neizvesnoti), ali se ipak ne odaje kriminalu: tome najčešće pribegava samo manjina. Drugim rečima, ne dešavaju se kriminalna dela na celom društvenom prostoru i u celokupnom vremenu postojanja ovih zajednica, čak ni u većem delu vremena i prostora gde postoje pomenuti neophodni uslovi, da bi se to moglo smatrati društvenom zakonitošću ili bar pravilnošću.

Zašto se onda neko tome odaje, a neko ipak ne, uprkos činjenici da dele isti društveni prostor i isto vreme? To je pitanje od najveće naučne i društvene relevantnosti. Ali baš tu, gde se pitamo po čemu se jedna jedinka razlikuje od druge, a ne po čemu su one iste, završava se domet kvantitavne metodologije i počinje domen kvalitativne. Odgovori se onda moraju tražiti alternativnim metodima: konkretne životne priče pojedinaca, veća ili manja sklonost agresiji, kao proizvod različitog ličnog životnog iskustva, porodična istorija, lična netrpeljivost među nekim pojedincima, od ranije neraščišćeni računi, sukobi na polju muško-ženskih odnosa, porodične razmirice, neki slučajan događaj koji je jedne gurnuo na jednu, a druge na drugu stranu. I upravo razumevanje tih konkretnih i stvarnih razloga je ono što je u poimanju fenomena kriminala možda od ključnog značaja.

Razmotrimo još jedan primer kako pojave iz ove sfere društvene stvarnosti (koja se ne može istraživati iz perspektive kvantitativne metodologije) mogu da proizvedu velike društvene i istorijske posledice, tj. da imaju visoku društvenu i naučnu relevantnost. Reč je o jednom istorijskom događaju – udžbenički poznatoj bici kod Isandluane (januar 1879.) između vojske kraljevstva Zulu i britanske kolonijalne vojske. U tom sukobu «objektivna» svojstva protivničkih snaga bila su sledeća: Britanci su imali izrazitu nadmoćnost u naoružanju (vatreno pešadijsko i artiljerijsko), imali su besprekornu vojničku organizaciju, odličan borbeni poredak, raspolagali su konjicom što je višestruko uvećavalo njihovu sposobnost manevrisanja u odnosu na protivnika. Zulu ratnici su bili veoma hrabri i dobro organizovani, ali samo za način ratovanja oružjem kojim su raspolagali (pešadija, koplja, strele, štitovi...) Sa tog «objektivnog» stanovišta, britanska pobeda se uopšte nije dovodila u pitanje. Međutim, istorijski izvori pokazuju da su Britanci potpuno potcenili snagu, hrabrost i organizovanost svojih protivnika – oni ih nisu razlikovali od drugih plemena u tom delu Afrike, smatrali su da će se Zulu ratnici razbežati pred razornom snagom artiljerije i pušaka, da mogu naići samo na sporadičan gerilski otpor pa su stoga bili samouvereni do arogancije. S druge strane, Zului nisu pred sobom videli nikakve nadljude (kako su o sebi mislili britanski ratnici, ali kako su na njih gledali i mnogi drugi narodi tog dela Afrike), već samo obične ljude od krvi i mesa kakvi su i oni sami bili.

Nema sumnje da su Zului znali pomenute prednosti Britanaca: da je, kojim slučajem, neko mogao da sprovede anketu među njima, da svakog pojedinačno pita da li zna da njihovi protivnici koriste puške, da imaju topove i konjicu, da li oseća strah od moguće pogibije, svakako bi ogromna većina odgovora bila potvrdna. Slična anketa među Britancima bi pak pokazala njihovu nepokolebljivu samouverenost i svest o sopstvenoj nadmoćnosti[15]. Da smo, dakle, na jednoj strani sabirali (kvantifikovali) zajedničke informacije Zulua o zastrašujućoj snazi protivnika, njihove pojedinačne strahove i strepnje, a na drugoj britansku stvarnu vojnu nadmoćnost i samouverenost i ranije ishode sličnih bitaka, procena ishoda ove bitke bila bi nesumnjivo u korist Britanaca. Uostalom, takve procene su, sačinjavali i kraljevski štapski oficiri.

Ali to je ona objektivna i racionalna strana stvari koja jeste dostupna kvantifikacijama. Međutim, u emocionalnoj ravni ova svest o nadmoći britanskog oružja još više je motivisala Zulue jer u njihovom moralnom kodeksu ubiti protivnika puškom, dakle, bez borbe, značilo je igrati prljavo, kao varanje na kartama, ili egzekucija bespomoćnih civila, i to ih je još više ozlojeđivalo. S druge strane, kad pred bitku zagrme bubnjevi[16], kad odjeknu ratni pokliči, kad se pokrene lavina silno motivisanih ljudi, onda to više nije prost skup pojedinaca svesnih nadmoćnosti protivnika i, prirodno, uplašenih; to je jedan nov organizam koga je poneo strahovit ratnički zanos i koga pojedinačne rane ne bole a pojedinačne smrti ne plaše[17]. To «kolektivno biće» ne haje za pomenuta preimućstva britanske vojske, koja je u sukobu sa urođeničkim plemenima delovala, kako se to ponekad kaže, kao velika mašina za mlevenje živog ljudskog mesa. Zahvaljujući tome Zulu ratnici nisu podlegli osećaju užasa i panike koje je kod drugih izazivala pojava takve vojne sile, već su, naprotiv, imali onu dozu drskosti koja je neophodna da David poveruje kako može da pobedi Golijata. Ukratko, i jedni i drugi su ratovali sa sopstvenim predstavama, odnosno zabludama, ali su te zablude Zulua išle njima u korist, dok je kod Britanaca to bilo suprotno. Upravo su ta različita značenja, koja jednoj istoj stvari daju različiti učesnici, odlučila ni manje ni više nego ishod bitke koja se i dan danas smatra «jednom od najvećih katastrofa britanske kolonijalne ere».

To je nivo stvarnosti koji nikako nije predvidiv ni merljiv hladnim kvantitaivnim tehnikama. Drugim rečima, tu vrstu stvarnosti mogao je da razume i opiše samo posmatrač – učesnik, ili neko ko se naknadno uživljava u doživljaje, predstave i motive učesnika, a to je upravo teren kvalitativne metodologije.

Za predmet ove rasprave važno je, dakle, sledeće: društveni fakticitet, aktivna, delatna supstanca društvenosti, u ovom slučaju jesu bila različita značenja koja su nekoj pojavi pridavana, a ne pojava po sebi, «objektivna» stvarnost, ako tako nešto uopšte postoji u svetu značenja; bilo je presudno ono pojedinačno[18] u toj pojavi, a ne ono opšte (pobednički hod kolonijalne vojske u sukobu s urođenicima koji je trebalo da se još jednom rutinski potvrdi). Naravno, ovakvi ishodi nisu samo pojedinačni izuzeci. Ima još mnogo primera koji pokazuju da su različita značenja koja ljudi pridaju stvarima i pojavama oko sebe zaista bila jedina delatna sila, iako su se ona razlikovala od stvarnog stanja stvari. Ima i primera gde se ta razlika između stvarnog i pojmljenog ogleda u malim ali značajnim nijansama: značajnim toliko da određuju ponašanje ljudi i odnose u mikrozajednicama u kojima oni žive i deluju.

Da zaključimo: to što se neke pojave ispoljavaju u svojoj raznovrsnosti, što nisu uopštive, dakle postojanje u njima onoga što je različito u poimanju i rezonovanju ljudi, nipošto ne znači da te pojave nisu naučno relevantne.

Kvalitativna metodologija nastoji da da slojevit i nijansirani opis baš te neposredne stvarnosti, koja se često opire uopštavanjima, da se pozabavi upravo gore navedenim aspektima stvari koji izmiču kvantitativnim istraživanjima[19]. Sve su to dovoljni razlozi da se odbace predrasude o «nenaučnosti» kvalitativne metodologije i da se odustane od isključivosti u debati kvantitativno – kvalitativno. Drugim rečima, to su razlozi da se na ova dva metodološka pravca gleda kao na komplementarne pristupe koji se, dakle, međusobno dopunjuju, a ne isključuju – onako kako inače na to gleda sve veći broj istraživača društvenih pojava.

Ukoliko je istraživani problem (pojava) takve prirode da se može pojmiti, objasniti i razumeti pretežno iz jednog od ova dva stanovišta, onda je prirodno da treba primeniti ono koje će dati bolje rezultate. Ukoliko pak primenom samo jednog pristupa široko polje istraživane pojave ipak ostaje van istraživačkog fokusa, onda se mogu i moraju kombinovati oba pristupa.

Ovo poslednje stanovište (o kombinovanju dva pristupa) je najprirodnije i često najplodotvornije. Jer društvena stvarnost je jedna: kao što u prirodi ne postoji odvojeno fizička, matematička, hemijska ili biološka stvarnost, već je reč o našim različitim pristupima prirodnoj sveukupnosti, tako ni u društvenim pojavama ne postoje odeljene kvantitativna od kvalitativne stvarnosti. Drugim rečima, u životu jednog čoveka ne postoji posebno broj završenih razreda škole ili visina primanja od načina na koji vrednuje društvenu odgovornost, od značenja i smisla koji pridaje nacionalnim i religioznim simbolima, ili od mišljenja o abortusu itd. Radi se samo o našim odvojenim pristupima onim aspektima stvarnosti koje je moguće uopštavati, svoditi na iste merne jedinice i sl. i onim kod kojih to nije moguće.

Kvalitativni metodi[20] se mogu definisati prema predmetu, ciljevima i postupcima kojima se koriste.

A. Kvalitativnim se smatraju oni metodi koji za predmet uzimaju delove stvarnosti koji nisu dostupni kvantitaivnim metodima. To su pojave:

Kvantitativni metodi se usredsređuju na spoljne manifestacije kao eventualne indikatore unutrašnjih zbivanja, dok kvalitativni metodi za svoj predmet uzimaju upravo ta unutrašnja zbivanja, bilo da za predemt imaju pojedince ili grupe.

B. Ciljevi kvalitativnih metoda su najčešće detaljan opis i tipologizacija predmeta, dok kvantitaivne metode, sledeći prirodne nauke kao svoj uzor, teže objašnjenju, naročito uzročno-posledičnih veza; kvalitativni metodi teže razumevanju motiva, smisla, značenja;

C. Kvalitativna istraživanja takođe insistiraju na onome što je različito u istom, dok kvantitativni traže isto u različitom[21]..

D. Postupci: Kvantitativna istraživanja nastoje da uspostave relativno objektivne metode prepoznavanja i obeležavanja društvenih činjenica i potom njihovog kodiranja i brojčanog predstavljanja u nekoj bazi podataka. Kvalitativna se oslanjaju na neposredan doživljaj i verodostojan opis tih činjenica, onakvim kakve one stvarno jesu.

Za kvalitativna istraživanja se obično kaže da vode novim otkrićima (da su eksplanatorna), a da kvantitativna obično potvrđuju (ili odbacuju) pretpostavke do kojih smo došli pre samog istražvianja.

Bazičan metodološki pristup: Obično se za kvalitativna istraživanja kaže da su induktivna jer su potpuno okrenuta činjenicama koje govore o svojstvima predmeta istraživanja, a da su kvantitativna deduktivna jer se odvijaju po modelu: postojeće teorijsko znanje – hipoteze – verfikacija – usvajanje ili odbacivanje hipoteza. Ovakva razlika nije sasvim tačna. Istina je da je jedno od nepisanih pravila u fenomenološkim istraživanjima da istraživač ne sme da utiče na sam predmet istraživanja. Slobodnije rečeno, najbolje bi bilo da on/a bude poput sudije u fdbalu – vazduh. S te strane, dakle, istina je da je ideal ovih istraživanja da društvena stvarnost govori sama za sebe, a ne da potvrđuje ili odbacuje naše prethodne pretpostavke. Međutim, činjenica da se ovde često radi o veoma malim «uzorcima» iz kojih se ni izbliza ne mogu izvoditi induktivni zaključci, govori da suština ovih istraživanja nije u induktivnom uopštavanju. Drugim rečima, ovde se ne izvode klasične empirijske generalizacije sa uzorka na populaciju, već se radi o drugoj vrsti uopštavanja: ono više ima nominalnu (kategorijsku) suštinu jer je vezano za uočavanje i opisivanje opštih obrazaca ljudskog ponašanja, shvatanja, osećanja do kojih se dolazi na osnovu posmatranja konkretnih društvenih interakcija u malim zajednicama.

Kod kvantitaivnih istraživanja postavljanje hipoteza jeste deduktivno, ali je sam postupak istraživanja (dokazivanja ili odbacivanja hipoteze) induktivne prirode![22] Kada na osnovu uzoračnih podataka zaključujemo o populaciji, mi primenjujemo generalizaciju, što je u suštini induktivni put mišljenja. Uz to, kad na osnovu istraživanja neku hipotezu odbacimo, mi u naučni fond unosimo novo znanje, ono koje govori suprotno od te hipoteze, a do tog znanja, stečenog kvantitaivnim istraživanjima, mi smo došli induktivnim putem.

Kvantitativna metodologija sebi postavlja imperativ objektivnosti. Njeno osnovno epistemološko polazište je da je društveni svet objektivan i da postoje objektivni indikatori koji se mogu precizno izdvojiti, meriti i upoređivati. Zato je njen osnovni cilj da objektivno opiše i objasni društvene pojave, po mogućstvu da uoči uzročno-posledične veze i dokaže ih. Kvalitativna metodlogija se fokusira na onaj aspekt društvenosti koji postoji na mikro nivou, u interakciji pojedinaca i grupa. Nju više interesuju pojave koje ostaju daleko izvan domašaja pozitivističke kategorijalne aparature i istraživačkih instrumenata. Jer, kako se, pitaju se protivnici pozitivističke paradigme, mogu meriti i objašnjavati tako složene pojave kao što su strah, ljubav, mržnja, dobro, zlo, svesnost, odgovornost, krivica, život, moralnost, nacionalni identitet, vera, Bog i ceo kompleks trnscedentalnog itd[23].

Stoga osnovni cilj kvaltiativne metodologije nije objektivan opis i objašnjenje društvenih pojava, već razumevanje njihovog smisla i značenja koje im ljudi pridaju u svom svakodnevnom životu i međusobnim odnosima. Ovo nam, dakle, ukazuje na jasne uzore u fenomenologiji i hermeneutici.

Holistički naspram partikularističkog pristupa: Pomenute složene pojave se mogu razumeti iz ugla kvalitativne metodologije jedino ako se posmatraju u svoj svojoj kompleksnosti: najpre pojava kao celina, a ne nekolicina njenih kvantitativnih indikatora; potom pojava u kontekstu – prostornom (u odnosu sa okruženjem) i vremenskom (njen razvojni put do stanja u kome se posmatra). Kvantitativan pristup je uvek parcijalan samom činjenicom da je ograničen na onaj deo pojave koji se da saznati na osnovu spoljnih obeleža (kvantitativnih indikatora), a potom i činjenicom da se u najvećem broju slučajeva njima testira nekoliko hipoteza a ne sve moguće dimenzije jedne pojave.

Stepen standardizacije istraživačkog postupka i instrumenata: kod kvantitativnih istraživanja ceo istraživački proces je do detalja isplaniran, počev od jasno definisanih ciljeva, hipoteza, indikatora, postupaka i tehnika njihove verifikacije, detaljno razrađenih (standardizovanih) instrumenata do preciznog vremenskog plana. Kod kvalitativnih istraživanja nacrt je mnogo uopšteniji i razvija se i menja u toku samog istraživanja, a istraživač ima samo grubu predstavu o tome kako će se stvari kretati na terenu. Često se u literaturi kaže da je instrument kod kvalitativnih istraživanja sam istraživač! Time se prevashodno misli da on nastoji da bude što otvoreniji prema svim aspektima stvarnosti koju istražuje; da, za razliku od hipoteza u kvantitativnim istraživanjima, ostavi po strani sve svoje pretpostavke, ranija ubeđenja ili predrasude.

Kada se za prikupljanje činjenica spremamo sa unapred urađenim detaljnim nacrtom istraživanja, tačno razvijenim instrumentima za prikupljanje podataka, precizno određenim tehnikama njihovog razvrstavanja, obrade, upoređivanja, sa već izvedenim pretpostavkama (hipotezama) koje samo treba potvrditi ili opovrgnuti, onda je jasno da je pristup društvenoj stvarnosti (čiji najznačajniji atributi su raznovrsnost i netipiziranost) veoma redukovan i ograničen.[24]

Šta je osnovni podatak u ove dve vrste istraživanja? Kod kvalitativnih istraživanja to su uglavnom autentični verbalni iskazi koji opisuju neka svojstva predmeta, potom, slike (recimo fotografije ljudi ili video snimci nekog događaja), predmeti. Kod kvantitativnih istraživanja to su u ogromnom broju slučajeva oni podaci koji se odnose na neki deo ili svojstvo predmeta koji može da se poistoveti sa sebi sličnim delovima ili svojstvima i da se sa njima sabira ili upoređuje, te je stoga iskaziv u brojevima. Tipologizacija je moguća, ali ona ne znači isto što i svodivost na kvantitet. Recimo, mi možemo u nekoj zajednici da napravimo klasifikaciju njenih članova na: 1) ljude koji su tradicionalno orijentisani i ne pokazuju interes za novine, 2) ljude koji se drže tradicije, ali pokazuju radoznalost i za drugačije pogleda i 3) ljude koji ne haju mnogo za tradiciju, već traže neke druge obrasce ponašanja i života: To, međutim, ne znači da su svi ljudi unutar jedne klase isti u ovim dimenzijama u kojima ih opisujemo i da ih možemo sabirati i oduzimati bez rizika od uprošćavanja.

Takođe, na jedan isti događaj neki ljudi mogu reagovati mržnjom, a drugi ljubavlju, ali prebrojavati ljubavi i mržnje je jedan nepriličan posao, pošto su konkretni sadržaji tih osećanja u dušama različitih pojedinaca veoma različiti, različit je njihov intenzitet, stepen uticaja na ponašanje date osobe itd. U takvim slučajevima kvantifikacijom se mnogo gubi a malo dobija, pri čemu i taj mali dobitak može da diskredituje sam metod, pošto mnogi istraživači takav postupak s pravom mogu smatrati vulgarizacijom i nanošenjem štete društvenoj nauci. Predmet kvalitativnih istraživanja je upravo subjektivni doživljaj sveta, što će reći njegovo lično viđenje, vrednovanje, tumačenje (naravno, «subjektivno» sa stanovišta učesnika, a ne istraživača). Štaviše, ovu vrstu istraživanja više zanima ono različito u viđenjima ljudi, nego ono isto, te bi stoga sabiranje takvih predstava bilo slično dečijoj pošalici o sabiranju baba i žaba.

Možemo reći da je osnovna razlika između dve metodologije u epistemološkoj suštini podataka do kojih one dolaze. Kod kvalitativnih istraživanja svi podaci imaju istu težinu i značaj te su stoga lako uporedivi i podložni mnogostrukim ukrštanjima, povezivanjima u nove varijable i razne istraživačke konstrukte. Uzmimo za primer jednu bazu podataka iz nekog sociološkog istraživanja urađenu u SPSS-u: u jednoj ćeliji vidimo broj 2 i on nam pokazuje da ispitanik taj i taj ima srednju stručnu spremu; sledeći broj 5 pokazuje nam da taj ispitanik spada u najvišu dohodovnu grupu[25]. Ovi podaci se mogu dovoditi u vezu, upoređivati ili na različite načine kombinovati i sabirati.

Podaci kod kvalitativnih istraživanja imaju vrlo različitu «težinu» i mnogi od njih imaju neuporedivo veću epistemološku vrednost nego jedan običan kvantitativni podatak. Moglo bi se reći da kvalitativna istraživanja otkrivaju treću dimenziju opserviranih pokazatelja, nešto što bi se savim uslovno moglo nazvati dubinom. Detaljno opisan način na koji se jedna zajedica odnosi prema božanskom, ili uobičajeni način njenog postupanja prilikom rođenja dece svakako se ne može porediti sa gore pomenutim brojevima.

Uverljivost umesto proverljivosti: Kvantitativna metodologija sledi uzor prirodnih nauka. Ona polazi od kriterijuma proverljivosti: svako ko u isto vreme na istom predmetu primeni isti metod i tehniku istraživanja, treba da dođe do istih ili vrlo sličnih podataka. Ovo načelo pozitivističke epistemologije Kerol Voren i Trejsi Karner slikovito opisuju na sledeći način: pozitivizam zastupa saznajnu «teoriju kamere» – ako imate dobar foto-aparat (istraživački nacrt) i dobar film (metode), vi možete napraviti objektivnu «fotografiju» bilo kog aspekta društva koji istražujete. Bilo koji fotograf koji je obučen da pravilno upotrebljava istraživački nacrt i metode (foto-aparat i film) dobiće istu sliku kao i bilo koji drugi fotograf (Warren, Karner, 2005).

Imperativ proverljivosti koji nameće pozitivistička epistemologija u slučaju kvalitativne metodologije, kako to tvrde mnogi istraživači, zamenjuje uverljivost opisa istraživanog predmeta: kao što se u književnosti često insistira na psihološkoj zasnovanosti likova, tako se i u kvalitativnoj metodologiji traži dovoljno duboko «uživljavanje» u situaciju učesnika i shodno tome dovoljno dobro razumevanje i opisivanje njihovih motiva, smisla i značenja koje pridaju pojedinim stvarima (oruđima, simbolima, objektima) u svom okruženju, kao i postupcima, kako svojim tako i osoba iz svoje okoline. Dakle, kredibilnim se smatra onaj podatak koji i druge kolege istraživači u stručnoj raspravi ocene kao dovoljno zasnovan, za razliku od kvantitativnih istraživanja kod kojih se insistira na objektivnosti, tj. na principu da bi i drugi istraživači došli do istih nalaza da su na istom predmetu u isto vreme primenili iste metode. Nekada se uverljivim i dovoljno kredibilnim kvalitativnim podatkom smatra i onaj o čijem značenju se slože istraživač i akter nekog ponašanja koji je predmet posmatranja (Angrosino i Mays de Perez, 2000)

Suština samog istraživačkog postupka: U kvantitativnim istraživanjima istraživački postupak je usredsređen samo na to da što objektivnije snimi («fotografiše») unapred određene indikatore. U kvalitativnim istraživač mora kasnije da tumači obilje materijala koji je prikupio jer to nisu jednostavne «nule ili jedinice» kao kod kvantitativnih istraživanja, već bogati i veoma raznovrsni isečci iz samog života.

Angrosino, M.V., Mays dePerez, K.A.: Rethinking observation: From method to context, in Denzin, N. K. & Lincoln, Y. S. (Eds.), Handbook of Qualitative Research, Thousand Oaks, CA: Sage, 2000.

Myers, M. D.: Qualitative Research in Information Systems in MIS Quarterly (21:2), June 1997, pp. 241-242. MISQ Discovery, last modified 2006: www.qual.auckland.ac.nz

Warren, C. A. B. & Tracy, K.: Discovering Qualitative Methods – Field Research, Interviews, and Analysis, Los Angeles, California, 2005

Naučno istraživanje je sistematsko proučavanje predmeta, pojava i procesa, zasnovano na primeni naučnih instrumenata za prikupljanje, obradu i analizu podataka i naučnih metoda za izvođenje zaključaka o svojstvima predmeta istražvianja. Upravo zato što istraživanje mora biti sistematsko, ono se mora unapred projektovati i planirati.

Projektovanje istraživanja se razlikuje u zavisnosti od složenosti predmeta, vremenskog zahvata i metodološkog pristupa. Za potrebe opisa različitih vrsta projekata razlikovaćemo:

Ovde ćemo izložiti sastavne delove projekta prvih, odnosno složenih, fundamantalnih istraživanja, a u toku rasprave ćemo napomenuti koji delovi projekta su tipični za onu drugu vrstu istraživanja.

1.1 Istraživanjem se bave ljudi koji imaju strast za otkrivanje novog. Ono se teško može zamisliti kao intelektualna rutina. Istraživač je stalno zaokupljen izvorima saznanja o predmetu koji ga zanima, pa bili to vlastiti nalazi, nalazi drugih kolega, ili neposredan, intuitivni doživljaj stvarnosti i samog predmeta. On/a sagledava nove dimenzije i svojstva predmeta, nove pristupe njegovom izučavanju; neki od tih pristupa mu se čine briljantnim, drugi pogrešnim itd. Iz te situacije – podsticajna istraživanja i ona koja mu izgledaju kao korak u pogrešnom pravcu – rađa se izvesna napetost koja vremenom sazreva u motiv za novo istraživanje. To se dešava kad shvatimo da postoji praznina u dosadašnjim istraživanjima ili protivrečnost u različitim pristupima i nalazima i da to zahteva nov istraživački napor, traženje puteva do novih uvida kojima bi se te praznine popunile.

To je polazna tačka svakog istraživanja: kad se nađemo pred nekom zagonetkom, osetimo da možemo da je rešimo i svojski se zainteresujemo za to. Taj početni korak naziva se istraživački problem, ili, kod manjih istraživanja prosto istraživačko pitanje.

Osnovni sadržaj ovog dela projekta je što precizniji opis samog problema. Pogledajmo to na sledećem primeru.

Recimo da se jedan krug sociloga suočava sa sledećim problemom: sociologija i socijalna psihologija su pokazale da u razvijenim građanskim društvima pripadnost različitim društvenim klasama po pravilu podrazumeva i prihvatanje različitih sistema vrednosti, stilova života, ideoloških i političkih pogleda i sl. Srpsko društvo je tokom devedesetih prošlo kroz veoma dinamične promene u obe pomenute sfere: zbog sankcija, napuštanja komunizma, privatizacije itd. neki ljudi su iz nižih slojeva (sitni preduzetnici, računovođe, provincijalni direktori državnih firmi, politički aktivisti nižeg nivoa itd) postali krupni sopstvenici sa ogromnim bogatstvom; njihovo munjevito bogaćenje vremenski se podudaralo sa brzim siromašenjem ogromne većine stanovništva. To je u stvari bio deo jedinstvenog procesa velikih vertikalnih pomeranja na socijalnoj lestvici u kome je bogaćenje jednih i bilo omogućeno istovremnih siromašenjem drugih. Treći proces, saputnik prethodna dva, je rušenje i napuštanje jednog sistema vrednosti, i nastupanje prave anomije u Dirkemovom smislu reči.

Pitanje koje izaziva radoznalost naših sociloga glasi: da li se u takvom vrtoglavom prekomponovanju društvene strukture zadržao odnos socijalne determinacije društvenih vrednosti, ideoloških i političkih pogleda? Drugim rečima, da li su ta ogromna vertikalna pomeranja na društvenoj lestvici promenila vrstu i stepen determinacije vrednosnog sistema i stavova pojedinih društvenih kateogorija?

Ovim je ocrtana očigledna praznina u sociloškom mejnstrimu i istovremeno određena oblast na koju će se usredsrediti istraživačka pažnja.

1.2 Sledeći korak jeste određivanje tačnog obima problema, a time i istraživanja. To podrazumeva sledeće:

Drugim rečima, ovde određujemo šta sve jeste, a šta nije deo problema koji nas zanima. Ovaj deo je vrlo važan jer ako ne odredimo šta tačno istražujemo, uvek rizikujemo da nam se zameri što smo neku oblast problema prevideli ili zanemarili.

U našem primeru to bi značilo da se moramo odlučiti da li ćemo razmatrati pitanje socijalne determinacije u uslovima velikih vertikalnih kretanja na socijalnoj lestvici u svim društvima i u celoj istroiji, ili ćemo se odlučiti samo za jedan period (recimo doba tzv. postkomunističke tranzicije) i u okviru njega samo za jedan uži region, ili samo za jednu zemlju. Recimo da smo se u ovom primeru odlučili da ovu pojavu istražimo samo u Srbiji tokom 90-h godina XX veka.

1.3 Sastavni deo opisa problema je osnovna ideja, odnosno opšti pristup u rešavanju odabranog i opisanog problema. Premda se ovaj deo projekta ponekad naziva i opštim hipotetičkim okvirom, to još nisu razrađene hipoteze u pravom smislu reči, već pre naznaka načina na koji ćemo pokušati da rešimo problem, tj. bazična zamisao o svojstvima predmeta koja tek treba otkriti. U našem primeru to bi, recimo, moglo značiti da istraživači polaze od pretpostavke da su interesi glavne determinante stavova ljudi, te da su novi klasni položaji ljudi uslovili i drugačije poglede, iako se ta promena desila u životu jedne generacije. Tako će osiroteli srednji slojevi, kao egzistencijalno ugroženi, početi da razmišljaju na način donjih društvenih slojeva, zalažući se za pravedniju preraspodelu bogatstva, dok će oni koji su se izdigli sa socijalnog dna do ravni vladalaca tražiti razloge da očuvaju postojeće stanje. Ipak, ovi pogledi ljudi u novim ulogama ne čine sasvim čvrste i čiste sisteme vrednosti, već u njima ima dosta neprirodnih, eklektičkih spojeva[26].

Ali drugi istraživači mogu imati drugačije polazište: oni mogu da pretpostave da su uzdrmane i delom ometene sile društvene determinacije ostavile prazan prostor za drugu vrstu uticaja na stavove i mišljenje ljudi: manipulacija, pre svega nacionalnim / etničkim osećanjima ljudi[27].

1.4 Naredni deo opisa problema je razmatranje literature iz oblasti koju nameravamo da istražimo i izlaganje osnovnih nalaza drugih istraživača. To je, s jedne strane, neophodno zbog početne napomene da je istraživanje sistematska delatnost: to znači da se problemom moramo baviti u okviru nekog konteksta: teorijskog, vremenskog i prostornog. S druge strane, to je način da sebe i druge (intelektualnu zajednicu) uverimo u svoju kompetentnost za bavljenje odabranim problemom, ali i da se ne dogodi da, ponovo otkrivajući Ameriku, ispadnemo neozbiljni. U ovom delu problema se svakako sučeljavaju suprotna stanovišta ako postoje i na tome se temelji sopstveni odgovor na taj problem.

1.5 Sledeći činilac opisa problema je određivanje značaja koji bi istraživanje odabranog problema imalo. Najpre se određuje naučni značaj istraživanja. U primeru koji navodimo naučni značaj bi bio u tome što bi se iznova ispitao odnos između suprotstavljenih gledišta o uslovljenosti pogleda ljudi na važna društvena pitanja: od tzv. teorije hipodermičke igle, preko i danas preovlađujuće ideje o determinaciji socijalnim činiocima do novog gledišta da će uticaj i učinak ove dve linije uslovljavanja (u suštini determinacije i manipulacije) zavisiti od istorijskog konteksta i posebnih karakteristika društva u pojedinim zemljama. Ovde mi zapravo odgovaramo na pitanje šta je ono što naše istraživanje čini različitim od drugih. Kakvu novinu ono donosi? Ako istraživanje samo ponavlja nešto što je mnogo puta rađeno, ono nema nikakvog smisla, osim kao studentska vežba.

Takođe se određuje i društveni značaj istraživanja. U ovom slučaju to može biti bolje razumevanje fenomena društvenih vrednosti i društvene svesti i na taj način kvalitetniji rad onih političkih i društvenih organizacija koje se zalažu za izlazak iz krize.

Kod fundamentalnih naučnih istraživanja obično se govori o sledećim ciljevima:

Taj opis može da bude statistički, što će reći pretežno kvantitativan, ali i narativan, dakle, kvalitativan. U primeru koji navodimo to može da bude samo opis klasne strukture u periodu promene i opis prihvatanja pojedinih vrednosti, kao i gledanja na pojedina važna društvena pitanja.

Objašnjenje se najčešće povezuje sa ispitivanjem uzročno posledičnih veza među pojedinim činiocima neke pojave. U ovom slučaju mi možemo kao odvojene posmatrati činioce klasne pripadnosti i činioce društvene svesti a potom meriti da li sa promenama kod jednih neizostavno nastupaju i promene kod drugih činilaca. Ako postoje sasvim izražene i jasne podudarnosti, bio bi to osnov da se zaključuje o postojanju neke vrste uzročnosti.

Ukoliko se odlučimo za kvalitativan pristup, nastojali bismo da se primenom odgovarajućih metoda (posmatranje, fokus grupe, dubinski intervjui) uživimo u uloge tipičnih učesnika i da razumemo njihova osećanja, motive, razloge koji ih vode ka različitim oblicima rasuđivanja o društvenim pitanjima.

Ovo je svakako najambiciozniji istraživački i naučni cilj. On podrazumeva da smo razvili kvalitetne postupke i instrumente za ispitivanje, opis, objašnjenje i razumevanje pojedinih činilaca društvenih pojava, da smo pomoću njih pronikli u suštinu odnosa tih činilaca i da nam to omogućava pouzdane procene budućih zbivanja i procesa.

3.1 Ovaj deo istraživačkog nacrta znači da treba najpre odrediti ključne pojmove koji se koriste u istraživanju. Definicije koje se ovde daju razlikuju se od teorijskih definicija. One moraju biti operacionalne: to znači primenljive u iskustvenom istraživanju, odnosno tako date da se mogu prevesti u niz indikatora koji se mogu empirijski konstatovati.

Sastavni deo ovog posla je tačno pojmovno, populacijsko, vremensko i prostorno određenje onoga što će biti istraživano.

Ovo istovremeno podrazumeva a) iscrpno rašlanjavanje predmeta istraživanja i b) precizno nabrajanje svega što će istraživanjem biti obuhvaćeno. Taj deo rada na predemtu istraživanja ne treba brkati sa sličnim omeđivanjem problema koji se istražuje. U tom delu projekta mi smo koristili opšte određenje: kazali smo da ćemo pitanje «da li se u krupnim i brzim prekomponovanjima društvene strukture zadržava odnos socijalne determinacije društvenih vrednosti, ideoloških i političkih pogleda ljudi» ispitivati na primeru društva u Srbiji tokom 90-ih godina XX veka.

Kod određenja predmeta istraživanja mi moramo biti mnogo jasniji i precizniji. Društvo je veoma širok pojam i podrazumeva i pojedince i njihove organizacije i zajednice i institucije, veliki broj podsistema (ekonomski, pravni, politički...), pravne, običajne, moralne, religiozne norme, veoma složen sistem odnosa unutar i između ovih činilaca.

PRIMER: U predmetu istraživanja mi moramo tačno reći i taksativno pobrojati šta ćemo istraživati da bismo došli do odgovora na pitanja koja smo sebi postavili.

3.2 U razradi predmeta istraživanja možemo se koristiti nekim modelima koji nam omogućavaju sistematski pristup i pomažu da ne ispustimo neku važnu stranu predmeta. Jedan od takvih razradio je Milosavljević (1980). Primer koji sledi se uz izvesne dopune oslanja na taj model.

– Šta pojavu / predmet čini različitom od drugih (differentia speciffica)

U istraživanjima, naročito onim koja se koriste iskustvenim metodima, nužno je davati precizne definicije pojmova. Često u određivanju nekih složenih pojmova postoje razlike među pojedinim školama mišljenja, grupama autora, pojedincima. Soga otpočinjanje istraživanja bez jasnih definicija može da stvori velike nedoumice i njeasnoće, a time i da potpuno oslabi stvarni domet istraživačkih nalaza. Zato su istraživači u projektovanju istraživanja dužni 1) da navedu glavne pristupe određivanju osnovnih pojmova, 2) da se odluče za jednu od postojećih, ili da daju svoje definicije koje se razlikuju od drugih i 3) da svoj izbor obrazlože.

PRIMER: Mi društvene klase možemo da definišemo kao grupe ljudi koje se razlikuju po položaju u društvu, po količini materijalng bogatstva, visini primanja, po stilovima života i po društvenom uticaju njihovih pripadnika. Takva definicija bi zadovoljila potrebe teorijskog razmatranja pitanja društvenih klasa, društvene strukture itd.

Međutim, ako hoćemo da iskustveno istražujemo vrednosti koje prihvataju pripadnici različitih društvenih klasa, mi u jednom takvom istraživanju moramo svoje ispitanike razvrstati u nekoliko klasa. To znači da moramo obezbediti instrumente pomoću kojih ćemo meriti njihov položaj u društvu, materijalno bogatstvo itd. Zato ovu definiciju moramo konkretizovati po svakoj od njene četiri odrednice. Npr. stilove života bismo odredili kao a) način na koji ljudi koriste slobodno vreme (aktivno, baveći se sportom, čitajući, ili pasivno, gledajući TV, spavajući itd), b) način na koji se oblače c) vrsta muzike koju slušaju, filmova koje gledaju, knjiga koje čitaju, d) odnos prema potrošnji roba i usluga (da li su im važne prestižne robne marke, kvalitet ili cena, potoršnja kao nužnosti ili kao uživanje, uticaj reklama...) e) hrana koju jedu i pića koja piju, d) način na koji provode godišnje odmore (putovanja, letovanja, zimovanja...) itd. Ovako konkretizovano obeležje «životni stilovi» omogućava da se kroz odgovorajuća pitanja iz upitnika ispitanici klasifikuju u klase te da se potom ispituju i porede sistemi vrednosti različitih klasa.

Takođe sistem vrednosti karakterističan za socijalističku ili za liberalnu ideologiju možemo operacionalizovati tako što ćemo ispitivati stavove ljudi prema: a) stepenu obaveze koju država po njihovom mišljenju treba da ima kad je u pitanju briga za socijalni status i sredstva za život svakog pojedinca, b) najpogodnijem obliku svojine u privredi, c) opravdanost eventualnog ograničavanja bogaćenja pojedinaca u korist siromašnijih slojeva, d) tempu i dubini privrednih reformi, e) zaštiti ljudskih prava i sloboda, f) prava marginalnih grupa, etničkih i drugih manjina itd.

Pod hipotezama se podrazumevaju naučno zasnovane pretpostavke o još nepoznatim svojstvima predmeta istraživanja. Te pretpostavke se kroz dalji istraživački rad proveravaju i potom, zavisno od rezultata, usvajaju, delimično usvajaju, ili odbacuju.

4.1 Hipoteze čine stvaralačku stranu istraživanja i one su neka vrsta sonde kojom ispitujemo nepoznate terene. Najvećim delom one su rezultat ideja do kojih istraživači dolaze krećući se po literaturi o svom predmetu istraživanja, neposredno se baveći iskustvenim činjenicama, ili jednostavno na osnovu vlastite intuicije. Ti oblici istraživačke aktivnosti podstiču istraživače da uočavaju nove veze među činjenicama, nove preptostavke o pravilnostima i zakonitostima koje vladaju među pojavama itd.

Neki autori (npr. Poper) naročito insistiraju na «odbacivosti» kao jednom od osnovnih svojstava hipoteze: ona mora biti tako formulisana da jasno tvrdi 1) šta jeste pojava ili svojstvo koje ona opisuje, tj. šta je njena oblast važenja i 2) šta nije to što ona tvrdi, tj. koji empirijski konstatovani podaci, uvidi ili logički zaključci znače da ona nije istinita. Ovo drugo svojstvo odgovara na pitanje: šta se smatra dokazom da je hipoteza pogrešna?

Najpoznatiji primer za to jeste sud «Svi labidovi su beli». Pošto niko nikada nije video sve labudove koji su ikada postojali na svetu, taj sud je u izvesnom smislu hipoteza, ali se on dugo uzimao kao primer dokazane hipoteze: budući da je kategorički postavljena i da niko u Evropi, Aziji i Severnoj Americi nije video labuda neke druge boje. Kasnije su, međutim, u Australiji uočeni labudovi crne boje, što je naravno razlog da se pomenuta hipoteza odbaci. Primer se navodi kao školski jer se na njemu jasno vidi šta je oblast važenja, a šta se smatra razlogom odbacivanja hipoteze.

Naravno Poper, kao jedan od filozofa koji je postavio osnove empirističkog i probabilističkog pristupa u savremenoj društvenoj nauci, nije imao u vidu ovakav čisto deduktivni pristup hipotezama prema kome bi se one odbacivale ako postoji samo jedan primer suprotan njihovoj tvrdnji[28]. Naprotiv, on smatra da se realističnost[29] (verisimilitude) neke hipoteze može meriti kao odnos između mere istinitosti i lažnosti koje ona sadrži, što je izrazio formulom: Vs(a) = CTv(a) – CTf(a), gde je Vs(a) relaističnot suda a (stepen njegove istinitosti) i ona je jednaka razlici između CTv(a), tj. izmerene količine istinitog, i CT_f(a) tj. izmerene količine lažnog u tvrdnji (hipotezi) a (Poper, 1963).

Ovo je vrlo osetljivo polje istraživanja i stoga se mora vrlo pažljivo ispitati da li je zaista reč o odnosu zavisnosti među dvema promenljivima ili je možda reč samo o povezanosti do koje dovodi zavisnost obe varijable od neke treće.

4.3 Vidimo da na nivou pojedinačnih hipoteza imamo dve pojave koje se mogu jasno predstaviti kao varijable u iskustvenom istraživanju i čija međusobna povezanost se može precizno statistički izmeriti. Na osnovu operacionalnog određenja pojma klasa (količina materijalnog bogatstva, visina primanja, društvene veze, društveni uticaj...) ispitanicima se mogu odrediti mesta na društvenoj lestvici (recimo, viša klasa, gornja srednja, donja srednja, radnička, niža klasa); isto tako to se može iskazati kao brojčani skor na socijalnoj lestvici, recimo, kao dugi niz brojeva u rasponu od 1 do 50; na osnovu navedenih pojedinačnih tvrdnji koje opisuju odnos prema pojedinim sistemima vrednosti može se takođe za svakog ispitanika odrediti stepen njihovog prihvatanja. Tako sada imamo skup uređenih veličina čija povezanost se lako može meriti.

Isto tako se na nivou posebnih hipoteza može meriti stepen povezanosti među grupama varijabli koje opisuju položaj pojedinaca na društvenoj lestvici i onih koji opisuju njegov/njen stepen prihvatanja ne samo pojedinačnih vrednosti, već celovitih sistema vrednosti (socijalističkih, liberalnih itd). Taj nivo analize je takođe izvodljiv kroz precizna statistička merenja.

Operacionalizacija predmeta istraživanja podrazumeva da se za svaku hipotezu određuju indikatori, tj. vrsta podataka do koji se istraživanjem može doći, a koji su takvog kvaliteta da mogu da potvrde ili opovrgnu hipotezu (pojam indikatora se opširno razmatra u delu ove knjige koji nosi naslov «Predmeti i podaci u istraživanju društvenih pojava»).

PRIMER: Uzmimo već navođenu hipotezu: Među pripadnicima različitih društvenih klasa postoje statistički značajne razlike u stepenu prihvatanja stanovišta «Pojedinci mogu neograničeno da se bogate ako rade legalno i država tu ne bi trebalo da se meša, bez obzira što neki slojevi društva žive loše»: sa porastom mesta na društvenoj lestvici raste stepen prihvatanja ovog stava i obrnuto.

Hipoteze se mogu testirati i proveravati na dva načina: 1) teorijsko-logičkom analizom i 2) testiranjem putem iskustvenih istraživanja i podataka.

Način testrianja hipoteze zavisi od njenog sadržaja. Neke je moguće testirati samo teorijskim putem, druge samo emprijski, a neke je moguće i na jedan i na drugi način.

Razmotrimo to na sledećem primeru, na kome je moguće primeniti oba načina. Sredinom devedesetih postalo je jasno da je autoritarni režim u Srbiji izgubio većinsku podršku birača. Gledano sa tog stanovišta mogla bi da se postavi hipoteza da će on pasti na prvim narednim izborima, ukoliko se nešto dramatično ne promeni u raspoloženju birača u njegovu korist.

Moguće je postaviti i suprotnu hipotezu: Ako se nešto dramatično ne promeni u stavovima birača, režim neće pasti na sledećim izborima uprkos tome što nema većinsku podršku građana.

Prvi način testiranja je teorijski. Možemo najpre analizirati razloge što većinsko opoziciono raspoloženje ne rezultira izbornom pobedom. Prva grupa argumenata vezana je za prirodu izbornog sistema, broj izbornih jedinica, metod preračunavanja broja osvojenih glasova u brojeve poslaničkih mesta. Iz toga bi se videlo da je osnovni razlog nemogućnosti izborne pobede opozicije taj što su snage opredeljene za promenu vlasti rascepkane u pet većih i mnogo malih izbronih lista, dok su snage za status quo ujedinjene u jednu partiju i oko jednog vođe. Pomenuti izborni sistem omogućava da i strana koja je za više od trećinu slabija od protivničke strane, ali koja sve svoje glasove ima samo na jednoj listi dobije skoro podjednak broj poslaničkih mesta od one druge koja je podeljena na veliki broj stranaka. Druga karakteristika protivnika režima (stranaka i vođa) je da među njma nema nikakve volje za saradnjom.

U drugom delu se možemo pozvati na teoriju poznatu pod nazivom Zatvorenička dilema, koja ubedljivo dokazuje sledeće: nepostojanje komunikacije i saradnje među socijalnim i političkim akterima koji imaju zajedničke interese gura ih u gubitničke ishode.

Ovde smo se najpre pozabavili izvorima saznanja: statističkim podacima o rezultatima izbora, nalazima istraživanja javnog mnjenja, analizom odnosa među strankama koje su na vlasti i onima koje su u opoziciji, što je uglavnom induktivno-sintetički put mišljenja.

Takođe smo se koristili teorijom izbornih sistema. U drugom delu smo se oslonili na jednu teorijsku paradigmu (koja, naravno, ne važi bez izuzetaka, te je stoga i sama u izvesnom smilsu hipoteza) i iz nje izveli zaključak da promena autoritarnog režima nije verovatna u narednim godinama. To je bio deduktivno-analitički tok misli, a sam metod se ponekad naziva hipotetičko-deduktivnim.

Iz gore navedenog vidimo da se teorijko-logičkom analizom hipoteze ispituju i potvrđuju ili odbacuju najčešće istraživanjem literature o predmetu istraživanja: izdvajanjem argumenata i nalaza za i protiv vlastite hipoteze, kao i argumenata za i protiv drugačijih polazišta, potom ispitivanjem dokazne snage argumenata i izvođenjem zaključaka koji mogu značiti ili potpuno prihvatanje vlastite hipoteze, delimično prihvatanje, delimično odbacivanje ili potpuno odbacivanje.

Za ovu vrstu provere hipoteza naročito je važno uzdržavati se od tzv. pisanja s tezom. Mnogi pisci svoje polazište samo formalno navode kao hipotezu, a u stvari ga unapred smatraju istinitim te svoje razmatranje uglavnom usredsređuju na nalaženje razloga koji idu u prilog tog gledišta, ne želeći da se bave mogućim razlozima koji bi mu protivrečili. Takvo pisanje liči na naučno samo po formi, ali je u stvari bliže ideologiji jer se više brine o dokazivanju poželjnih stavova, nego o stvarnom ispitivanju snage argumenata i protivargumenata.

Drugi način testiranja gore navedene hipoteze je iskustveni, odnosno empirijski. On podrazumeva da se sa pravilnom učestalošću (recimo jednom mesečno) meri podrška pojedinim strankama i preračunava broj mandata koje bi osvojile, te da se na osnovu toga potvrđuje ili odbacuje ova hipoteza.

U savremenoj istraživačkoj praksi mnogo zastupljeniji je ovaj drugi način testiranja hipoteza.

U zavisnosti od toga kako glase njihove hipoteze, istraživači mogu da odaberu nekoliko pristupa njihovom testiranju. Ti pristupi se obično nazivaju istraživački nacrti (research design).

Istraživački nacrt je zamisao o tome kako (kojim metodima, skupom metoda, postupaka i instrumenata) doći do postavljenih ciljeva istraživanja, drugim rečima, kakav bazični metodološki pristup i strategiju biramo za najbolje postizanje tih ciljeva.

U literaturi se navodi nekoliko klasifikacija empirijskih nacrta, ali se uglavnom ignoriše kvalitativan pristup kao jedan od legitimnih načina istraživanja pa i testiranja hipoteze[31].

Iz gore navedenog jasno se vidi da je nacrt uzorka važan deo istraživačkog nacrta. O uzorcima će biti više reči u posebnom delu ove knjige

Razume se da se sve vrste nacrta datih po kriterijumu 2 mogu ostvariti prema jednom od dva modela vremenskog pristupa.

Branković, S.: Serbia at War With Itself - Political Views of Citizens of Serbia, Sociološko društvo Srbije, Beograd 1995, na srpskom samo internet izdanje na sajtu www.srbobranbrankovic.com

Poper, K.: Conjectures and Refutations: The Growth of Scientific Knowledge (Pretpostavke i pobijanja: rast naučnog saznanja), Routledge, 1963

Analiza sadržaja[35] je metod istraživanja medijskog materijala, različitih dokumenata, slovnih, zvučnih ili slikovnih zapisa i drugih oblika usmenog ili pismenog opštenja među ljudima. Njen cilj je da 1) opiše sadržaj pojedinih oblika komunikacije, 2) da ga klasifikuje, 3) da ga, dovođenjem u vezu sa socio-demografskim, biografskim, kulturnim i drugim obeležjima autora dokumenta, kao i onih kojima su oni namenjeni, objasni ili razume u kontekstu vremena i prostora u kome je nastao i bio u upotrebi, kao i da pronikne u njegova značenja i smisao koji ima za one koji ga proizvode i one kojima je namenjen.

Ako bi se analiza sadržaja shvatala u kvalitativnom smislu, onda njene korene možemo naći još u tekstualnim analizama Svetog pisma i drugih svetih knjiga, naravno u domenu u kome to ne izlazi iz okvira naučnog diskursa (recimo, mistička tumačenja se više oslanjaju na intuiciju nego na naučnu aparaturu i ne bi mogla da se svrstaju u ovaj metod). Tu svakako spadaju i tekstualne analize ispirisane hermeneutičkim pravcem u filozofiji, a neki pod ovaj metod podvode i Frojdovo tumačenje snova (Mayring, 2000).

Iako je tokom 20-ih i 30-ih godina XX veka bilo istraživanja povezanih s ovim metodom, analiza sadržaja je praktično nastala i uveliko se primenjivala tokom Drugog svetskog rata u SAD. No tada je to bilo čisto primenjeno istraživanje, rađeno za potrebe vođenja rata. Naučna primena ovog metoda počinje u 50-im godinama[36] i to ujedno znači njeno konceptualno razvijanje: umesto prostog prebrojavanja reči i izvođenja zaključaka iz njih, sve više se eksperimentiše sa složenijim pojmovima kao osnovnim jedinicama analize, a čini se i korak dalje u istraživanju medijskog materijala: više se ne razmišlja samo o jednostavnom preseku prisutnosti i međusobnoj povezanosti pojedinih reči, već i o značenjskim aspektima čitavog teksta koji se proučava.

Danas se ovaj metod primenjuje ne samo u komunikologiji i medijskim istraživanjima, već i u sociologiji, politikologiji, istorijskim studijama, lingvistici, etnologiji, psihologiji, a naročito je opsežna njena praktična primena u marketingu, odnosima s javnpšću i advertajzingu.

Prvo preciznije određenje analize sadržaja bilo je dato potpuno u pozitivističkoj tradiciji. Reč je o Berelsonovoj definiciji koja pod tim podrazumeva «istraživačku tehniku za objektivan, sistematski i kvantitativan opis manifestnog sadržaja komunikacije». Takvo određenje prihvata ili daje ogroman broj istraživača sa anglo-saksonskog prostora. U njemu se, dakle, insistira da je to kvantitativan (ali ne i kvalitativan) metod, da se opredeljuje za očigledan (manifestan, ali ne i skriven) sadržaj i da je objektivan, što je klasičan pozitivistički standard za društvenu nauku.

Ovo redukcionističko poimanje analize sadržaja previđa i stvari koje se tiču samog metoda ali i predmeta. Ne postoji nikakav razlog da se istraživanom sadržaju ne pristupi i sa holističkog stanovišta, dakle, kao celini i u kontekstu sa drugim sličnim materijalima, događajima i socijalnim činjenicama na prostoru u kome je nastao, u vreme njegovog nastanka, kao i pre i posle tog vremena. Drugim rečima, ne postoji razlog da se iz ovog istraživanja isključi kvalitativan pristup. Takođe ne postoji nikakav razlog da se ova analiza, kad je to potrebno, ne sprovodi i kao semantička, hermeneutička, semiotička itd.

S druge (predmetne) strane u većini definicija datih iz pozitivističke perspektive, analiza sadržaja se ograničava samo na medijski sadržaj. Mi smatramo da jedan metod koji u svom nazivu ima analizu i sadržaj ne može da se ograničava samo na jedan sadržaj – u protivnom bila bi to analiza medijskog sadržaja. Nešto kasnije biće reči o tome koji se sve sadržaji mogu istraživati ovim metodom.

Ovaj metod je moguće klasifikovati po dva osnova: prema predmetu i prema osnovnom postupku koji se primenjuje.

U literaturi se mogu naći različite podele koje uglavnom kombinuju predmetni kriterijum sa samim postupkom. Po našem mišljenju podela prema postupku može da se zasniva samo na tome da li je suštinski pristup istraživanju predmeta kvantitativan ili kvalitativan. Stoga ćemo razlikovati:

Za analizu sadržaja je od suštinske važnosti određivanje osnovne semantičke (značenjske) jedinice koja se traži, prepoznaje i opisuje kroz tekstualni, tonski ili slikovni sadržaj. Ta jedinicia može da bude određena bilo kao neposredna jezička celina (reč, sintagma) ili smisaono, kao neki složeni pojam.

Osnovna značenjska jedinica se određuje u zavisnosti od ciljeva istraživanja. Veoma je širok spektar mogućih jedinica analize – od jednog slova do ogromnog pisanog ili usmenog materijala. U analizi su moguće sledeće jedinice:

Atribut je najčešće pomoćna jedinica analize: identifikacijom i istraživanjem atributa otkrivaju se značenja koja se pridaju osnovnoj jedinici analize. Atribut može biti pripisan a) neposredno (verbalnom kvalifikacijom, bila ona sastavljena od jedne reči ili sintagme) i b) posredno, aludiranjem na neke poznate slučajeve ili stavljanjem u određeni kontekst[39]

Kod kvantitativne analize sadržaja osnovna semantička jedinica je u isto vreme jedinica merenja i u tom slučaju se meri učestalost njenog pojavljivanja u istraživanom materijalu, kao i eventualne korelacije sa drugim sličnim jedinicama, sa vrednosnim i socijalnim indikatorima itd.

Kao što je u ispitivanju stavova osnovna jedinica pojedinačan odgovor (odgovor jednog ispitanika na jedno pitanje), tako je kod analize sadržaja to, recimo, reč. Ona se onda naziva osnovnom značenjskom ili semantinčkom jedinicom.

Ako za osnovnu jedinicu uzmemo jednu reč (recimo, reč žena) onda se ona najpre identifikuje u tekstu (što se korišćenjem kompjuterskih programa čini veoma brzo), potom se prebrojavaju njena pojedinačna pojavljivanja i na kraju iskazuju kroz tabele učestalosti.

U drugom koraku se, kao i kod drugih mernih istraživanja, mere korelacije između njenog pojavljivanja i pojavljivanja drugih reči. Takođe se mogu praviti tabele ukrštanja sa raznim drugim varijablama: medij u kome se pojavljuju, dani / nedelje / meseci kad se pojavljuju, autor/i tekst/ov/a itd).

Konačno, kao i kod drugih istraživanja moguća je primena multivarijantnih analiza, kako bi se ispitao stepen povezanosti pojavljivanja različitih reči i iz toga izveli odgovarajući zaključci o predmetu istraživanja. Recimo ako se uz pojavljivanje reči žena ili ženskih imena najčešće pojavljuju njihova zanimanja, onda to pokazuje jednu vrstu tretmana žene u društvu, a ako se najčešće pojavljuju atributi vezani za njeno mesto u porodici (ćerka, supruga, majka, itd.) onda nam to govori nešto sasvim drugo.

Ovakva vrsta analize se najčešće oslanja na podršku moćnih kompjutrskih programa koji brzo pretražuju ogromne količine teksta i u njima izdvajaju zadate reči, često zajedno s rečenicama ili čitavim odeljcima u kojima se pojavljuju. Pridodavanje rečenica služi za otkrivanje eventualnih atributa koji se pripisuju osnovnom pojmu, ili pak, u manjoj meri, za prepoznavanje konteksta u kome se on pojavljuje.

Najšire polje primene ovog tipa analize sadržaja su praktična istraživanja koja se sprovode radi merenja efekata u odnosima s javnošću (praćenje medijske slike o nekome ili nečemu) ili u marketingu. Ona se često kombinuju sa istraživanjem medijske publike (merenje gledanosti, slušanosti, čitanosti) pa se tako može opisati ili pretpostaviti učinak neke kampanje u pojedinim ciljnim grupama kojima je bila namenjena.

Korišćenje reči kao osnovnih značenjskih jedinica je svakako najzastupljeniji oblik analize sadržaja. Njegova prednost je u tome što je to nedvosmisleno merno istraživanje, odnosno što uglavnom nema dilema u prepoznavanju i označavanju osnovne semantičke jedinice, kao što je slučaj sa nekim složenijim pojmovima (pojavama). Primena računara čini taj posao prilično jednostavnim[40], pouzdanim i znatno skraćuje rokove za njegovo obavljanje.

Postoji nekoliko problema sa korišećnjema reči kao jedinica analize. Prvi je epistemološke prirode: koliko je reč valjan indikator za izvođenje uopštavanja o vrednosnom usmerenju teksta, namerama autora, opštem stanju u jednoj zajednici itd. Čini se da učestalost nekih reči ne mora obavezno da bude indikator insistiranja na vrednosti koje one iskazuju – dovoljno je setiti se medijskih napisa iz doba komunizma u kojima je bilo mnogo demokratije, sloboda, ravnopravnosti itd, a u stvarnosti su ljudi doslovno živeli iza gvozdene zavese.

Drugi problem je što mnoge reči spadaju u grupu homonima, tj. imaju višestruka značenja. Recimo, reč «snaga» može da ima izrazito ideološko značenje i lošu konotaciju («neke političke snage...»), ali može da bude merna jedinica snage automobilskog i drugih motora, da označava silu kojom neka grupa raspolaže, vojne jedinice itd. Takođe, reč «pravo» označava sistem normi, zatim jedan pravac (levo, desno, pravo), nešto što je tačno («imaš pravo»), ono što nekom pripada po zakonu ili nekoj drugoj normi («imaš pravo na to») itd.

Sličan je problem sinonima: ljudi ponekad iz stilskih razloga, da bi izbegli ponavljanje, koriste različite reči za jedan isti pojam, što može da dovede do potcenjivanja stvarnog značaja neke kategorije, ako se procenjuje samo prema osnovnoj reči koja ima traženo značenje (Stemler 2001, Weber 1990).

Postoji još jedan problem prostog prebrojavanja reči, što je generalno gledano, problem svih mernih istraživanja u društvenim naukama: jedna reč u različitim kontekstima veoma različito opisuje pojam, odnosno pojavu čiji je indikator, ali prosto prebrojavanje svakom pojavljivanju te reči daje istu težinu[41].

Pod kvalitativnom analizom sadržaja se ponekad podrazumeva prosto pronalaženje i pridavanje kvalifikacija već izdvojenom, razvrstanom i prebrojanom materijalu. Recimo da smo u odabranom primeru o pojavljivanju žena u medijima na uzorku istraživanog materijala razvrstali i prebrojali uloge u kojima se žene spominju: majke, sestre, supruge, devojke, pripadnice određenih profesija (lekarke, učiteljice, sudije, političarke, estradne zvezde...). Svakako da već sam taj materijal daje osnov za zključke koji su kvalitativne prirode. Ali sada želimo da ispitamo koji atributi im se najčešće dodeljuju, bilo neposredno ili u kontekstu rečenice u kojoj se one spominju (brižna, vredna, korumpirana, seksepilna...) Zanimljivo je videti i kako su atributi raspoređeni prema određenim ulogama. I to su takođe kvalitativni sudovi. Ali izricanje kvalitativnih sudova nije dovoljno da bi se jedno istraživanje smatralo kvalitativnim jer se i tako dobijeni opis zasniva na kvantitativnoj metodologiji. Ovakvi sudovi se, uostalom, izriču i u hiljadama zaključaka iz standardizovanih intervjua[42], ali se oni ipak smatraju kvantitativnim metodom.

Već je rečeno da se kvalitativna metodologija odlikuje holističkim pristupom, usredsređenim na intenzivnije posmatranje manjih populacija i na njihovo detaljno izučavanje, na razumevanje značenja pojedinačnih pojava u kontekstu. Takav kriteriujum se mora primeniti i u određivanju autentične kvalitativne analize sadržaja. Slikovito govoreći, čisto kvalitativna je ona analiza sadržaja koja na medijske sadržaje i sadržaje dokumenata primenjuje logiku i metodologiju posmatranja. To znači da se kreće po tekstualnom / slikovnom / zvučnom zapisu kao posmatrač kroz događaje, procese i pojave koje posmatra: neopterećen predrasudama, otvoren za inpute, pažljiv, sistematičan. On beleži svoja zapažanja i na kraju ih proučava i izvodi zaključke o obrascima mišljenja, osećanja i ponašanja koji se iz tog materijala prepoznaju.

Istraživač se, dakle, u ovom slučaju usredsređuje na složene pojmove i značenjske strukture i nastoji da ih identifikuje i opiše u istraživanom materijalu.

Uzmimo za primer već pominjanu analizu slike o ženi u dnevnim novinama. Kvalitativna anliza bi podrazumevala da se najpre izdvoje svi napisi koji na bilo koji način tretiraju žene: dakle, ne samo oni koji se bave položajem žena u društvu, već i oni koji pišu o uspešnoj pozorišnoj ulozi koju je ostvarila žena, o borbi neke žene da pobedi bolest, tekstovi koji donose fotografiju ili karikaturu žene kao ilustraciju za nešto itd.

Potom se ceo taj materijal inicijalno proučava – detaljno čita uz beleženje zapažanja o načinima pominjanja i tretiranja žena u štampi.

U sledećem koraku se proučavaju beleške uz stalno konsultovanje izvornog materijala i pokušavaju se identifikovati karakteristični tipovi slike o ženi[43].

Potom se svaki od tih tipova što detaljnije opisuje, sa svim modalitetima (pod-tipovima) i uz opsežno navođenje karakterističnih izvoda iz osnovnog medijskog materijala koji se analizira. I ovde je uverljivost navoda u izvesnom smislu pandan brojčanoj zastupljenosti kod kvantitativnih istraživanja. Detaljan opis takođe u izvesnom smislu znači rekonstrukciju sistema vrednosti koji stoji iza onoga što je opisano (recimo iza svakog od pomenutih tipova slike o ženama).

U daljoj analizi se nalazi dovode u vezu sa izvorom podataka – u našem primeru sa novinama u kojima se pojavljuju, njihovom uređivačkom koncepcijom, društvenom ulogom itd. Nalazi se takođe mogu tumačiti sa stanovišta tipičnog čitalaca publike pojedinih novina, što bi podrazumevalo posebno istraživanje profila medijske publike.

Kod mešovitog oblika analize sadržaja polazi se od složenih pojmova, odnosno kategorija (dakle, ne prosto od reči) ali se analiza ne usmerava na slojevit opis tih pojmova u istraživanom materijalu (kao što je slučaj u čisto kvalitativnoj analizi), već se pristupa identifikaciji tih kategorija u tekstu, merenju njihove učestalosti, korelacije s drugim kategorijama itd. Ipak te kategorije su po pravilu manje složene od onih koje se obrađuju na čisto kvalitativan način.

Pogledajmo kako bi to izgledalo na našem primeru tretiranja žena u dnevnoj štampi. Kod čisto kvalitativne analize mi smo se odlučili da izdvojimo karakteristične tipove predstavljanja žena u štampi, a potom da svaki od njih detaljno opišemo, razume se, na osnovu novinskog materijala koji istražujemo. Uzmimo za primer treći pristup – «samosvesna žena, sa jasnom predstavom o svom polnom identitetu, svojim interesima i ciljevima...» Jasno je da se ovako opšti i složeni koncepti ne mogu kvantifikovati, tj. ne možemo bez teškoća da označavamo delove teksta u kojima dominira takav pristup i daih potom prebrojavamo, sabiramo, računamo korelaciju. Ali zato relativno jednostavno možemo prepoznati kad se u telstu govori o ženi kao stručnjaku, privrednom rukovodiocu, političarki itd. Takođe istraživačima možemo dati relativno jasna uputstva kako da prepoznaju i označavaju (kodiraju) takve slučajeve (recimo, kad se u tekstu piše o lekarki, inženjeru, istraživaču, onda će svi ti slučajevi biti kodirani kao stračnjak, kad se govori o spisateljici, slikarki, glumici, ond se kodiraju kao umetnica itd). Svemu tome možemo dodati i kvalifikacije pa odvojeno kodirati kad se piše o uspešnom stručnjaku, kad o prosečnom, a kad o slabom (onom koji pravi greške i proizvodi štete).

Kako se iz prethodnog slučaja vidi, od suštinske važnosti za dobru analizu je da se kategorije što bliže definišu. Mejring (Mayring, 2000) razlikuje induktivni i deduktivni pristup definisanju ključnih kategorija. Prvi određuje kategorije na osnovu materijala koji se analizira: pre samog pretraživanja teksta, prepoznavanja i označavanja određenih kategorija u njemu, ceo istraživani materijal ili neki njegov deo se pregleda i na osnovu njegovog sadržaja daju se definicije. Ovaj način je induktivan jer se kategorije izvode iz empirijskog materijala. Dakle, mi bismo u našem primeru do same ideje o uvođenju kategorija stručnjak, umetnica itd. došli po pregledanju teksta, a potom bismo, takođe na osnovu teksta izveli uputstva za istraživače koji pretražuju materijal i u njemu označavaju pojedine kategorije. Razume se da je moguće korigovanje provbitnih definicija ako nam pretraživanje materijala pokaže da je nešto propušteno ili pogrešno postavljeno.

Deduktivni pristup znači da mi osnovne kategorije definišemo na osnovu naših prethodnih teorijskih znanja, dajemo detaljne indikatore (primere) i uputstva pretraživačima teksta kako da te kategorije prepoznaju i upućujemo ih na samo pretraživanje.

Za ovakav tip analize, u kome kategorije nisu formalno i nedvosmisleno određene, kompjuter je nemoćan za potrebe prepoznavanja i označavanja delova teksta koji pripadaju nekoj od zadatih kategorija. Taj posao moraju raditi istraživači koji su posebno pripremljeni za svaku pojedinačnu temu obuhvaćenu analizom.

Međutim, i kad su označivači dobro pripremljeni i kategorije precizno određene, pojvaljuje se problem pouzdanosti u prepoznavanju zadatih kategoirja u stvarnom tekstualnom ili drugom materijalu. Drugim rečima, postavlja se pitanje:

Kvantitivna metodologija nije propustila priliku da razvije formule za merenje pouzdanosti kodiranja.

Najjednostavniji način merenja je da se dvojici označivača da isti materijal da u njemu označe sve slučajeve u kojima su prepoznali unapred opisane kategorije, a da se potom broj slučajeva koje su istovetno označili podeli sa ukupnim brojem slučajeva koje su označili. To je jednostavan procenat slaganja.

Međutim, taj način računanja je sporan jer postoji izvesna verovatnoća da bi njih dvojica neke kategorije označili na isti način i da im nije data nikakva definicija tih kategorija. Reč je, dakle, o slučajnom poklapanju.

Koen (Cohen, 1960) je 1960. izveo svoju danas poznatu Kappa vrednost koja izračunava stepen slaganja između dvojice označitelja, ali uzima u obzir i pomenuto slučajno slaganje. Kao osnov za to slučajno slaganje služe očekivane vrednosti, slične onima iz tabele za izračunavanje Hi kvadrat testa.

Da bismo prikazali način izračunavanja, vratimo se primeru o načinu na koji dnevna štampa piše o ženama. Pretpostavimo da smo kao posebnu kategoriju izdvojili slučajeve u kojima novine pišu o ženama stručnjacima. Te slučajeve smo potom podelili na one u kojima se piše o ženama 1) kao dobrim stručnjacima, 2) uglavnom kao prosečnim, 3) kao slabim stručnjacima – vinovnicima nekih grešaka, 4) bez neposredne ili posredne kvalifikacije.

Dvojica označitelja su pregledali sve tekstove u kojima su pronađeni slučajevi pisanja o ženama stručnjacima i potom je svako za sebe označio delove u kojima smatra da se pojavljuje neki od pomenuta četiri oblika njihovog kvalifikovanja. Taj rezultat je dat u donjoj tabeli.

Vrednosti 27,5%, 20%, 12,5% i 10% su procenti slučajeva u kojima su dva označivača iste delove teksta označili istom oznakom, tj. svrstali ih u isti obrazac diskriminacije žena. Vrednosti 6,4%, 2,5%, 1,6% i 0,9% su procenti slučajeva u kojima se moglo očekivati preklapanje i da su dvojica označivača slučajno dodeljivali oznake, nemajući pred sobom nikakva uputstva ni definicije.

P_a = proporcija slučajeva u kojima su se poklopile oznake označivača (0,275 + 0,2 + 0,125 + 0,1 = 0,7)[44];

P_c = proporcija slučajeva u kojima je bilo očekivano da do poklopanja dođe slučajno (0,064 + 0,025 + 0,016 +0,009 = 0,114)

Dakle, prost procenat slaganja, da nije uvažena mogućnost slučajnog preklapanja, bio bi 70%, ali kad je uzet u obzir i ovaj faktor, došlo se do toga da je procenat stvarnog slaganja 66,1%. Koen je predložio i intervale u kojima se procenat slaganja može smatrati nedovoljnim (0,2 do 0,4), zadovoljavajućim (0,41 go 0,6), veoma dobrim (0,61 do 0,8) i odličnim (0,8 do 1).

Nekada se kvalitativnom analizom smatra i samo prepoznavanje kvalifikacija pridodatih pretraživanim rečima u tekstu. Postoje posebni programi za analizu sadržaja koji uz svaku upotrebu tražene reči obeležavaju čitavu rečenicu (mogu i čitav odeljak) u kojoj se ona pojavljuje. Na taj način se prate atributi koji se pridaju datoj reči, bilo da su oni iskazani neposredno ili u kontekstu. Ipak, ovo se ne može smatrati kvalitativnom analizom u onom značenju koje se podrazumeva kad se govori o drugim kvalitativnim istraživanjima (holistički pristup, istraživanje značenja koja se pridaju, ispitivanje konteksta itd).

U istraživačkom nacrtu za analizu sadržaja neophodno je odgovoriti na nekoliko pitanja:

Kako je već rečeno, analiza sadržaja se najviše koristi kao primenjeno istraživanje u mnogim praktičnim disciplinama, kao što su odnosi s javnošću, marketig, advertajzing, politika itd. U takvim situacijama primenjuju se prilično jednostavni nacrti istraživanja i u njima preovlađuje kvantitativan opis sadržaja, a relativno skromno se primenjuju korelacione analize i longitudinalna istraživanja.

Međutim, kod istraživanja koja se sprovode u naučne svrhe i sa ozbiljnijim ciljevima, neophodno je razviti kvalitetan istraživački nacrt. On mora da sadrži bar četiri dela: opis problema koji se istraživanjem rešava, utvrđivanje ciljeva, opis predmeta i izbor metoda analize podataka.

1. Problem koji treba rešiti: Kao i kod drugih istraživanja u ovom delu nacrta se ukratko opisuje ona naučna i društvena upitanosti i nedoumica koju treba rešiti i koja podstiče ljude na istraživanje.

Vratimo se primeru istraživanja načina pojavljivanja žena u štampi u Srbiji u poslednjih deset godina. U ovom delu nacrta treba odgovoriti na pitanje šta je to što je izazvalo radoznalost naučne javnosti za takvo istraživanje. Recimo da bi odgovor trebalo da se kreće u okviru pretpostavke da se u devedesetim godinama, opterećenim sankcijama, izolacijom i na kraju ratom to pitanje moralo tretirati na jedan način, a u drugih pet posmatranih godina (po svrgavanju autoritarnog režima) na drugačiji način. Da li je stvarno bilo neke razlike u pomenuta dva perioda? Da li je ovo pitanje uopšte zavredilo javnu pažnju u poređenju sa drugim, «istorijskim» i «sudbinskim» pitanjima? Kako se ono uopšte pojvaljivalo u javnosti, ko su bili njegovi protagonsiti, kako su reagovale pojedine kategorije javnosti itd. Da li se može uočiti pravilnost između načina tretiranja ovog pitanja i raznih faza procesa tranzicije?

Istraživači su ovde u prilici da se opredele da li će se zadovoljiti samim opisom pojave i na kojji način će to učiniti: koristeći se kvalitativnim metodima, ili će se odlučiti za neka merenja; da li će pokušati da pojavu razmotre u vremenskom, ili čak istorijskom kontekstu; da li će se pokušati da pojavu objašnjavaju, prateći i mereći odnose raznh varijabli; da li ćemo uvesti komparativnu perspektivu, ili ćemo se ograničiti samo na neposredan predmet istraživanja.

3. Određivanje predmeta istraživanja: suštinsko pitanje je da se što bliže odredi populacija, odnosno univerzum koji se istraživanjem obuhvata, drugim rečima da se tačno odredi sadržaj koji će biti analiziran. To određenje mora biti prostorno i vremensko, ali može, ako je potrebno, da bude i prema autoru, temama itd.

U našem primeru zadatom temom (predstavljanje žene u štampi u poslednjih deset godina u Srbiji) je grubo određen okvir istraživanja, sada ga treba precizirati, što znači: dati tačan vremenski obuhvat (od 1.1. 1996. do 31. 12.2005.), odrediti prostorni obuhvat – samo dnevne novine u Srbiji i to one nacionalnog značaja (dakle, ne regionalne i lokalne, kao što van istraživane populacije ostaju i nedeljnici, magazini, revije itd).

Međutim, predmet se mora dodatno odrediti sa tematskog stanovišta: šta se tačno podrazumeva pod pojavljivanjem žene? Da li je reč o ženama autorkama napisa (dakle, novinarkama), ili o ženi kao temi i «junakinji» novinskih napisa?

Pretpostavimo da je reč o ovom drugom. Moramo odgovoriti na pitanje da li će biti uzeto u obzir svako pojavljivanje žena, ili samo kad je reč o temama koje tretiraju pitanja rodne ravnopravnosti. Ako se odlučimo za opciju dva, razume se da bismo te teme morali unapred veoma detaljno da opišemo i obrazložimo. Ukoliko pak odaberemo prvu mogućnost, onda istraživanu populaciju moramo odrediti po još jednoj dimenziji: da li nas zanimaju celokupni novinski sadržaji svih 3650 brojeva novina, ili samo neke rubrike? Jasno je da se teoretski žene kao «junakinje» mogu naći u svakoj od novinskih rubrika, te se zato populacija određuje najšire – kao kompletan sadržaj svih novina.

U narednom koraku moramo precizno da odredimo podatke koje uzimamo u analizu. Da li je to čitava populacija, ili ćemo se odlučiti za uzorak podataka?

U našem primeru, ukoliko bismo ispitivali sve brojeve novina objavljene u pomenutom desetogodišnjem periodu, to bi značilo da moramo temeljno istražiti preko pola miliona novinskih strana. Pretpostavimo da nam sredstva, ljudstvo s kojim raspolažemo i rokovi čine nemogućim istraživanje celokupne populacije i da se moramo odlučiti za uzorak.

Kao i kod drugih istraživanja, uzorak mora da bude tako modeliran da omogući srazmernu zastupljenost svakog dela populacije koji je relevantan za temu koju istražujemo. Tip i struktura uzorka zavise od svojstava populacije. Zato moramo odrediti prema kojim sve parametrima populacije želimo da kontrolišemo uzorak.

Razmotrimo to pitanje na prethodnom primeru. Koji su to podaci od važnosti za strukturisanje uzorka?

Dani u nedelji su svakako važni jer neki od njih imaju specifične teme u odnosu na druge, a to utiče i na osnovnu temu – tretiranja žena. Tako, recimo, ponedeljkom dominiraju sportski izveštaji, a pošto žena nema u najpopularnijim sportovima, to su one tih dana srazmerno manje zastupljene. S druge strane, u dane vikenda preovlađuju revijalni sadržaji i posebni dodaci, a u njima tradicionalno preovlađuju «ženske» teme, kao što su moda, estrada, dijete, kozmetika itd.

Nedelje u mesecu takođe mogu da budu važne: jasno je, recimo, da se struktura porodične potrošnje razlikuje u pojedinim delovima meseca, a pošto su žene u većini slučajeva odgovorne za porodičnu ekonomiju i nabavke (što opet ima uticaj na medijsko tretiranje potrošačkih tema), onda je jasno da se i taj kriterijum mora uvažiti kad se modelira uzorak.

Meseci su takođe vrlo važni jer se značajno razlikuju medijski sadržaji, recimo, u sezoni godišnjih odmora, u prednovogodišnjem i predbožićnom periodu u vreme početka školske godine, upisa đaka i studenata itd.

U projektovanju uzorka mora da se vodi računa i o pojedinim dnevnim novinama. Neke od njih imaju desetostruko veće tiraže od drugih. Da li će onda one biti zastupljene srazmerno svom tiražu? Ako bismo primenili taj kriterijum, onda bi moglo da se desi da novine sa izrazito malim tiražom budu veoma loše zastupljene prema gore navedenim kriterijumima dana, nedelja i meseci. A mi ćemo svakako želeti da svoje nalaze iskažemo prema pojedinim novinama, dakle da opišemo način tretiranja žena u svakom pojedinom dnevnom listu, a ne samo u štampi kao celini. S druge strane, neke novine zaista imaju male tiraže, ali njih čita intelektualniji deo naše javnosti, pa im se stoga mora posvetiti valjana pažnja.

Ovo su samo neki od parametara o kojima bi u ovakvoj vrsti uzorka valjalo voditi računa[45]. Na koji način sve ove uslove možemo primeniti u uzorku? Pretpostavimo da smo se odlučili da u uzorku imamo sve dnevne novine objavljene u 130 dana. Postoje dve mogućnosti: jedna je da krenemo od nekog slučajno izabranog broja manjeg od 28 i da od ukupno 3650 dana izaberemo svaki 28-i, a da potom, ako bude značajnih odstupanja po danima u nedelji, nedeljama u mesecu, mesecima u godini i pojedinim novinama, pristupimo uravnotežavanju (ponderisanju) uzorka po svakom od tih kriterijuma.

Druga mogućnost je da slučajnost izbora odredimo tako da se u izboru uzorka obezbedi srazmerna zastupljenost po svakom od ovih kriterijuma. Jedna od mogućnosti je da svaki mesec bude zastupljen sa po jednim danom, ali tako da se prvog meseca bira prva nedelja i u njoj ponedeljak, drugog druga nedelja i u njoj utorak, trećeg treća i u njoj sreda itd, sve dok se ne dođe do zadatog broja od 130 dana. U svakom od izabranih dana obrađivali bi se primerci svih dnevnih novina, a kad se rezultati iskazuju zbirno za ceo period, podaci bi se ponderisali prema tiražu novina.

5. Sledeći korak je određivanje osnovnih semantičkih jedinica istraživanja. Jasno je da kod ovako kompleksnih istraživanja moguće primeniti više tipova semantičkih jedinica – od najjednostavnijih (pojedine reči), što bi se desilo ako bismo se odlučili za čist kvantitativni nacrt, pa do veoma složenih (kao što su pojedini kompleksni tipovi slike o ženama) što se bliži čisto kvalitativnoj analizi.

Berelson, B:. Content Analysis in Communication Research. New York: Free Press, 1952.

Cohen, J. (1960). A coefficient of agreement for nominal scales. Educational and Psychological Measurement

Dubinski (nestrukturisani) intervju je tehnika kvalitativnog istraživanja stavova i ponašanja ljudi pomoću koje se dobija celovito razumevanje i dublji uvid u iskustva, mišljenje, osećanja i ponašanje ljudi.

Kao i fokus grupe, i on se ponekad koristi s ciljem dobijanja početnih podataka o nekoj pojavi, kako bi se kasnije nastavilo njeno istraživanje drugim tehnikama koje uključuju i merenje.

Slični dubinskom intervjuu su strukturisani intervju i fokus grupe. Donja tabela pokazuje glavne razlike između ovih metoda.

Razlika između dubinskog intervjua i fokus grupa data je u delu knjige koji se bavi fokus grupama.

Dubinski intervju je samo jedna od tehnika prikupljanja podataka o predmetu istraživanja i ona se često koristi zajedno sa drugim tehnikama, kao što su fokus grupe, standardizovani intervju, analiza sadržaja itd. Stoga se deo istraživanja koji se sprovodi uz pomoć dubinskih intervjua oslanja na opšti nacrt koji je urađen za celo istraživanje (problem, ciljevi, hipoteze itd).

Međutim, predmet ili deo predmeta koji se istražuje uz pomoć dubinskog intervjua mora se posebno razraditi, kako bi se postavio osnov za izradu podsetnika, odnosno upitnika za sprovođenje razgovora. To znači da se na osnovu prethodnih saznanja on najpre mora razložiti na osnovne celine, kako bi se odredile osnovne teme za razgovor.

U drugom delu rada na predmetu se i te celine dalje razlažu na potceline, odnosno pod-teme. To služi kao osnov za formulisanje pitanja.

Budući da je ovo jedna od istraživačkih tehnika koja nije dovoljno poznata širem krugu ljudi (kao, recimo, obični, strukturisani intervju), najveći deo izlaganja će se odvijati kroz rešavanje istraživačkih problema na konkretnom primeru.

Recimo da je grupa sociloga kulture i stručnjaka za medije rešila da bliže istraži uticaj TV novela na vrednosni sistem i ponašanje publike. Prvi korak, posle određivanja ciljeva istraživanja je da se ovaj predmet razradi. Koje vrste informacija želimo da dobijemo od samih gledalaca da bismo došli do odgovra na pitanja u kojoj meri i da li uopšte one utiču na njihov vrednosni sistem? Recimo da predmet razlažemo na sledeće teme i pod-teme:

Gore navedeni primer nam pokazuje koliko je važno da prvi korak bude razrada predmeta istraživanja. Obično se, naročito kod primenjenih istraživanja, odmah kreće na izradu upitnika. Jasno je da se time gubi na sistematičnosti i da se obuhvat predmeta više prepušta slučaju i ad hoc asocijacijama istraživača.

Posle razrade predmeta istraživanja sledi izrada upitnika. Za razliku od upitnika za merna (kvantitativna) istraživanja, koji je visoko standardizovan, sa unapred ponuđenim odgovorima za većinu pitanja, upitnik za dubinski intervju više liči na jedan podsetnik u kome su navedene teme za razgovor. Istraživač mora da bude dobro upućen u temu o kojoj vodi razgovor, tako da usmerava razgovor u skladu sa onim što se iz sagovornika “može izvući”. Pored opštih pitanja, svaki sagovornik ima i svoj ugao posmatranja, neka specifična viđenja itd i istraživač mora da prepozna šta je to različito što mu određeni sagovornik može pružiti. U tom slučaju istraživač će u toku razgovora sam dopuniti predložena pitanja, sačiniti potrebna potpitanja, ako je potrebno i prilagoditi se rečniku sagovornika.

U poređenju sa standardizovanim upitnikom pitanja u dubinskom intervjuu se suštinski razlikuju po onome što traže od sagovornika. Kod rutinskog, standardizovanog intervjua tipična su pitanja postavljena se na sledeći način:

Kod dubinskog intervjua ovkva pitanja se postavljaju vrlo retko i uglavnom služe kao uvod u pravo pitanje: ako neko na pitanje “da li…” odgovori sa da, onda mu se postavlja jedna, a ako sa ne druga vrsta pitanja. Tipična pitanja za dubinski intervju data su u obliku:

Očigledno je da se ovde očekuje opsežan opisni odgovor, a ne prost izbor nekog od ponuđenih odgovora.

Bez obzira što je dubinski intervju u principu mnogo slobodniji od standardnog, nije dovoljno samo skicirati pitanja. Upitniku i formulaciji važnih pitanja se mora posvetiti dužna pažnja. Pitanja moraju da budu jasna i nedvosmislena, zato ih treba testirati na nekoliko sagovornika. Istraživačima se može učiniti da ona jesu jasna (jer su sami mnogo više «u materiji» i za mnoge stvari pretpostavljaju da su opšte poznate), ali često se ispostavi da to nije tako.

Ne bi bilo dobro pitati više stvari odjednom, kao npr. «šta vam se u tome sviđa, šta biste želeli da se promeni, a šta biste izbacili». Ispitanik onda ne može da se posveti odgovoru jer mora u glavi da drži sva tri pitanja, kako ne bi nešto propustio. Jasno je da ga to dekoncentriše i slabi kvalitet odgovora.

Ispitivač ne bi smeo da poznaje ispitanika jer njihova prethodna znanja o onom drugom mogu da utiču na sam intervju: intervjuer može da ima izvesnie predrasude; ispitanik, znajući da ispitivač o njemu nešto zna može prećutno da pređe preko tih činjenica; može da nastoji da svojim odgovorima razuveri ispitivača u onome što već zna, ili jednostavno da se usteže da iskreno odgovori. Jasno je da sve to zakrivljuje nalaze istraživanja.

Ispitivač takođe mora da pripremi odgovarajuća potpitanja kojima će naveseti ispitanika da kaže što više o istraživanoj temi. Recimo, da u primeru koji ovde razmatramo ispitanik ne može da nađe pravi odgovor na pitanje «Kako biste opisali ono što vas privlači u toj vrsti TV programa?» i daje uopštene odgovore tipa: «Mnogo štošta», «To što su te serije stvarno dobre» itd. Nema sumnje da su ovo prazne reči, da, dakle, moramo naći načina da ispitanika motivišemo da potraži bolji odgovor i kaže nešto više.

Neki ispitivači u tom slučaju zaćute, glasom ili upitnim izrazom lica pokazuju da očekuju iscrpniji odgovor. Ako ni to ne pomogne, najbolje je tražiti konkretan primer. Recimo, potpitanje bi moglo da glasi: «Opišite mi neku scenu iz vaše omiljene serije koja vas je oduševila i koje ćete se dugo sećati»; potom «zašto vam se ta scena tako dopala?». Ovo je zaobilazan način dolaska do odgovora jer traži da ispitivač možda kasnije, u pisanju analize pronađe i pregleda tu scenu, ali se ovim putem svakako dolazi do odgovora koji bi bez njega izostao.

Nekad se savetuje da ovakva vrsta pitanja, koja se odnose na lični doživljaj i ponašanje, prethode onima koja se odnose na stavove, mišljenja, osećanja, koja su dakle načelnija. U principu to je dobar način ako ne zahteva suviše truda da bi se odgovor razumeo, kao što je u primeru koji smo dali potrebno pronaći i pregledati materijal o nekoj seriji.

Razgovori se obično snimaju, bilo zvučno, ili sa slikom. Međutim, ispitivač mora da obrati pažnju na ono što ispitanik pokazuje gestovima, mimikom, govorom tela i da to zabeleži. Te informacije su često veoma dragocene.

Takođe mora da beleži i svoje ideje koje mu u toku razgovora iskrsavaju, a koje su od značaja za kasniju analizu.

Berry (1999) daje niz sugestija vezanih za psihološku strategiju kojom bi se poboljšao učinak dubinskog intervjua. Ona savetuje da se ponekad izađe sa suprotnim stavom od onog koji iskazuje ispitanik, ne bi li se on podstakao da dublje obrazloži svoje stanovište. Ispitivač može da odglumi zbunjenost, da se ponaša kao da mu nešto nije jasno, takođe s ciljem da isprovocira snažniji ispitanikov angažman. Uputno je ponekad iskazati i slaganje, kako bi se ispitanik ohrabrio da dalje izlaže svoj stav. Naravno, ovaj savet Berijeve treba uzeti s velikom rezervom jer nekad ovakva podrška može da navede ispitanika da (u želji da ugodi ljubaznom sagovorniku) iznosi one stavove koji mu se učine poželjnijim, a ne svoje sopstvene.

Često se u ovoj vrsti intervjua biraju različite vrste sagovornika. U tom slučaju za svaku od grupa u uzorku sačinjava se poseban upitnik.

Pogledajmo kako bi to izgledalo na primeru publike TV novela. Jedan i to glavni deo istraživanja bio bi sproveden među samim gledaocima ove vrste programa. Međutim, drugi deo bi morao da se sprovede među stručnjacima za pitanja medija, kao i za pitanja društvenih vrednosti. U primeru koji sledi, prikazuje se kako je na osnovu prethodno razrađenog predmeta istraživanja sačinjen upitnik za dubinski intervju sa gledaocima ovih serija.

Kratko izlaganje ciljeva razgovora; ovde se treba ograničiti na cilj razgovora s konkretnim ispitanikom, a ne na cilj celog istraživanja koji ponekad nije uputno saopštavati da to ne bi uticalo na tok razgovora. Recimo u konkretnom slučaju taj uvodni deo bi mogao da izgleda ovako: Želimo da sa vama razgovaramo o TV novelama (objasniti šta se pod tim podrazumeva). Zanima nas isključivo vaše lično viđenje ovih emisija, a ne ono što se o njima obično govori. Stoga vas molim da za trenutak ostavimo po strani razne povoljne ili nepovoljne kritike, već da govorimo samo o tome kako ih vi lično vidite i doživaljavate.

Za razliku od ispitanika iz ciljne grupe, sagovornicima iz stručne javnosti se može nagovestiti tema razgovora da bi mogli da se pripreme, tj. da o njoj razmisle. Ako neko baš insistira, mogla bi da mu se dostave i pitanja. No to nije uobičajeno jer onda razgovor gubi na spontanosti i dinamici. Štaviše, neka vrsta sagovornika je sklona da sve pripremi u pismenom obliku i da takoreći čita odgovore, ili bar da izgovara čitave odeljke naučenog teksta. Takav razgovor je gotovo beskoristan jer, iako se radi o stručnim sagovornicima, važno je u njega uneti malo temperamenta, na izvestan način isprovocirati ispitanika da kaže ono što lično misli i oseća, nezavisno od toga da li bi to bilo politički i ideološki korektno, u skladu sa preovlađujućim teorijskim mišljenjem ili estetskim standardima ili protiv njih itd. Jednom rečju, i u ovom slučaju svrha razgovora je da se otkriju iskreni stavovi sagovornika, njihove preferencije, sumnje i nedoumice ako ih ima.

Poimanje uzorka kod dubinskih intervjua je drugačije nego kod običnih. Od uzoraka za obično ispitivanje se zahteva reprezentativnost, što znači da on mora u svim bitnim obeležjima da odrazi populaciju iz koje je uzet. Reprezentativnost se može obezbediti samo ako se uzorkom obuhvati dovoljno velik broj ispitanika.

Kod izbora uzorka za dubinske intervjue uglavnom se za osnov uzima tipičnost umesto reprezentativnosti zasnovane na slučajnom izboru (što je slučaj kod običnih intervjua na velikim uzorcima).

Recimo da je svrha istraživanja sprovođenog uz pomoć dubinskih intervjua da shvatimo i opišemo logiku nekog rezonovanja i ponašanja. Mi se, dakle bavimo nečim što je duboko ukorenjeno; nastojimo da taj fenomen temeljno opserviramo i do pojedinosti opišemo. Ako nam to pođe za rukom, onda otkrivamo obrasce mišljenja i ponašanja koji nisu neka površna obeležja, već temeljne karakteristike jedne grupe ljudi. Ovde, dakle, nije reč o kvantitaivnom opisu zasnovanom na površnim obeležjima unutar kojih mogu da se kriju ogromne razlike[46].

Naravno, to pretpostavlja da imamo neka predznanja o predmetu istraživanja, da bismo mogli da sudimo o tome šta je tipično. Recimo, kad želimo da o nekom predmetu ispitamo stavove stručne javnosti, mi ćemo birati ljude koji su za tu oblast najstručniji i čije se mišljenje najviše poštuje (koji su, dakle, “najstručnija” stručna javnost, tj. najtipičniji stručnjaci).

Kad istraživana populacija ima jasna demografsko-socijalna obeležja, onda ćemo u uzorku poštovati i tu vrstu tipičnosti, tj. ispitivaćemo osobe koje su po ovim obeležjima tipične.

Može se formirati i podgrupa sa suprotnim obeležjima, čisto da bi se proverila “tipičnost” obeležja koje smo primenili.

U slučaju kad nam dubinski intervju služi kao predistraživanje, dakle, kad o istraživanoj pojavi nemamo nikakvih prethodnih saznanja, za tipičnošću tragamo u toku samog izbora.

Recimo da se od sagovornika s kojim je obavljen intervju zatraži da opiše još neka mišljenja koja postoje o predmetu istraživanja, a koja se razlikuju od njegovog i da nas on/a potom uputi na ljude koji tako misle. Don Retklif (Ratcliff, 2005) taj pristup u izboru uzorka naziva grudvom snega jer kad se jednom zakotrlja, onda se stalno uvećava.

Već je rečeno da se u okviru jednog istraživanja mogu ispitivati različite vrste populacija i da se to čak može činiti različitim upitnicima. To naravno znači i da se bira više uzoraka – za svaku populaciju poseban. U primeru koji ovde razmatramo to najpre mora biti (pod)uzorak stručne javnosti, a potom osnovni (pod)uzorak sastavljen od publike TV novela.

Uzorak se bira prema dva osnova: po obeležjima samog predmeta istraživanja i po demografsko-socijalnim obeležjima.

Osnovni uzorak mora da se tiče same publike, tj. glavne informacije o predmetu istraživanja moraju se dobiti od samih gledalaca.

Pođimo od primera da treba pomoću dubinskih intervjua istražiti motive i razloge gledanja TV novela.

Predmetni osnov za izbor ljudi u uzorak nameće da to budu osobe koje gledaju ovu vrstu programa. No istraživanja pokazuju da taj profil gledalaca ima jasna demografsko-socijalna obeležja i da se od ostalih tipova gledalaca izdvaja prema polu, bračnom statusu, starosti, stepenu obrazovanja i mestu življenja.

Među gledaocima je trostruko više žena nego muškaraca; najviše ih gledaju osobe u braku, starosti između 40 i 65 godina, nižeg i srednjeg obrazovanja, sa mestom življenja u u malim gradovima, u širim gradskim područjima i obodnim prigradsim naseljima oko velikih gradova.

Pretpostavimo da želimo da uradimo ukupno 50 dubinskih intervjua unutar pomenutih ciljnih grupa i da će zastupljenost pojedinih kategorija biti srazmerna njihovoj zastupoljenosti u matrici koju nam daju rezultati elektronskog merenja gledanosti ovih serija.

Uz sve to uzećemo i kontrolnu grupu muškaraca sa demografsko-socijalnim osobinama sličnim kao i ženski deo uzorka, da bismo ispitali razlike u “osetljivosti” vrednosnih sistema ovih grupa na ono što im nude TV novele.

Analiza ovog materijala počinje pažljivim i višestrukim iščitavanjem transkripata i pregledanjem snimljenog vizuelnog materijala ako postoji. Rezultat tog čitanja mora da bude uočavanje i izdvajanje karakterističnih shvatanja, pogleda, obrazaca mišljenja u odnosu na predmet istraživanja. To je jedan pogled odozgo.

Vratimo se primeru TV novela. Recimo da opšte poglede na ovaj televizijski program možemo da svedemo na nekoliko grupa: 1) Laka zabava, pitka, jednostavna priča koja ne traži veliki intelektualni napor i odlično služi da prođe vreme; 2) Veliki emotivni angažman: strasno stavljanje na stranu jednih junaka i protiv drugih; snažno poistovećivanje sa nekim likovima; željno iščekivanje nastavaka da bi se videlo šta će se dalje dešavati u njihovim životima; 3) Moralni pristup: borba dobra i zla, ljubavi i mržnje; 4) Samom sebi se čudim što to gledam; sve je tako pojednostavljeno i preterano i uveličano, od komarca prave magarca i zbog svega plaču i tuku se; ponekad mi se čini da gledam čudeći se dokle su spremni da idu s tim glupostima…

Kad smo izdvojili ovakve pristupe, onda u pisanoj analizi uz svaki od njih navodimo opširne citate kojima ih ilustrujemo.

U sledećem koraku, ako za to postoji osnov, pokušavamo da uočimo različite pristupe unutar svakog od ova četiri pogleda. Ispitujemo na čemu se razlike zasnivaju, opisujemo ih.

Potom se valja pozabaviti mešovitim tipovima, tj. pogledima koji uključuju dva ili više osnovnih pristupa, kao i onima koje nikako nije moguće svrstati u pomenute ključne obrasce mišljenja.

Analiza se na ovaj način može nastaviti i po drugim delovima predmeta istraživanja: koje se vrednosti najviše cene kod junaka ovih serija, a koje se preziru, koliko pojedine vrste događaja privlače interesovanje publike itd.

U drugoj fazi se pokušava istražiti da li postoje sličnosti i razlike među pojedinim tipovima ispitanika. Ako želimo da vidimo da li postoji tzv. “muški i ženski princip” u doživljavanju i usvajanju sistema vrednosti TV novela, onda ćemo pokušati da tražimo šta zajedničko u obrascu mišljenja 14-torice muškaraca i 36 žena i da to detaljno opišemo. U narednom koraku ćemo pokušati da tragamo za onim što je različito u logici i obrascu mišljenja ove dve grupe.

Temeljno izučavanje opširnih odgovora članova ove dve grupe će nam pokazati da li su međugrupne razlike dovoljno suštinske, odnosno konzistentne da bi se moglo govoriti o razlici u logici poimanja i obrascu mišljenja dva pola.

Lako je videti da se mi ovde bavimo sličnim postupcima kao i kod mernih istraživanja. Ali takođe je lako videti da se u ovom slučaju radi o suštinski različitim pristupima, čak filozofijama. U slučaju dubinskih intervjua i drugih kvalitativnih istraživanja mi težimo jednoj vrsti logičkog uopštavanja, zasnovanog na konkretnom predmetnom sadržaju (kvalitetu) sudova naših ispitanika.

U mernim istraživanjima mi najpre pristupamo binarnom ili višečlanom razvrstavanju, potom prebrojavanju registrovanih jedinica i na kraju brojčanom merenju unutargrupne i međugrupne sličnosti / različitosti. U tom raščlanjavanju ima mnogo uprošćavanja, svođenja mnoštva različitih pojmova ili sudova na isto, tj. nekad opravdanog a nekad neopravdanog pridavanja kvantitativne forme prikupljenim podacima.

No nije redak slučaj da se i u kvalitativnim istraživanjima primenjuju merni metodi. Njih je opravdano primenjivati ako se neke jedinice istraživane pojave (koje se naravno mogu svesti na jedno isto svojstvo) javljaju u velikom broju slučajeva, tako da se mogu izvoditi utemeljeni zaključci zasnovani na prebrojavanju, merenju korelacije itd.

Recimo, možemo celokupan materijal, sastavljen od kazivanja svih ispitanika, podvrgnuti tekstualnoj analizi tako što ćemo meriti: učestalost pojavljivanja pojedinih reči (npr. ljubav, mržnja, radost, tuga…); ispitati kontekste u kojima se javljaju; meriti razlike u pojavljivanju ovih reči među pojedinim grupama ispitanika (muškarci, žene, stariji, mlađi) itd. U ovom slučaju je, dakle, osnovna jedinica reč, svako njeno pojedinačno pojavljivanje se kodira jednim znakom i unosi u bazu podataka, tako da dobijamo materijal za primenu čistih kvantitativnih metoda. Na isti način bi se klasifikovali i kodirali pojedini oblici konteksta itd.

Danas je sve veći broj istraživača u društvenim naukama koji kombinuju dva pristupa – merni i opisni. Takvo opredeljenje može samo koristiti ovim naukama, naravno, ako se napravi dobra procena koji delovi stvarnosti se mogu bolje istraživati primenom jednih, a koji uz pomoć drugih metoda i gde je moguće kombinovati oba metodološka pristupa.

Berry, R.S.Y.: Collecting data by in-depth interviewing, Paper presented at the British Educational Research Association Annual Conference, University of Sussex at Brighton, September 2 - 5 1999

Gubrium, J.F. & Holstein, J.A. (2002). Handbook of interview research. Thousand Oaks, CA: Sage Publications.

Jones, R.A. (1985). The interview. In Research methods in the social and behavioral sciences (pp. 137-170). Sunderland, MA: Sinauer Associates, Inc.

Mason, J. (1996). Generating Qualitative Data: Interviewing. In Qualitative Researching (pp. 35-59). London: Sage Publications.

Rubin, H.J. & Rubin, I.S. (2004). Qualitative interviewing: The art of hearing data

Seidman, I.E. (1991). Interviewing as Qualitative Research: A Guide for Researchers in Education and Social Sciences. New York: Teachers College Press.

Weiss, R.S. (1994). Learning from Strangers: The Art and Method of Qualitative Interview Studies. New York: Free Press.

PROBLEM: Institut za društvena istraživanja sprovodi projekat pod nazivom «Odnos građana Srbije prema evropskim vrednostima». Urađen je temeljan istraživački nacrt i kao osnovni metod izabran je intervju licem u lice na uzorku od 1500 ispitanika koji reprezentuju punoletno stanovništvo Srbije. Istraživanje je dalo vrlo kvalitetan presek stavova građana Srbije prema Evropi i evro-atlantskim integracijama. Međutim, u podacima je uočena izvesna nedoslednost ispitanika: Na pitanje da li bi naša zemlja trebalo da pristupi EU, preko 70% odgovara potvrdno. Istovremeno, na pitanje da li bi trebalo izručiti Ratka Mladića, svega 36% odgovara potvrdno, dok 63% daje odrečan odgovor; u slučaju Radovana Karadžića taj odnos je 36 : 62%. To znači da najmanje 34% smatra i Srbija da treba da uđe u EU, ali i da ne treba da ispuni jedan od neizostavnih uslova za to.

Istraživači žele da dublje ispitaju tu protivrečnost i da bliže opišu stavove ljudi prema ovim dvama pitanjima. Odlučili su se za metod dubinskog intervjua.

Prvo, ova pitanja se ne mogu lako standardizovati (dati sa striktnim tekstom pitanja i ponuđenim odgovorima) jer se ne može pretpostaviti koliko su ljudi uopšte svesni protivrečnosti u svojim stavovima, a potom kakve razloge nalaze za to;

Drugo, intervjuer mora da odredi trenutak kad ispitanik zapadne u protivrečnost; mora tu protivrečnost jasno da formuliše i predoči je ispitaniku; to znači da ne može striktno da se drži strukturisanog upitnika; da mora da razume problematiku društvenih vrednosti i evro-atlantskih integracija; da bude odlično pripremljen/a.

ZAŠTO SE NISU ODLUČILI ZA METOD FOKUS GRUPA? Jer ih u ovoj fazi istraživanja zanima detaljniji opis i razumevanje stavova, a ne čvrstina tih opredeljenja i njihova «održivost» u borbi argumenata, tj. u diskusiji, kao ni stepen i smer eventualnih promena.

Zato će se odabrati ljudi koje možemo nazvati lokalnim vođama mnjenja, tj. oni koji...

Na svakom od ovih pitanja maksimalan broj poena je 4 (označava da osoba ima veoma mnogo uticajnih prijatelja, veoma često joj se obraćaju za pomoć i za savet, ima veoma dobre veze, visoko obrazovanje, prosečna primanja po članu domaćinstva iznad 300 EUR), a minimalan 1 (označava da osoba nema uticajnih prijatelja, da joj se veoma retko obraćaju za pomoć i za savet, da ima veoma slabe društvene veze, nisko obrazovanje, prosečna primanja po članu domaćinstva ispod 40 EUR).

Treba uraditi 50 ovakvih intervjua. Terensko istražianje je pokazalo da onih koji se mogu označiti kao lokalne vođe mnjenja, ima oko 20%. Ono takođe pokazuje da u populaciji postoji oko 34% onih koji daju protivrečne odgovore. To znači da treba uraditi oko 750 malih (prethodnih) intervjua da bi se došlo do 50 ispitanika koji ispunjavaju sve uslove za dubinski intervju.

Deo istaživanja koji služi za izbor uzorka od 50 ispitanika sprovodi se istim metodom kao i obično javno-mnjenjsko istraživanja: dakle, slučajnim izborom domaćinstava, a potom jednog člana unutar domaćinstvo s kojim će se obaviti razgovor. Sa onima koji ne sakupe više od 20 poena završava se intervju. Onima koji imaju od 20-24 poena postavlja se drugi blok pitanja, koja se odnose na stav prema ulasku u EU i izručenju optuženih za ratne zločine. Sa onima koji ispoljavaju doslednost u ovim stavovima se završava intervju, dok se sa onima koji imaju protivrečne stavove, sa ovog uvodnog intervjua (screening) prelazi na dubinski intervju.

NAPOMENA: Ovo je jedna vrsta izbora sagovornika za dubinski intervju. Druga, češća, je izbor članova uticajne javnosti koji su uglavnom poznati ili u najširoj ili unutar stručne javnosti. Taj uzorak je nameran jer se ljudi znaju po imenima.

POREĐENJE: OBIČAN I DUBINSKI INTERVJU: Upredni prikaz rezultata istraživanja iz običnog i dubinskog intervjua

* Stanovište po kome je važnije biti distanciran u odnosu na druge etničke grupe nego biti u bliskom kontaktu; u skladu sa tim je podozrevanje da drugi (druge države, etničke grupe, moćne međunarodne organizacije...) kao primarnu imaju nameru da dominiraju našom nacijom i da na tome rade

** U dubinskom intervjuu pitanja se retko postavljaju u obliku «da ili ne», «koliko», «šta je za vas najvažnije»; ako se i postavljaju u tom obliku, ona su više uvod za onaj tip pitanja koji je tipičan za dubinski intervju, a koji se postavlja u obliku «šta vi mislite», «kako biste opisali...», «od čega zavisi...», «zašto je to tako...». Smisao ovih pitanja, dakle, nije da se stavovi izlažu kao jednostavni, tipski odgovori, već da se daju i tumače onako kako ih neposredno poima osoba s kojom se sprovodi intervju

Analiza podataka do kojih se došlo običnim intervjuom se prevashodno temelji na kvantitativnim opisima predmeta istraživanja:

POREĐENJE: OBIČAN I DUBINSKI INTERVJU: Upredni prikaz rezultata istraživanja iz običnog i dubinskog intervjua

Fokus grupe su metod kvalitativnog istraživanja stavova, osećanja i ponašanja ljudi. Posebnost ovog metoda je u tome što se predmet istraživanja ispituje u dijaloškoj situaciji i u uslovima unutargrupne interakcije. On se naslanja na onu filozofsku i metodološku tradiciju u socijalnim naukama koja smatra da se društvene pojave mogu poimati prevasodno kao pojedinačni akti volje koji imaju svoj smisao, značenje, motiv, cilj. Po tom stanovištu društvene pojave se mogu prvenstveno razumevati, ali ne i objašnjavati na način prirodnih nauka, budući da one nisu objektivna datost, precizno merljiva, dostupna uopštavanju.

Ovaj metod se u lteraturi uglavnom pojavljuje u obliku nalaza koji su njegovom primenom dobijeni, a mnogo manje se razmatra kao predmet metodoloških razmatranja; s druge strane, i u metodološkim raspravama o fokus grupama se najčešće piše bez preteranog upuštanja u njihove prave domete. Konačno, malo je razmatranja ovog metoda iz komparativne perspektive, dakle, u poređenju sa njemu sličnim, kao što su dubinski intervju i posmatranje.

ISTORIJAT: Često se ne pravi dovoljna razlika između fokus grupa i grupnog intervjua, tako da, zanemarujući tu razliku, neki socilozi vide početak primene ovog metod još u Bogardusovim straživanjima iz 1926 (Morgan, 1996, Bogardus, 1926). Ipak, pravi razmah metoda grupnih diskusija nastaje sredinom 80-ih godina XX veka (Morgan, 1996, Knodel 1987), a već tokom devedesetih bilo je toliko iskustva u njegovoj primeni da nastaju posebne studije koje se bave samim metodom.

Danas fokus grupe imaju veoma široku primenu u socilogiji i pojedinim njenim disciplinama, kao što su politička sociologija, sociologija rada, sociologija društvenih pokreta, sociologija medicine, potom u političkim naukama, komunikologiji, kulturološkim i feminističkim studijama itd. Naročito je široko rasprostranjeno korišćenje fokus grupa u primenjenim istraživanjima, posebno u marketingu, istraživanjima potrošača, javnog mnjenja itd.

RAZLIKOVANJE OD SLIČNIH METODA: Najbliži metod fokus grupama s jedne strane je dubinski intervju; s druge strane njima je blisko posmatranje, imajući u vidu da je ponašanje, kao najčešći predmet posmatranja, čest predmet istraživanja i u fokus grupama.

DVA MOGUĆA OPŠTA CILJA FOKUS GRUPA: U društvenim istraživanjima fokus grupama se mogu ostvarivati dva osnovna cilja: 1) predistraživanje, tj. stvaranje uslova za neko drugo (obično kvantitativno) istraživanje; 2) slojevitiji opis i dublje razumevanje istraživane pojave, što bi trebalo da predstavlja korak dalje u odnosu na rutinska kvantitativna istraživanja.

Ad 1. Predistraživanje ima za cilj da se postavi i razradi nacrt za primenu nekog drugog istraživanja – recimo ispitivanja na velikim uzorcima. Fokus grupe će se koristiti u ovu svrhu kad istraživači imaju vrlo oskudne podatke o predmetu istraživanja i nisu u mogućnosti da načine potrebne klasifikacije pojmova, da definišu istraživani univerzum, modeliraju uzorak, razviju istraživačke alatke, kao npr. upitnik itd. To svakako nije tipičan način primene fokus grupa, ali je ova oblast njihove primene izuzetno značajna.

Recimo, ako je neko prvih godina primene interneta nameravao da obavi jedno veliko ispitivanje kojim bi bliže opisao taj fenomen – ko su korisnici ove mreže, kakve ciljeve žele da postignu, šta na njoj najčešće rade, kako to utiče na njihovo slobodne vreme i na celokupan način života, kakav je njihov socijalni i psihološki profil – on se morao naći u velikim nevoljama jer nije imao nikakve predstave o tome koji su ciljevi korišćenja interneta uopšte mogući, šta se sve na mreži može raditi, da li korišćenje mreže ima ikakve veze sa životnim stilovima ljudi, kako su ljudi počeli da se interesuju za internet i šta ih je tome privuklo itd. A svi ti podaci su nužni da bi se razvio upitnik za ispitivanje, da bi se stekla kakva-takva predstava o strukturi te novonastale populacije te da bi se na osnovu toga mogao modelirati uzorak. Uprošćeno rečeno, istraživač bez predistraživanja ne bi znao ni koga da pita ni šta da pita. Zato je cilj fokus grupa u ovoj fazi sticanje neophodnih znanja da bi se sprovelo jedno veće istraživanje.

2. Korišćenje fokus grupa u svrhu slojevitijeg opisa i razumevanja neke pojave je u stvari tipičan istraživački cilj koji se ovim metodom nastoji ostvariti.

Istraživanjem pojava i događaja koje se temelji na ispitivanju njihovih aktera mi možemo dati statistički opis tih pojava: šta ljudi misle o nečemu, koliko njih razmišlja na jedan način, a koliko na drugi, koliko su njihovi postupci povezani sa njihovim interesima i vrednosnim načelima, kako se to ispoljava itd. To su odgovori na pitanja šta se dešava, koliko često, u kojoj meri itd. Lako ćemo videti, najpre, da su to kvantitativni podaci i potom da se oni uglavnom oslanjanju na spoljne manifestacije i indikatore. Za nas, međutim, u velikoj meri ostaje tajna zašto se sve to baš tako dešava[48]; kako izgleda stvarno rezonovanje glavnog aktera – koji razlozi imaju najveću težinu, koji manju, a koji nemaju nikakav uticaj[49]; šta je osobeno u tom rezonovanju, ono što nije moguće uopštavati; šta je glavni uzrok što se nekim razlozima daje veći a nekima manji značaj (da li su to interesi, predrasude, religiozna ubeđenja...); kako je nastao način mišljenja koji smo opisali.

POSEBNI CILJEVI FOKUS GRUPA: Može se navesti nekoliko posebnih ciljeva, karakterističnih za metod fokus grupa:

– Da daju bliži i nijansiraniji opis stavova ljudi od onog koji dobijamo putem standardizovanog ispitivanja

– Da opišu ponašanje ljudi u različitim, naučno ili praktično zanimljivim situacijama

– Naročito plodno tle za primenu fokus grupa, ono što ih čini posebnim u odnosu na sve druge istraživačke tehnike jeste pitanje mogućnosti da se neki stav ili način mišljenja promeni[50]. Njihovom primenom može se ispitivati čvrstina stavova i uverenja:

Retko kad se neko istraživanje oslanja samo na fokus grupe, ali i tada i kad su one samo jedan od metoda koji se primenjuje, moraju se pre samog istraživanja obaviti pripreme.

Kao i u svim drugim istraživanjima, istraživački tim najpre treba da jasno opiše šta je to zbog čega se pokreće istraživanje. Problem može biti 1) naučne prirode – praznina u postojećem istraživačkom fondu i uopšte u naučnom znanju; 2) problem može biti i praktičan, npr. kako ljudi doživljavaju proizvode jednog proizvođača, a kako proizvode konkurencije, koliko su svesni značaja osiguranja vlastitog života i imovine, šta smatraju najvećim problemom u svojoj užoj zajednici... 3) konačno, moguća je i kombinacija i jednog i drugog. Ne može se postići potrebna jasnoća, doslednost u primeni metoda i kvalitet dobijenih nalaza ako se ne pođe od ove tačke, bez obzira da li se radi o naučnom ili praktičnom problemu.

Istraživački tim mora da se opredeli za neki od ciljeva koji je moguće dostići primenom ovog metoda (navedeni u prethodnom odeljku) jer od izbora cilja zavisi način primene ovog metoda.

U ovom delu nacrta se najpre daju operacionalne definicije predmeta koji se istražuje i njegovih pojedinih celina. Potom se tema o kojoj se organizuje rasprava bliže raščlanjava i razrađuje, razume se u zavisnosti od postavljenih ciljeva. Ovo služi kao osnov za kasniju izradu instrumenata istraživanja i za određivanje broja i sastava grupa.

Broj grupa i tip učesnika određuje se u zavisnosti od postavljenih ciljeva i svojstava predmeta koja su utvrđena tačkama 2 i 3. Pravila u komponovanju grupa biće izložena nešto kasnije.

5.1 Vodič za diskusiju sledi iz razrade predmeta istraživanja. On počinje sa predstavljanjem osobe koja rukovodi diskusijom, kao i istraživačke kuće koja je organizuje. Potom se ukratko izlažu ciljevi istraživanja, razume se, vodeći računa da se pri tom kaže samo ono što neće uticati na stavove učesnika u diskusiji.

U vodiču se potom svaka tačka predmeta istraživanja prevodi u odgovarajuća pitanja koja se postavljaju učesnicima i za svaku tačku se okvirno utvrđuje koliko dugo će se o njoj diskutovati.

Scenario se razrađuje ako se žele postići neki posebni efekti: neposredni doživljaj nečega, suočavanje sa drugom (nepoznatom) stranom stvari itd. Njime se tačno određuje šta se, osim pitanja za učesnike, uvodi u diskusiju (neko zbivanje, demonstracija, prikazivanje nekog slajda, filma, spota itd). To podrazumeva da se tačno utvrdi šta treba učiniti, kad treba učiniti, ko to čini, na koji način, uz pomoć kojih sredstava, s kojim ciljem, kako to osoba koja rukovodi diskusijom treba da predstavi i objasni učesnicima itd.

Planom se predviđaju potrebna materijalna i tehnička sredstva: kamere, ozvučenje, uređaji za prenos slike i glasa putem interneta ukoliko naručilac istraživanja želi da ga prati na daljinu, uozrci robe koja se proba u tačnim količinama i tipovima pakovanja (ukoliko je reč o primenjenom istraživanju), snimci koji se prikazuju učesnicima itd.

5.3 Upitnici koji se dele učesnicima ako je predviđen i takav oblik ispitivanja stavova;

Ukoliko kao cilj istraživanja izaberemo praćenje geneze stavova u njihovom suočavanju sa stavovima i argumentima drugih ljudi, sa novim činjenicama i informacijama, mi prvo treba da snimimo kakvi su ti stavovi bili na početku diskusije, ili pre predstavljanja novih informacija i činjenica koje želimo učesnicima da saopštimo. To se čini tako što učesnici popunjavaju kraće upitnike i na taj način iznose svoje prethodne stavove.

ORGNIZACIJA DISKUSIJE: Ovaj metod se sprovodi tako što se po unapred određenim kriterijumima odabere nekolicina ljudi (obično između osam i 12) koji se međusobno ne poznaju, a potom se sa njima organizuje rasprava o predmetu koji se istražuje. Raspravom rukovodi osoba koju je za to posebno odredio i obučio organizator istraživanja i koja se obično naziva moderator. Ova rasprava traje oko 90 minuta i učesnicima se daje simbolična nadoknada za vreme koje tu provedu, bilo u obliku malih poklona, ili u novčanom iznosu.

Poseban oblik fokus grupa su one koje se organizuju putem interneta[51]. One se ne odvijaju u stvarnom, već u virtuelnom prostoru. Učesnici su u svojim domovima, radnim prostorijama ili na drugim mestima, moderator i naručilac su takođe u svojim prostorijama, ali su svi istovremeno i «na istom mestu» – dakle, na mreži – i učestvuju u diskusiji o zadatoj temi. Budući da se svi međusobno vide i čuju, da ih moderator, kao i naručilac, takođe, sve vide i čuju, sve je kao i kod pravih fokus grupa, samo što učesnici nisu fizički u istoj prostoriji. Istraživačke firme koje organizuju ovakav oblik fokus grupa stalno oglašavaju ove svoje usluge i pozivaju sve zainteresovane da se prijave za učešće u ovakvim istraživanjima. Zainteresovani prilikom prijavljivanja popunjavaju upitnik, a potom ih, kad su potrebni učesnici njihovog socio-demografskog profila, ili njihovih vrednosnih orijentacija i navika, pozivaju da se uključe u neku grupnu diskusiju.

Fokus grupe su pogodne za čitavo obilje projektivnih tehnika i drugih oblika podsticanja učesnika. U tu svrhu koriste se razni postupci, od nedovršenih rečenica, dovršavanja započetih slika i crteža, sastavljanja priče o nekoj temi, personalizacije nekih nefizičkih pojava, kao što su robne marke, organizacije, institucije itd.

Fokus grupe dopuštaju i korišćenje raznih tehničkih alata za precizno merenje stavova i osećanja ljudi. Tipičan takav alat je tzv. analitičar opažanja. To je elektornski uređaj koji pred sobom imaju učesnici grupe u trenutku kad im se prikazuje neki televizijski spot, ili snimak nekog događaja, izjava političara itd. Svoj stav i osećanja prema onom što vide oni iskazuju tako što obrću dugme, recimo, na skali od -100 (što, recimo, može da znači da su zgađeni i ogorčeni onim što vide) do 100 (što znači da su oduševljeni). Konačan proizvod toga je što se precizno meri i po sekundama vidi koji elementi, recimo TV spota su odbojni, koji neutralni a koji veoma privlačni; da li postoji razlika u stepenu dopadanja među pojedinim kategorijama učesnika itd. Naravno, ono što se ocenjuje može biti različito određeno: nekad su to osećanja koja na posmatrače proizvodi ono što im se prikazuje, drugi put ocena shvatljivosti i razumljivosti informacija koje im se nude, treći put dopadljivost fizičkog izgleda nekih osoba itd.

SASTAV FOKUS GRUPA: Učesnici u raspravama se biraju po dva osnovna kriterijuma:

1) Socio-demografski: pol, starost, obrazovanje, selo / grad, etnička ili verska pripadnost itd. Ovi kriterijumi se primenjuju kad se polazi od pretpostavke, ili kad su prethodna kvantitativna istraživanja pokazala da socijalna i demografska svojstva imaju veze sa onim što je predmet istraživanja – npr. određeni stavovi ili ponašanje.

2) Tematski: učesnici se razvrstavaju po tipu odnosa prema samoj temi koja se u fokus grupama istražuje – npr. čvrste, umerene, meke pristalice i protivnici neke ideje, oni koji redovno, često, povremeno, retko upražnjavaju neke aktivnosti itd.

Fokus grupe možemo klasifikovati prema: 1) načinu njihovog vođenja; 2) načinu organizovanja;

1. Klasične fokus grupe u kojma se za istim stolom nađe 8-12 ljudi koji se međusobno ne poznaju i koji diskutuju o nekoj temi, uz pomoć jedne osobe kvalifikovane za vođenje takvih diskusija (moderatora)

2. Diskusije o suprotstavljenim gledištima; ovakve grupe imaju bar dva voditelja koji zastupaju suprotna stanovišta o temi koja je predmet rasprave. Učesnici su onda stavljeni u situaciju da ocenjuju argumente za i protiv ovih stavova i da se o njima izjašnjavaju. Naravno, moguće je da se u igri nađe i više od dva suprotna stava, što znači da bude i više voditelja, ali to je veoma retko.

3. Fokus grupe u kojima diskusiju vodi i usmerava jedan od učesnika. Ovakvim grupama se pribegava 1) kad se želi smanjiti distanca između nekog ko je tu «zvaničnik» (profesionalni istraživač) i ostalih, «običnih» učesnika; 2) kad želimo da postignemo što veću spontanost u raspravi. Kad raspravu vode sami učesnici, onda je zadata samo tema, a sve ostalo je na njima samima, počev od izbora pitanja o kojima će se u okviru te teme raspravljati, njihovog redosleda, vremena koje će posvetiti svakom od njih, pa do onoga što će o njima reći.

U ovom slučaju radi se o dvema grupama: jedna je klasična, organizuje je i vodi jedan moderator, diskusija se odvija prema vodiču i scenariju koji je zamislio organizator istraživanja; druga grupa prati tok diskusije na prvoj i diskutuje o onome što je rečeno u prvoj grupi. Najčešće se dve grupe odvijaju istovremeno, s tim što ona druga grupa iz posebne prostorije i putem jednosmernog ogledala prati šta se dešava u prvoj. Moguće je i da se diskusija na prvoj grupi naknadno projektuje na platnu i da se projekcija prema potrebi zaustavlja (da bi učesnici izneli sve što imaju da kažu o onome što su videli) i da se potom nastavlja. To je u izvesnom smislu multipliciran učinak grupne interakcije jer je za drugu grupu obezbeđen dvostruki stimulans: s jedne strane sama unutargrupna dešavanja, a s druge strane takva dešavanja koja se odvijaju u prvoj grupi. U ovom slučaju je takođe važno da učesnici zauzimaju distancu prema onome što se javlja i dešava u osnovnoj grupi i što bi se možda dešavalo i u njihovoj, ali tada mnogi učesnici iz razloga fizičke prisutnosti diskutanata i konformizma koji ona proizvodi ne bi izneli svoje izvorno stanovište. U situaciji kad nema fizičke prisutnosti oni slobodnije iznose svoja mišljenja.

Štaviše, neke ljude fizička odeljenost stimuliše da iznose suprotna mišljenja. Često se među učesnicima grupa uspostavlja spontana solidarnost, čije drugo lice je želja da se suprotstave nekoj drugoj grupi. U tom slučaju oni radije tragaju za razlozima neslaganja nego slaganja.

1. Obične fokus grupe u kojima se učesnici nalaze na istom mestu u isto vreme i učestvuju u raspravi licem u lice.

2. Fokus grupe u kojima su učesnici na različitim mestima i u različitim lokalnim vremenima, a diskusija se uspostavlja u formi tzv. telefonskih konferencija. Prednost ovih grupa je što mogu da obezbede praktično neograničenu prostornu pokrivenost i da prate regionalne razlike u načinu rezonovanja o nekom pitanju. S druge strane, tu je stepen otvorenosti nešto veći jer ne postoji kontakt licem u lice, tj. fizičko prisustvo sagovornika. Ljudi su ponekad spremniji da se oštrije suprotstave anonimnom sagovorniku nego onom ko je fizički prisutan u toku rasprave. Ali naravno, upravo to što se uzima kao njihova prednost može biti i nedostatak: ako želimo da ispitamo sudbinu nekog stava u grupnoj interakciji, onda je poželjnije da to bude prirodna interakcija, tj. licem u lice, a ne na distanci.

3. «On line» fokus grupe: reč je o već pominjanim grupnim diskusijama koje se odvijaju uz pomoć globalne mreže (interneta) kojim se bar virtuelno obezbeđuje istovremenost i vizuelna prisutnost, budući da svako vidi sve ostale učesnike, iako oni nisu fizički prisutni u njegovoj prostoriji. Njihova prednost je što su mnogo jeftinije i što u odnosu na telefonski oblik komunikacije smanjuju distancu među učesnicima. Ipak, ostaje činjenica da je svaki učesnik svestan da razgovara s nekim ko je daleko od njega i da to može uticati na njegove stavove u samoj diskusiji.

FOKUS GRUPE NISU SAMO DISKUSIJA: Meod fokus grupa često ima izvesne odlike eksperimenta. To je slučaj kad se, kako je već opisano, učesnicima rasprave prikazuju televizijski spotovi, isečci iz nekih televizijskih ili radijskih emisija, napisi iz štampe, fotografije i sl. i traži da oni govore svoje utiske i mišljenja o pomenutom materijalu. Na ovaj način se veštački stvaraju uslovi u kojima publika prima neki medijski sadržaj i ispituju se načini na koji ona reaguje na te sadržaje. Takođe, učesnicima u grupi se mogu namerno predočiti argumenti za i protiv nekog stava, nekad kombinovani sa različitim oblicima komunikativne strategije: provokativan način predstavljanja tih argumenata, afektivan nastup, ili pak staložen, miran nastup oslonjen na racionalnu argumentaciju. Konačno, učesnicima se mogu podeliti uzorci neke robe i zatražiti da je (is)probaju. Tu se takođe radi o simuliranju jedne stvarne situacije (probanje ili upotreba nekog proizvoda), te se i to može smatrati vrstom eksperimenta.

U fokus grupama se ne prati samo ono što je rečima iskazano. Neverbalni govor nije ništa manje značajan od verbalnog, a ponekad je i značajniji. Ako se na primer vodi rasprava o kvalitetu nekog žestokog pića, onda se obično učesnicima daje da probaju razne uzorke tog pića. Svako zna da pritom izraz lica (namršten, ravnodušan, prijatno začuđen, oduševljen...), kao i govor tela (da li se onaj koji proba pri tom strese, zastane, ili na njemu nisu vidljive nikakve reakcije) kazuje više od samih reči. Ako se pak vodi rasprava o nekim aktuelnim pitanjima (političke teme, sport, moralna pitanja), onda gestikulacija, boja i visina glasa, izrazi lica (zajapurenost, namrštenost, smeh...) mogu mnogo bolje da ilustruju prirodu i čvrstinu nekog uverenja nego reči.

Stoga se rasprava na fokus grupama često prati iz neke druge prostorije. U tu svrhu se koriste ogledala koja su s druge strane providna i naručilac istraživanja kao i istraživački tim mogu da prate raspravu. Tok rasprave se skoro uvek snima i upravo iz ovih razloga se pravi i video zapis, da bi se pomenute reakcije mogle pažljivije i detaljnije analizirati.

Naravno, praćenje rasprave bez znanja učesnika otvara niz moralnih dilema. Kad je u pitanju snimanje kamerom, ona je obično vidljiva i učesnici su toga svesni, tako da svako može da odustane ako smatra da mu to narušava privatnost. Posmatranje iz druge prostorije je već nešto drugo. Stvar sa moralnog stanovišta donekle olakšava činjenica da se ovakve rasprave verovatno nikad ne organizuju s namerom da se vidi šta će reći i kako će se ponašati baš ta i ta osoba, a svakako ne s ciljem da se o nekome pribave kompromitujući podaci, ili da se nepoželjnim osobama izloži njegova privatnost. Takođe, među temama o kojima se raspravlja na grupama ogromnu većinu čine one koje ni na koji način ne zadiru u intimnost (dopadljivost neke poruke, spota, robe itd). S druge strane, samo prihvatanje da se učestvuje u raspravi pred deset nepoznatih ljudi je u značajnoj meri pristanak da se sa svojih stavova skine oznaka «poverljivo». Ipak, moralne dileme za istraživača sasvim nestaju jedino ako pre početka rada učesnicima najavi da se rasprava snima i prati, tako da oni sami odluče da li će raditi pod tim uslovima ili ne.

Najveća prednost fokus grupa je njihova dijaloška i akciona dinamika koju ne može da obezbedi nijedan drugi metod, osim posmatranja.

Uz to, fokus grupe omogućavaju istraživaču da kontroliše situaciju i da smišljenim uvođenjem i isključivanjem pojedinih stimulanasa ispituje njihov učinak. Sa tog stanovišta fokus grupe su u izvesnom smislu u prednosti i nad posmatranjem jer kod ovog drugog metoda istraživač ne sme da utiče na prirodni tok događaja, iako bi ponekad za ciljeve istraživanja moglo biti dragoceno da se stvari počnu odvijati na drugačiji način nego što se odvijaju.

Najozbiljniji nedostatak fokus grupa je što se slika o stavovima i ponašanju nekih psiholoških tipova ličnosti ne može smatrati sasvim verodostojnom. Osobe sklone konformizmu, stidljivi ljudi, ili oni koji sebe smatraju inferiornim u odnosu na ostale, radije će prećutati ono što zaista misle ili odglumiti saglasnost sa dominantnim učesnicima rasprave. To može u izvesnoj meri da zakrivi sliku o predmetu istraživanja. No, ako je moderator vešt, on će sprečiti dominaciju «jačih» i ohrabriti učešće slabijih, ili će bar u analizi prepoznati neiskreno ponašanje, što može da obogati istraživačke nalaze i time da pomenute nedostatke pretvori u prednosti.

Mnogi ljudi se ustežu da o osetljivim pitanjima govore pred osobama koje prvi put vide i to svakako može uticati na rezultate istraživanja. No istraživači moraju biti svesni tog nedostatka i za osetljive teme odabrati druge metode.

Neki pisci kao slabost ističu efekat polarizacije stavova, tj. sklonost učesnika da se tokom diskusije podele na dva ili nekoliko manje-više radiklanih gledišta. To se, međutim, nipošto ne može smatrati nedostatkom, već, naprotiv, jednom od ključnih prednosti fokus grupe. Npr, ako su upitnikom podeljenim na početku snimljeni stavovi učesnika, a pokaže se da se oni tokom diskusije radikalizuju, onda je to upravo najdragoceniji doprinos celovitom saznavanju stavova i ponašanja ljudi: time se opisuje i meri stepen njihove podložnosti promenama, smer promena, argumenti i okolnosti pod kojima do promena dolazi. S druge strane, to može da znači i da učesnici nisu bili iskreni u prvobitnom iskazivanju svojih stavova, da su možda želeli da se prikažu trezvenijim, umerenijim, ali da ih je tok diskusije upravo izveo na čistac i povukao da ipak ogole svoje stvarno stanovište. Na istraživačima je da ocene stvarne razloge ovakvih promena.

Ključna ograničenja odnose se na domet istraživačkih nalaza stečenih ovim metodom. To su ograničenja:

Jasno je da nijedan metod ne može voditi potpunom saznavanju neke pojave. Ako je istraživač svestan mogućnosti i ograničenja svakog metoda, on će napraviti takav istraživački nacrt i takav izbor metoda kojim će najcelovitije istražiti, opisati i razumeti istraživane pojave.

PROBLEM: Socilozima masovnih komunikacija nije jasan vrednosni profil savremene medijske publike u društvu koje je poput našeg izloženo dramatičnim društvenim promenama i s prilično izraženom anomijom. Iz ispitivanja stavova putem intervjua licem u lice došlo se do podataka koliko ljudi u Srbiji čita pojedine novine; kako ih uopšteno ocenjuju; koliko im veruju; koje teme u njima najradije čitaju itd.

Istraživače pored toga zanima: kako medijska publika bira medijski sadržaj na neposrednom opažajnom nivou (forma medijskog sadržaja – izgled, oblik, format…); kako se odlučuje koji sadržaj će izabrati; kako reaguje na pojedine vrste tekstualnog i grafičkog sadržaja

Odlučili su se za metod diskusije u fokus grupama sastavljenim od čitalaca dnevnih novina.

Iz ispitivanja stavova putem intervjua licem u lice došlo se do zaključka da su pol, obrazovanje, starost i mesto življenja najtešnje povezani sa izborom novina, kao i sadržaja koji se u njima čita odnosno gleda.

Sa stanovišta ciljeva istraživanja takođe je važno razlikovati čitaoce po vernosti određenim novinama.

Imajući sve to u vidu, grupe se komponuju po dva merila: vernost pojedinim novinama i socio-demografska obeležja (pol, obrazovanje, starost, mesto življenja)

2) MEŠOVITE – one koji uglavnom imaju u vidu jednu ili dve novine, ali odluku ipak donose na trafici,

3) PROBIRLJIVE – one koji odluku donose na trafici, bez nekog prethodnog stava

Ukrštanjem ovih kriterijuma formira se 12 grupa. Maksimalan broj kombinacija je 36, ali se zbog ekonomičnosti ne ide na izdvajanje svih mogućih kombinacija. Svaki modalitet varijbli koje imaju po dve kategorije (pol, obrazovanje, tip naselja) zastupljen je u šest slučajeva, a modaliteti varijabli sa tri kategorije (starost, tip čitalaca) zastupljeni su po četiri puta. To je dovoljna zastupljenost da se može ispitati značaj svake varijable. Ukoliko se pokaže da su neke varijable značajno povezane, tako da je potrebno izdvojiti neku još užu grupu, onda će se uraditi potreban broj dodatnih grupa.

Posebna pažnja posvećuje se GENEZI stavova: Pitanja obeležena crvenim slovima služe da se prati da li je tokom diskusije neko promenio svoj stav. U analizi se odgovara na pitanja: KOLIKO LJUDI je promenilo stav? KO (prema socio-demografskom i čitalačkom profilu) je promenio stav? U KOJOJ MERI je promenjen prvobitni stav? KOJI ARGUMENTI su bili presudni da se stav promeni?

Posmatranje je kvalitativni metod istraživanja ponašanja, događaja i procesa, putem koga se predmet istraživanja sistematski i precizno prati i opisuje. Osnovni ciljevi i karakteristike posmatranja su:

Ovaj metod je nezamenljiv kad su u pitanju procesi, ponašanja, događaji koji se mogu odvijati i pratiti jedino u autentičnim, «prirodnim» uslovima, tj. koje nije moguće veštački izazvati ni simulirati. U takve pojave spadaju, recimo: način života plemenskih zajednica, određeni religiozni i drugi obredi i rituali, ponašanje marginalnih grupa, veliki politički događaji, proces rada u različitim uslovima, običan, svakodnevni život ljudi, reagovanje na neke događaje itd.

Posmatranje je kvalitativan metod prevashodno zato što se usredsređuje na opis pojave i njeno razumevanje, a manje na količinska merenja i statističke testove povezanosti pojedinih varijabli. Međutim, posmatranje je kvalitativan metod čak i kad u njemu prevagu odnose kvantitativne istraživačke tehnike, tj. kad se, neposredno u toku samog posmatranja, ili kasnije prilikom obrade, klasifikuje materijal, kodira i obrađuje korišćenjem neke od statističkih metoda. Ono je i tada kvalitativno zato što svoj predmet neposredno opaža i to kao celovitu pojavu u njenom prirodnom toku i izvornom obliku. Drugim rečima, istraživanje pojave se ne odvija po unapred postavljenim hipotezama i precizno izvedenim konstruktima o odnosu pojedinih činilaca pojave, niti u njenom saznavanju posreduje armija anketara, kontrolora, ljudi zaduženih za unos, čišćenje, logičku kontrolu i obradu podataka. Kod posmatranja istraživač registruje i beleži ono što se odvija pred njegovim očima i što je po pravilu mnogo opširnije i raznovrsnije od onih aspekata pojave koje mi možemo kvantitivno istražiti[52].

Ovaj metod je nastao u etnologiji, ali se kasnije proširio na sociologiju i danas se koristi i u politikologiji, lingvistici i mnogim drugim naukama.

Za razliku od fokus grupa i dubinskih intervjua, posmatranje se primenjuje više od jednog veka. Smatra se da ga je prvi primenio istraživač Smitsonijanvog odeljenja za etnologiju, Frenk Kušing (Frank H. Cushing), koji je, počev od 1879. proveo blizu pet godina među pripadnicima plemena Zuni Pueblo. Desetak godina kasnije Beatris Veb (Beatrice P. Webb) je počela da sprovodi posmatranje života u sirotinjskim kvartovima velikih gradova. Danas je to veoma rasprostranjen metod istraživanja u društvenim naukama na anglosaksonskom prostoru, dok je u kontinentalnoj Evropi i naročito u nekadašnjim komunističkim zemljama mnogo manje zastupljen.

Generalno gledano, istraživači se odlučuju za posmatranje onda kada je jasno da bi primenom kvantitativnih tehnika (npr. ispitivanja) učesnici sami o sebi davali zakrivljene informacije, ili da ne bi bili u stanju da daju dovoljno informacija (zato što su suviše uronjeni u vlastitu svakodnevicu, ne poseduju odgovarajući kategorijalni aparat da bi odgovorili zahtevima istraživanja itd).

1) Posmatranje se odvija u prirodnim uslovima, tj. tamo gde se događaji, procesi, ponašanja i inače odvijaju, nezavisno od toga da li su predmet posmatranja ili ne. Fokus grupe, u meri u kojoj se bave ponašanjem, uglavnom to čine na način eksperimenta, tj. veštački izazivajući određene uslove i podsticaje i potom prateći i mereći ono što sledi.

2) U posmatranju naglasak je na samom događaju, ili procesu, ili ponašanju, na njegovoj logici, dinamici, pravilnosti. Ukoliko se istražuju stavovi i osećanja, to se u velikoj meri čini preko neverbalnih oblika njihovog ispoljavanja; kod fokus grupa naglasak je na govornoj komunikaciji među ljudima i na stavovima i osećanjima koje oni tom prilikom izražavaju.

3) Uloga istraživača: On je mnogo aktivniji u fokus grupama i sve vreme (nastoji da) čitav proces drži pod kontrolom, trudeći se da izazove samo one oblike ponašanja koji su predmet istraživanja. U posmatranju istraživač nipošto ne sme da utiče na tok događaja. Njegovo učešće u posmatranim procesima je motivisano prevashodno namerom da bude što bliži prirodnim izvorima podataka, tj. da spreči distancu i promene u ponašanju do kojih bi sigurno došlo ukoliko bi on bio upadljivo različit od izvornih učesnika, neko ko se šunja pored njih i beleži svaki njihov pokret.

2.2 Razlika u odnosu na sistematska merenja: Šta razlikuje posmatranje od različitih panela, recimo od potoršačkog, ili od elektronskog merenja gledanosti TV? Sličnost je svakako u tome da i jedan i drugi metod istražuju ponašanje ljudi. Razlika je u tome što je u prvom slučaju reč o čisto kvantitativnim istraživanjima: ona, dakle, pojavu mere i opisuju je u količinama, proporcijama, u izmerenim stepenima povezanosti pojedinih obeležja, uočenim pravilnostima u njenom postojanju u vremenu i prostoru[53].

Posmatranje stavlja akcenat na kvalitativni opis. Ono mnogo detaljnije i živopisnije slika jednu vrstu ponašanja, događanja, zbivanja, ali njime istraživači istovremeno nastoje i da sve to razumeju, na način na koji to čini kvalitativna metodologija.

Kao čisto kvantitativni metodi istraživanja pomenuti paneli akcenat stavljaju na spoljne i manje-više objektivne indikatore ponašanja, kao npr. broj i vrsta pakovanja kupljenih proizvoda, cena po kojoj su kupljeni, na kom tipu prodajnog mesta i u koje vreme su kupljeni itd. Oni se ne upuštaju u motivaciju i način na koji je doneta odluka o kupovini baš tog proizvoda (da li po ranijoj navici, na osnovu reklame, na preporuku prijatelja, po izboru bračnog partnera, u kombinaciji svih prethodnih uticaja, ili prosto slučajno), kako je tekao proces donošenja odluke, šta je u njemu bilo presudno, kakvo je mišljenje kupca i korisnika o pojedinim svojstvima kupljene robe i na koji način je to povezano sa odlukom o kupovini itd. U slučaju merenja gledanosti panel je još ogoljeniji: on registruje samo frekvencije na kojima je uključen prijemnik u stanu gledaoca, ali se ne upušta u stotine prethodnih iskustava, vrednosnih načela, predrasuda i utisaka, kao i smisla i značenja koji se tim utiscima pridaju – a sve to prethodi zaustavljanju daljinskog upravljača baš na jednom kanalu i ostajanju na njemu. Posmatranje se usredsređuje upravo na te elemente ponašanja ljudi.

Prednost posmatranja je u činjenici da ono registruje i opisuje neposredno iskustvo. Kod ispitivanja stavova mi smo uvek u prilici da ispitujemo posredovano iskustvo, bilo da a) neposredni učesnici nekog događaja naknadno opisuju i tumače taj događaj, ili b) da od ljudi tražimo da zamisle određene okolnosti i da projektuju svoje moguće ponašanje u tim okolnostima.

Nema sumnje da se stvarno ponašanje često razlikuje od projektovanog, kao i od naknadnih opisivanja i tumačenja. Ponekad te razlike mogu da budu dramatično velike. Ponašanje ljudi se može naročito razlikovati od njihovih moralnih načela i razumnog rasuđivanja onda kad se nađu u grupi.[54]

Posmatranje možemo klasifikovati 1) prema predmetu, 2) prema ulozi istraživača u njemu i 3) prema cilju.

Pojedine vrste posmatranja se suštinski razlikuju u zavisnosti od toga šta je njegov predmet. Ta razlika je u stepenu preciznosti istraživačkog nacrta i standardizacije istraživačkih instrumenata, dužini trajanja, stepenu usredsređenosti istraživača itd. Ako uzmemo u obzir taj kriterijum, onda posmatranje možemo prema predmetu podeliti na:

Događaj i učestvovanje: Ovaj metod se u engleskom zove posmatranje učesnika (participant observation) a njegov nastanak i najekstenzivnija primena se vezuju upravo za SAD. Ta okolnost je učinila da se naučni diskurs i literatura o ovom metodu po pravilu usredsređuju na učesnike nečega što se u društvu zbiva. No posmatranje se ne može ograničiti samo na učesnike.

Događaj je jedan zaokružen skup dešavanja koji ima svoj početak, tok i završetak, odnosno ishod. On je, dakle, vremenski ograničen, često kratkotrajan. Događaj, takođe, ne mora da ima svoje učesnike, bar ne aktivne. Npr. ako bi nas zanimalo kako se jedna zajednica ponaša u vreme pomračenja sunca, onda mi tu ne možemo govoriti o učesnicima ovog događaja. Šta se dešava kad izbije rat, kad nacionalna selekcija izgubi ili pobedi na svetskom prvenstvu, kad neko umre ili se rodi. Ovde predmet posmatranja ne mogu biti sami učesnici događaja, već ljudi kojih se to na različite načine tiče.

S druge strane, i kad ima učesnike i kad su oni predmet posmatranja, događaj ima svoju strukturu i logiku koje nadilaze nivo ponašanja njegovih učesnika i koje takođe moraju biti predmet posmatranja i proučavanja: koji su uzroci tog događaja, koji povodi, kad počinje, kad se završava, kako je povezan sa drugim događajima iz prošlosti i sa onima koji se dešavaju u vreme kad i on, a kako sa onima koji slede posle njegovog završetka itd. Na primer, navijači su svakako učesnici navijanja, ali je ono često uslovljeno mnogim drugim činiocima koji su van uticaja samih navijača: opšta situacija u društvu, važniji društveni i sportski događaji koji mu prethode, odnosi u sportskim savezima, stanje u sudijskoj organizaciji, ponašanje igrača i sudija, ponašanje policije pre, u toku i posle utakmice itd.

Posmatranje događaja se upravo zbog njihove jasne vremenske, prostorne i populacijske izdvojenosti značajno razlikuje od drugih vrsta posmatranja. Događaji su uvek jednokratni, čak i kad su tipski i kad se s vremena na vreme ponavljaju (npr. navijanje, stranački miting, televizijska emisija itd.) To znači:

Proces je složen skup dešavanja koja imaju jedan zajednički razvojni pravac; u toku tog razvoja subjekti (pojedinačni ili kolektivni), razni artefakti ili sama dešavanja sve više poprimaju jedno ili više zajedničkih svojstava. Procesi su po pravilu dugotrajni i njihovo vreme se meri godinama, nekad i decenijama i vekovima. Procesi koji se mogu istraživati i posmatranjem su, recimo, porast etno-nacionalizma u nekoj zajednici, odrastanje i odgajanje dece, urbanizacija, prihvatanje interneta kao medija i načina života, globalizacija itd.

Istraživač tu mora da podnese mnogo veću žrtvu: da provede mnogo duže vreme na terenu, odnosno u društvenoj sredini u kojoj se posmatrani proces odvija[55]; da bude pripremljen i kao empiričar (posmatrač), ali i sa teorijskog stanovišta: da načelno dobro razume proces koji posmatra, da ga može jasno definisati i imati predstavu šta jeste, a šta nije posmatrani proces, da te odluke može neprestano donositi na terenu, kad odlučuje na šta će usredsrediti svoju pažnju

Predmet posmatranja se neprekidno (re)definiše u skladu sa novostečenim saznanjima o posmatranom procesu. Tako istraživač na licu mesta odlučuje koje događaje (rituale, kupvine / prodaje, procesije, proslave, dolazak i odlazak stranaca u posmatranu sredinu itd), koja ponašanja, koje predmete (artefakte) će pratiti i o njima sačinjavati beleške.

Instrumenti se pre početka razvijaju samo uopšteno, ali se razrađuju i podešavaju u toku samog posmatranja. Najčešće korišćen metod prikupljanja podataka je u stvari dnevnik koji istraživač vodi i u koji upisuje svoje dnevne opservacije i utiske. Vrlo je važno da se dnevnik popunjava svake večeri (ako je potrebno i češće) kako neka sećanja ne bi izbledela. Takođe je bitno da bude iscrpan, tj. da beleži sve što je opaženo. Sam istraživački postupak se, slično kvantitaivnim istraživanjima, finalizuje kasnije, čitanjem dnevnika i drugih beležaka i sintezom tog mnoštva pojedinačnih činjenica.

Pojava je jedan od najopštijih pojmova u društvenoj nauci i zato ju je teško definisati. Za potrebe ovog rada pod pojavom ćemo podrazumevati sve ono što se dešava ili postoji na određenom fizičkom ili socijalnom prostoru i u određenom vremenu. Pojava je, recimo, život u siromašnim kvartovima, ali pojava je i samo društvo, odnosi unutar neke zajednice, kolektivni strahovi, neki sistem vrednosti, politički život itd. U navedenim primerima vidimo neke pojave koje su manje-više statične (recimo društvo kao struktura, sistem vrednosti) i one koje su dinamične (odnosi u nekoj zajednici, politički život). Dinamičnim pojavama se mogu smatrati i sami procesi, ali se oni od ovih pojava koje smo naveli razlikuju upravo po onoj specifičnoj odredbi koju smo naveli: za činioce navedenih pojava ne može da se kaže da sve više poprimaju neka svojstva jer oni mogu da u potpunosti zadrže svoja postojeća svojstva, da ih gube, čak i da ih zadobijaju, ali bez pravilnosti u tome. Politički život, recimo, u nekom periodu može poprimiti konfliktna obeležja, ali to ubrzo može nestati i on može da uđe u razdoblje zatišja i skladnog odnosa njegovih činilaca itd.

Pojave slične gore navedenima se po pravilu posmatraju najduže i pristup njihovom istraživanju je pretežno opisan a ređe kvantitativan.

Kad je u pitanju uloga posmatrača, onda se obično razlikuju četiri moguće uloge (Gold, 1958):

Često kod posmatranja postoji problem ulaska u neku zajednicu. To se naročito odnosi na zatvorene zajednice gde spoljna obeležja posmatrača predstavljaju jasan znak razlikovanja u odnosu na sredinu u kojoj se istražuje i često stvaraju distancu između posmatrača i posmatranih. Ta obeležja mogu da budu boja kože, uzrast, jezik (nekad i samo dijalekat, akcenat) kojim govori, način oblačenja, kretanja, opšti fizički izgled (recimo, ako se posmatraju marginalne grupe poput klošara ili alkoholičara, posmatrač koji dolazi iz univerzitetske sredine će sigurno uočljivo odudarati od posmatranog okruženja i ako je iste boje kože i ako govori isti jezik i dijalekat).

Do angažovanja učesnika, dakle, dolazi u onim sredinama i onim posmatranim pojavama u kojima bi prisustvo stranca značajno remetilo uobičajeni tok stvari. Razume se da angažovani član grupe krije svoju ulogu posmatrača[56].

Prednost ove uloge je upravo ta što ona neutrališe onu distancu između posmatrača i učesnika koja ponekad može da zakrivi nalaze istraživanja.

Mana je mogući nedostatak objektivnosti kod takvog posmatrača. Isto ono što se dobija izbegavanjem prisustva stranaca u grupi, može da se izgubi angažovanjem člana grupe: to je sada odsustvo distance prema posmatranim događajima, procesima i pojavama, a ona je nekad nužna da bi se sagledala i ona strana stvari koje učesnici nisu ni svesni, ili je zanemaruju, smatraju očevidnom itd.

Ovaj nedostatak se svakako može ublažiti kvalitetnom obukom angažovanog člana grupe.

3.2.2 Učesnik kao posmatrač: u ovom slučaju se takođe angažuje član grupe za potrebe istraživanja, ali članovi grupe znaju za njegovu ulogu pomatrača. Takođe treba dodati da se ova uloga razlikuje od prethodne i po tome što se sada član grupe (praktično učesnik ponašanja) više stara o posmatranju nego o učestvovanju u posmatranim dešavanjima i događajima.

Naravno, ovde je učesnik posmatrač često opterećen svojim učestvovanjem i ne može da se potpuno posveti posmatračkom radu, naročito ne hvatanju beleški u toku samih događaja koje posmatra. Beleženje po završetku može da ima niz nedostataka jer se neke stvari mogu zaboraviti, naročito ako se ima u vidu da je ovde uglavnom reč o amaterima u istraživačkim poslovima.

Ovde posmatranje obavlja profesionalni istraživač, ali je on istovremeno i učesnik raznih zbivanja u posmatranoj zajednici, naravno i sa znanjem njenih članova.

Prednost ove uloge je što se u posmatranje uključuje profesionalni istraživač koji ima potpuno jasnu predstavu o cilju istraživanja, kao i o onome što najviše odgovara tom cilju. To je naročito važno jer je istraživanje proces u kome se samo mali deo poslova može predvideti te se stoga mnoge odluke donose u toku samog procesa posmatranja.

Nedostatak je svakako izvesna distanca članova grupe prema nekome ko dolazi spolja.

3.2.4 Čist posmatrač: ovde je reč o ulozi u kojoj je istraživač samo spoljni posmatrač. On je skriven od grupe, ili i ako je vidljiv, grupa nije svesna da je on posmatra.

Jasno je da je prednost ovakve uloge u tome što prirodnost ponašanja članova grupe nije ničim narušena ili ometena te se stoga svi priklupljeni podaci mogu smatrati autentičnim.

S druge strane, problem je što se u ovoj situaciji u manjoj meri ostvaruje onaj pogled iznutra koji često može da da neke zanimljive uvide. Narvano, postoje i moralni problemi, ali oni su u principu rešivi u okviru napomena koje su na tu temu već date.

Treća podela posmatranja može da se sačini na osnovu njegovog cilja: da li ono stremi detaljnom verbalnom opisu izvornog događaja / procesa / pojave, ili se pri tom služi izvesnim merenjima te stoga pribegava razvijanju standardizovanih instrumenata i to kasnije koristi u analizi samog predmeta posmatranja. Prema tom merilu možemo razlikovati sledeće vrste posmatranja:

3.3.1 Potpuno opisno: Ovde je reč o posmatranju u kome je istraživač usredsređen na neposredna obeležja posmatrane pojave i to onakva kakva ona stvarno jesu, bez prethodne tipologizacije i razvrstavanja u toku samog posmatranja. To znači da se posmatrač najviše oslanja na svoja čula i na terenske beleške koje sačinjava uporedo sa posmatranjem, ili neposredno po okončanju dnevnih aktivnosti, a da se ne koristi merenjima i standardizovanim istraživačkim instrumentima, kao što su, recimo, upitnici. I istraživački nalazi se ovde izlažu jezikom koji u izvesnoj meri liči na književni, ali se naravno rezultati izlažu sistematično, obrazlažu se dokazima, izvode se osnovne tipologije itd.

3.3.2 Pretežno standardizovano posmatranje je većim delom oslonjeno na rezultate merenja, kao i statističkog ispitivanja stepena povezanosti određenih promenljivih. To znači da gro našeg istraživačkog rada otpada na pronalaženje kvantitativnih pokazatelja, na njihovu identifikaciju, obeležavanje, unošenje u komjuterske baze, sprovođenje statističkih merenja itd.

3.3.3 Mešovito: reč je o onim istraživanjima koja kombinuju ova dva pristupa u različitim srazmerama, zavisno od ciljeva koje su istraživači sebi postavili. U suštini takav pristup je i najplodotvorniji kad o istraživanoj pojavi postoji dovoljno prethodnih saznanja da se može sačiniti dobar kvantitativan istraživački nacrt.

Iako se, kako je već rečeno, posmatranje nekad sprovodi u dugim vremenskim periodima, ono mora biti brižljivo isplanirano. Ipak, stepen preciznosti istraživačkog nacrta obrnuto je srazmeran vremenu koje se provodi u posmatranju. Dugotrajna posmatranja dopuštaju i čak zahtevaju elastične istraživačke nacrte koji se mogu menjati i prilagođavati predmetu istraživanja, srazmerno onome što sugerišu novostečena znanja. Što je vreme posvećeno posmatranju kraće, to se preciznost planiranja povećava. Tako se za jednokratne događaje primenjuju detaljno razrađeni planovi u kojima je tačno određeno šta i kad će se posmatrati, beležiti, snimati, ko će to činiti, na koji način itd.

Istraživanje je sistematska i visoko organizovana delatnost i ona se retko kad zansiva na čistim impresijama istraživača. Drugim rečima, pravilo je da se istraživačka pažnja usmerava ka onim elementima pojave koji su predmet istraživanja. Recimo, ako su predmet istraživanja oblici neposrednog komuniciranja među zaposlenima na berzi u toku procesa rada, onda su nevažni njihov izgled, način na koji su uređene prostorije, vreme koje zaposleni provode na pauzama za ručak, za kompjuterom, u analizi raznih dokumanata, pisanju izveštaja itd.

Slobodnije rečeno, uputstvo je neka vrsta «upitnika» za događaje, pojave i procese koji su predmet posmatranja. Ono može biti manje ili više standardizovano. Stepen standardizacije zavisi a) od dužine trajanja posmatrane pojave i b) od svojstava same pojave, tj. od toga koliko se ona može svoditi na posebne izdvojive celine.

Kad je reč o kratkotrajnim događajima, onda je stepen standardizacije veći jer je njihova struktura po pravilu jednostavnija. Visoko standardizovan instrument za posmatranje se naziva protokol.

5.2 Terenske beleške su u stvari tipičan proizvod posmatranja i ne mogu se smatrati instrumentom u pravom smislu te reči. Istraživač beleži sve što je od značaja za predmet i ciljeve istraživanja. Te beleške predstavljaju sirovu sliku predmeta i materijal na osnovu koga će se kasnije raditi analiza.

Uvođenje digitalne tehnologije u beleženje tonova i slika značajno je unapredilo posmatranje. Ipak, za razliku od beležaka koje sačinjava posmatrač i koje su direktno vezane za predmet i ciljeve istraživanja, snimci predstavljaju samo mehanički preslikane događaje. Oni služe za proveru beležaka, kao i za naknadno posmatranje i uočavanje novih detalja koji prvobitno nisu bili opaženi. Slobodnije rečeno, snimci i beleške su kao fotografija i umetnička slika. Na fotografiji je dat goli fizički odraz lika sa jednakim značajem posvećenim svim njegovim delovima, dok umetnička slika ima svoje akcente, naročit ugao posmatranja, posebno istaknute detalje, poseban položaj svetlosti itd.

Naravno, snimanje nije uvek moguće. Tačnije, istraživač se često odlučuje samo za beleške, naročito kad je jasno da bi snimanje uticalo na prirodan tok događaja.

Posmatrač mora da uspostavi dobar odnos sa sredinom u kojoj se posmatranje sprovodi, bez obzira u kojoj ulozi se nalazi. Ali uspostaviti dobar odnos ne znači preteranu familijarnost jer bi ona mogla da optereti samo posmatranje.[57]

Kvalitetan je onaj odnos koji podstiče što veću otvorenost ljudi koji su izvor informacija, ali i onih koji su, grublje rečeno, predmet posmatranja. Barbara Koulič (Kawulich, 2005) smatra da istraživač – posmatrač treba da zauzme stav deteta koje ništa ne zna, što je u suštini dobar pristup. Ljudi radije pomažu kad je neko sličan detetu, neko kad se postavi kao nadmeni naučnik kome je sve jasno, ali samo traži empirijsku potvrdu za svoje genijalne hipoteze. S druge strane, kad se posmatrač tako postavi (u ulogu deteta), učesnici su mnogo otvoreniji jer vode računa o tome da je strancu teže da razume ono što se kod njih razume samo po sebi.

Istraživačima se savetuje da krenu od «najšireg plana», tj. od opšteg i da kasnije usredsređuju pažnju na pojedinačno – pojedinačnu osobu, aktivnost, odnosno radnju itd.

Naročito je važno da se posmatraju interakcije unutar neke grupe: ko gde sedi, ko se kome obraća, ka kome najčešće idu pogledi, čiji stavovi se najviše poštuju; kad god je to moguće, savetuje se da se sačini šema sedenja i komunikacija među učesnicima. Naravno, pažljivo se beleže kako verbalni, tako i neverbalni oblici komunikacije među članovima grupe.

Događaji i aktivnosti se beleže hronološkim redom, tj. redom kojim se odvijaju. U mnogim tekstovima o ovom metodu naročito se insistira da posmatrač ne sme da daje vrednosne sudove ni da tumači značenje onoga što posmatra. On u toku samog posmatranja prosto treba da registruje ono što se dešava. Ako su takvi sudovi ipak neizbežni, savetuje se istraživaču da pita nekolicinu učesnika kakvo značenje oni pridaju datoj pojavi pa da te odgovore zabeleži.

Svaka analiza počinje navođenjem osnovnih podataka o istraživanju: vreme, mesto, trajanje, cilj istraživanja, osnovne definicije, opis posmatrane populacije, način na koji je odabrano ono što će se posmatrati (ako je izabran uzorak, opisati i obrazložiti način izbora).

Takođe se sačinjava «mapa» posmatrane pojave, tj. daju se osnovne prostorno-vremske odrednice: recimo, raspored kuća i ulica u okolini, raspored prostorija u zgradi i položaj one u kojoj se događaji odvijaju (ako se odvijaju u nekoj zgradi), datum i vreme početka, kao i trajanje svakog pojedinačnog događaja unutar posmatrane pojave, broj učesnika, njihovi demografski podaci – starost, obrazovanje, etnička pripadnost, radni status, zanimanje itd.

Analiza se praktično piše tokom samog posmatranja. Istraživač mora da da traga za krajnostima u jednoj pojavi, što će reći da je pojmovno omeđi, tj. da joj odredi raspon[58]. Posmatranjem i u razgovoru sa učesnicima treba ispitati da li se može izdvojiti idealan slučaj i kako on izgleda. Kako se zamišlja suprotnost od idelanog slučaja, tj. negativan slučaj? (Ratklif, 2005)

Potom sledi tipologizacija posmatrane pojave: koji su tipični elementi pojave, obrasci ponašanja, način govora itd. Recimo da proučavamo način na koji ljudi u jednoj seoskoj zajednici raspravljaju o političkim temama: posmatranje nam pokazuje da su neki od njih potpuno isključivi, odmah padaju u vatru, skloni su svađi s neistomišljenicima; suprotan slučaj čine oni koji politiku ne shvataju nimalo ozbiljno, svačije gledište izvrgavaju podsmehu, odbijaju da uopšte o tome govore na normalan način. Između ovih ekstremnih slučajeva postoji čitav niz drugih – treba i njih opisati do pojedinosti. Potom se posmatraju i analiziraju drugi elementi: stepen obaveštenosti pripadnika pojedinih tipova o političkim i drugim pitanjima, starost, obrazovanje, izgled ovih ljudi, način oblačenja, status u grupi, materijalni status.

Takođe se savetuje da treba tragati za jedinstvenim slučajevima i potom i njih detaljno ispitati i opisati[59].

Naravno da se nastoje uočiti i pravilnosti u posmatranim pojavama: šta čemu prethodi, kakav je odnos među činiocima posmatrane pojave, koliko u tim odnosima ima pravilnosti i koliko su one čvrste. Recimo, u prethodnom primeru analiziraju se razlike u odnosu prema politici i razlike u socijalnim obeležjima i nastoji se odgonetnuti da li postoje pravilnosti u tim razlikama (recimo da stariji i niže obrazovani imaju sličan odnos prema politici, a mlađi i obrazovaniji drugačiji od njih; ili su razlike uslovljene pripadnošću određenom rodbinskom krugu; ili se razlike ni na koji način ne mogu dovesti u vezu sa nekim drugim obeležjima ljudi)[60]. U svakom slučaju nužna su stalna poređenja pojedinih slučajeva, uočavanje razlika i sličnosti.

Kao što je već rečeno, istraživanje nije samo kvalitativan metod. Ono često može da se koristi čistim kvantitativnim tehnikama, kao što je prebrojavanje, razvrstavanje, a često i merenje povezanosti dveju ili više brojčanih promenljivih. Npr, iz ogromne baze podataka sastavljene od snimljenog govora, može se meriti učestalost pojavljivanja nekih reči, korelacija u njihovom pojavljivanju, tipični konteksti i značenja koje one opisuju itd. Takođe, čitavo ponašanje se može podeliti na neke tipske radnje i postupke (npr. upućivanje pogleda ka nekoj ličnosti, zvižduci i drugi oblici negodovanja na ono što govornik kaže, komentarisanje onog što se prikazuje na TV itd). Kad je u pitanju posmatranje nekog događaja, on se može podeliti na neke sekvence (ulazak i izlazak iz sale, aplauzi, protesti itd). Sve je to materijal za kasnije kvantitaivne analize: iskazivanje učestalosti, merenje stepena povezanosti itd.

Ukoliko se koriste takve tehnike, najpre se sačinjavaju transkripti snimaka tona i slika. Potom se na osnovu tog materijala i beležaka posmatrača izdvajaju pojedinačni tipovi događaja i ponašanja. Nakon toga se snimljeni materijal ponovo pretražuje i u njemu se pronalaze i označavaju pomenuti tipovi. Tako dobijeni podaci se unose u bazu i analizira se učestalost, korelacija itd.

Jedan od suštinskih delova planiranja ovakvih (kvantitativnih) oblika ili aspekata posmatranja jeste određivanje osnovnih jedinica posmatranja, kako u demografskom, tako i u vremensko-prostornom smislu. Tako npr. u posmatranju navijača treba odrediti najpre:

a) da li su osnovne jedinice navijačke grupe ili slučajno odabrani pojedinci – razume se odabrani tako da budu reprezentativni za celu skupinu, tj. da pokrivaju sve uloge u njoj (vođe, aktivni učesnici, pasivni sledbenici...),

b) šta je osnovna jedinica ponašanja; npr. pojedinačni postupak (izvikivanje navijačkog slogana; pevanje pesme; utrčavanje u teren; tuča s protivničkim navijačima...)

Primer kako se mogu klasifikovati i kodirati događaji u okviru posmatrane pojave – navijačkog ponašanja

8.1 Registrovanje pojedinih događaja i tipova ponašanja u toku samog posmatranja

Uputstvo: za svaki uočeni događaj beleži se: 1) početak, 2) kraj, 3) ono što mu je prethodilo 4) ono što je posle njega usledilo

Da li su pre utakmice uprave a) jednog ili b) oba kluba pozvale navijače na mirno navijanje i sportsko ponašanje, ukazujući da se na taj način najbolje brani čast svog kluba i sl.

Da li su se pre utakmice navijačima obratili čelnici sportskih saveza i pozvali ih na mirno navijanje i sportsko ponašanje, ukazujući da se na tajnačin najbolje brani čast svog kluba i sl.

Da li su se pre utakmice navijačima obratile vodeće političke ličnosti u zemlji i pozvale ih na mirno navijanje i sportsko ponašanje...

Da li je bilo suprotnih ocena navijačkog ponašanja? Kakve su one bile i ko ih je izricao?

Da li su se oglašavali sami navijači? Ako da, na koji način (konferencije za štampu, anonimna saopštenja za medije, web site...)? Ko je to činio u njihovo ime?

Kad se obavi dovoljan broj posmatranja na osnovu koga se mogu izvoditi kvantitativne analize, onda se svakako može meriti u kojoj meri su pojedini oblici ponašanja međusobno povezani: recimo da li pozivi pojedinih aktera (vodeće ličnosti kluba, vodeći ljudi sportskih saveza, vodeći političari) na mirno navijanje daju željeni ishod, nemaju nikakvog uticaja, ili deluju suprotno? Čiji pozivi su u najvećoj meri povezani sa poželjnim, a čiji sa nepoželjnim ponašanjem? Šta je od događaja u toku same utakmice u najvećoj meri povezano sa određenim vidom navijačkog ponašanja? Šta je od događaja koji slede posle nekih oblika navijačkog ponašanja u najvećoj meri povezano sa tim oblicima ponašanja? Itd.

Nekad je za posmatranje neophodno sačiniti uzorak istraživane populacije. Uzorak se primenjuje kad su predmet posmatranja populacije sa jasno izdiferenciranom strukturom. Recimo, ako su predmet posmatranja velike korporacije, onda će se izdvojiti tipična odeljenja u oblasti proizvodnje, administracije, menadžmenta itd. Ako pak želimo da posmatranjem utvrdimo kako medijska publika prihvata neku novu emisiju, onda ćemo odabrati tipične porodice iz različitih delova ciljne grupe. Ako nam je merenje gledanosti pokazalo da tu emisiju najviše gledaju žitelji malih gradova, i to žene, starosti između 41 i 60 godina, potom žitelji prigradskih naselja i obodnih naselja velikih gradova istog pola i starosti, onda će u naš uzorak za posmatranje ući po nekoliko tipičnih porodica koje odgovaraju zadatim osobinama.

Uzorak se potom može i vremenski strukturisati: recimo, ako se pomenuta emisija prikazuje u dva dnevna termina, onda će se i posmatranje na uzorku odabranih porodica odvijati u oba termina.

No ovo su izazovi i za druge vrste istraživanja koja se zasnivaju na ličnom kontaktu istraživača i članova istraživane populacije, kao što su npr. ispitivanja. S druge strane, ako se proceni da je distanca između istraživača i ljudi među kojima se sprovodi posmatranje velika i da može ozbiljno uticati na rezultate istraživanja, onda se istraživač može odlučiti za ulogu učesnika, što takvu distancu smanjuje ili uklanja.

Takođe valja istaći da posmatranje nije jedini metod koji zavisi od kvaliteta istraživača. To se može reći i za ona društvena istraživanja koja za uzor uzimaju priorodne nauke: ako istraživač nije dovoljno sposoban da pretpostavi različite vrste međusobnog delovanja pojedinih determnišućih varijabli i da o tome izvede odgovarajuće hipoteze, onda će njegovo istraživanje biti manje više bezvredno.

U opisnim istraživanjima se po pravilu ne teži ka idealu proverljivosti (načelu da više istraživača, istražujući isti predmet istim metodima, mora da dođe do istih nalaza). Razlog tome su suprotna epistemološka polazišta merne i opisne metodologije: dok prva traga za onim što je isto u ponašanjima i opažajima ljudi, druga nastoji da u pojedinostima opiše pojavu tragajući između ostalog i za onim što je različito u percepcijama, tumačenjima i značenjima koje ljudi pridaju nekim pojavama. To je naročito karakteristično za posmatranje te se stoga pitanje validnosti, odnosno kredibilnosti podataka ovde smatra naročito važnim. U ovim istraživanjima uverljivim i dovoljno validnim smatra se podatak o čijem značenju su istraživač i osoba koja je predmet posmatranja postigli saglasnost (Angrosino i Mays de Perez, 2000). Razume se, tu je i sud naučne zajednice o uverljivosti istraživačkih nalaza koje neko izlaže.

Angrosino, M.V., Mays dePerez, K.A.: Rethinking observation: From method to context, in Denzin, N. K. & Lincoln, Y. S. (Eds.), Handbook of Qualitative Research, Thousand Oaks, CA: Sage, 2000.

De Munck, V.C. & Sobo, E.J. (Eds) (1998). Using methods in the field: a practical introduction and casebook. Walnut Creek, CA: AltaMira Press

De Walt, K. M. & De Walt, B. R. (1998). Participant observation. In H. Russell Bernard (Ed.), Handbook of methods in cultural anthropology (pp.259-300). Walnut Creek: AltaMira Press.

De Walt, K. M. & De Walt, B. R. (2002). Participant observation: a guide for fieldworkers. Walnut Creek, CA: AltaMira Press.

Gold, R. L. (1958). Roles in sociological field observations. Social Forces, 36, 217-223.

Kawulich, B. B.: Participant Observation as a Data Collection Method, in Qualitative Social Research, Volume 6, No. 2, Art. 43 – May 2005

PRILOG 1: ISTRAŽIVAČKI NACRT ZA POSMATRANJE PONAŠANJA GRUPA ZAGRIŽENIH NAVIJAČA

PROBLEM koji treba istražiti: Stadioni su postali mesta na kojima počinje istorija: rat u bivšoj Jugoslaviji je počeo na fudbalskoj utakmici, ali su istovremeno i prvi kontakti među zaraćenim stranama po okončanju sukoba počeli na sportskom polju. I u stabilnim zemljama sa čvrstim institucijama navijački sukobi predstavljaju značajan društveni problem. No, uprkos svemu tome, malo je učinjeno da se ovaj važan fenomen savremenog društva istraži. Bilo je tu i tamo istraživanja na većim uzorcima, kao i dubinskih intervjua sa vođama navijačkih grupa. Neka od njih su rađena i u našoj zemlji pre devedesetih. Međutim, sve to ni izbliza nije pomoglo da se opišu i razumeju ponašanja grupa zagriženih (vatrenih) navijača. Stoga je jedan istraživački tim rešio da uradi jedno takvo istraživanje.

Budući da je reč o fenomenu masovnog društva i o ponašanju ljudi u velikim skupinama, koja su «jednokratna» te ih stoga nije moguće veštački izazvati ni simulirati,

PRVA FAZA: Opisati i razumeti strukturu, organizaciju, logiku i način funkcionisanja grupa najvatrenijih navijača vodećih klubova u zemlji.

Pored opisa gore opaženih pojava i događaja, u izveštaju – analizi potrebno je još opisati:

MESTO POSMATRANJA: Stadion FK «Crvena zvezda», Stadion FK «Partizan», Stadion FK «Vojvodina»

Posmatranjem se obuhvataju mesta na stadionima na kojima se koncentrišu najvatrenije pristalice ova tri kluba i njihovih protivnika

ličnosti čije slike se pojavljuju (Karadžić, Mladić?..): ...): ___________________ (popisati; prebrojati inavesti broj, otprilike ako nije moguće tačan)

17. Za svaki slogan, pesmu i pojedinačni komentar oceniti da li su «pozitivni» - usmereni ka bodrenju vlastitih igrača, ili negativni – usmereni ka vređanju protivničkih igrača, trenera, navijača, vlastitih igrača i trenera, uprave itd.

18. U kojim prilikama se preduzima svaka od prethodnih radnji koja je snimljena, tj. šta joj je prethodilo: bez vidljivog povoda, postupci protivničkih igrača i trenera, igrača i trenera, postupci uprave, postupci policije, postupci organizatora, dobri potezi sopstvenih igrača (dribling, pogodak...)

20. Način komuniciranja unutar grupe: da li postoji interni jezik reči i pokreta, šifrovane poruke i tajni znaci, kakvi su...

22. Sukobi unutar grupe, ako do njih dođe: zbog čega izbijaju, kako se odvijaju, ko ih inicira, kako se rešavaju?

23. Pored opisa gore opaženih pojava i događaja, u izveštaju – analizi potrebno je još opisati:

24. Kratak pregled opšte situacije u društvu u vreme kad se posmatranje odvija

25. Skup važnih društvenih i sportskih događaja koji su neposredno prethodili utakmici na kojoj je sprovedeno posmatranje

28. Opšta zapažanja o sistemu vrednosti na kojima se zasniva hijerarhija u grupi i mesto članova u njoj: npr. lična svojstva – snaga, duhovitost, marakantan izgled, povezanost sa nekim drugim važnim ličnostima (iz uprave kluba, politike, biznisa, policije, podzemlja...)

[1] Za razliku od, recimo, statističke indukcije, koja se izvodi na statistički konstatovanim iskustvenim činjenicama, teorijsku indukciju čine svi oni nevidljivi i neprimetni misaoni postupci putem kojih mi uopštavamo mnoštvo teorijskog materijala – hiljade stranica literature, sati odslušanog predavanja, mnoštvo slika i predstava do kojih dolazimo čulnim opažanjem stvarnosti itd.

[2] Sinteza takođe operiše sa mnoštvom iskustvenog i teorijskog materijala, ali za razliku od indukcije, ona nije prosto uopštavanje, već dovodi do kvalitativnog preuređenja tog materijala, do uočavanja novih veza, a to često predstavlja neko novo otkriće

[3] Ako smo, recimo, navijače Vojvodine označili sa 1, Zvezde sa 2, Partizana sa 3, ništa se ne bi promenilo ni da smo Partizanovim navijačima dodelili 1, Zvezdinim 2 itd.

[4] Tako recimo Veber ključnim obeležjem po kome se razvrstavaju društvene klase smatra status pojedinaca, tj. poštovanje i prestiž koje uživaju kod drugih članova zajednice, dok Marks ključnim obeležjem smatra odnos prema sredstvima za proizvodnju – da li neko njih kontroliše time što je njihov vlasnik, da li na njih utiče po osnovu upravljačkog položaja koji ima, ili na njih nema nikakav uticaj jer je samo osoba koja na njima radi pre svega u korist njihovih vlasnika. Naravno, postoje i drugačiji pristupi, te je stoga za onoga ko iskustveno istražuje klase u nekom društvu važno da odredi koje svojstvo će koristiti za njihovu klasifikaciju.

[5] Reč je o projektu Kompanije za istraživanje tržišta, medija i javnog mnjenja Medium Gallup.

[6] Obrazac za preračunavnje sa Celzijusove na Farenhatovu skalu glasi: °F = (°C × 1.8) + 32

[7] Latinski koren znači isto

[8] Svakako da ovo nisu jedini oblici spoznaje stvarnosti: tu su i umetnička, religiozna, mitska itd. Ovde predstavljamo mesto naučne spoznaje, one koja razvija sistem metoda i instrumenata koji treba da sa što manje lutanja teže istinitoj spoznaji

[9] Naravno, ovde nije reč samo o tehničkim instrumentima. U društvenoj nauci instrumenti su pre svega upitnici za ispitivanje, merne skale za ocenu intenziteta stavova i osecanja ljudi, planovi posmatranja pojva itd.

[10] prevodi se i sa tu-biće i tu-bitak, ali reč tu-bivstvo više iskazuje životnu dinamiku i bliža je osnovnoj ideji ovog filozofa

[11] Taj pojam je u stvari preuzet od Brentana

[12] Doslovno prevedena s grčkog izvornika, reč epistemologija znači nauka o znanju. Epistemologija se bavi mogućnošću saznavanja sveta, poreklom znanja, odnosom razuma i iskustva u saznavanju, kao i dometima naučnog saznanja.

[13] Naravno, u jednom širem smislu sve, pa čak i duboko intimne stvari jednog pojedinca imaju izvesan društveni značaj, ali ovde je reč samo o onome što je zaista društveno značajno.

[14] Drugim rečima, ono u čemu se pojedinačno razlikuje od opšteg nema dovoljnu snagu da proizvodi objektivne i značajne društvene posledice.

[15] Jan Najt (Ian Knight), vodeći svetski autoritet za istoriju kraljevstva Zulu, na sajtu http://www.kwazulu.co.uk/ piše: «Niko u britanskom vojnom logoru nije verovao da će Zului imati živaca da izdrže njihovu vatru».

[16] Zului su bili neprevaziđeni u veštini da na ovaj način rasplamsaju vlastiti ratnički duh i da uliju strah u kosti protivnika.

[17] Pišući o tome koliko se ponašanje pojedinca kad nije u grupi može razlikovati od njegovog ponašanja u grupi, Gistav Le Bon navodi primer članova Konventa (parlamenta izniklog u Francuskoj revoluciji 1789.): “Pojedinačno članovi Konventa su bili mirni, prosvećeni građani. Udruženi u gomilu, oni su bez oklevanja podržavali najdivljačkije predloge, slali na giljotinu ljude koji su očigledno bili nevini i bili spremni da se, potpuno suprotono od vlastitih interesa, odreknu sopstvenog imuniteta i da se međusobno desetkuju” (citirano prema engleskom izdanju, “The Crowd” Batoche Books, Kitchener, 2001, prevod S.B.).

[18] Spisku onoga što je bilo jedinstveno a važno u tom istorijskom događaju treba dodati i gotovo bizaran podatak da je, u vreme kad su britanske linije već bile pokidane, došlo do delimičnog pomračenja sunca, te da je celom tom prizoru i «priroda dodala svoj apokaliptični pečat» tako što je usred zaglušujuće buke, dima i meteža «bojnim poljem prešao sablasni polumrak» (Knight, 2006).

[19] Čitalac ovog dela knjige će lako uvideti da on nije rađen na tipično udžbenički način. On je zapravo i zamišljen da istovremeno opiše ali i na izvestan način demonstrira kvalitativnu metodlogiju: taj pristup je opisan kroz dva karakteristična slučaja koji su, svaki za sebe, osobeni, unikatni, ali istovremeno i tipični. To je pokušaj da se pokaže kako kvalitativna metodologija može da se primeni i na jednoj tako scijentističkoj materiji, kao što je ona kojom se bavi udžbenik metodologije.

[20] Terminologija «kvantitativna - kvalitativna» ne odgovara sasvim suštini ovih istraživanja. Atribut «kvantitativna» (pored toga što je rogobatan i težak za izgovor i pisanje) ne odnosi se na obeležje samih istraživanja, već na obeležje predmeta, jer ukakzuje da je reč o onim aspektima predmeta koji se mogu iskazati u količinama. Suština ovih istraživanja je da je njihov cilj prebrojavanje – merenje učestalosti, kao i merenje stepena povezanosti dveju ili više obeležja predmeta koja obično nazivamo promenljivima ili varijablama. Recimo, kada utvrđujemo koliko ljudi u nekoj zemlji gleda sportske prenose, onda mi to činimo prebrojavanjem na osnovu uzorka. A kada želimo da ispitiamo koliko je sklonost ka ovim programima povezana sa starošću, onda mi merimo stepen povezanosti ove dve promenljive (broj godina života i učestalost gledanja ove vrste programa). U oba slučaja je, dakle, reč o merenju te je stoga pogodnije reći za ova istraživanja da su merna jer se taj atribut odnosi na njihovo svojstvo i uz to ga bliže opisuje.

Slično se može kazati i za atribut «kvalitativna»: mi do kvalitativnih pokazatelja dolazimo i pomoću mernih istraživanja jer ako ustanovimo da je stanovništvo jednog grada mlađe i obrazovanije u odnosu na stanovništvo nekog drugog grada, onda je to svakako i kvalitativno obeležje. Za njih je bolje reći da su opisna, budući da to bolje odražava njihovu suštinu.

[21] Videti primere iz prethodnog poglavlja

[22] Recimo da na osnovu ranijih istraživanja znamo da ljudi stariji od 50 godina pokazuju natprosečnu naklonost ka egalitarističkim idejama. Iz toga možemo da postavimo hipotezu da ljudi stariji od 50 godina natprosečno prihvataju stav «država ne sme da dopusti da se jedni neograničeno bogate a da drugi nemaju od čega da žive». Ta hipoteza je izvedena dedukcijom. Međutim, kada u cilju njene verifikacije ispitamo jedan uzorak ispitanika i izračunamo prosečan stepen prihvatanja ovog stava na celom uzorku, onda proces zaključivanja o ispravnosti hipoteze ima induktivan tok: ispitanik br. 1 stariji od 50 godina natprosečno prihvata ovaj stav, ispitanik br. 2 stariji od 50 godina natprosečno prihvata... Dakle ispitanici stariji od 50 godina zaista natprosečno prihvataju stav «država ne sme da sopusti da se jedni neograničeno bogate a da drugi nemaju od čega da žive».

[23] Postoje, međutim, i pisci (Trochim 2005 i mnogi drugi) koji smatraju da na nivou predmeta i samih podataka nema bitne razlike između kvalitativnih i kvantitativnih podataka: svaki kvalitativni podatak može da se predstavi kao kvantitativni, tj. u formi broja; s druge strane, svaki kvantitativni podatak se temelji na kvalitativnom prosuđivanju; ovaj sud je tačan, ali nije istinit jer sasvim zanemaruje suštinu kvalitativnog istraživanja i podatka, o čemu je već bilo reči u prethodnom poglavlju. Da bi se shvatilo u čemu je promašaj ovakvog shvatanja odnosa dve vrste podataka, daćemo sledeći primer: mi možemo prebrojati slike nekog autora, rangirati ih prema tržišnoj ceni, prema formatu, slikarskim tehnikama itd; ti podaci mogu biti sasvim tačni, ali oni ništa ne govore o suštini tih slika jer je njihova suština u njihovoj umetničkoj ekspresiji, a ne u podacima koje smo o njima dali.

[24] Jedan pisac podizanje sve te sile metodoloških pravila, obrazaca, instrumenata i oruđa naziva objavom rata svom predmetu istraživanja. A da bi istraživanje tako osetljivog predmeta (kao što su društvene pojave) bilo uspešno, predmet u principu treba da ostane netaknut.

[25] Činjenica da podaci imaju istu težinu je jedan od glavnih prigovora kvbantitativnim istraživanjima. Reč je o uprošćavanju i često iskrivljavanju izvornih životnih činjenica. Iza istog stepena stručne spreme (koja se najčešće uzima kao indikator količine znanja koju ljudi poseduju o sveto oko sebe) obično se krije veoma različito znanje, kako po obimu, tako i po vrsti. Isto tako, u dohodovnoj grupi od 5.001 do 10.000 dinara isto se vrednuju i ljudi sa 5.001, 5.002, 5.100... iako su oni mnogo bliži onima sa 4.900 nego onima sa 9.900 dinara.

[26] Recimo, kad tajkuni drže vatrene govore o socijalnoj prvdi

[27] O takvom pristupu videti npr. Branković (1995); Ulogu polazne hipoteze u ovoj knjizi ima ono mesto gde se govori o opadanju značaja klasne i slojne pripadnosti: umesto građanskog društva izdiferenciranog na snažne, samosvesne društvene klase i slojeve, nasuprot države se nalazi društvo koje je prilično amorfno i dobrim delom sastavljeno od usamljenih, nemoćnih pojedinaca i užih grupa. Moglo bi se reći da je to pogodna socijalna osnova s jedne strane za politički voluntarizam vlasti, za razne oblike manipulisanja i uzurpacije i, s druge strane, za iznenađujuće lojalno držanje pretežnog dela političke javnosti, uprkos enormnog osiromašenja i stalne egzistencijalne ugroženosti. (str. 22, srpsko izdanje)

[28] Razume se da u tom slučaju ni tvrdnja ne može da bude data u formi kategoričkog univerzalnog suda, kakav je slučaj sa tvrdnjom «Svi labudovi su beli».

[29] koristimo taj izraz u nedostatku boljeg prevoda za nemačko verisimilitude, koje se opet na engleski doslovno prevodi kao kovanica truthlikeness

[30] Naravno, u ovom primeru bilo bi teško meriti stvarni («objektivni») intenzitet spoljnog pritiska, već bi se moralo meriti koliko naši ispitanici doživljavaju politiku međunarodne zajednice kao pritisak

[31] Naravno, kod kvalitativnih istraživanja se teško može govoriti o hipotezama o kakvima govorimo kod kvantitativnih istraživanja, ali to ne znači da se u ovu prvu vrstu istraživanja ulazi bez ikakvog prethodnog projekta i ideja o svojstvima predmeta istraživanja.

[32] Nekad se za ovu vrstu nacrta koristi veoma rogobatan a pri tom mnogo manje odgovarajuć pridev «longitudinalni». Mislim da iza uvođenja u nauku ovako loših izraza i unakaženih stranih reči ne stoji ništa drugo do pokušaj opsene.

[33] Podrazumeva se da je instrument istraživanja isti; recimo, ako je reč o upitniku, onda se u svakoj etapi postavljaju ista pitanja, tj. u bazu se mogu uključivati samo ona pitanja koja su istovetno iskazana

[34] Naravno, ovde je reč o principu, ali u praksi dolazi do osipanja osnovnog uzorka pa se on dopunjava novim ispitanicima, koji imaju ista obeležja kao oni koje zamenjuju; u nekim panel istraživanjima se čak zahteva da se uzorak godišnje osvežava sa, recimo, 20% novih ispitanika

[35] Prema našem mišljenju sam naziv «analiza sadržaja» ne odgovara suštini ovog metoda. U metodu koji se označava ovim nazivom prevagu odnosi induktivno-sintetički pristup, dok je deduktivno-analitički koncept značajno manje zastupljen. Reč analiza se ovde koristi u kolokvijalnom značenju, kao sinonim za detaljno istraživanje nečega. Verovatno bi najpogodniji naziv za ovaj metod bio «istraživanje sadržaja».

[36] Prvi udžbenik o ovom metodu izašao je 1952. godine – bila je to Berelsonova Analiza sadržaja u istraživanju komunikacija (Content Analysis in Communication Research).

[37] Npr. u lingvističkim istraživanjima može se meriti učestalost pojedinih glasova u govoru i slova u pisanju u nekom jeziku, ili u njegovim pojedinim narečjima. Tako je u moskovskom narečju ruskog jezika veoma izražena upotreba glasa «a», zbog čega se ono u šali zove akanje, dok neka druga narečja, gde je naglašenije slovo «o» zovu okanje. Ovakva istraživanja mogu da imaju ogroman praktični značaj jer se na osnovu njih, recimo, sačinjava i raspored slova na tastaturi.

[38] Veoma je značajna razlika kad se za osnovu analize uzima neka reč u odnosu na to kad se istraživač odluči za neki složeni koncept. Npr. ako se istražuje način na koji su žene predstavljene u medijima, onda osnovna jedinica analize neće biti samo reč žena, već pojam «žena», što znači da će se analizom obuhvatiti ogroman broj raznovrsnih reči u zavisnosti od toga da li se govori o ženi u biološkom smislu, o majci, supruzi, stručnjaku, umetnici, predemtu seksualne žudnje, pornografskoj temi, estetskoj sitilizaciji ženske lepote, potrošaču kozmetike itd.

[39] Rečimo da je osnovna jedinica analize nekog medijskog sadržaja reč “mobilni” ili “mobilni telefon”. Najgrublja analiza bi izmerila učestalost pojavljivanja ovih reči u ukupnom istraživanom materijalu, uporedila njihovu učestalost sa nekim drugim pojmovima iz novih tehnologija (kućni telefon, kompjuter, televizor, MP3...) No svaka ozbiljnija analiza bi morala da se pozabavi pomenutim atributima. Neposredni bi bili oni koji opisuju praktičnost ovog uređaja, to da nije vezan za stan ili radnu prostoriju, široko polje primene, štetnost zračenja itd. Tu su kvalifikacije izrečene direktno i nije ih teško prepoznati. Ali ako se u nekom tekstu ili u jednom njegovom delu govori o načinima narušavanja privatnosti savremenog čoveka, pa se u bezazlenom nabrajanju, možda samo u upitnoj formi, uz internet, elektronsku i običnu poštu pomene i mobilni telefon, onda je jasno da je i ovoj napravi, posredno, dakle u kontekstu, dodeljen atribut da je jedan od oblika mogućeg narušavanja privatnosti.

[40] Naročito zato što se gotovo sve novine pojavljuju i na internetu i sto su, dakle, njihovi napisi dostupni u elektronskom obliku

[41] Recimo da istražujemo u kojim se sve ulogama pojavljuje žena u štampi. Naravno da je uloga majke nezaobilazna. Međutim, sa stanovišta opisa tretmana žene u štampi nikako ne može da bude podjednako važno ako se reč majka pojavljuje u tekstu koji navodi da se prilikom popunjavanja prijave za školu traži ime majke i u onom koji govori da samohrana majka ne može da se zaposli jer nema ko da joj čuva decu pošto mesta u vrtiću, ili da je buduća majka ostala bez posla, jer gazda ne može da joj čuva radno mesto do povratka s porodiljskog. Ali za prosto merenje učestalosti reči majka u novinskim tekstovima nema razlike među ovim slučajevima.

[42] Recimo, kad na osnovu ispitivanja zaključimo da većina mladih prihvata liberalne, a starijih socijal-demokratske poglede na društvo i socijalnu pravdu, da pripadnici srednje klase najznačajnijim smatraju pripadništvo porodici, pa potom krugu prijatelja itd, onda su to svakako i sudovi kvaliteta.

[43] Recimo da su identifikovani sledeći tipovi slike o ženama:

Žena kao samosvesno biće sa jasnim predstavama o svom polnom identitetu, društvu koje je okružuje, o svojim ličnim ciljevima i ciljevima užih i širih grupa kojima pripada; žena kao uspešan profesionalac; kao intelektualka; kao umetnica; kao rukovodilac u raznim sferama biznisa; kao politički vođa ili aktivista
Žena kao puka fizička pojava i objekat seksualne požude muškaraca, a u okviru nje sledeće varijacije: žena kao glavna tema pornografske industrije; žena kao objekat seks trafikinga; Žena kao javna ličnost čiji se javni identitet svodi isključivo na atribute telesnosti itd.
Žena kao potrošač sredstava za ulepšavanje: žena kao potrošač kozmetike; kao protagonista mode; kao potrošač mode; kao korisnik kozmetičkih usluga, plastične hirurgije itd.

Dakle, na ovaj način bi se identifikovali svi karakteristični tipovi slike o ženi (svakako mnogo više od tri pomenuta)

[44] Ovde se, dakle, umesto procentima operiše proporcijama iskazanim od 0 do 1, a ne u procentima od 0 do 100.

[45] Razume se, drugi istraživači mogu imati drugačije zamisli. Svrha ovog primera je više da skrene pažnju na način kako se uzorak formira, nego da u svemu bude iscrpan.

[46] Recimo da je u običnom intervjuu postavljeno pitanje: «U kojoj meri se slažete sa tvrdnjom 'Kad govore o borbi dobra i zla TV novele su na strani dobra'». Kad od 1000 ispitanika njih 300 da odgovor «Uglavnom se slažem», vrlo je verovatno da se u okviru tog odgovora krije veliko šarenilo pojedinačnih stavova. Neki su, kad su odgovarali, pod dobrim podrazumevali takav tok radnje u seriji u kome vredan a siromašan čovek na kraju bude nagrađen; drugi da će iskrena ljubav pobediti sve spletke i podmetanja; treći da nad nama bdi Bog i stara se da sve stvari dođu na svoje mesto itd. Da su smatrali da dobro trijumfuje u svakom od ova tri smisla (socijalnom, vredosnom, religioznom), oni bi zaokružili odgovr «potpuno se slažem».

U dubinskom intervjuu svaka od ovih dimenzija dobra bila bi do u tančine rasvetljena i jasno bi se oslikali logika i način rezonovanja ljudi o pitanjima dobra u jednoj društvenoj grupi.

[47] Ovde se misli na ona posmatranja koja za predmet imaju neke dugotrajne procese ili pojave i koja i sama dugo traju

[48] Npr. ako smo videli da trećina mladih ljudi koristi jednu popularnu svetsku marku patika, mi još ne znamo šta je sve to što nju u njihovim očima čini prestižnom, zašto se takvom smatra baš ona a ne neka druga koja po kvalitetu ne zaostaje za njom itd.

[49] Dobro je znanao da ispitivanje proste korelacije među dvema promenljivima može da nam ukaže na njihovu uzajamnu povezanost, ali nipošto ne može da potvrdi postojanje uzročnih veza, niti njihov smer. Moguće je recimo da je njiova povezanost sasvima slučajna, da je posledica toga što su obe uslovljene nekom trećom pojavmo, koja je njihov zajednički uzrok, a koju mi istraživanjem nismo obuhvatili. Obično se, recimo, tvrdi da je slaba obaveštenost ljudi o političkim pitanjima uslovljena stepenom njihovog obrazovanja, tj. da su niže obrazovani mnogo manje obavešteni jer nemaju dovoljno prethodnih znanja koja bi im omogućila bolju percepciju političkih zbivanja. Moguće je, međutim, da su i slaba obaveštenost i niže obrazovanje proizvod načelno male zainteresovanosti tih ljudi za svet oko sebe, ili relativno niskim nivoom inteligencije itd. S druge strane, i ako među nekim pojavama postoji uzročno-posledična veza, mi ne možemo sasvim pouzdano tvrditi u kome smeru ona deluje – od prve ka drugoj ili obrnuto, ili obostrano.

[50] Takav cilj istraživanja se ne može ni zamisliti kod kvantitativnih istraživanja.

[51] Pod ovim se ne podrazumevaju fokus grupe koje se organizuju u realnom prostoru – dakle, u jednoj prostoriji – a da se slika putem interneta prenosi do naručioca istraživanja koji se može nalaziti na sasvim drugom kraju sveta

[52] Na primer kad život malih doseljeničkih kolonija u velikim gradovima istražujemo pomoću ispitivanja, mi prethodno moramo da postavimo hipoteze: da su te zajednice slabo uklopljene u novu sredinu, da su žitelji upućeni jedni na druge, da među njima postoji snažna homogenost, da homogenost zavisi od veličine tih kolonija i da je veća u manjim kolonijama itd. Sve te naše pretpostavke će biti pretvorene u odgovarajuća pitanja u upitniku, potom ćemo u takve kolonije poslati intervjuere, oni će obaviti razgovore sa članovima i onda ćemo na osnovu prikupljenih podataka proveriti hipoteze, ispitati da li zaista postoje pretpostavljene pravilnosti između veličine i stepena homogenosti itd. Međutim, kad tu pojavu proučavamo pomoću posmatranja, onda opažamo ogroman broj iskustvenih činjenica koje najčešće mnogostruko nadilaze našu istraživačku postavku koju smo bili pripremili za ispitivanje. Tako će nam, recimo, posmatranje skrenuti pažnju na način oblačenja žitelja te kolonije, frizure muškaraca i žena, da li i koliko u govoru koriste lokalizame iz starog kraja, koliko prihvataju reči iz novog kraja i na koji način ih uklapaju u sopstveni govor, kako se ponašaju na slavljima unutar zajednice, šta i kako pevaju, koliko u tome ima emocija, šta gledaju na TV, kako se ophode prema ljudima iz nove sredine koji dođu u njihovu četvrt, kako komentarišu njihovu pojavu, izgled, hod, govor itd.

[53] Npr. istraživanje ponašanja potrošača uz pomoć panela ili ad hoc istraživanja daje odgovor na pitanje: ko (u demografskom i socijalnom smislu) i šta kupuje, koliko često to čini, na kojim prodajnim mestima, koliko je lojalan nekoj robnoj marki, koliko njegov/njen izbor zavisi od reklamiranja, koliko od socijalno-klasne pripadnosti, stepena obrazovanja itd. Iz broja pominjanja zamenice «koliko» u prethodnoj rečenici vidimo, dakle, da je tu reč o prebrojavanju, merenju učestalosti, stepenu povezanosti između odluke o kupovini i drugih varijabli (reklama, obrazovanje itd).

[54] Tako Gistav Le Bon piše o poznatom septembarskom pokolju 1792. godine kada su revolucionari odlučili da isprazne zatvore i bez suđenja pogube uhapšenike. Pre te odluke neki ljudi iz gomile, koja je kasnije izvela pokolj, hteli su da ubiju zatvorskog čuvara zato što je dopustio da zatvorenici budu 26 sati bez vode. Ali kasnije, kad se gomila uskovitlala i kad je naređeno da se ti isti uhapšenici pobiju, gomila je to činila sa velikim oduševljenjem i bez ikakvih moralnih dilema.

[55] Tako je recimo švedski sociolog Dik Urban Vestbro, sa Kraljevskog instituta za tehnologiju – odsek za urbane studije, proveo 1968. i 1969. godinu živeću u siromašnoj četvrti Dar es Salama i istražujući načine na koji se koristi stambeni prostor u ovim zajednicama, kakvi su međususedski odnosi, osećaj sigurnosti i stavovi ljudi o prenaseljenosti itd.

[56] Svakako da to otvara izvesne moralne dileme. One se delom prevazilaze odlučnošću i upornošću istraživača da ne otkriju nikakve informacije koje bi mogle da nanesu štetu ili da bez saglasnosti naruše privatnost bilo koje od posmatranih osoba. Ponekad i navođenje demografskih podataka o nekoj osobi može ostalim članovima posmatrane zajednice da otkrije o kome se radi i da, dakle, naruši nečiju privatnost. Stoga i o tome valja voditi računa.

[57] Često se navode primeri posmatrača – učesnika koji su se toliko zbližili s učesnicima da su na kraju i sami postali samo učesnici i odustali od posmatranja (White, 1993)

[58] Pretpostavimo da istražujemo predstave koje ljudi imaju o virtuelnom svetu u kome se kreću kad su na internetu. Jedna krajnja pozicija bi mogla da bude potpuno materijalističko viđenje – internet je skup svih ljudi koji u jednom trenutku sede pored kompjutera i povezani su na mrežu. Svi oni, kao i njihovi kompjuteri su puke fizičke pojave sa svojim jasnim fizičkim osobinama, izgledom, performansama. Druga, suprotna pozicija bi bila da je internet jedan sasvim nov, paralelni svet ideja, slika, predstava, misli i da je stoga čista suprotnost materijalnom svetu. Ovde je dakle reč o jednoj zamisli utemeljenoj na tradicijama idealizma. Kad su opisane ove krajnje pozicije, istražuju se ostale predstave učesnika, daje se njihova klasifikacija, potom se opisuju u pojedinostima itd.

[59] Iz ovoga se vidi značaj razlika između kvalitativnog i kvantitativnog pristupa – kod ovog drugog izuzeci nisu važni, traga se za onim što se da uopštiti.

[60] Pravilnosti se mogu nalaziti i u načinu argumentacije ljudi, u logici njihovog poimanja nekih pojava; opet je korisno otkriti koji su ekstremni slučajevi (recimo, jedan slučaj bi bilo korišćenje pojednostavljene analogije, drugi temeljno pozivanje na citate, istorijske izvore, poznate slučajeve iz prakse...)