| ПРАВО ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ СВОЈИНЕ |
 |
 |
|
1. ПРАВО ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ СВОЈИНЕ
1. 1. Право и интелект
Људска историја је сведок борбе сваке нове идеје са затеченим стањем људског духа. Старо, односно већ прихваћено схватање, укорењено као традиција показало је способност да користи најокрутније методе да заустави све што је ново и што «мирише» на промене. Напредна идеја је најчешће била анатемисана. Не треба да се враћамо много уназад да бисмо се погледали очи у очи са справама за мучење, да би смо осетили људски гнев усмерен на творца нове идеје.
Људи су и данас склони да праве завере против духа који доноси идеју која искорачује из свог времена. Можда је то присутно и због тога што је потребно мање умног напрезања за осуду него за улажење у суштину и покушај да се разуме о чему то «кривац» говори. Признали ми то или не, над нама се распрострла ментална равнодушност. Уместо да зарони у дубину свог бића, тражећи идеју, данашњи човек радиjе зарања у фотељу. Окружен стварима које га углавном испуњавају, напредак човечанства му је небитан.
Али, срећом, постоје и такви људи којима мир и научено стање нису довољни да би могли да буду задовољни својом животном улогом. Индивидуално противљење постојeћем поретку ствари кроз науку, уметност, књижевност или напор да се оствари напредак у производњи, обележје су суверенитета таквих индивидуа, које имају снагу да реконструишу свет.
Оно што се дешава у људском уму је сакривено и само «власник» тог ума може да одлучи да ли ће своја размишљања да подели са неким. Емоцију, љубав, бес и све оно што припада само једном човеку можемо и да оставимо само њему. Али, ако се у уму човека ствара нешто другачије, идеја која може да допринесе напретку људске заједнице или надградњи естетског у човеку, себично је оставити их саме-човека и идеју.
Креативност је способност стварања нечег новог вештином маште, било да је реч о новом решењу неког проблема, новом методу или направи, или новом уметничком предмету или форми. Овај термин обично се односи на богатство идеја и оригиналност размишљања, али и практичност рада.[1]
Kретивци су «ретке звери», често несхваћене, прогоњене. Искораче из свог времена, па проведу цео живот етикетиране од просечности као чудаци.
Креативци ремете друштвену равнотежу, угрожавају навике и понашање по утврђеном реду. Да мисао може да убије, доказала су спаљивања на ломачи. Али да није било бунтовничких умова који су копали по познатом тражећи непознато, данашњи свет би вероватно изгледао другачије.
Креативност је моћ стваралачког духа, процес мишљења који мора да започне идејом, али је исход реализација. Ако нема реализације, не постоји ни креативност, као активност која даје нове производе у материјалној или у духовној сфери. Битно је да су ти производи оригинални, да су резултат креативног процеса и да доводе до успешнијег одговора на индивидуалне и друштвене потребе.
Креативност је уско повезана са интелектуалним особинама појединца, али уз интелект обавезно иду знање и вештине, као и умеће да се све те способности синхронизују и успешно користе.
Али како човек, па макар био и креативац, не плута простором у затвореном балону остављен да смишља како да промени свет, већ живи и ствара у одређеном простору и времену, то значи да припада «свом» историјском моменту и одређеном друштвеном и државном окружењу. Грчка цивилизација и ренесанса, на пр. се одликују открићима, уметничким полетом, за разлику од средњег века који је чинио напоре да обузда људски ум. Стваралачко мишљење тражи окружење које показује потребу за променама.
Проналазак, као резултат духовног стваралаштва, јавља се почетком људске цивилизације. Човек, захваљујући проналазаштву, претвара камено у гвоздено доба, да би на крају створио индустријско друштво. Међутим, иако је проналазак одувек био нераздвојан елеменат свих људских активности, свест о друштвеном значају проналаска формирала се много касније.[2]
Античко доба се везује за прво потписивање поносног творца керамичких творевина. Ознаке које су пронађене на овим предметима, имале су функцију да идентификују аутора ових творевина, али и да укажу и на власника. «Оглашавање» припадности умних творевина довело је и до првих појава присвајања ознака од стране других лица. То је разлог због којег је право старог Рима пружало правну заштиту ауторима. Заштита је била лично-правне природе и искључиво усмерена на робне знакове.
Савремено доба је изградило такве пословне односе у којима се коришћење патената, жигова, ауторских права и свих осталих духовних творевина сматра незаобилазним за економски раст и увећање националног богатства. Међутим, творци умних дела која се износе у јавност, често су на мети различитих злонамерних и недозвољених активности које имају обележја кршења, нарушавања, ометања, неовлашћеног коришћења и располагања њиховим власништвом. Због крајњег ефекта који имају на просперитет људског друштва, интелектуална права се штите и на међународном и на националном нивоу.
Шта нас очекује у будућности, нико не може да да потпун одговор, али можемо да наслутимо да нас очекује ера «дорађеног или поправљеног човека».
Нанотехнологија треба да нам омогући контролисање свих биолошких процеса у организму због чега болести треба да постану прошлост, старење би требало да се успори и продужи људски век; Очекује се да примена генетског инжињеринга доведе до максимума интелектуалне и физичке способности човека; Развој вештачке интелигенције са намером да се комбинује са људским сазнањима требало би да нас доведе до развоја који у овом тренутку не можемо објективно ни да сагледамо. [3] 1. 2. Појам интелектуалне својине
Интелектуална својина је заједнички назив за индустријску својину и ауторско право. Права интелектуалне својине јесу ауторско и сродна права, жиг, географска ознака порекла, дизајн, патент, мали патент и топографија интегрисаних кола.
Носилац права је изворни стицалац права интелектуалне својине или његов правни следбеник, укључујући и професионална удружења, односно организације и организације за колективно остваривање права.
Повреда права интелектуалне својине се повређује прометом робе следеће врсте:
Пиратски примерак ауторског дела или предмета сродног права, укључујући и рачунарске програме, јесте примерак заштићеног ауторског дела или предмета сродног права, односно роба која садржи заштићено ауторско дело или предмет сродног права, која је израђена без сагласности титулара права.
Роба са кривотвореним жигом је производ који је без овлашћења обележен знаком који је истоветан или се суштински не разликује од жига регистрованог у вези са истим или сличним производом, укључујући и производ који није обележен кривотвореним жигом а налази се у паковању обележеном таквим жигом; паковање, етикета, налепница, упутство за употребу, гарантни лист или други предмет који садржи знак идентичан или који се суштински не разликује од жига регистрованог у вези са истим или сличним производом, било да су тај предмет и производ представљени заједно или одвојено.
Роба са кривотвореним дизајном јесте производ израђен без овлашћења носиоца права, који садржи дизајн истоветан са дизајном регистрованим за такав производ или који се суштински не разликује од регистрованог дизајна за исти или сличан производ.
Роба којом се повређује патент јесте производ истоветан са производом који је произведен на основу патентираног проналаска, односно производ израђен непосредном применом патентираног процеса, који је произведен без овлашћења носиоца права;
средство за избегавање заштите јесте свако средство, производ, компонента, односно део производа који је превасходно направљен или прилагођен са циљем да омогући заобилажење ефикасне технолошке мере;
ефикасна технолошка мера јесте технолошки поступак, средство, производ, компонента, односно део којим се контролише приступ заштићеном ауторском делу или предмету сродног права или којим се спречава њихово неовлашћено коришћење, односно којим се омогућава откривање кривотвотвореног жига или пиратског примерка ауторског дела, односно предмета сродног права;
емитовање је јавно саопштавање ауторског дела или предмета сродног права жичним или бежичним преносом електромагнетних, електричних или других сигнала на даљину (земаљска радио-дифузија, сателитска радио-дифузија и кабловска дифузија);
емитер је физичко или правно лице регистровано за делатности производње и емитовања радио или телевизијског програма, коме је издата дозвола за емитовање програма, у складу с законом.
1. 3. Развој права интелектуалне својине
Производи људског ума, као нематеријална добра, који добијају вредност умножавањем, употребом или приказивањем другим људима, не могу да се заштите сакривањем, јер се они реализују управо приказивањем. То значи да познате методе чувања материјалних добара не могу да се примене за заштиту тековина људског ума. Због тога се и изградио другачији приступ заштити ових добара кроз одговарајућу адекватно-правну заштиту.
Право интелектуалне својине, као посебна грана права, развија се крајем 19. века. Као релативно ново право, доживљава велики успон у периоду између два светска рата, а развојем информационе технологије допуњује се новим облицима заштите.[4]
Област интелектуалне својине једна је од правних дисциплина у којој наша држава има изузетно дугу традицију. Србија је била 1883. међу 11 држава - оснивача Париске уније за заштиту индустријске својине. Први Закон о ауторском праву Краљевина Србија донела је 1929. а већ годину дана касније, потписала је и ратификовала Бернску конвенцију о заштити књижевних и уметничких дела, која представља темељ ауторског права у међународним оквирима.
У нашој данашњој правној теорији и пракси често се ова дисциплина назива «Право индустријске својине и ауторско право». Међутим, у међународном и упоредном праву све више се прихвата генерични термин «интелектуална својина», зашта има много оправдања, јер интелектуална својина представља заштиту права својине над духовним творевинама и права творца, аутора да заштити резултате свог интелектуалног стваралаштва.
Стварањем светске организације за интелектуалну својину WIPO[5] конвенцијом која је закључена 1967. у Стокхолму, добијен је основни извор међународног права индустријске својине и ауторског права.
Конвенција одређује шта чини садржину права интелектуалне својине, и таксативно их наводи:
Право интелектуалне својине које обухвата индустријску својину и ауторско право уређује материју широког спектра која се односи на: патент, дизајн, жиг, ознаку порекла, заштиту топографије интегрисаних кола, биљне сорте, корисне моделе, и ауторско право, право интерпретатора, произвођача фонограма, видеограма, емисије, базе података и првог извођача слободног дела.
Носилац права је изворни стицалац права интелектуалне својине или његов правни следбеник, укључујући и професионална удружења, односно организације и организације за колективно остваривање права. У нашој земљи носилац права интелектуалне својине или лице које се декларише као власник, могу да искоришћавају своје право у размерама које дефинишу важећи законски прописи, под условом да су пријавили и регистровали своје право интелектуалне својине. Орган надлежан за пријем пријава и регистрацију је Завод за интелектуалну својину са седиштем у Београду.
Основни облици заштите интелектуалне својине обезбеђују се:
Применом права индустријске својине (патенти за проналске, корисни модели, индустријски дизајн, жигови, итд.) којим се регулише област у којој долази до преношења креације ума на производ, или обележавања корисног производа комерцијалним симболом, или на медијум изражавања;
Применом одредби ауторског права које се односи на презентирање уметничких или корисних креација медијумом изражавања.
Допунски облици заштите се налазе у закону против нелојалне конкуренције, посебно у одредбама које се односе на заштиту неоткривене информације путем пословне тајне, заштиту против узимања неоправдане предности или проузроковања забуне на тржишту.
Одређени облици заштите могу да се остварују општим принципима и институцијама правног система, посебно привредног или грађанског (облигационог) права, радног права, као и управног и кривичног права.
И поред постигнутог одређеног степена хармонизације међународног законодавства о интелектуалној својини кроз међународне уговоре, национални закони о интелектуалној својини и пракса се разликују од земље до земље.
Што се тиче међународне регулативе, донето је више докумената којима се регулише ова материја. То су: Париска конвенција о заштити индустријске својине, Бернска конвенција о заштити књижевних и уметничких дела, Споразум о трговинским аспектима права интелектуалне својине (ТРИПС споразум), Уговор о жиговном праву и Уговор о патентном праву.
С обзиром на то да хармонизација представља континуирани процес, и регулисање ове области је у сталном прогресу. Међутим, проблем који утиче на адекватно регулисање је специфичност ове материје која се сукобљава са сталним балансирањем између јавног и приватних интереса, као и потребе да се обезбеди слободна конкуренција а при томе заштите и искључива интелектуална права.
Ако се приликом сагледавања проблема пође од чињенице да је основно обележје тржишне економије управо слободна конкуренција, поставља се питање – где се ту налази интелектуална својина? Заштита интелектуалне својине је увек временски ограничена, односно има привремени карактер и после истека рока гарантоване заштите, усмерава се на слободно коришћење у јавном интересу.
Доношењем Закона о посебним овлашћењима ради ефикасне заштите права интелектуалне својине[6] и Закона о ознакама географског порекла[7], као и ступањем на снагу Кривичног законика[8] у 2006. је у Србији заокружена реформа законодавства у области интелектуалне својине. Уз законе који су у овој области донети претходних година (Закон о патентима, Закон о жиговима, Закон о правној заштити дизајна, Закон о заштити топографија интегрисаних кола и Закон о ауторском и сродним правима) и законе из других области који у свом домену обезбеђују заштиту интелетуалне својине (Царински закон), Србија је створила законодавне претпоставке за свеобухватну заштиту индустријске својине и ауторског и сродних права.
Закон о ознакама географског порекла усаглашен је са међународним уговорима у овој области, пре свега са Споразумом о трговинским аспектима права интелектуалне својине Светске трговинске организације (ТРИПС), и одговарајућим прописима Европске Уније. У односу на претходни закон који је регулисао ову материју, нови закон доноси измене које се односе на услове за стицање заштите, поступак стицања заштите, однос ознаке географског порекла и других права индустријске својине, а проширен је и обим заштите који уживају овлашћени корисници ознаке географског порекла.
Оваквом законодавном реформом, направљен је корак напред на путу приступања Србије Светској трговинској организацији и Европској унији.
Антипиратска асоцијација Србије оценила је да нови Закон о посебним овлашћењима ради ефикасне заштите права интелектуалне својине стиже у последњи час, јер стасава десета генерација деце која у руку нису узела ниједан легалан продукт повезан са филмом, нити су ушла у биоскопску салу да на прави начин уживају у филму.
Заштита интелектуалне својине, преко система националних и међународних правила, која се зову права на интелектуалну својину, неопходна је ради стицања и финансирања иновација и креативности, које за узврат, воде ка економском, културном и социјалном напретку. Заштита интелектуалне својине такође подстиче производњу и ширење знања и широког асортимана квлитетних производа и услуга. Права на интелектуалну својину стварају додатну вредност за потрошаче и могу да буду гаранција за порекло и квалитет. Друштвена заједница је обезбедила право на интелектуалну својину ради подстицања проналазака и креативних остварења од којих друштво па и појединац има користи, као и да би помогла иноваторима и ствараоцима да живе од свога рада. Та права, која могу да остварују појединци или организације ( научно истраживачке или факултети), призната су од стране државе и судова. Систем је осмишљен да одржава равнотежу у остваривању потреба како ствараоца тако и корисника.
1.4. Развој права индустријске својине
Већ смо напоменули да је још 1883. године Србија заједно са десет земаља, била учесник Париске конвенције за заштиту индустријске својине, а три године касније донета је Бернска конвенција за заштиту ауторског права. Тако је још 1884. године усвојен закон о заштити робних марки, где се употребљава реч жиг. У Србији је 1920. основан орган за заштиту интелектуалне својине.
Та некадашња Србија је приступила Метарској конвенцији 1879. године као седми потписник по реду, а 1889. године Србија је од Конвенције преузела своје прве примарне еталоне – еталон метар (копија 30) и еталон килограм (копија 11). Србија је приступила и Латинској унији за заштиту индустријске својине уз изједначавање вредности динара са француским франком, а 1884. године је правно регулисана заштита индустријских жигова, ознака и модела.
Иначе, први правни пропис чији је циљ био да се ограничи појава монопола који су ометали слободну трговину, донет је у Енглеској 1623. године.[9] Први патентни закон је донет 1790. године у САД а већ следеће године и Француска доноси такав закон. Карактеристика ових закона је да они после вишевековних напора да се обезбеди правна заштита у овој области, признају проналазачу право на патент као искључиво право али временски ограничено. По доношењу ових закона следи појава законских прописа који се односе на узорке, жиг, ознаке порекла робе... Област нелојалне конкуренције је последња у низу законодавних регулатива, јер се законски прописи о сузбијању нелојалне конкуренције појављују као последњи.
Различити приступи регулисању индустријске својине који су примењивали начело територијалитета насупрот универзалном значају ових достигнућа, условили су међународно регулисање заштите индустријске својине.[10]
На дипломатској конференцији која је одржана у Паризу 1883. године донета је Конвенција о заштити права индустријске својине.[11] Конвенцијом је истовремено основана и Међународна унија за заштиту индустријске својине која је од самог почетка отворена за приступање на основу једностране изјаве воље сваке заинтересоване земље. Данас је 169 земаља учлањено у унију. Париска конвенција је послужила као база за касније доношење различитих међународних споразума и конвенција на билатералној, регионалној и мултилатералној основи.
1.5. Развој ауторског права
Античко доба, посебно период процвата Римске империје пружало је повлашћен статус књижевницима и уметницима. Из овог периода потиче прво признавање моралних права ауторима које се садржало у праву аутора да своја дела могу да објављују и представљају јавности под својим именом.[12] Међутим, римско право није предвиђало и право аутора на материјалну накнаду. Творци књижевних и уметничких дела су се издржавали од накнаде коју су добијали од владара или од другог лица за које је дело рађено.
У средњем веку не постоје прописи о заштити ауторских права, аутори су имали повремену материјалну надокнаду, а у зависности од воље владара могли су да потписују своја дела, да забране искоришћавање дела или његову измену.
Проналазак штампарије доводи до тога да штампање и издавање књига постаје привредна делатност, а сама књига добија прометну вредност. То је условило да владари тог периода почну да дају такозване привилегије са намером да убрзају развој привредне делатности и са намером да се успостави некакав правни поредак. Владари су од давања привилегија имали и личну корист јер су од оних којима су давали привилегије добијали новчану накнаду, а истовремено су имали увид и у издавачку делатност. Први закон о привилегијама датира из 1603. године. Донет је у Италији и овим законом је издавачима признато искључиво право штампања и објављивања једног дела. Привилегија се давала за одређени временски период. Међутим, привилегија као облик заштите је штитила издаваче и штампаре. Аутори су своје право исцрпљивали добијањем хонорара од издавача, као једнократну надокнаду за уступњено дело.
Ауторима је први пут признато право на дело 1710. године у Енглеској. Прописи садржани у Закону краљице Ане били су у супротности са тада владајућим схватањем о интелектуалној својини као природном праву човека на резултате свога рада. [13]
Први југословенски пропис о ауторском праву је донет 1929. године. Пратећи промене у друштвеним односима и међународну регулативу, као и промене и развој ауторских и сродних права, после низа закона који су регулисали ову област, 2004. је донет Закон о ауторским и сродним правима.[14]
Прво међународно уређивање ове области настаје доношењем Конвенције за заштиту књижевних и уметничких дела, у Берну 1886. године када долази и до формирања Међународне уније за заштиту књижевних и уметничких дела. Друго значајно међународно уређивање ове материје је уследило доношењем Универзалне конвенције о ауторском праву, у Женеви, 1952. године. Светска организација за интелектуалну својину је такође у Женеви, 1996. године донела Уговор о ауторском праву, коме је наша земља приступила 2002. године.
1.6. Слободно тржиште
Слободно тржиште је општи термин за скуп размена које се дешавају у друштву. Свака размена врши се као добровољни договор између људи или између група људи које представљају агенти. Две индивидуе (или два агента) размењују економска добра, односно робу или услуге. Обе стране учествују у размени јер очекују да ће бити на добитку. Исто тако, свака страна пристаће (или ће одбити) да понови размену у будућности јер су у блиској прошлости испуњена (или нису испуњена) њена очекивања.
Трговина или размена одвија се управо због тога што су обе стране на добитку; ако не би очекивале добитак, оне не би добровољно ступиле у размену. [15]
У модерном жаргону теорије игара, трговина је ситуација у којој обе стране добијају (win-win), игра са позитивном сумом а не игра са нултом или негативном сумом. Свака од страна у размени вреднује две робе или услуге различито и ове разлике припремају терен за размену. Два фактора одређују услове сваког договора: колико сваки од учесника вреднује добра за размену и колико је сваки учесник спретан у преговарању.
Тржиште, према томе, није само прост скуп, него врло компликована, међузависна мрежа размене. У примитивним друштвима, размена је натурална или директна. Али са развојем друштва, постепено се кроз обострано корисну размену појављује ситуација у којој једна или две корисне и вредне робе бивају изабране као медијум индиректне размене. Ова роба – новац – углавном злато или сребро, мада не увек, тражена је не само сама по себи, већ много више да олакша индиректну размену других роба.
Модерна, готово безгранична мрежа размена – тржиште – постоји захваљујући новцу. Производња започиње од природних ресурса, преко различитих облика машина и капиталних добара, да би на крају добра била продата потрошачу. У свакој фази производње од природних ресурса до потрошачких добара, новац се добровољно размењује за капитална добра, услуге рада и земљишне ресурсе. На сваком кораку, услови размене односно цене, одређене су добровољним односима испоручилаца и купаца. Тржиште је слободно јер су све одлуке, на сваком кораку слободне и добровољне. Слободно тржиште и систем слободних цена чине добра из целог света доступним потрошачима. Слободно тржиште обезбеђује широко поље рада за предузетнике, који ризикујући капитал запошљавају људске ресурсе како би задовољили будуће жеље многих потрошача на најефикаснији могући начин. Штедњом и инвестирањем у капитална добра подиже се продуктивност и плате радника и њихов стандард живота. Тржиште на коме влада слободна конкуренција награђује и стимулише технолошке иновације које омогућују иноватору да предњачи у задовољењу потреба потрошача на нове и креативне начине. Експлоатација се не дешава на слободном тржишту, већ када насилник експлоатише своју жртву. [16],
Држава је у сваком друштву једини законити систем принуде. Порез је принудна размена, и што је веће пореско оптерећење, пре ће се економски раст зауставити и почеће пад. Неке врсте принуде од стране државе (на пример контрола цена или спречавање да нови конкуренти уђу на тржиште) ограничавају и спречавају тржишну размену, док друге (забране преварантског понашања, принудно спровођење одредби слободно закљученог уговора) могу да олакшају добровољну размену.
За постојање и развој слободног тржишта кључно је да се у друштву власништво и право над приватном својином поштују, штите и осигурају. У систему слободног тржишта свака особа има право власништва над самом собом и својим сопственим радом, и има право слободног уговарања за те услуге. Уобичајена оптужба против друштва у коме влада слободно тржиште је да оно успоставља закон џунгле, где је човек човеку вук, да оно одбацује сарадњу у корист такмичења, и да велича материјално богатство насупрот духовним вредностима, филозофији или доколици. Управо је супротно: џунгла је заправо друштво у коме влада принуда, отимачина и паразитизам, друштво које уништава животе људи и животни стандард. Мирољубиво тржишно надметање произвођача и испоручилаца је процес дубоко прожет сарадњом у коме сви добијају, и где свачији животни стандард расте (у поређењу са оним какав би био у неслободном друштву). А несумњиво материјално благостање слободних друштава обезбеђује општи стандард који нам омогућује да далеко више уживамо у доколици у поређењу са другим друштвима и да трагамо за духовним вредностима. Управо су земље у којима влада принуда, са мало или нимало слободног тржишта, пре свега у комунизму, место где мукотрпност свакодневног живота не само да материјално осиромашује људе већ убија и њихов дух. [17]
1. 7. Право конкуренције
Монополске фирме и монополско понашање су последица одсуства закона против монопола, односно препуштања тржишта властитој саморегулацији. Да би се обезбедило нормално, конкурентско окружење привреде у целини, потребно је, доношење антимонополске легислативе коју ће онда судови и државне агенције одлучно спроводити. Те мере могу бити различите, од сузбијања картела, преко забране или контроле интеграција фирми, до забрана одређених ценовних и неценовних пракси. [18]
Први модерни закон против монопола је познати Шерманов закон из 1890. године, донет у Америци са образложењем да се њиме спречавају монополизација и картелски договори великих фирми. И данас чак и многи протржишни економисти сматрају овај закон врло важним у подстицању конкурентског амбијента америчке привреде, чак неком врстом Magna Carte слободног предузетништва. [19]
Судбина сваког пословног човека је на тржишу у рукама потрошача, а тржиште капитала функционише као коначни регулатор економске ефикасности, тако што сели капитал тамо где је највећа могућност профита.
Спречавање нелојалне конкуренције односи се на спречавање радњи или праксе у трговини и пословању које су повезане са економском конкуренцијом у широком смислу. а које су супротне доброј пословној пракси, односно. привредним, правним и етичким стандардима понашања у овим областима.
Правила за спречавање нелојалне конкуренције треба да осигурају ефикасност тржишне економије обезбеђивањем услова за слободу конкуренције, примену етике у пословању и да заштите интересе потрошача.
Заштита против нелојалне конкуренције је заснована на становишту да радње супротне доброј пословној пракси треба да буду забрањене.
Заштита против нелојалне конкуренције се односи на интелектуалне творевине и комерцијалне симболе посебно у следећа три случаја:
Забуна; Дискредитовање; Заблуда; Узимање неоправдане предности (слободно копирање); Употреба неоткривене информације (пословна тајна).
Забуна се често појављује код ознака комерцијалног порекла са једне стране, и изгледа робе са друге стране.
Забуна може, посебно, да буде изазвана везано за: жиг, пословно име; пословни идентификатор различит од жига или пословног имена (етикета, лого, слоган); изглед производа (дизајн или други облик, визуелне карактеристике, трговачко паковање,); представљање прозвода или услуга.
Дискредитовање представља коришћење лажних навода у обављању трговине усмерене на то да се дискредитује пословни субјект, роба, или пословне активности конкурента.
До заблуде долази у случају када се ознаке или наводи који су коришћени у трговини такве природе да могу да доведу потрошачку јавност у заблуду о карактеристикама робе.
Узимање неоправдане предности, односно слободно копирање представља такаву радњу коју учесник на тржишту, најчешће је то конкурент, предузме са намером да директно злоупотреби индустријско или комерцијално достигнуће трећег лица у своје властите пословне сврхе.
Пословне тајне представљају општи облик одбране за творевине ума и оне су заштићене од неовлашћене уопотребе и откривања путем различитих правних одредби.
Према одредбама ТРИПС-а, информација мора да се сматра тајном ако: не представља предмет јавног знања и има стварну или потенцијалну комерцијалну вредност управо зато што је тајна и недозвољено је откривање или употреба тајне информације од стране других, без сагласности законитог држаоца.
Кnow-how-а је блиско повезан са пословним тајнама. Део know-how-а се штити институтом пословне тајне (поверљива информација), док други део или поједини делови могу да буду заштићени ауторским правом или регистрованим правом индустријске својине.
Право конкуренције је важно средство које помаже државама у изградњи и заштити слободне конкуренције, али га морамо посматрати не као искључиво, већ у контексту са осталим прописима којима се уређује привредни амбијент. Од велике су важности и прописи којима се уређује спољна трговина и различите баријере за улазак на тржиште, као и прописи инфраструктурне делатности, попут телекомуникација или енергетике.
Закон о заштити конкуренције усвојила је Народна скупштина Републике Србије средином септембра 2005. године.[20]
Иако је у нашем правном систему одраније постојало антимонополско законодавство, тек усвајање овог Закона обезбеђује један од услова за делотворну директну борбу против монопола и осталих видова угрожавања конкуренције. Овај Закон је део процеса усаглашавања комунитарног законодавства са домицилним и представља покушај законодавца да обезбеди примену европских стандарда и обавеза које Србију очекују у процесу стабилизације и придруживања, али и поред тога има значајних мањкавости које у великој мери слабе његову делотворност.
Закон између осталог дефинише: забрањене споразуме између тржишних учесника (картеле) којима се битно спречава, ограничава или нарушава конкуренција; злоупотребу доминантног положаја; изузетке од примене; уређује поступак за контролу концентрација (преузимање контроле над предузећем) ради спречавања стварања субјеката који могу битно да ограниче конкуренцију; установљава Комисију за заштиту конкуренције и прописује казне за непоштовање Закона. Одредбама Закона Комисија за заштиту конкуренције је установљена као независан орган који бира Народна скупштина. Задатак комисије се састоји у старању о спровођењу овог Закона.
Законом о заштити конкуренције уређује се заштита конкуренције на тржишту ради обезбеђивања равноправности учесника на тржишту, а у циљу подстицања економске ефикасности и остваривања економског благостања друштва у целини, нарочито потрошача.
Повредом конкуренције сматрају се акти и радње привредних субјеката и других правних и физичких лица и осталих учесника на тржишту и то:
Битно спречавање, ограничавање или нарушавање конкуренције процењује се, у зависности од конкретног случаја, према: степену и динамици промена у структури релевантног тржишта; ограничењима и могућностима равноправног приступа тржишту нових конкурената; разлозима за напуштање тржишта од стране постојећих конкурената; променама којима се ограничава могућност снабдевања тржишта, степену погодности насталих за потрошаче и другим околностима од утицаја на повреду конкуренције.
Овај закон примењује се на акте и радње учињене на територији Републике Србије, односно на акте и радње који су настали као последица аката или радњи учињених на територији предходне државне заједнице (Србија и Црна Гора) или стране државе, а којима се врше повреде конкуренције на територији Републике Србије. Закон се примењује на сва правна и физичка лица и државне органе, органе територијалне аутономије и локалне самоуправе који, посредно или непосредно, учествују у промету роба или услуга и који својим актима и радњама врше или могу вршити повреде конкуренције. Субјекти на које се примењује овај закон су:
Закон се не примењује на предузећа, привредна друштва и предузетнике, који обављају делатности од општег интереса, као и на лица којима је актом надлежног органа додељен фискални монопол, ако би примена овог закона спречила обављање делатности од општег интереса, односно обављање поверених послова.
1.7.1. Акти којима се спречава, ограничава или нарушава конкуренција
Акти који за циљ или последицу имају или могу имати битно спречавање, ограничавање или нарушавање конкуренције на релевантном тржишту су споразуми, уговори, поједине одредбе уговора, изричити или прећутни договори, усаглашене праксе, одлуке удружења учесника на тржишту. Такви споразуми забрањени су и ништави, а нарочито споразуми којима се:
Овакви споразуми могу бити хоризонтални или вертикални. Хоризонтални споразуми су споразуми између постојећих или потенцијалних учесника на тржишту који послују на истом нивоу производног ланца или ланца испоруке.
Вертикални споразуми су споразуми о условима набавке, продаје или препродаје између постојећих или потенцијалних учесника на тржишту који послују на различитом нивоу производног ланца или ланца испоруке.
Комисија може, на захтев учесника у споразуму, да одобри изузеће појединог споразума или дела тог споразума од забране ако тај споразум, односно његов део, доприноси унапређењу производње или дистрибуције, односно подстицању техничког или економског развоја, а потрошачима обезбеђује правичан део користи и који садржи само ограничења неопходна за постизање наведених циљева, а не искључује конкуренцију у битном делу предметне робе или услуга.
Појединачно изузеће одобрава се решењем које садржи и рок на који се изузеће одобрава који не може бити дужи од пет година.
Хоризонтални споразуми, а нарочито споразуми о специјализацији, истраживању и развоју и сарадњи, могу бити изузети од забране ако остварују дејство на целој територији Републике Србије и нису закључени на период дужи од седам година.
Вертикални споразуми, а нарочито споразуми о:
ексклузивној продаји или набавци ексклузивној дистрибуцији ексклузивној додели клијената селективној дистрибуцији дистрибутивној или услужној франшизи, који подлежу забрани пошто садрже одредбе о екслузивној дистрибуцији или набавци ексклузивном заступању којим заступник преузима трговачки ризик ограничењу продаје крајњим корисницима од стране трговца на велико трансферу технологије
могу бити изузети од забране ако нису закључени на период дужи од пет година и ако остварују дејство на целој територији Републике Србије.
Ако се после доношења решења којим је утврђено да споразум није забрањен измене околности на којима се решење заснива, Комисија доноси решење о укидању тог решења, а ако накнадном провером утврди да је решење којим је утврђено да споразум није забрањен донето на основу неистинитих или нетачних података Комисија то решење поништава.
1.7.2. Злоупотреба доминантног положаја
Доминантан положај на релевантном тржишту има учесник на тржишту који послује независно од других учесника на тржишту, односно који доноси пословне одлуке не водећи рачуна о пословним одлукама својих конкурената, добављача, купаца или крајњих корисника његове робе или услуга.
Релевантно тржиште је тржиште које обухвата релевантно тржиште производа на релевантном географском тржишту.
Релевантно тржиште производа је скуп роба или услуга који су замењиви под прихватљивим условима од стране корисника тих роба или услуга, нарочито у погледу њиховог својства, уобичајене намене и цене.
Релевантно географско тржиште је територија на којој учесници на тржишту учествују у понуди или потражњи и на којој постоје исти услови конкуренције, који се битно разликују од услова конкуренције на суседним територијама.
Доминантан положај могу имати два или више независних учесника на тржишту који су на релевантном тржишту повезани економским везама, тако да заједнички делују као један учесник на тржишту (колективна доминација). Повезаним учесницима на тржишту сматрају се два или више учесника на тржишту који су повезани тако да један учесник на тржишту непосредно или посредно одлучујуће утиче на управљање у другом учеснику на тржишту, а нарочито по основу већинског учешћа у основном капиталу, већине гласова у органима управљања, права на постављање већине чланова управног или надзорног одбора и лица овлашћених за заступање учесника на тржишту, као и уговора о преношењу права управљања.
Два или више повезаних учесника на тржишту сматрају се једним учесником на тржишту.
Злоупотреба доминантног положаја на релевантном тржишту је забрањена. Злоупотребом доминантног положаја на релевантном тржишту робе или услуга сматрају се радње којима се ограничава, спречава или нарушава конкуренција, а нарочито радње којима се:
Концентрација учесника на тржишту настаје у случајевима:
статусних промена учесника на тржишту у смислу закона којим се уређују привредна друштва; стицања непосредне или посредне контроле једног или више учесника на тржишту над другим учесником на тржишту или његовим делом; оснивања и заједничког контролисања новог учесника на тржишту од стране најмање два независна учесника на тржишту, који послује на дугорочној основи, који има све функције независног учесника на тржишту и приступ тржишту (заједничко улагање).
Контрола је могућност одлучујућег утицаја на пословање учесника на тржишту, засновано на правима, уговорима или било којим другим правним или чињеничним средствима, а нарочито:
власништву или праву коришћења целокупне имовине учесника на тржишту или дела његове имовине; уговорном овлашћењу или било којем другом основу којим се стиче могућност на одлучујући утицај на састав, рад или одлучивање другог учесника на тржишту.
Две или више концентрација између истих учесника на тржишту извршених у временском периоду краћем од две године сматраће се као једна концентрација, а као време њеног настанка узима се дан извршења последње од ових концентрација.
Не сматра се да је настала концентрација учесника на тржишту ако:
банкарска и друга финансијска организација привремено стекне акције или уделе ради даље продаје, под условом да их прода најкасније у року од 12 месеци од дана стицања и да их не користи тако да утиче на пословне одлуке учесника на тржишту које се односе на његово понашање на тржишту; стечајни управник стекне контролу над учесником на тржишту; заједничко улагање има за циљ координацију тржишних активности између два или више учесника на тржишту који задржавају своју правну независност.
1.7.3. Комисија за заштиту конкуренције
Комисија је самостална и независна организација која врши јавна овлашћења и има статус правног лица. Седиште Комисије је у Београду.
Комисија за свој рад одговара Народној скупштини Републике Србије којој подноси годишњи извештај о раду и извештај се подноси најкасније до краја фебруара текуће године, за претходну годину.
Савет Комисије доноси све одлуке и друге акте о питањима из надлежности Комисије. Комисију представља и заступа председник Савета, а у случају његове спречености Комисију заступа заменик председника Савета.
Комисија је надлежна да:
Регулаторни оквир предвиђен Законом није комплетиран, пошто још увек нису донети сви подзаконски акти.
2. АУТОРСКО ПРАВО
2.1. Појам ауторског права
Иако су ауторска права током дугог временског периода била занемаривана, она у великој мери почињу да добијају на значају од успостављања дигиталне информатичке заједнице. Компјутери, Интернет, па чак и дигитални меморијски системи почињу да суочавају своје кориснике скоро непрестано и у свакодневном животу са посебним аспектима ауторских права, што раније, у случају телевизије или радија није био случај.
У основи, ауторско право штити ауторско дело под којим се подразумева посебно духовно остварење из области књижевности, ликовних уметности и филмске уметности.[21] Тај појам данас обухвата филмове, књижевна дела, фотографије, слике или позоришне комаде као и MS Word, [22] фотографију на web страници (jpeg-fajl), или пак посебну Интернет презентацију.
Заправо, да би могло да се говори о неком делу чије се право може штитити по Закону о ауторским правима, оно мора да испуњава одређене критеријуме:
дело мора да буде ново, (да у том облику још ништа није постојало), индивидуално (да је резултат ауторовог, односно ствараочевог рада) и да се представи у јавности.
Обична идеја, која још није добила форму која може да буде доступна јавности, није ауторско дело.
Уколико постоји дело које задовољава потребне критеријуме , аутор тог дела (писац, композитор, програмер) се може позвати на своје ауторско право. Оно њему не омогућује само право да га представља у јавности, већ се то више односи на право његове употребе и коришћења. Филм на DVD-у се једноставно може купити, и сам аутор играног филма нема право на купљени DVD, па стога купац купљени филм може гледати, продати или га бацити. Али, купац играног филма не сме да га користи у смислу ауторског права, нити да без овлашћења израђује његове копије, нити да их продаје.
Коришћење дела је дозвољено само његовом аутору. Употреба, односно коришћење дела од стране других лица је могућа само ако аутор одобрава то право употребе или даје овлашћења (за умножавање, дистрибуцију, емитовање, извођење) или издаје лиценце. Оне пружају могућност имаоцу лиценце да дело умножава, продаје, изводи итд.
Појам ауторског права је могуће раздвојити на два ужа појма:
Ауторско право у објективном смислу је скуп правних норми којима се регулишу друштвени односи у вези са стварањем и искоришћавањем ауторских дела. Циљ тих правних норми је да правно регулишу интересне односе аутора, издавача и самих корисника ауторског дела. Са развојем технологије, а посебно Интернета појављују се нови видови комуникације међу људима који су на овај или онај начин повезани са објективним ауторским правом.
Објективно ауторско право регулише правну заштиту не само аутора дела, већ и његових наследника као и случајеве када аутор пренесе своја овлашћења на друга физичка или правна лица или када су у питању корисници појединих врста ауторских дела одређени законом.
Ауторско право у субјективном смислу је скуп конкретних овлашћења која су, на основу норми ауторског права у објективном смислу, призната творцу ауторског дела. Објективно ауторско право је право аутора на дело у најужем смислу речи. Садржина субјективног ауторског права је регулисана прописима објективног ауторског права, па се у зависности од правног система земље која регулише објективно ауторско право разликује субјективно ауторско право од случаја до случаја. Без обзира на различите правне системе, усвојено је да субјективно ауторско право има две групе овлашћења: морална и имовинска. Морална овлашћења имају циљ да пруже правну заштиту ауторовој личности, његовом имену, угледу и делу. Имовинска овлашћења обезбеђују право аутору да располаже својим делом, као и право да остварује накнаду од лица којима је уступио искоришћавање свог дела.
Друштвена заједница тежи да ауторска дела временом постану доступна свима и слободна за коришћење због чега се прописима ограничава трајање субјективног ауторског права, као и искључивог апсолутног права аутора да располаже и искоришћава своје дело. По истеку тог периода, дело постаје опште добро - слободно дело.
Заштита ауторског права се у пракси спроводи тако што се законима и уговорима регулише ко и како може да умножава, дистрибуира, емитује или користи научно, књижевно или уметничко ауторско дело, а неко ко крши ове прописе сматра се пиратом, фалсификатором или плагијатором.
Ауторско право представља јединствено право које садржи две врсте овлашћења, морална и имовинска, која заједнички служе за заштиту личних и материјалних интереса аутора.
Ауторским правом се штите ауторска дела, тј. оригиналне духовне творевине аутора, изражене у одређеној форми без обзира на њихову уметничку, научну или друге вредности, њихову намену, величину, садржину и начин испољавања, као и допуштеност јавног саопштавања њихове садржине.
Ауторско право је ограничено на територије држава са којима Србија има закључене мултилатералне или билатералне уговоре из области заштите ауторског права. Иако се не може рећи да је ауторско право територијално неограничено, данас се ауторско право признато у Србији признаје и у великом делу света.
Ауторско дело се не може регистровати у смислу у ком се то може рећи за права индустријске својине, али се ауторско дело може евидентирати и депоновати пред Заводом за интелектуалну својину Србије. Ауторско дело се евидентира и депонује подношењем пријаве за увођење у евиденцију и депоновање ауторског дела.
Чињеница да је једно лице извршило евидентирање и депоновање ауторског дела не значи да је то лице заиста и носилац ауторског права, јер Завод такве чињенице не испитује. Али у случају када је извршено евидентирање и депоновање ауторског дела лица које је заиста носилац ауторског права, тада такво евидентирање и депоновање може послужити као додатни доказ у случају покренутог судског поступка у вези ауторског дела које је било предмет евидентирања и депоновања.
2.1.1. Морално право аутора
Морално право аутора је искључиво, апсолутно право које делује ерга омнес. Само је аутор овлашћен да се стара о свом делу и да забрани трећим лицима свако мешање у погледу искоришћавања или располагања његовим делом . Апсолутни карактер моралног права је ограничен законским прописима који регулишу односе аутора према трећим лицима, према осталим ауторима када су у питању коауторска дела као и у случајевима када то налаже општи интерес.
Конститутивни елементи моралног права одређени су личношћу аутора и непреносиви су.
Морална ауторска права су: право патернитета, право на назначење имена, право објављивања, право на заштиту интегритета дела и право на супростављање недостојном искоришћавању дела.
Право патернитета је право аутора да може да се супростави сваком плагијату свог дела, односно аутор има искључиво право да његово име, псеудоним или знак буду назначени на сваком примерку дела и при сваком јавном саопштавању дела.
Право на назначење имена има сваки аутор и оно се састоји у праву аутора да дело које је створио назначи својим именом на начин који он одабере.
Право објављивања дела је садржано у слободној одлуци аутора да ли ће и у ком облику дело објавити или приказати јавности.
Право на заштиту интегритета дела се састоји у искључивом праву аутора да штити своје дело тако што се супротставља неовлашћеним изменама свог дела. То значи да дело није дефинитивно завршено док је аутор жив, јер аутор је једини који има право да модификује дело.
Право на супростављање недостојном искоришћавању дела састоји се у искључивом праву аутора да се супроставља искоришћавању свог дела на начин који угрожава или може да угрози његову част и углед.
2.1.2. Имовинска права аутора
Имовинска права аутора представљају право искоришћавања дела. Само је аутор овлашћен да искоришћава своје дело, а друга лица то могу да чине само уз дозволу аутора и уз надокнаду.
Поред права да искоришћава дело аутор има право да дело пусти у промет у оном облику и на начин који он сматра подобним.
Имовинска права су:
Право на бележење и умножавање дела које се састоји у искључивом праву аутора да дозволи односно забрани другом лицу бележење свог дела на материјалну подлогу и умножавање примерака.
Право на стављање примерака дела у промет је радња искоришћавања дела, због које се дело умножава.
Право на давање дела у закуп, право на давање рачунарског програма на послугу, право извођења дела, право представљања дела, право емитовања, право на јавно саопштавање, право на измену дела...
2.2. Појам ауторског дела
Ауторско дело је оригинална духовна творевина аутора, изражена у одређеној форми без обзира на његову уметничку, научну или другу вредност, његову намену, величину, садржину и начин испољавања, као и допуштеност јавног саопштавања његове садржине.
Ауторско право настаје моментом настанка ауторског дела. Ауторско дело се сматра објављеним када је на било који начин учињено доступно јавности. Ауторско дело се сматра издатим када су примерци дела у одговарајућем броју пуштени у промет од стране аутора или лица које је он овластио.
Ауторска дела подразумевају таква дела људског интелекта која су доступна јавности у следећем облику:
Aуторскоправно нису заштићени:
Ауторска дела којима је средство изражавања језик, подразумева да тај језик мора да буде разумљив једној одређеној групи људи. Ова врста ауторских дела се дели на писана и говорна дела у зависности од тога да ли су записана или су саопштена у облику предавања, говора и сл.
У књижевна дела спадају сва дела из области књижевности и белетристике која се могу изразити у облику романа, новела, приповетки, бајки, басни и др. Ту спадају и књижевна дела изражена у стиху, драмска дела, сценарија за филмове, либрета.
Ако је у питању научно дело, односно ако се ради о делу које садржи елементе научног сазнања која се односе на област науке, онда ауторско право пружа правну заштиту самом делу, односно форми у којој је дело изражено, док сам садржај научног дела попут теорија, научних открића и њихове примене у пракси, није правно заштићен, односно слободан је за коришћење.
Говорна дела обухватају и збирке књижевних и научних дела, попут енциклопедија, зборника, антологија и сл.
Новински чланци и приватна преписка само изузетно могу да добију ауторску жаштиту.
2.2.1. Рачунарски програм
Да би компјутерски програм могао да ужива правну заштиту на основу одредби патентног права, он мора да испуњава опште услове који су предвиђени и за сваки други проналазак. Првенствено то је услов да се програмом даје новина у погледу техничког решења за које се тражи правна заштита путем патента. Друго питање се односи на утврђивање да ли софтвер у питању може да испуњава услов новости.
Да би једно дело уживало правну заштиту као ауторско дело потребно је да буде изражено у некој форми. За рачунарске програме је заузет став да се ради о ауторском делу у писаној форми.
Аутор је заштићен од сваког умножавања свог дела уколико за то није дао сагласност.
2.2.2. Позоришно дело
Позоришно дело представља ауторско дело намењено сценском извођењу посредством једног или више извођача. Извођење је непосредно-на сцени пред публиком. Позоришно дело може да користи различита средства изражавања попут: говора, музике, покрета или игре, или уз помоћ лутака.
Управо у односу на врсту коришћених средстава позоришна дела делимо на драмска, драмско-музичка, кореографска и пантомимска дела.
Драмска дела су облик говорних књижевних дела којима се на сцену поставља нека радња. Према садржини текста могу да буду трагедије, комедије, мелодраме, монодраме и сл.
Дрмско-музичка дела су резултат коауторске сарадње, обједињују два дела, музичко и драмско у једну целину.
Кореографска дела су ауторска дела која као средство изражавања користе покрет, плес, ритам. То су такође творевине више коаутора. Сва ова дела морају да буду забележена и фиксирана.
2.2.3. Музичко дело
Музичко дело представља ауторско дело у коме аутор-композитор помоћу звука изражава своје мисли и осећања. Такво дело код оних који га слушају изазива осећај пријатности, јер стимулише естетска осећања. Музичко дело се састоји од низа тонова хармонизованих одређеним ритмом. Свако музичко дело се састоји од мелодије, хармоније и ритма. Мелодија представља садржину ауторског стваралаштва, јер она обједињује идеју и форму и представља духовну творевину која ужива ауторскоправну заштиту независну од музичког дела.
Да би једно музичко дело било ауторски-правно заштићено мора да буде оригинално, да одражава ауторову идеју и да има одговарајућу музичку форму.
Аутори аранжмана-варијација морају да имају сагласност аутора изворног дела.
2.2.4. Филмско дело
Филмско дело је такво дело које се изражава помоћу слике и тона. Карактеристично је по учешћу великог броја лица која дају допринос настанку дела и јавном приказивању. Филмско дело је везано за материјалну подлогу или филмску траку.
Ауторским правом се штити оригинална интелектуална творевина а не филмска трака. Поред оригиналности за заштиту је неопходно да дело буде фиксирано на материјалној подлози (магнетоскопска или видео трака).
Наслов дела ужива заштиту ако је оригиналан.
Изведено филмско дело је такво дело које је створено на основу постојећег дела исте или друге врсте.
2.2.5. Дела ликовних и примењених уметности
Аутор дела ликовних уметности конкретизује идеју у видљиву форму, односно уобличава је у простору. Дела ликовних уметности су: сликарство, графике, вајарство и слична дела која садрже елементе ликовног стваралаштва. Правну заштиту ужива свака форма, а не само коначна форма дела. Да би ликовно дело могло да ужива правну заштиту оно мора да буде ауторски оригинално.
Једино је аутор овлашћен за репродукцију својих дела.
Дела архитектуре уживају ауторскоправну заштиту под условом да представљају уметничка дела.
Под делима примењене уметности и индустријског обликовања подразумевају се уметничке творевине којима се користи индустрија ради задовољавања практичних потреба. Ова врста ауторских дела се налази у правном промету као и свака друга роба. Код ових дела постоји дуплицитет заштите, односно ауторскоправна и заштита права индустријске својине за дизајн.
2.3. Појам аутора
Аутор је физичко лице које је створило ауторско дело. Аутором се сматра лице чије су име, псеудоним или знак назначени на примерцима дела, или наведени приликом објављивања дела, док се не докаже друкчије. Изузетно, правно или физичко лице чији назив, односно име је на уобичајен начин назначено на филмском делу сматра се произвођачем тог дела, док се не докаже друкчије.
Аутор дела је носилац ауторског права. Поред аутора, носилац ауторског права може бити и лице које није аутор, а које је у складу са важећим законом стекло ауторско право.
2.4. Појам коаутора
Коаутор је физичко лице које је заједничким стваралачким радом са другим лицем створило дело. Коаутори су носиоци заједничког ауторског права на коауторском делу, ако законом или уговором којим се уређују њихови међусобни односи није друкчије предвиђено.
За остваривање ауторског права и преношење тог права неопходна је сагласност свих коаутора. Коаутор не сме ускратити своју сагласност противно начелу савесности и поштења, нити чинити било шта што шкоди или би могло шкодити интересима осталих коаутора.
Сваки коаутор је овлашћен да подноси тужбе за заштиту ауторског права на коауторском делу, с тим да може да поставља тужбене захтеве само у своје име и за свој рачун.
Ако се нису другачије споразумели, коаутори деле економску корист од искоришћавања коауторског дела сразмерно стварном доприносу који је сваки дао у стварању дела.
Коауторима филмског дела се сматрају писац сценарија, режисер и главни сниматељ.
Ако је музика битан елеменат филмског дела (музички филм) и компонована је за то дело, онда је и композитор коаутор филмског дела.
Ако се ради о цртаном, односно анимираном филму, или су цртеж или анимација битни елементи филмског дела, онда је и главни аниматор коаутор филмског дела.
Ако два или више аутора споје своја дела ради заједничког искоришћавања, сваки од аутора задржава ауторско право на свом делу.
2.5. Носилац ауторског права
Аутор дела је носилац ауторског права. Носилац ауторског права може да буде физичко или правно лице и то својство стиче по основу уговора, закона или на основу наслеђивања.
Поред аутора, носилац ауторског права може бити и лице које није аутор, а које је у складу са овим законом стекло ауторско право. Аутор може пренети део имовинских овлашћења, која се тичу права и начина коришћења ауторског права, на друго лице. Преносом овлашћења аутор губи одређена овлашћења али не и својство аутора јер је то својство везано за личност и непреносиво.
Уговор којим се уступа ауторско право је именовани уговор – ауторски уговор. Ауторско право се може уступити и другим именованим и неименованим уговорима уколико су такви уговори сачињени у писаној форми и садрже све неопходне елементе на основу којих се може утврдити о ком ауторском делу је реч, за коју територију се врши уступање и за који временски период се врши уступање.
Уговором се ауторско право може уступити на искључив или неискључив начин. Искључивим уступањем ауторског права, стицалац ауторског права је једини овлашћен да користи ауторско дело и да га уз сагласност аутора даље пренесе на трећа лица. Право које стицалац ауторског права преноси трећим лицима је неискључиво, али уговором може бити и другачије одређено.
Стицалац неискључивог ауторског права не може даље уговором преносити то право, нити може трећим лицима забранити искоришћавање ауторског дела.
Ако уговором није назначено да се ради о једном или другом облику уступања, сматраће се да је извршено неискључиво уступање.
За поједине врсте ауторског дела носилац ауторског права се одређује независно од воље аутора. То су дела која стварају аутори у радном односу или дела која настају по наруџбини одређеног правног или физичког лица.
2.5.1. Морална права аутора
Аутор има искључиво право да му се призна ауторство на његовом делу.
Аутор има искључиво право да његово име, псеудоним или знак буду назначени на сваком примерку дела, односно наведени приликом сваког јавног саопштавања дела, изузев ако је то, с обзиром на конкретни облик јавног саопштавања дела, технички немогуће или нецелисходно.
Аутор се може у појединачним случајевима на изричит начин одрећи овог права.
Аутор има искључиво право да објави своје дело и да одреди начин на који ће се оно објавити. До објављивања дела, само аутор има искључиво право да јавно даје обавештења о садржини дела или да описује своје дело.
Аутор има искључиво право да штити интегритет свог дела, и то нарочито:
да се супротставља изменама свог дела од стране неовлашћених лица; да се супротставља јавном саопштавању свог дела у измењеној или непотпуној форми, водећи рачуна о конкретном техничком облику саопштавања дела и доброј пословној пракси; и да даје дозволу за прераду свог дела. Аутор има искључиво право да се супротставља искоришћавању свог дела на начин који угрожава или може угрозити његову част и углед.
2.5.2. Имовинска права аутора
Аутор има право на економско искоришћавање свог дела, као и дела које је настало прерадом његовог дела. За свако искоришћавање ауторског дела од стране другог лица, аутору припада накнада ако законом или уговором није друкчије одређено.
Аутор има искључиво право да другоме забрани или дозволи бележење или умножавање свог дела на било који телесни или бестелесни, трајни или привремени, посредни или непосредни начин.
Умножавањем дела архитектуре сматра се и грађење објекта према плану, односно пројекту.
Умножавање дела постоји независно од броја примерака дела, технике којом су умножени и трајности примерака.
Ако је ауторско дело рачунарски програм, умножавањем се сматра и смештање целог или дела програма у меморију рачунара, односно пуштање програма у рад на рачунару.
Аутор има искључиво право да другоме забрани или дозволи стављање у промет примерака свог дела. Стављање примерака дела у промет обухвата и: нуђење примерака дела ради стављања у промет; складиштење примерака дела ради стављања у промет и увоз примерака дела. Право аутора на стављање примерака дела у промет не делује према оном власнику примерка дела који је тај примерак легално прибавио од аутора или од лица које је аутор овластио (исцрпљење права). Власник може примерак дела који је легално прибавио стављати даље у промет.
2.6. Ограничења имовинских права аутора
У случајевима искоришћавања ауторског дела, морају се навести име аутора дела и извор из кога је дело преузето (издавач дела, година и место издања, часопис, новина, телевизијска или радио станица где је дело, односно одломак дела изворно објављен или непосредно преузет и слично).
У сваком конкретном случају, обим ограничења искључивих права не сме бити у супротности са нормалним искоришћавањем дела, нити сме неразумно вређати легитимне интересе аутора.
Без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде објављено ауторско дело може се умножавати и јавно саопштавати ради спровођења службеног поступка пред судским или другим државним органима.
У оквиру извештавања јавности путем штампе, радија и телевизије о текућим догађајима, дозвољено је, без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде, умножавање примерака дела, као и вршење свих других облика јавног саопштавања дела, под следећим условима:
да је дело објављено; да се дело појављује као саставни део текућег догађаја о коме се јавност извештава; да се умножавање примерака дела, као и други облици јавног саопштавања дела врше само у оном обиму који одговара сврси и начину извештавања о текућем догађају.
Ако су предмет извештавања говор, односно беседа или друго дело исте природе, дозвољено је без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде дело у целини умножити и јавно саопштити.
Дозвољено је без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде умножавање кратких одломака, објављених дела за некомерцијалне сврхе наставе, испита или научног истраживања, као и умножавање дела од стране јавних библиотека, образовних установа, музеја и архива, само за сопствене архивске и некомерцијалне сврхе.
Дозвољено је физичком лицу да без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде умножава примерке објављеног дела за личне некомерцијалне потребе.
Ако је ауторско дело рачунарски програм, дозвољено је лицу који је на законит начин прибавило примерак рачунарског програма, да ради сопственог уобичајеног наменског коришћења програма, без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде:
смешта програм у меморију рачунара и пушта програм у рад; отклања грешке у програму, као и да врши друге неопходне измене у њему које су у складу са његовом сврхом, ако уговором није друкчије одређено; начини један резервни примерак програма на трајном телесном носачу.
Дозвољено је без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде привремено умножавање ауторског дела, под следећим условима:
умножавање је пролазно или случајно; умножавање чини саставни и битни део технолошког процеса; сврха умножавања је да омогући пренос података у рачунарској мрежи између два или више лица преко посредника, или да омогући законито коришћење ауторског дела; умножавање нема засебан економски значај.
Дозвољено је без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде умножавање, као и други облици јавног саопштавања кратких одломака ауторског дела (право цитирања), под следећим условима:
да је дело објављено; да се поменути делови, без имена, интегришу у друго дело ако је то неопходно ради илустације , потврде или референце, уз јасну назнаку да је реч о цитату; да се на погодном месту наведе ко је аутор цитираног дела, који је наслов дела цитираног дела, када је и где је цитирано дело објављено, односно издато.
Емисионо предузеће које има дозволу за емитовање дела сме без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде снимити сопственим средствима то дело на носач звука или носач слике, односно носач звука и слике ради емитовања у сопственој емисији. Снимак дела мора бити избрисан најдоцније у року од три месеца по емитовању дела. Снимак дела може бити сачуван у званичној јавној архиви ако има документарну вредност.
Дозвољено је без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде дводимензионално умножавање, стављање у промет тако умножених примерака, као и други облици јавног саопштавања дела која се трајно налазе изложена на улицама, трговима и другим отвореним јавним местима.
За потребе израде каталога јавних изложби или јавних продаја, дозвољено је без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде одговарајуће умножавање изложених дела и стављање у промет тако умножених дела.
У продавницама, на сајмовима и другим местима где се демонстрира рад уређаја за снимање, репродуковање и пренос звука и слике, дозвољено је без дозволе аутора и без плаћања ауторске накнаде умножавање дела на носач звука и слике, јавно саопштавање дела са тог носача, као и јавно саопштавање дела које се емитује, али само у мери у којој је то неопходно за демонстрирање рада уређаја.
2.7. Трајање ауторског субјективног права
Имовинска права аутора трају за живота аутора и 70 година после његове смрти.
Морална права аутора трају и по престанку трајања имовинских права аутора.
Имовинска права коаутора престају по истеку 70 година од смрти коаутора који је последњи умро.
Имовинска права на делу чији се аутор не зна (анонимно дело или дело под псеудонимом) престају по истеку 70 година од дана објављивања дела. Ако аутор открије свој идентитет пре наведеног рока, имовинско право траје као да је идентитет аутора познат од дана објављивања дела.
Ако се почетак рока трајања ауторског права рачуна од објављивања дела, а дело је објављено у наставцима, за сваки наставак тече засебан рок заштите.
За филмско дело рок трајања ауторског права истиче 70 година од смрти режисера, сценаристе, аутора дијалога или композитора музике посебно компоноване за филм, зависно од тога ко од њих последњи умре.
За дела за која се рок заштите не рачуна од смрти аутора или коаутора, а која нису законито објављена током 70 године од њиховог настанка, заштита престаје истеком тог рока.
Рокови за потребе утврђивана датума престанка имовинских права аутора рачунају се од 1. јануара године која непосредно следи за годином у којој се десио догађај који је релевантан за почетак рока. По истеку рока трајања имовинских права аутора, о заштити моралних права аутора старају се удружења аутора и институције из области науке и уметности.
Свако лице има право да штити патернитет и интегритет дела као и да се супротстави сваком облику недостојног искоришћавања ауторског дела.
2.8. Општа правила о ауторским уговорима
Ауторским уговором се ауторска права уступају или у целини преносе. На ауторски уговор примењују се одредбе закона којима се уређују облигациони односи. Ауторски уговори се закључују у писаној форми. У сумњи о садржини и обиму права које се уступа, односно преноси ауторским уговором сматра се да је уступљено односно пренесено мање права.
Дозвола за објављивање дела, за бележење дела на носач звука или слике и дозвола за емитовање дела морају бити изричито уговорене.
Уступање, односно пренос одређеног права на искоришћавање дела не подразумева и уступање, односно пренос права на ауторску накнаду у случајевима искоришћавања ауторског дела на основу законске лиценце.
Уступање, односно пренос одређеног права на искоришћавање дела подразумева и давање дозволе за оне измене на делу које су технички неминовне или уобичајене за тај начин искоришћавања дела.
Ауторски уговор садржи: имена уговорних страна, наслов, односно идентификацију ауторског дела, права која су предмет уступања, односно преноса, висину, начин и рокове плаћања ауторске накнаде ако је уговорена, као и садржинска, просторна и временска ограничења ако постоје.
Ако се коришћењем ауторског дела оствари добит која је у очигледној несразмери са уговореном ауторском накнадом, аутор, односно његов наследник има право да тражи измену ауторског уговора ради отклањања те несразмере.
Ако ауторска накнада није уговорена а приход остварен коришћењем ауторског дела премашује трошкове његовог коришћења у мери која омогућује плаћање ауторске накнаде, аутор, односно његов наследник, има право да тражи измену ауторског уговора ради уговарања накнаде. Право застарева у року од две године од дана сазнања за постојање несразмере, односно за приход остварен остварен коришћењем ауторског дела, а најдуже у року од шест година од краја године у којој је несразмера наступила, односно у којој је приход остварен.
2.8.1. Издавачки уговор
Издавачким уговором аутор, односно други носилац ауторског права уступа, односно преноси на издавача право на умножавање ауторског дела штампањем, и на стављање у промет тако умножених примерака дела, а издавач се обавезује да дело умножи и стави примерке у промет, као и да за то плати накнаду, ако је уговорена, аутору, односо другом носиоцу ауторског права.
Издавачким уговором аутор, односно други носилац ауторског права може издавачу уступити, односно пренети право на превођење свог дела, као и овлашћење на умножавање и стављање у промет преведеног дела.
Издавачки уговор чији је предмет издавање чланака, цртежа и других ауторских прилога у новинама и периодичној штампи не мора бити заључен у писаној форми.
Уступање права на основу издавачког уговора је искључиво, ако није друкчије уговорено.
2.8.2. Садржина издавачког уговора
Издавачки уговор садржи и следеће: рок у коме је аутор, односно други носилац ауторског права, дужан да издавачу преда уредан рукопис или други оригинални примерак дела, како би издавачу омогућио умножавање дела. Ако није друкчије уговорено, тај рок износи годину дана од дана закључења уговора.
Рок у коме је издавач дужан да отпочне са пуштањем примерака дела у промет. ако није друкчије уговорено, тај рок износи годину дана од дана пријема уредног рукописа или другог оригиналног примерка дела.
Број издања који је издавач овлашћен да изда. Ако није друкчије уговорено издавач има право само на једно издање дела. Ако није уговорено, а из пословних обичаја или других околности очигледно не произилази друкчије, тираж износи 500 примерака. Рок у коме издавач, по исцрпљењу тиража претходног издања, мора отпочети са пуштањем у промет примерака наредног издања, ако је оно уговорено. Ако није друкчије уговорено, тај рок износи годину дана од дана кад је аутор то захтевао.
Изглед и техничка опрема примерака дела се такође дефинишу издавачким уговором.
Обавеза је издавача је да се стара о промету примерака дела, и да о томе повремено обавештава аутора, односно другог носиоца ауторског права, на његов захтев. Да аутору, односно другом носиоцу ауторског права, на његов захтев, у одговарајућој фази техничког процеса умножавања дела, омогући коректуру, као и да приликом припреме сваког наредног издања дела омогући аутору да унесе одговарајуће измене, под условом да то не мења карактер дела и да, имајући у виду целину издавачког уговора, не представља несразмерно велику обавезу за издавача.
Рукопис или други оригинални примерак ауторског дела који је предат издавачу не постаје својина издавача, осим чланака, цртежа и других прилога у новинама и периодичној штампи, или ако је уговором друкчије одређено.
Ако једини постојећи примерак ауторског дела пропадне услед више силе после његове предаје издавачу ради издавања, аутор, односно други нослилац ауторског права има право на правичну накнаду која би му припала да је дело било објављено.
Издавач који је прибавио право да изда дело у форми књиге има током периода од три године од дана закључења издавачког уговора прече право прибављања права на умножавање дела и стављање у промет примерака тог дела у форми електронског записа.
Прече право престаје ако издавач у року од 30 дана учињене понуде у писаној форми не прихвати понуду аутора, односно другог носиоца ауторског права.
Ако издавач намерава да непродате примерке дела прода као стару хартију, дужан је да претходно понуди аутору, односно његовом наследнику ако је доступан да те примерке откупи по цени за стару хартију.
2.9. Уговор о представљању (извођењу) дела
Уговором о представљању, односно уговором о извођењу, аутор односно други носилац ауторског права, уступа кориснику право на представљање или право на извођење ауторског дела, а корисник се обавезује да то дело представи, односно изведе, у одређеном року, на начин и под условима који су одређени уговором.
Ако аутор, односно други носилац ауторског права не преда кориснику дело (рукопис, партитуру и сл.) у уговореном року или корисник дело не представи, односно не изведе у уговореном року, аутор, односно други носилац ауторског права или корисник дела, може захтевати раскид уговора о представљању, односно уговора о извођењу и тражити накнаду штете. Рукопис, партитура или други оригинал дела које је предмет уговора о представљању, односно уговора о извођењу, остаје својина аутора, ако уговором није друкчије одређено.
Корисник је дужан да аутору, односно другом носиоцу ауторског права, омогући увид у представљање, односно извођење дела, као и да му достави програм и да га повремено обавештава о приходима од представљања, односно извођења дела.
2.10. Уговор о филмском делу
Уговором о филмском делу се једно или више лица обавезују произвођачу филмског дела да стваралачки сарађују на изради филмског дела и уступају му своја имовинска права на то дело.
Писац сценарија и композитор филмске музике, као коаутори филмског дела задржавају право да своје дело самостално искоришћавају, одвојено од филмског дела, осим ако је у уговору о филмском делу предвиђено другачије.
Филмско дело се сматра завршеним када је постигнут договор о коначној верзији између коаутора и произвођача филмског дела. Ако произвођач филмског дела намерава да филмско дело искоришћава у верзији која се разликује од првобитне мора прибавити сагласност већине коаутора филмског дела, међу којима је главни режисер.
У уговору о филмском делу одредбама о ауторској накнади, ако је уговорена, одређује се који износ ауторске накнаде одговара ком облику и обиму искоришћавања филмског дела. Уговорена накнада за снимање филмског дела не обухвата накнаду за друге облике искоришћавања филмског дела.
Произвођач филмског дела је дужан да завршено филмско дело користи и да коауторе филмског дела, као и ауторе појединих доприноса филмском делу обавештава о оствареним приходима, као и да им омогући увид у пословне књиге.
Коаутори филмског дела имају право на раскид уговора, као и право да задрже уговорену накнаду ако произвођач филмског дела не заврши филмско дело у року од три године од дана закључења уговора о филмском делу, ако није другачије уговорено, као и право на накнаду штете ако произвођач филмског дела не отпочне са искоришћавањем филмског дела у року од једне године од дана завршетка филмског дела, ако уговором није предвиђен други рок.
Ако коаутор филмског дела или аутор појединих доприноса филмском делу одбије да сарађује на изради филмског дела или ако услед више силе није у могућности да настави сарадњу, не може се противити да се резултат његовог стваралачког рада употреби за довршење филмског дела.
Коаутор филмског дела, односно аутор појединих доприноса филмском делу има одговарајућа ауторска права на дати допринос филмском делу.
2.11. Уговор о преради дела
Уговором о преради ауторског дела аутор, односно његов наследник даје другом лицу дозволу за прераду дела ради сценског приказивања, односно извођења, ради снимања филлмског дела или за друге потребе.
Ако уговором о преради ауторског дела ради снимања филмског дела није друкчије одређено, аутор, односно његов наследник њиме уступа следећа искључива права:
на прераду дела за стварање филмског дела; на умножавање примерака тако створеног филмског дела и њихово стављање у промет; на приказивање филмског дела; на емитовање филмског дела; на титловање и синхронизацију филмског дела на другим језицима. Уговор овлашћује стицаоца права на само једну прераду и једно снимање ако није друкчије уговорено.
2. 12. Наслеђивање ауторског права
Наслеђивање је један од правних основа за пренос ауторских овлашћења, на основу кога наследници постају носиоци ауторског права. После смрти аутора на наследнике прелази ауторско субјективно право у целини, односно кумулативно морална и имовинска права. Носилац ауторског права може да буде и организација аутора. Трајање ауторског права после ауторове смрти се регулише националним прописима о ауторском праву. Код нас је то 70. година. Наследници ауторског права уживају мањи обим моралних права у односу на аутора. Наследници немају право на вршење измена дела, право на прво објављивање дела изузев ако их аутор пре смрти није на то изричито овластио.
Наследницима припадају сва имовинска права која је имао аутор.
3. Појам сродних ауторских права
Основни задатак сродних права је пружање заштите посебним категоријама корисника ауторских дела и то интерпретаторима, произвођачима фонограма и видеограма, установама за радио-дифузију, произвођачима базе података и првом издавачу слободног дела кроз регулисање њиховог положаја, права и обавеза према ауторима односно носиоцима ауторског права у вези са привредним искоришћавањем ауторских дела.
Сродна права ни на који начин не утичу на права аутора у погледу њихових дела, међутим, скоро сви облици предмета заштите сродних права истовремено представљају и облике искоришћавања ауторских дела. Сродна права уживају одређену аутономију која се одражава у чињеници да је предмет заштите различит. На пример у ауторском праву то је дело а у сродном праву то је интерпретација, емисија и др. Сва сродна права као имовинскоправна, осим права интерпретатора, су преносива без ограничења.
3.1. Право интерпретатора
За своју интерпретацију ауторског дела, интерпретатор има морална права и имовинска права.
3.1.1. Интерпретација
Интерпретација јесте духовно добро које настаје личним ангажовањем интерпретатора приликом звучног, односно визуелног или звучно-визуелног саопштавања ауторског дела. Дело које је предмет интерпретације не мора бити заштићено ауторско дело.
3.1.2. Интерпретатор
Интепретатор јесте физичко лице које се лично ангажује на интепретацији дела (музичар, глумац, играч, пантомимичар, певач, диригент).
Лица која пружају само технички допринос интепретацији дела нису интерпретатори.
Односи између два или више интепретатора који учествују у интепретацији једног дела уређују се сходном применом одредаба закона које се односе на коауторе.
3.2. Морална права интепретатора
Интерпретатор има искључиво право:
да буде признат као такав; да његово име буде назначено на сваком примерку снимка, на програму или на други прикладан начин приликом сваког искоришћавања његове интерпретације, изузев ако је то, с обзиром на конкретни облик искоришћавања, технички немогуће или нецелисходно; да се супротстави измени своје интерпретације, односно сваком искоришћавању своје интепретације у измењеној форми, ако се тиме угрожава његов стваралачки или стручни реноме; да се супротстави стављању у промет снимка своје интепретације, ако снимак садржи техничке недостатке који угрожавају интегритет интерпретације, а тиме и реноме интерпретатора; да се супротставља искоришћавању своје интерпретације на начин који угоржава или може угрозити његову част или углед.
Ако интепретацију врши ансамбл интепретатора право имају ансамбл као целина и солисти.
Ако више интерпретатора учествује у интерпретацији једног дела, остваривање моралних права не може бити на штету интереса других.
3.3. Имовинска права интерпретатора
Интерпретатор има искључиво право да другоме забрани или дозволи:
бележење (снимање) своје интерпретације, у било ком облику и на било који начин; стављање у промет снимака своје интерпретације; давање у закуп снимака своје интерпретације; истовремено преношење интерпретације путем техничких уређаја као што су звучник, екран, публици која се налази ван простора у коме се врси интерпретирање; емитовање уживо своје интерпретације; интерактивно чињење доступним интерпретације јавности жичним или бежичним путем.
Интерпретатор нема искључиво право на емитовање своје интепретације која је снимљена и издата на носачу звука као ни интерпретације која је са дозволом интерпретатора снимљена на носачу звука и слике ако интерпретатор уступи произвођацу фонограма, односно видеограма своје право он задржава право на правичну накнаду од давања у закуп примерака снимка интерпретације.
Интерпретатор се не може одрећи тог права.
3.4. Право призвођача фонограма и видеограма
За свој фонограм, произвођач фонограма има имовинска права.
Фонограм је запис звука, односно одређеног низа звукова на носачу звука.
Произвођач фонограма има право предвиђено законом за први снимак. Прво на постојећем фонограму није ни на који начин ограничено уграђивањем тог фонограма на видеограм.
Произвођач фонограма је физичко или правно лице у чијој је организацији и чијим је средствима фонограм начињен.
Произвођач фонограма има искључиво право да другоме забрани или дозволи:
умножавање свог фонограма у било ком облику и на било који начин, и стављање у промет тако умножених примерака фонограма; давање у закуп примерака фонограма; интерактивно чињење доступним јавности жичним или бежичним путем свог фонограма.
Произвођач издатог фонограма има право на накнаду за:
емитовање фонограма; јавно саопштавање фонограма; јавно саопштавање фонограма који се емитује.
Накнада се наплаћује од корисника у виду јединствене накнаде коју убира произвођач издатог фонограма. Ако уговором између произвођача издатог фонограма и интерпретатора није друкчије одређено, произвођач фонограма обавезан је да без одлагања преда половину убране накнаде интерпретатору чија се интерпретација налази на његовом фонограму.
За свој видеограм, произвођач видеограма има имовинска права.
Видеограм је запис одређеног низа слика са или без пратећег звука на носачу слике, односно на носачу слике и звука. Произвођач видеограма има права само за први снимак.
Произвођач видеограма је физичко или правно лице у чијој је организацији и чијим је средствима видеограм начињен. Произвођац видеограма има искључиво право да другоме забрани или дозволи:
умножавање свог видеограма или стављање у промет тако умножених примерака; јавно саопштавање свог видеограма са носача слике, односно са носача слике и звука (приказивање); давање примерака свог видеограма у закуп; интерактивно чињење доступним јавности свог видеограма жичним или бежичним путем.
Произвођач видеограма има право да се супротстави искоришћавању свог видеограма у измењеној форми, ако се таквим искоришћавањем могу угрозити његови оправдани имовински интереси.
3.5. Право произвођача емисије
Емисија је електрични, електромагнетни или други сигнал претворен звучни, визуелни, односно звучно-визуелни садржај који се емитује ради саопштавања јавности.
Произвођач емисије је физичко или правно лице у чијој је организацији и чијим је средствима емисија произведена.
Произвођач емисије има искључиво право да другоме забрани или дозволи:
реемитовање своје емисије; снимање своје емисије на носач звука или слике, односно звука и слике; умножавање тог снимка и стављање у промет тако умножених примерака снимка; давање примерака снимка емисије у закуп; јавно саопштавање својих емисија на местима која су публици доступна уз плаћање улазнице; интерактивно чињење доступним јавности своје емисије жичним или бежичним путем.
3.6. Право произвођача базе података
База података је збирка засебних података, ауторских дела или других материјала уређених на систематичан или методичан начин, који су појединачно доступни електронским или другим путем.
Базом података не сматра се рачунарски програм који се користи за њено стварање или рад.
Произвођач базе података је физичко или правно лице које је сачинило базу података, тако што је у квалитативном односно квантитативном смислу учинило значајно улагање у прибављање, проверу или презентацију њеног садржаја.
Произвођач базе података има искључиво право да другоме забрани или дозволи:
повремено или стално умножавање било којим средствима базе података у целини или њених битних делова, за било коју намену и у било којој форми; стављање у промет или давање у закуп примерака целе базе података или њених битних делова; повезивање на рачунарску мрежу и сваки други облик јавног саопштавања базе података у целини или њених битних делова.
Право се односи и на небитне делове базе података уколико су они предмет поновљеног или систематског коришћења које је у супротности са нормалним коришћењем те базе или неразумно оштећује легитимне интересе њеног произвођача. Право постоји независно од подобности конкретне базе података или њеног садржаја за ауторскоправну или другу заштиту.
3.7.Право првог издавача слободног дела
Лице које, по истеку имовинских права аутора, први пут законито изда или на други начин саопшти јавности дело које пре тога није било издато, има имовинска права која одговарају имовинским правима аутора. Ово је ново сродно право донето према Директиви ЕУ. Право траје 25 година од дана првог издавања или првог саопштавања јавности на други начин.
Иван Видановић, «Речник социјалног рада», http://sr.wikipedia.org/sr [2] Бесаровић В.:Интелектуална својина, Центар за публикације Правног факултета у Београду, Београд, 2005.год., стр.33 [3] Трансхуманизам је покрет који афирмише потребу за побољшањем човека кроз примену генетског инжињеринга и нанотехнологије (мисли се на побољшање и интелектуалне и физичке и психолошке способности човека). Link: http://www.transhumanism.org/
[4] О томе више: Дракулић М., Основи пословног права, ФОН, Београд, 2001. [5] WIPO-World Intellectual Property Organisation [6] Службени гласник Републике Србије бр. 46/2006 [7] Службени лист Србије и Црне Горе бр. 20/2006) [8] Службени гласник Републике Србије бр. 85/2005, 88/05 и 107/2005) [9] Овај пропис се називао: «Statute Monopolies» [10] Повод за међународно регулисање ове области је одбијање појединих проналазача да учествују на међународној привредној изложби која је одржана у Бечу 1874. године због тога што су на територији Аустро-Угарске правну заштиту уживали само домаћи држављани. [11] Конвенција се назива по месту одржавања Париском конвенцијом. [12] Из тог периода потиче израз плагијат под којим се подразумева објављивање туђег дела под својим именом. [13] О томе више: WIPO: Intelectual Property Rewarding Material, Женева, 1995. год. [14] Службени лист СЦГ, бр. 61/2004. Овај закон је усклађен са међународним конвенцијама којима је СЦГ приступила, директивама ЕУ из области ауторских и сродних права и споразумом ТРИПС. [15] Ово једноставно закључивање побија тврдњу против слободне трговине типичне за “меркантилистички” период у Европи од 16. до 18. века, изнете од Монтења, чувеног француског есејисте 16. века. Меркантилисти су тврдили да у свакој трговини једна страна добија на рачун друге стране, да у свакој трансакцији постоји победник и губитник, “експлоататор” и “експлоатисани”. [16] Гледано на дужи рок, присила је игра са негативном сумом која доводи до смањења производње, штедње и инвестирања, потрошених залиха капитала и смањене продуктивности и животног стандарда за све, чак и за насилнике. [17] Marej Rotbard, www.mises.org Ludvig fon Mizes Institutе, The Fortune Encyclopedia of Economics (Time Warner, 1993), David Henderson, ed., pp 636-639. [18] Међутим, овде се поставља једно претходно питање, посебно за заговорнике тржишне привреде, наиме да ли је за очување или подстицање конкуренције у једној привреди потребно или чак пожељно доносити неки закон о заштити конкуренције, или је пак довољно уклонити административне и законске баријере за пословање свих фирми. [19] Шерманов закон је, на једној страни, био донет као део протекционистичког плана чији су творци и предводници у реализацији били сенатори Шерман и Едвардс, да се јавност завара и од ње сакрију учинци једног другог, Царинског закона, који је донет у исто време, а којим је значајном делу америчке привреде пружена висока царинска заштита. [20] Закон о заштити конкуренције је објављен у Службеном гласнику Републике Србије бр.79/2005
[21] Члан 1 став 1 Закона о ауторским правима [22] компјутерски програм
Podesi kao favorit
Bookmark
Čitanja: 5260 Komentari (0)
 Napišite komentar
|
RSS link na komentare
Pretraga čitaonice
Novo u čitaonici
- Sporazum o uslovima saradnje
- Seminarski Radovi
- 100% Kvalitetni Diplomski radovi, Seminarski, Maturski Radovi.
- Uplati mi dopunu - Nova vrsta SMS prevare
- Minecraf Cheap Dedicated Servers - FenixVPS
- Mi radimo internet marketing - hocete kupce?
- MATURSKI RAD
- Kako Lijepo Napisati Maturalni Rad
- Isplata AlertPay-a za Srbiju i Hrvatsku
- Šta će poslodavci zahtevati u 2013.?
- Ova zanimanja će vam najlakše doneti posao
Komentari
|
• Kontakt Dobar dan! Zanima me koliko bi kostao i ako je moguce napist... |
|
• 20000 milja pod morem - Žil V... Hvala sto ste ovo prepricali |
|
• DUGA - Dinko Šimunović Lijepo opisan piščev život,  no ipak bi se moglo malo ...
|